Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Miroslav Petković.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Šami, izvolite.

Gospođo predsednice, naravno, sve što govorim preko dva minuta je na račun zvaničnog predsednika poslaničke grupe, po onih 15 minuta.
Podneli smo amandman na član 5. Podsećam da član 5. ima, da kažem, jednu od mana zakona – ima mnogo deklarativnih stvari koje često ne znače ništa i koje, da ne bi bile deklarativne, valja precizirati.
Član 5. je kratak i kaže: „Rad udruženja je javan“, što nije sporno, i: „Ostvarivanje javnosti rada uređuje se statutom udruženja“.
Po mišljenju Demokratske stranke Srbije, tu javnost na određen način treba precizirati. Mi smo predložili da se doda novi stav koji glasi: „Statutom udruženja može se predvideti da se sastanci članova udruženja mogu držati bez prisustva javnosti.“
To je jedna potpuno normalna primedba, jer javno može biti i to što će članovi prisustvovati. Ali, dozvolićete, postoji 20.000 udruženja, mnoga od njih se bave istim delatnostima, mnoga od njih su jedna drugim konkurencija u nekom smislu i potpuno je prirodno da, ako postoji neko udruženje koje je konkurentno mom udruženju, neće valjda pustiti mene da prisustvujem njihovim sastancima i da ih, na neki način, špijuniram.
Prema tome, mislim da se mora dozvoliti isključenje javnosti sa sastanaka udruženja.
U protivnom, ne znam kako bi se regulisala činjenica da imate deklarativni stav da je rad udruženja javan, a sa druge strane, da isključite one koji su vam konkurencija ili koji nisu s dobrim namerama došli na vaš sastanak. Zašto sastanak članova udruženja mora biti do kraja otvoren za javnost? Hvala.

Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Božidar Delić i Igor Bečić.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Deliću, izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Srpska napredna stranka je dala amandman na član 5, jer, kao što reče i prethodni govornik, gde je ostao samo prvi stav – rad udruženja je javan, možda bi moglo da to prođe tako, ali ako se kaže da se ostvarivanje javnosti uređuje statutom udruženja, onda se ta javnost apsolutno zatvara tim statutom, a mi građani Srbije ne možemo, na kraju krajeva, da vidimo i sagledamo kako je u statutu tih 20.000 - 30.000 udruženja to pitanje javnosti rada rešeno.
To što je predviđeno da se način ostvarivanja javnosti rada određuje statutom ipak ne može biti dovoljno precizno. Registrator će prilikom upisa udruženja utvrditi iz statuta kako je predviđeno da se obaveza javnosti rada udruženja ostvaruje i sam proceniti da li je ispoštovana ova odredba koja je predviđena u članu 5. Na ovaj način se ovako široko postavljeno diskreciono pravo registratora prilikom odlučivanja o upisu ili o registraciji udruženja dodatno proširuje, što smatram da nije dobro.
Suština našeg amandmana je bila da se doda još jedan stav, da javnost rada uključuje i obaveštavanje javnosti i dostupnost informacija o izvorima finansiranja. Vi znate da je za svako udruženje najvažnije da se vidi ko ga finansira. Ko ga finansira, taj radi u određenom delu i za njegove potrebe.
U objašnjenju koje smo dobili od Vlade kaže se da se amandman ne prihvata, jer je ovo regulisano u osnovnim odredbama, a onda se kaže – načelo javnosti rada dalje se razrađuje u sadržinskim odredbama ovog istog zakona.
Sada ću samo da vas usmerim da pogledate kako je to regulisano u članu 38. i u članu 39, što smatram da je nedovoljno. U članu 38. se kaže da se jedanput godišnje čini dostupnim javnosti izveštaj o radu i o finansiranju, ali samo u situacijama kada se to udruženje finansira iz budžeta Republike Srbije. U članu 39. se kaže da se godišnji obračuni i izveštaji o aktivnostima udruženja podnose članovima udruženja na način utvrđen statutom.
Šta za nas to znači? Apsolutno ništa. To što su oni statutom predvideli da tu javnost obezbeđuju, ali samo prema svojim članovima. Zbog toga je suština ovog našeg amandmana bila da se makar obezbedi, bez obzira na to da li se udruženje finansira iz budžeta Republike Srbije ili ima neke druge načine finansiranja, da javnosti budu dostupni u tim godišnjim izveštajima makar izveštaji o načinu kako su trošena ta finansijska sredstva.
Zbog toga SNS smatra da je ova dopuna ili ovaj treći stav trebalo da nađe svoje mesto u ovom zakonu.

Na naziv iznad člana 8. i član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dragan Čolić i Stefan Zankov.

Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Čolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mog uvaženog kolegu gospodina Stefana Zankova i mene je za podnošenje ovog amandmana motivisala suvišnost naziva iznad člana 8. Predloga zakona i samog člana 8. Ako je svrha ove rasprave da ovaj zakon napravimo takvim da bude koristan, da nađe svoju primenu u praksi i da bude precizan, jasan, koncizan, onda nije dobro da nešto nedostaje i da ima viška članova.
Ovo što je u ovom članu 8. nije nešto što je posebno značajno i što bi doprinelo nekoj boljoj primeni u ovoj sferi, ali ako već ovaj posao radimo, onda, ako pažljivo čitamo ovaj predlog zakona, a žao mi je što gospodin Marković nije prisutan, vidimo vrlo jasno da je ovde nešto suvišno. Zbog toga bi bilo dobro da se naš amandman prihvati, ali znajući vaš metod rada nisam baš optimista u ovom slučaju.
Član 8. glasi: „Statusne promene udruženja vrše se na način utvrđen ovim zakonom“, a onda, što dokazuje ovu moju tvrdnju, u članu 1, Predmet zakona, stoji: „Ovim zakonom uređuju se osnivanje i pravni položaj udruženja, upis i brisanje iz registra, članstvo i organi, statusne promene i prestanak udruženja, kao i druga pitanja značajna za rad udruženja.“
Zatim, što kod mene budi sumnju da se neko ko je pisao ovo spotakao umom malo, malo se umno sapleo, imamo statusne promene, član 45, gde se definiše pojam statusnih promena, koji glasi: „Statusna promena je promena pravnog položaja udruženja izvršena na osnovu odluke nadležnog organa u skladu sa statutom i ovim zakonom.
Statusne promene su pripajanje, spajanje i podela udruženja.“ Sasvim dovoljno, sasvim jasno, sasvim precizno.
Zbog toga bih u svoje ime i u ime mog uvaženog kolege, koji opravdano nije prisutan na ovoj sednici, zamolio da parlamentarna većina ili Vlada prihvati ovaj amandman ne bismo li na taj način bar malo popravili ovo, tako da primena ovog zakona nađe svoju svrhu.

Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Miloš Radulović.

Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Šami.

Zahvaljujem. Gospodin Radulović i ja podneli smo u ime Demokratske stranke Srbije amandman koji kaže: „Udruženja mogu osnovati najmanje pet osnivača koji moraju imati prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije.“
Podržavamo načelnu ideju ovog zakona da ne treba stavljati nikakve preterane ograde kada se radi o mogućnosti osnivanja udruženja. Dakle, ne treba predviđati veliki broj potpisa, veliku proceduru itd. To podržavamo. Međutim, u tekstu zakona je zapravo rečeno da mogu biti trojica, da trojka može da organizuje udruženje, ali samo jedan mora biti državljanin Srbije. To je ipak pomalo smešno. Znate, imate jednog građanina iz Srbije koji pravi udruženje. Onda smo mi napisali pet. Naravno, može tu biti i pet, i sedam i deset, to nije sporno; ne sme biti mnogo, to podržavamo i to je razlog što smo predložili ovakav amandman.
Pošto je nakon 28 minuta odsustva gospodin ministar ipak ušao u salu (dakle, nije se radilo o jednom minutu), dozvolite da ponovim stav Demokratske stranke Srbije izrečen u raspravi u načelu. Prvo, pozdravljamo potrebu donošenja ovog zakona, podržavamo tu potrebu, to nije sporno.
Štaviše, rekli smo da je u mnogo čemu zakon profesionalno napisan, mada, iskreno rečeno, ne znam ko ga je u stručnom smislu pisao. Takođe smo rekli da smo podneli 27 amandmana sa ciljem da neke zamerke koje imamo na tekst zakona... Zamerke su uglavnom sadržane u dve stvari: jedno je da su neki put navedena samo deklarativna tvrđenja koja bez daljeg objašnjenja ne znače baš mnogo i, sa druge strane, uočili smo određeni broj nepreciznosti.
Uveravam gospodina ministra da nijedan od 27 amandmana koje je podnela Poslanička grupa DSS nije napisan sa namerom da suštinski menja ideju zakona.
Dakle, ideja zakona je u redu, želeli smo samo da popravimo tekst zakona. Zato moram da priznam da mi je potpuno nerazumljivo da je od svih 27 amandmana DSS-a Vlada prihvatila nula. Ne mogu da se otmem utisku da bi da su kojim slučajem neki od tih amandmana potpisale neke „podobnije“ poslaničke grupe on verovatno bio prihvaćen.
Svoju konačnu ocenu o tome reći ću, naravno, na kraju, pošto očekujem da gospodin ministar na samoj sednici, uveren argumentima koje imaju predstavnici DSS-a, ipak, zarad opšte dobiti, a to je bolji tekst zakona, prihvati neke amandmane Demokratske stranke Srbije. Hvala lepo.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Ovo je verovatno jedan od najvažnijih članova, ako uopšte može da se vrši takva gradacija u nekom zakonu, koji je član važan a koji nije važan, ali može se reći jedan od osnovnih članova ovog predloga zakona.
Amandmanom smo tražili da se broj osnivača, i to onaj minimalni broj, poveća sa tri na trideset. Da bi jedno udruženje građana moglo da postoji, da deluje, potreban je veći broj osnivača kao oblik ozbiljnosti te grupe ljudi da žele predano da rade taj posao za koji su u svom osnivačkom aktu naveli da je kohezioni faktor koji spaja ljude povodom neke, računa se, društveno korisne i prihvatljive delatnosti.
Naravno, Vlada neće da prihvati ovo zato što polaze od principa jednina, dvojina, množina, pa množina je već tri. Tri je dovoljno i za organizovani kriminal. Znate i sami, kada se zavode neke vanredne mere i ako se zabranjuje sloboda okupljanja, onda se kaže – ne sme više od tri itd. Ali, pošto su iz tog šinjela, oni su to tako najbolje shvatili i naveli.
Međutim, ovaj zakon generalno ima pogrešnu klicu, koja dominira celim zakonom. Sloboda udruživanja je individualno pravo. Ono je dato građaninu, pojedincu. Pod određenim uslovima to pravo može da ima i maloletnik, naravno, ako je stariji. Ali, u suštini, to je pravo koje se priznaje punoletnim građanima koji su poslovno sposobni i oni imaju prebivalište. To pravo Ustav RS ne priznaje pravnim licima, jer pravna lica nemaju identitet. Pravno lice se samo ne zastupa, nego mora da ima zakonskog zastupnika, tutora. Tako ste obesmislili ovaj predlog zakona, jer ste u isti rang osnivača stavili fizička i pravna lica.
Pravna lica ne mogu da budu osnivači nekog udruženja građana, jer nemaju identitet, personalnost. Kada pravno lice odgovara, kod njega je izmišljena odgovornost. Ona nije izvorna. Čovek sa imenom i prezimenom, sa određenom visinom, težinom i svojom imovinom, jeste nešto prepoznatljivo sa gledišta odgovornosti. Kako ćete pravno lice da oterate u zatvor? Treba da bude odgovoran neko ispred pravnog lica, da bude zakonski zastupnik. Ne može zakonski zastupnik pravnog lica da bude osnivač udruženja građana.
Ovde je pravno lice ubačeno kao sponzor za neka udruženja. Tako se vrši svojevrsna amnestija, odnosno legalizuje se neprirodno stanje.
Čitav kompleks dela Ustava gde se nalazi Deklaracija o slobodama i pravima čoveka i građanina podrazumeva pojedinca kao nosioca određenih prava. Ljudska prava se garantuju pojedincu, a ne pravnom licu. Pravno lice ima svoj pravni interes, legitimni pravni interes.
Predlagači su tu smestili i pravna lica da bi bilo pokrića za to da je osnivač udruženja, recimo, organizacija „Žene u crnom“ i neki Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji ima status pravnog lica. Tako se pokriva finansijer koji dobija pare iz inostranstva ili sa strane. Možda sam uzeo pogrešan primer. Nije bitno, u krajnjem slučaju, ali pravno lice ne može da bude osnivač udruženja građana, praktično ne može.
Da bi se osnovalo jedno udruženje građana, bez obzira na to da li su u pitanju hobisti koji pasionirano vole određenu oblast, određenu delatnost, potreban je veći broj osnivača, da dobije svojevrsnu društvenu verifikaciju. Trojica mogu i za kafanskim stolom, a tridesetoro malo teže.
Ne želim da devalviram udruženja građana. Ima nekih koje treba zabraniti i čije osnivače treba oterati u zatvor zbog destruktivnog i protivustavnog delovanja, koje utiču na psihu, svest itd. Ali, ima i onih udruženja građana koja su društveno prihvatljiva i ispunjavaju društveno korisnu funkciju, naročito ona koja se tiču zaštite prava dece ili humanitarnih aktivnosti koje preduzimaju. Predmet naše kritike nisu ta udruženja građana.
Amandmanom smo tražili da se poveća broj obaveznih osnivača. Doduše, u amandmanu nismo napisali ovo u vezi s pravnim licima, ali po logici stvari to mora da se izbaci, jer pravno lice ne može da bude osnivač.
Pod određenim uslovima, za neke vrste udruženja, tačno je da postoji standard da mogu da budu i maloletna lica. Bilo bi dobro da se to kod nas izbaci, ali to ne bi bila smetnja da dete bude član nekog udruženja.
Jedna je stvar kada je neko član udruženja, a druga je situacija kada je u pitanju osnivač, da se razumemo. Maloletna deca su članovi nekog udruženja – „Gorani“, ljubitelji prirode itd. Pitanje članstva je jedno, a pitanje statusa osnivača je potpuno drugo pitanje.
Pošto koristim vreme koje stranka ima, skrenuo bih pažnju na još jedan strašno veliki nedostatak ovog predloga zakona, a on se tiče stranih udruženja koja deluju na teritoriji Republike Srbije. Molim vas, Ustav Republike Srbije garantuje slobodu udruživanja građanima Republike Srbije, državljanima Republike Srbije. Strancima ne garantuje, jer sva statusna prava stranci ostvaruju u svojoj zemlji. Ako su iz Švajcarske, oni pravo, odnosno slobodu udruživanja ostvaruju u Švajcarskoj.
A ako bi hteli da deluju ovde na neki način, onda je moguće da se upiše njihovo pravno lice i njihovo pravno lice treba da se upiše ne kao udruženje građana, nego kao pravno lice, da ima neku verifikaciju kao pravno lice. Ali, mora da poštuje sve naše propise, a ukoliko ne poštuje treba da mu se zabrani rad.
Ne može njima zabranu da daje Ustavni sud Republike Srbije, jer oni ne mogu da imaju isti status kao udruženja građana u Republici Srbiji. Udruženja građana u Republici Srbiji su organizacije građana, a udruženje koje deluje iz inostranstva i koje se upisuje ovde je pravno lice i njega treba tretirati kao pravno lice: kao dopisništvo neke strane agencije u Srbiji, „Rojters“, upisuje se kao pravno lice, Komitet Crvenog krsta, Lekari bez granica, ko zna šta sve postoji. Upisuje se kao pravno lice, posluje kao pravno lice. Ako prekorači ovlašćenja i naruši naše propise, zabranjuje mu se rad, delatnost, ali ne Ustavni sud. Nije to isti postupak.
U domaćim udruženjima građana građani Republike Srbije ostvaruju slobodu koju im garantuje Ustav Republike Srbije. U stranim udruženjima građana koja deluju ovde, gde su upisani kao pravna lica, ne ostvaruju tu slobodu. Oni ostvaruju neku svoju osnovnu delatnost. Opet se pravi svojevrsno zamešateljstvo i stavlja se u isti koš nešto što je nespojivo.
Intimno, imam mnogo razloga da prigovaram što se uopšte registruju strana udruženja građana kod nas, pogotovo ta međunarodna, jer se nisu pokazala da poštuju Ustav RS, nego imaju destruktivnu delatnost, pre svega špijunsku, obaveštajnu, vrbovanje radi tog tzv. policentričnog delovanja da se rasturi ova naša država. To otvoreno kažem. Nebrojeno dokaza postoji za to. To što vlast mora to da toleriše je druga stvar.
Ne sme da bude nadležan Ustavni sud, nego potpuno drugi propisi, koji se primenjuju za pravna lica. Naravno, nisam idealista, znam da će Vlada sa gnušanjem da odbije ovaj amandman i sve naše amandmane, jer ona, u stvari, nije projektovana za Ustav Republike Srbije i za slobodu i prava građana koje garantuje Ustav RS. Oni su još u onoj evrofanatičnoj fazi, u evroatlantskim integracijama, nekritički, po svaku cenu itd. Oni smatraju da je ova varijanta i ovaj tip, „na izvol'te“, nešto što svet prihvata. Svet prihvata, ali građani Republike Srbije osećaju posledice toga što vi sve prihvatate.