Zahvaljujem. Nastaviću priču o zakonu koga smatram najvažnijim zakonom koji uređuje ne samo budžet nego ukupno trošenje državnih sredstava. Nešto što je dugo bila primedba uopšte na način donošenja zakona i na budžet, pre svega, bilo je to da uz zakone ne dobijamo procenu finansijskih efekata koji će taj zakon imati na budžet i uopšte na trošenje javnih sredstava. Prosto na jedan, mogu da kažem, princip, ukazuje način kako je to gospođa ministar obuhvatila zakonom. Vi ste se izborili da vam svaki predlagač zakona, unutar Vlade i sa nižeg nivoa, uz predlog zakona ili drugog propisa dostavi i procenu finansijskih efekata koje će taj zakon imati na budžet. Ali niste to sada izveli dosledno, onako kako mi očekujemo, da vi uz predlog zakona ili drugog propisa koji usvajamo dostavite to i nama. Možda ste imali nameru, ali to u zakonu ne piše.
Potrudila sam se da amandmanom napišem da vi posle tog prvog stava gde se kaže procena finansijskih efekata dobijete jednu obavezu da se sastavni deo obrazloženja predloga zakona dostavi Narodnoj skupštini na usvajanje, kažem, da vi ne morate sve ono što od njih zahtevate kao procenu finansijskih efekata, koju doslovno i detaljno analizirate u članu 48, prosto očekujem, ne sve, ali jedan deo onog što se zove zaključak iz te analize, da dostavite i poslanicima pred kojima izlazite sa tim zakonom. Nema razloga da se taj deo informacija potpuno zadrži kod vas, nego ga filtriranog dostavite Narodnoj skupštini na usvajanje.
Ako postoji jedna generalna primedba koju treba da iznesem na ovaj zakon to je pokušaj da se Skupština drži u jednom podređenom, potpuno pasivnom stanju u odnosu na Vladu i po pitanju materije o donošenju budžeta i svega onog što tome prethodi u toku usvajanja i u toku izvršenja.
Da sam u pravu govori i rešenje da ste vi, gospođo ministre, predvideli kaznu za sve druge i niže nivoe, kada ne urade ono što im je definisano ovim zakonom kao obaveza i rok u kojem im budžetski kalendar nalaže da nešto dostave i urade, ali ne i za sebe.
Znači, Vlada je za sve predvidela šta će se desiti ako na vreme ne dostave predlog, ali nije rekla šta se dešava ako Vlada ne dostavi Narodnoj skupštini 1. novembra Predlog zakona o budžetu.
E, pa, mi nismo hteli da prepustimo da baš Vlada ne bude odgovorna ni za šta.
Podneli smo jedan amandman gde kažemo da se ako Vlada ne podnese Predlog zakona o budžetu sa 1. novembrom automatski ide na privremeno finansiranje, jer vi jeste zakonom predvideli tu kaznu, odnosno posledicu ako Skupština ne usvoji budžet u roku koji joj daje budžetski kalendar, ali Skupština ne može da usvoji ono što joj vi niste dostavili. Vi morate, i zaista očekujem da se jedan ovakav amandman uvaži. Zašto to za vas nije kazna? Za vas nije kazna privremeno finansiranje, jer vi u privremenom finansiranju ipak imate komotan okvir za ponašanje. To ću kasnije obrazlagati.
Zaista smatramo da ne može Vlada da se ponaša tako da sebe ne uvodi u red nekom vrstom sankcije i ne možete Skupštinu, s druge strane, smatrati organom koji treba samo obavestiti da ste vi doneli neku odluku od značaja za građane i primenu budžeta, kakva je na primer privremena obustava.
Vidim da je u mnogo delova javnog života, onoga što se zove politički, društveni život, Skupština skrajnuta u drugi plan, mnogo i svojom zaslugom, ali nepravedno mnogo i nedopustivo mnogo onima koji odlučuju o tome. Ne želim da i zakon o budžetskom sistemu na taj način tretira Skupštinu, jer to prosto nije moguće.
Ne možete vi uzeti za sebe pravo da procenite na primer ili, mislim da to zaista nije na čast, a nije samo vaša krivica, sebi dozvoliti da kažete Skupštini – mi smo u 2005. godini doneli Zakon o javnom dugu, prema tom zakonu smo imali obavezu da formiramo Upravu za javni dug. Priznajete iskreno, što cenimo da ta uprava još uvek nije otpočela sa radom, ali od nas tražite da poslove Uprave za javni dug radi Uprava za Trezor, dok se ne konstituiše Uprava za javni dug. I opet nema roka u kojem ste dužni da to uradite. Zašto biste se vi trudili da od jednog zakona napravite zakon koji živi, koji nekog obavezuje, nekog ograničava, kad to može bez kazne da ostane i mrtvo slovo na papiru, kojim ćemo se hvaliti kada neko dođe ili kada treba dati neki intervju i reći – usvojili smo 200 zakona?
Kako to radi Poslanički klub Napred Srbijo Srpske napredne stranke, reći ću vam, predvideli smo da ukoliko ne počne sa radom do 1. oktobra 2009. godine Uprava za javni dug, Narodna skupština neće donositi zakone i druge akte koji se odnose na zaduživanje i garancije posle navedenog roka.
Dakle, zašto da ja idem u krivični zakon, da zadirem u prekršaje? Prosto kažem – ja imam dobru nameru, mnoge su se agencije u međuvremenu osnovale, manje ili više potrebne, neću reći nepotrebne. Vaša većina je usvojila te zakone, ali za njih se nekako našao i prostor i materijalni uslovi za rad i ljudi stručni da rade taj posao, ali za Upravu za javni dug ne može.
Prosto mislim da nemate pravo da ono što se dugo zateklo, pa traje kao problem ili uobičajilo kao izgovor za nešto što Vlada nije završila, da nastavite da to forsirate kao da je to prosto moguće i dozvoljeno. Jedna od najgorih mogućih stvari jeste ta da ste vi predvideli da se u izuzetnim slučajevima može produžiti privremeno finansiranje, koje ide u prva tri meseca fiskalne godine, na još tri meseca. Ako fiskalna godina traje 12 meseci, ako je to budžetska godina, ne može izuzetak biti 50% od nečega. Maksimalno dozvoljeni izuzetak je ta četvrtina, to prvo tromesečje o kojem govorite. Zaista, mislim da će to biti najkrupniji propust ovog zakona ako to rešenje ostane tako definisano.
Vi čak propisujete da u slučaju privremenih obustava, ako postoje neki razlozi, vi kažete da je smanjeni prihod ili ne znam šta, da možete da obustavite privremeno izvršenje budžeta, s tim da, bukvalno, nemate ograničenja koja se zovu – da po nameni idu isplate. Kažete samo imaćete ograničenje, govorim kada je reč o raspoređenim rashodima u prethodnoj godini u privremenom finansiranju, izuzev za isplatu prava i penzija, prava iz penzijskog i invalidskog ograničenja.
Zaista, mislim da to nije u redu, pogotovu što na jednom drugom mestu kažete ovako, ukoliko imate problem sa finansiranjem, odnosno privremenom obustavom, vi sebi dajete pravo da radite po prioritetima isplatu, odnosno ne znam čak na osnovu kojih kriterijuma kažete da ćete izvršavati obaveze tako da ne ugrozite neke druge Ustavom i zakonom definisane obaveze. Ali Ustavom se propisuje način donošenja budžeta, a zakoni, kao i zakon o budžetu, ustanovljavaju isključivo zakonom definisano finansiranje.
Da li može neko, ne jezički znalac, nego jedan vrsni ekonomista i doktor nauka da mi kaže, koji mora da poznaje i pravo u nekoj meri, da li postoji više i manje zakonita obaveza isplate budžetskih sredstava i da li je neki korisnik u budžetu preči, a po kom kriterijumu? Ostavimo na stranu kvote aproprijacije. Vi prosto jednom odredbom zakona kažete da se ne bi ugrozila neka druga prava, vi možete neka druga prava da uskratite.
Šta iza toga mogu da vidim?
Ne, nisam ni paranoična, niti smatram da dugove koje imamo i koje smo prihvatili ne treba da isplaćujemo. Treba, ali zaista mi se čini da vi u jednom trenutku možete pod pritiskom dospelih dugova, za koje nema para iz redovnih budžetskih prihoda, odlučiti da smanjite na primer socijalna davanja, ili čak da umanjite isplate plata budžetskim korisnicima iz budžeta, iako ste za vreme privremenog finansiranja rekli da nećete dirati samo penzije i ostala prava, ali to ne znači da u onom slučaju koji predviđate, takođe, zakonom, niste sebi ostavili pravo da čak i to dovodite u pitanje.
Propisali ste sebi, kako da kažem, uslove u kojima ne možete da visite u vazduhu, u smislu isplata, pa ste rekli, čak, ako na primer traje usvajanje rebalansa, mada baš izbegavate rebalans, tražite da imate sve vrste nekih zaobilaznih puteva za trošenje budžetskih para, ali kada već dođe do rebalansa vi kažete da možete da nastavite sa privremenom obustavom izvršenja pojedinih rashoda, a ne kažete koliko.
Mi vam dajemo rok najduže 15 dana. Jer, tražite da po privremenoj obustavi samo obavestite Skupštinu da ste doneli takvu odluku. To zaista nije dozvoljeno uraditi u podeli vlasti između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Predviđamo amandmanom da vi Skupštini morate da dostavite razloge zbog kojih ste spremni da donesete odluku o privremenoj obustavi koja može trajati 45 dana i da Skupština o tome mora da se izjasni. Mi smo amandmanom dali rok od svega 10 dana, kao onaj krajnji i najduži rok da se Skupština o tome izjasni, ali vi ne možete, tek, kao drska i bahata osoba koju izdržavaju roditelji samo reći – evo, ne želim više da plaćam svoje obaveze, dragi moji roditelji, vi vidite šta ćete sa tim, primite to na znanje! Ja ću, od sada, vaš novac da trošim kako meni padne na pamet.
Ne mogu Skupštini da se, čak ne mislim da se ona ponižava time, uskraćuju ustavne i zakonske nadležnosti da odlučuje o onome što se zove trošenje javnih sredstava. Ne možete sebi uzimati odluke za kršenje osnovnih pravila isplate iz budžeta bez definisanja rokova, jer to, prosto, neće biti izuzetak, nego će postati pravilo, i biće predmet političkih zloupotreba, a jeste, već, u ovom trenutku, degradiranje autoriteta koji ima Skupština.
Ono na čemu insistiram jeste da dosledno izvedete kontrolu nad budžetskih sredstvima i nad svim javnim sredstvima kojima raspolaže bilo koji organ ili organizacija. Da bi to zaista bilo ostvarivo, ponoviću, vi morate da ustanovite u vašim pravilnicima: i budžetsko računovodstvo i evidenciju u tim organima, i budžetsku inspekciju i deponovanje i investiranje sredstava, ali i primenu Zakona o javnim nabavkama.
Možda se vama neće dopasti informacija koja se pojavila poslednjih dana u štampi, ali jeste plod rada ljudi koji se analitički bave ovim našim finansijama, koji kažu da je približna vrednost deficita koji imamo kao država sredstvima koja se kroz korupcione kanale i zloupotrebe sistema javnih nabavki odliju iz vidljivih kanala države i njenih nadzornih organa. Ne bih da pravim reklamu ni tom autoru, ali je vrlo interesantna analiza koja je izneta, ne mogu da tvrdim da je ona istinita, ali svi mi znamo da afere vredne po nekoliko miliona, u zbiru daju značajnu sumu sredstava nad kojima država mora, na kraju krajeva, i to je ovaj početak, to je ovaj trenutak, da krene i da vrši nadzor.
Pod Zakon o javnim nabavkama, moraju da potpadaju svi oni koji na bilo koji način raspolažu javnim sredstvima, jer oni do njih ne dolaze, do sredstava kojima raspolažu, ni posebnim umećem, ni izuzetnim znanjem, nego u 98 procenata političkom pripadnošću strankama koje ih predlažu ili direktno ili indirektno, ili kroz kadrovske komisije, ili kroz odbore kojima, opet rukovodi određena stranka, gde se određeni ljudi promovišu kao nezavisni, ali je sasvim jasno da oni jesu partijski ljudi, kojima partijska knjižica ne sme da bude metod napredovanja, diploma, najveća zaštita, i kada se dese propusti u trošenju sredstava.
Ne kažem da oni koji potpadaju pod Zakon o javnim nabavkama primenjuju taj zakon savršeno, da i tu nema propusta, ali je nužno da se u isti položaj stave svi oni koji troše javna sredstva.
Ponavljam, ne smete da ispustite da se investiranjem bave ni lokalni i svi ostali organi, i dosledno smo izveli kroz zakon isključivanje mogućnosti investiranja lokalnih organa. Ne mogu se opštine žaliti da ste im uskratili transferna sredstva, a jeste i treba da se žale, dokle god imaju viškove sredstava koja su investirana, i koje vam, čak, i krajem godine, ne prebacuju na račun Trezora kako su obavezni da to urade.
A zašto to rade? Kada bi se vama našla masa sredstva pod kontrolom i upravljanjem vi biste sa tim novcem, kao masom sredstava koja je vrlo značajna, mnogo korisnije stvari mogli da uradite, nego što će svaki od njih pojedinačno dobiti na primer povoljniji kredit od banke kod koje je deponovao sredstva ili imati neki sitan, lični, ćar na razlici u kamati koju dobije, zato što je deponovao sredstva kod te banke.
Generalno, morate da se složite sa mnom. Poslovne banke, strane ili domaće, treba da imaju depozitne poslove i štednju. Ali, to treba da ulažu građani i privreda, a ne budžetski korisnici, kojima, s mukom, ova iscrpljena privreda i građani napune kase i račune i podračune, za koje ste, takođe, dobili rok u kojem morate da ih kontrolišete.
Dakle, jedna ozbiljna država, za kakvu očekujem da postane Srbija, treba da omogući zaposlenost građanima, kao osnovni budžetski cilj, koji će imati pristojno plaćan posao, od kojeg će moći nešto i da uštede, pa da tim poslovnim bankama polože štednju, kao sigurnim kućama, gde će dobiti, ne enormnu, nego pristojnu kamatu i da privreda, koja inače ima problem sa likvidnošću, drži svoje račune kod tih poslovnih banaka, a ne da se država pojavljuje kao sveopšti vlasnik, poslodavac i ulagač.
Lično se zalažem, i stranka kojoj pripadam, da ulogu u državi ne preuzimaju ni multinacionalne kompanije, ni nadpolitički organi, ali svako mora da zna svoje mesto i da radi svoj posao.
Na vama je prilika da mnogima od korisnika državnih sredstava ili javnih sredstava ovoga puta pokažete, na autoritativan i nedvosmislen način, kako to treba da radite. Nadam se da vi tu šansu i priliku nećete propustiti. Hvala. (Aplauz.)