Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da u načelnoj raspravi sublimiram argumentaciju kojom bi se i kroz Predlog zakona o budžetskom sistemu i Predlog zakona o davanju garancija Republike Srbije u korist, ovoga puta, "Marfin banke", a po zaduženju Javnog preduzeća "Putevi Srbije", pojasnilo, pre svega, građanima u kakvoj se suštinski nezavidnoj ekonomskoj situaciji nalazi država Srbija u ovom trenutku i što je, rekao bih samo, posledica kontinuirane politike koja se vodi skoro deceniju unazad.
Moraću da počnem od onoga što smo mogli da čujemo od predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, o tome kako nisu zaustavljeni ni razvoj ni reforme, o tome kako je Srbija postala stabilna demokratska zemlja, Vlada koja je odgovorila na sve izazove adekvatno, o tome da je očuvan finansijski ekonomski sistem zemlje i da je Vlada merama pravovremeno reagovala na efekte krize, da nismo imali masovnih bankrotstava preduzeća i banaka, niti masovnih otpuštanja radnika.
Da je ova izjava data 1. aprila, pa i da razumem, ali nije, nego je data 9. jula kada je predstavljen Izveštaj o godinu dana rada Vlade Republike Srbije.
Dakle, te ilustrativne i nerealne projekcije Vlade za ovu godinu, pre svega o onom prvobitnom rastu BDP od 3,5%, potom o nultoj stopi rasta, o čemu se pričalo na savetovanju na Kopaoniku, da bi najzad sa MMF napravljena projekcija od minus 2%, ali je i ta projekcija već u momentu njenog usvajanja preko rebalansa budžeta, koji je ova skupština usvojila krajem aprila, bila jasno nerealna, jer su i dotadašnji privredni indikatori ukazivali da će pad BDP minimalno iznositi 6%.
Celokupna ta neodgovornost ekonomske politike Vlade Republike Srbije se pored usporenog prihvatanja realnosti, ako tako mogu da kažem, očituje i preko izbegavanja započinjanja prometno potrebnog procesa izgradnje jake, stabilne infrastrukture i restruktuiranja celokupnog javnog sektora, što su svi učesnici u prepodnevnom delu rasprave istakli. Dakle, upravo su to procesi koji bi za krajnji rezultat trebalo da dovedu do svođenja najveće pošasti koju imamo u društvu, a to su korupcija i mito, na neke normalne standarde.
Međutim, upravo su ovakve društvene pojave one koje neprestano narastaju, a dinamika privrednih aktivnosti trpi visok stepen erozije.
U takvom ambijentu su i mogli da nastanu i monopoli u pojedinim privrednim delatnostima, ali u istoriju će otići pojedina privredna preduzeća ili banke koje su imale tržišnu perspektivu. Dok je bilo privatizacionih prihoda i bilo je lako zaduživati se, ali to je samo bio privid lagodnijeg i boljeg života, nego što zaista i jeste. Ali sada kada su efekti od procesa tranzicije više nego mršavi, a mnogobrojna, rekao bih, finansijska sredstva nepotrebno potrošena u neproduktivne svrhe, to će svakako i efekti svetske ekonomske krize na srpsku privredu biti nepovoljniji.
Tako da se može konstatovati da su i privreda i stanovništvo ove zemlje žrtva jedne neoliberalne ekonomske doktrine, u kojoj je sve prepušteno tržištu i upravo je primena takve doktrine u uslovima slabašnih državnih institucija, neizgrađene pravne infrastrukture, samo zadala onaj odlučujući udarac domaćoj privredi i olakšala realizaciju planova krupnog kapitala na ovom tržištu. Dakle, pod plaštom tržišta, koje u svojoj biti u Srbiji nije realno ni funkcionisalo, pravdale su se likvidacije i onih pravnih subjekata, kamatnih stopa banaka, cene proizvoda u trgovačkim lancima, cene nekretnina itd.
Jasno je bilo da su sva ta pravila igre, govorim uopšteno o finansijskom sektoru, i bila postavljena tako da se stimuliše korupcija, protežirajući se pojedinačnim, partikularnim interesima u prvi plan, a oni nacionalni interesi, na koje smo pre svega mi iz SRS često ukazivali i govorili, praktično su svedeni na dno. Da je tako, između ostalog, vidi se po brojnim protestima nezadovoljnih radnika posle neuspelih privatizacija.
Takođe, ono što bih želeo ovom prilikom da istaknem jeste da rastuće zaduživanje države na inostranom tržištu posle takvog tranzicionog perioda je pokazatelj neuspešne ekonomske politike iz koje i dan-danas postoje neki njeni glavni protagonisti u Vladi Republike Srbije. Mogli ste već da čujete podatak da se u odnosu na 2000. godinu Srbija krajem aprila ove godine zadužila skoro tri puta više.
Taj dug će, to je evidentno, i dalje raste i posle stend baj aranžmana sa MMF i finansijskih aranžmana sa drugim međunarodnim finansijskim organizacijama, moguće, verovatno i nekim vladama. Time Srbija praktično, ali sigurno ulazi u zonu visoke zaduženosti, postajući permanentni zavisnik od finansijskih injekcija, bez ikakvih naznaka, što je uostalom i najveći problem, kako bi se pozajmljena finansijska sredstva mogla uopšte i kada vratiti.
A, postavljati zemlju u takvu vrstu zavisnosti ima svakako i neke političke reperkusije po nju, a o tome, izgleda, da se malo razmišlja ili je opseg razmišljanja takav da je to neprihvatljivo.
Dakle, suština je, čini mi se, na ovom primeru samo o kupovanju vremena, a o budućnosti koja već kuca na vrata razmišljaće se kada ona bude ušla, ali tada već može biti kasno, jer sa time ekonomska i politička pozicija ove zemlje postaju žrtve marketinga bazirano na nekim nerealnim očekivanjima i potezima koji su upravo u službi takvih očekivanja i partikularnih interesa.
Imate dve zapažene studije uglednih američkih ekonomista Karmena Rajharta i Keneta Rogofa, koji su sistematizovali iskustva, izneli niz uznemirujućih podataka u vezi sa svim finansijskim krizama poslednjih decenija i ono što je interesantno za nas jeste da te analize pokazuju da su krize praćene ne usporavanjem, već padom bruto domaćeg proizvoda. U proseku taj pad traje oko dve godine i BDP se smanjuje za preko 9%. Tokom krize dolazi do ogromnog rasta javnog duga, koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86%.
Dame i gospodo narodni poslanici, svedoci smo da Srbija prolazi kroz jednu klasičnu sopstvenu platno-bilansnu krizu i ova kriza je prerasla., to je više nego očigledno, u valutnu i polako postaje dužnička kriza, a vrlo brzo ćemo biti kao država suočeni i sa budžetskom krizom. Međutim, problem je u tome što kriza u Srbiji nije posledica samo spoljnih faktora, već su njena dubina i trajanje znatno manji, a izlaz iz krize bi bio mnogo lakši da ne postoji neki unutrašnjih faktor. Jedan od razloga je i taj kada poslovna elita traži da se država zaduži kako bi se nastavilo sa politikom precenjenog dinara. Ona zapravo zahteva kontinuitet ekonomske politike koja je uništavala Srbiju sve ove godine. Srpska elita verovatno poznaje lokalni politički milje, ali ne razume očigledno svet u kome živimo.
Da li zaista neko veruje da će MMF pozajmiti novac Srbiji kako bi se spasli vlasnici prezaduženih i preinvestiranih domaćih imperija? Država, to je jasno, danas imamo malo prostora da utiče na krajnju dinamiku celokupne situacije u kojoj se našla, jer su temelji izgrađeni još od 2002. godine i rezultati se sada vide u punom sjaju.
Dakle, da bi se krenulo nekim putem oporavka, neophodni su suštinski zakoni, a i zakoni koji će apsolutno biti primenjivi u praksi.
Jedan od ovih o kojima danas razgovaramo je upravo takav, ali postoji velika bojazan, kao što ste mogli da čujete iz izlaganja prethodnika, da će ostati samo mrtvo slovo na papiru. Jasno je da svaki dan odlaganja Srbiju košta više i više.
Da li će oni koji su zaduženi za ovaj sektor u Vladi Srbije razmisliti o brzoj depresijaciji dinara, odnosno načinu da se sačuvaju ipak devizne rezerve, obori uvoz i potrošnja, a otkloni veliki deo dispariteta na domaćem tržištu i da se na neki način krene sa obnovom ili ne, pokazaće vreme.
Oskudna sredstva koja se budu dobila od ino-kreditora se jasno moraju ulagati u infrastrukturu i energetiku, a ne spasavanje samo imperija koje se ne mogu spasiti. Svedoci smo da je i NBS već potrošila stotine miliona evra braneći kurs koji na kraju nije odbranila.
A u najgorem trenutku Srbija mora da radi ono što nije činila čak kada je i novac priticao, a to je da živi od onoga što zaradi, a da upravo u ovakvoj situaciji pokuša da štedi i investira.
Jasno je da se i ovaj trenutak propušta, a da dramatični problemi koji se javljaju u finansijskom sistemu Srbije iz dana u dan postaju sve teži i teži. Jedan od tih problema koji bi trebalo da bude rešen već pominjanim suštinskim zakonima jeste pre svega činjenica koja se odnosi na, rekao bih, pa, i eksplozivni i neodgovorni rast privatnog zaduživanja, kao i na činjenicu da se privreda i građani zadužuju u devizama i da su zato izloženi ogromnom kursnom riziku. Sistem je i bio održiv samo dok je kurs dinara počivao na prodaji državne imovine i na ino-zaduživanju.
Međutim, i ova svetska ekonomska kriza je samo pokazala suludost takvog modela, jer čak i da MMF želi da postupno reši problem neodrživog srpskog bankarskog modela, koncept rešenja koji se nazire previše liči na onaj koji je i doveo do kraha srpske ekonomije.
Mi smo u nekoliko navrata, kada je bio set zakona iz ove oblasti, ukazivali da su svi ti ekonomski problemi Srbije strukturni i da neće nestati sa ovom činjenicom da se i ova svetska ekonomska kriza okonča jer primenom terapije koju danas propisuje MMF, uz politiku visokih kamata, precenjenost dinara i ukupan spoljni dug Srbije, i dug države i privatnog sektora, u naredne dve godine, kako pokazuju procene, preći će nivo od 90% bruto domaćeg proizvoda.
Ono na šta smo mi u SRS ukazivali je činjenica da će Srbija tako ući u stanje permanentne dužničke i ekonomske krize i jasno je da se mora otpočeti sa rešavanjem ovih strukturnih problema.
Možda je jedno od rešenja svakako i mogućnost da NBS dodatno obori referentnu kamatnu stopu, jer bi inflatorni efekat bio minimalan.
Banke bi mogle da povuku novac koji je plasiran kod NBS, ali ga zbog nedostatka solventnih dužnika ne bi dale ni privredi, ni građanima, verovatno bi napustio Srbiju ovaj novac, devizno tržište bi bilo u određenom trenutku pod pritiskom, ali sigurno je da NBS može da ima dovoljno rezervi da ovakav udar neutrališe na nivou kursa na kome to želi. Time bi se upravo i Srbija rešila, odnosno oslobodila novca koji ničemu ne služi i makar malo smanjila spoljni dug o kojem smo govorili, pogotovu taj kamatni teret.
Mi smo ovde u Skupštini Srbije već imali činjenicu da je prošao jedan rebalans koji je, čini mi se, ugrozio pre svega rad ostalih funkcija države. Očigledno nas, prema najavama i ministra finansija i guvernera NBS, očekuje još jedan u kome će verovatno doći do porasta stope PDV ili dodatnog oporezivanja zarada i jasno je da će to samo dodatno oterati privatni sektor u sivu ekonomiju, a da će rast nezaposlenosti dodatno obarati prihode od PDV i poreza na zarade.
Prošle godine, ako se baziramo samo na ovaj podatak, naplata PDV i poreza na promet iznosila je 302 milijarde dinara, a budžetom za 2009 godinu je planirana naplata u iznosu od 338 milijardi dinara, a rebalansom je očekivani iznos naplate vraćen na prošlogodišnji nivo. Uz relativno neke velike mesečne oscilacije, doprinosima zaposlenih se do oktobra prošle godine pokrivalo oko dve trećine fonda penzija i to je ono što može da se pojavi kao dodatni problem u celoj ovoj priči, jeste da se udeo doprinosa od novembra smanjuje na polovinu, a da se potreba da se transferom iz budžeta Republike Srbije pokrije razlika između doprinosa zaposlenih i iznosa penzija povećala za 50%, odnosno sa 33% na 50 procentnih poena.
Primera ima mnogo, ali očigledno je da je vremena malo za tako nešto i da je nužna reforma kompletnog srpskog poreskog i monetarnog sistema, da to zahteva vreme, ali da se neke mere moraju preduzeti već odmah, ukoliko država želi da zaštiti i građane i privredu, ali ne od tržišta i zakona koji se donose, već od antitržišne samovolje domaćih monopola koji je prisutan. Hvala. (Aplauz.)

Hvala.
Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta. Imate 13 minuta i 20 sekundi na raspolaganju. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih da trošim vreme da objašnjavam koliko je poslovnički bilo nemoguće spojiti ove tačke dnevnog reda koje su danas spojene u jedinstvenu raspravu, ali jasno je da vi ovo niste učinili slučajno. Ovo je urađeno zbog pretpostavke da će među ovim tačkama dnevnog reda najveću pažnju narodnih poslanika privući budžetski sistem i vidite da su svi narodni poslanici, iz svih poslaničkih grupa, koji su učestvovali u radu, govorili uglavnom o Predlogu zakona o budžetskom sistemu.
Trebalo je da Predlog zakona o dopuni Zakona o radu prođe bez ijedne javno izgovorene rečenice, zato što ovaj predlog zakona, ovaj jedan jedini član koji se menja, nije ono što ste vi pokušali da nam predstavite i u obrazloženju ovog zakona i u javnosti kada se pominje izmena Zakona o radu.
Ekonomska kriza i socijalna beda u kojoj se Srbija danas nalazi posledica su pre svega loše i kriminalne privatizacije i loših zakona o radu, svih Dosovih zakona od 2000. godine do dana današnjeg. Vi, gospodine ministre, najbolje znate, vrlo često u medijima, čini se, iskreno govorite o vašim utiscima sa raznih sastanaka i razgovora sa građanima Srbije koji su ostali bez posla, koji rade a ne primaju platu, koje su novi poslodavci isterali sa posla, koji rade za plate od kojih ne može da se živi. I, verujte, gospodine Ljajiću, mnogo lakše biste obavljali svoju sadašnju funkciju da ste se opredelili da Narodnoj skupštini predložite jedan dobar, pravičan zakon o radu.
SRS, naša poslanička grupa, vrlo je otvoreno i jasno komentarisala sve predloge zakona o radu, govorimo o predlozima od 2000. godine do dana današnjeg, od onog zakona koji je izglasan bez postojanja skupštinske većine. Treba li da podsećam na gospodina Novakovića koji je iz Soluna glasao na daljinski za zakon o radu, taj prvi Dosov zakon?! Na tekst zakona o radu u vreme vašeg prethodnika, glasanjem za amandmane, svi poslanici opozicije su glasali za sve amandmane, tada zakon nije prošao u tekstu koji je Vlada predložila, ali deo te tadašnje opozicije danas je vlast. Interesantno je da im danas valja taj zakon protiv kojeg su bili nekad, na isti način, kao i poslanici SRS što su glasali.
To je način funkcionisanja svih dosadašnjih vlada i odgovornost je ne samo ove vlade, nego svih dosadašnjih vlada zašto se nikada niste opredelili da nama predložite da Parlament donese jedan sveobuhvatan zakon, koji bi obuhvatio sve ono što su zaista problemi i zaposlenih i poslodavaca na način da zakon bude, koliko je god to moguće, jednako dobar i poslodavcima i zaposlenima. Svi dosadašnji zakoni o radu od 2000. godine isključivo su vodili računa o poslodavcima i vi to, takođe, vidite, gospodine ministre, u vašem svakodnevnom poslu. Teško da to može da se sazna u kabinetu.
S obzirom na to da vi dobar deo svoga posla obavljate na terenu, vidimo to u medijima, tamo se sigurno ljudi ne libe da vam kažu mnogo više od onoga što vam mi, odnosno što vidimo i čujemo u medijima. I vi znate, sasvim izvesno, koji su to sve problemi ovog zakona, i kako bi dobar zakon o radu mogao značajno da pomogne desetinama ili stotinama hiljada građana Srbije koji su od 2000. godine zbog loše politike u oblasti privatizacije i u oblasti rada i zapošljavanja, koji su doveli toliki broj građana na ivicu egzistencije.
Ja ću da prokomentarišem, onoliko koliko mi vreme dozvoljava, jedan broj članova Zakona o radu da bih vam skrenula pažnju na nešto što je i obaveza vašeg ministarstva i vas kao ministra, i što bi možda dovelo do toga da vam stvarno padne na pamet – da predložite nov zakon o radu.
Ovo igranje sa izmenama jednog člana, opet, da biste udovoljili poslodavcima, u dobrom delu tajkunima, to nije dobro. To nije dobro, jer se vi predstavljate kao socijalno odgovorna Vlada. Socijalno odgovorna vlada mora da vodi računa o svakom građaninu Srbije.
Vi niti ste socijalna, niti ste odgovorna, vi ste loša, neodgovorna i štetočinska Vlada, za sve građane Srbije, odnosno za ogromnu većinu građana Srbije i u svakom segmentu društva, pa tako i u ovoj oblasti koja je u nadležnosti vašeg ministarstva, gospodine Ljajiću!
Podsetila bih na član 12. Zakona o radu koji u stavu 1. kaže – da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite u skladu sa Zakonom i opštim aktom.
Dobro znate, a znaju i građani Srbije, da ogroman broj zaposlenih nema ono što mu predviđa član 12. Predloga ovog zakona, opet zbog činjenice – da je zakon loš i da u kaznenim odredbama ne fali dlaka s glave onome ko drži zaposlene više meseci ili više godina, pri čemu im ne isplaćuje platu, a da im ne uplaćuje obaveze prema socijalnom ili penzionom osiguranju. Pa se i država upustila u to, u prethodnom sazivu Vlade, da iz sredstava budžeta isplati razliku, odnosno onaj deo koji nisu isplatili poslodavci, pa opet taj posao nije završen i opet imamo situaciju sada više ne samo kod poslodavaca iz privatnog sektora.
Evo, čuli ste, da li to beše sinoć ili preksinoć, predsednik jedne opštine u Srbiji kaže – da opština, lokalna samouprava koja se finansira iz budžeta uspeva da isplati samo zarade zaposlenima, a o isplatama doprinosa, socijalnom i penzijskom, kaže da nema ni govora zbog umanjenog transfera od strane Ministarstva, odnosno Vlade Republike Srbije prema lokalnim samoupravama.
Dakle, pomenula sam član 12. da bih vam skrenula pažnju da kao ministar obezbedite primenu člana 12. Predloga ovog zakona, jer će biti mnogo manje problema, pre svega kod građana Srbije, a i vama će biti lakše u vašem ministarstvu.
Član 14. kaže da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Upozoravali smo i kada je donošen ovaj zakon i svaki put kada se bilo koji zakon donosi.
Zakon ne sme da sadrži reč "može". Zakon mora da kaže da se nešto ''mora'' ili ''ne mora'', da nešto ''jeste'' ili ''nije''. Svaki put kada je u pitanju "može", to se zloupotrebljava. Evo, recite koji to poslodavac koristi, odnosno primenjuje član 14? Sigurna sam nijedan ili vrlo mali broj poslodavaca, zato što ih zakonom niste na to obavezali. Kao, zakon je rekao "može", a vi ga prepuštate na savest tajkunima koji drže monopol po Srbiji u svim oblastima ili u većini.
Obaveze poslodavaca, iz člana 16. su, recimo, u stavu 1, u tački 1) da zaposlenom za rad isplati zaradu u skladu sa Zakonom ili tačka 4) da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenim ugovorom o radu.
Kada biste primenjivali, odnosno naterali poslodavce da primenjuju ove dve tačke člana 16, onda ne bi bilo potrebe za izmenom, odnosno dopunom Zakona, kako ste nam to danas predložili.
Član 76. Zakona govori o naknadi štete – ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu. I ovaj član sam pročitala zato što je vrlo blizak ovom članu čiju izmenu vi predviđate. Zašto se ne primenjuje i u slučaju člana 116. ovo što je predviđeno članom 76?
Član 112. kaže – da se minimalna zarada utvrđuje odlukom Socijalno-ekonomskog saveta za teritoriju Republike Srbije. Ako Socijalno-savet ne donese odluku o roku od 10 dana onda odluku o minimalnoj zaradi donosi Vlada.
Ovo citiram da bi skrenula pažnju i podsetila na vreme kada je donošen ovaj zakon i kada smo govorili mi, srpski radikali, da ovaj Socijalno-ekonomski savet ne treba da se formira i da ne treba da preuzme ingerencije Vlade. Vi sami ovde tretirate to, zapravo, da oni mogu, ali ne moraju da rade svoj posao, a ako ga ne rade – onda će to da uradi Vlada, što u stvari Vlada i treba da radi.
Mislila sam da citiram i poglavlje koje se odnosi na potraživanja zaposlenih u slučaju stečajnog postupka, zato što je to izuzetno aktuelno u ovom periodu kada se stotinama preduzeća preti stečajem i kada veliki broj zaposlenih ostaje bez posla, ostaje bez zarade, ostaje bez penzionog i socijalnog osiguranja, ostaje bez zdravstvenog osiguranja., što je neverovatno, ali se, nažalost, dešava u državi Srbiji.
Pomenuću samo jedan slučaj: pre dva dana žena iz komšiluka mi kaže da su, na Birou, u Agenciji za zapošljavanje ubeležili u njenu radnu knjižicu da više nema prinadležnosti koje prima, jer je dobila posao. Žena nije dobila posao, to je način da vi pripremate statističke podatke, već su joj rekli da dođe za nekoliko dana da se ponovo prijavi toj agenciji.
Dakle, manipulišete i životima ljudi, i radnim mestima, i statističkim podacima.
Gospodine ministre, vi povremeno iskreno nastupate kada govorite o problemima zaposlenih i o problemima onog dela građana Srbije koji je u nadležnosti vašeg ministarstva, ali znate, i to je varka. Lepo zvuči ono što kažete, ali ne preduzimate ništa da se promeni takvo stanje, a možete, bez obzira na ekonomsku situaciju – vaše ministarstvo i vi lično možete, evo pre svega izmenom Zakona ili donošenjem novog zakona o radu, ali ne na ovaj način.
(Predsedavajući: Ja bih se zahvalio.)
Član 116, vidim da ističe vreme, ali mi dozvolite samo jednu rečenicu, gospodine predsedavajući, u vezi ovog člana, jer član 116. je, čiju izmenu predviđate, komentarisaću kada budemo govorili o pojedinostima, takođe, jedna velika zabluda koja će dovesti veliki broj građana na neodređeno vreme, uz vašu saglasnost, gospodine Ljajiću, u situaciju da rade za plate koje su daleko ispod minimalca i da neće moći da prehrane porodicu.
Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima ministar, gospodin Rasim Ljajić.

Prvo bih morao da kažem ono u čemu se slažem sa gospođom Radetom bez ikakve sumnje, a to je da bi bolje bilo da donesemo novi zakon o radu, to je nesumnjivo bolje rešenje od izmena i dopuna ovog zakona.
Složiću se i sa vama da ovo nije najbolji zakon. Naprotiv, ja imam više zamerki od onih koje ste vi izneli. Vi ste tada bili u Parlamentu – taj zakon je proizvod jednog političkog kompromisa koji se dogodio u tom trenutku i ja neću ulaziti u to.
Nažalost, u ovom trenutku nemamo saglasnost socijalnih partnera oko izmena, odnosno donošenja novog zakona o radu, a potpuno je neracionalno da ulazimo u proceduru a da tu saglasnost ne obezbedimo, najpre sa sindikatima i sa poslodavcima, a s obzirom na važnost ovog zakona mislim da je potrebna što veća saglasnost, odnosno što širi konsenzus poslaničkih grupa u ovom parlamentu.
Priznaćete da nije realno u ovom trenutku očekivati da tu saglasnost postignemo s obzirom na različite stavove, s jedne strane, sindikata i poslodavaca, a ono što će Ministarstvo uraditi, s druge strane, pripremiće radnu verziju tog zakona na jesen koja će ući u javnu raspravu.
Spremni smo da u razgovoru sa poslaničkim grupama dođemo do što šireg stepena saglasnosti oko donošenja tog zakona.
Ono u čemu se ne mogu složiti sa vama je da je ova izmena zapravo udovoljavanje tajkunima. Osnovna svrha donošenja ove izmene jeste da omogućimo da se očuva neko radno mesto.
Naravno da se ovim izmenama neće rešiti problemi koje imamo u privredi, neće rešiti problemi koje imamo sa nelikvidnošću naše privrede, da se neće zaštititi svi radnici i neće rešiti tehnološki viškovi u mnogim preduzećima, ali ćemo omogućiti da bar u pojedinim firmama kroz smanjenje troškova u poslovanju zaštitimo neka radna mesta i osnovni smisao donošenja ovog zakona jeste očuvanje radnih mesta, a ne zaštita tajkuna.

Reč ima gospodin Velimir Ilić.
(Vjerica Radeta, s mesta: Imam pravo na repliku. Bilo bi korektno da mi date tri minuta da repliciram ministru.)
Hvala na razumevanju, gospodine Iliću.
Reč ima gospođa Radeta.

Hvala lepo. Gospodine ministre, iskoristiću ovo pravo na repliku, upravo da objasnim ono što malopre nisam stigla pa ne znam kako ste vi zaključili šta sam htela da kažem vezano za dopunu ovog zakona. Predvideli ste da se članom 116. doda novi stav koji kaže d, ''izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana.''
A stav 1. ovog člana kaže da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanju u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Floskula je, gospodine Ljajiću, i ovo što ste vi sada rekli i što je promovisao kao visokoumno Boris Tadić – da svi treba da čuvamo radna mesta. Naravno, ali država treba da omogući nova radna mesta. Država treba da zaštiti zaposlene od gubitka posla, ovaj član i jeste namenjen poslodavcima, jer vi sad bez ograničenja dozvoljavate poslodavcima da, kao, ima firmu, da pošalje ljude na prinudni odmor, da im isplaćuje 60% ionako jadne i bedne plate.
Dobro znate da desetine hiljada zaposlenih u Miškovićevim mini i maksi marketima imaju platu ispod ''minimalca'', da je tamo osnovna plata nešto manje od 15 hiljada dinara, pa sa minulim radom neko stigne do 16, 17, 18, a minimalna zarada je u Srbiji oko 17 hiljada, plus obavezan dodatak za topli obrok, to iznosi oko 21 hiljadu dinara. Objasnite mi da ne štitite tajkune i da ne štitite poslodavca.
Na ovaj način ćete omogućiti i Miškoviću i ostalima koji imaju zaposlene da mogu da ih upute zato što im se ne isplati, da možda, u nekom periodu, zbog slabe kupovne moći stanovništva zatvori ili da izda neku prodavnicu ili neki mini market, nekom za dobre pare, da te zaposlene uputi na neodređeno vreme, uz vašu saglasnost, jer tako ste predvideli ovim zakonom...
(Predsedavajući: Vreme predviđeno za repliku je isteklo. Zahvaljujem vam se.)
Hvala. (Aplauz.)

Reč ima gospodin Velimir Ilić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo imali ova četiri veoma važna zakona i očekivali smo jednu ozbiljnost. Videli ste, malo je odsedela ministarka finansija pa joj je dosadilo i ona je napustila, sala je prazna, poslanike vladajuće koalicije to ne interesuje. Žalosno je kad govori ministar iz vladajuće koalicije da je prisutno desetak narodnih poslanika, jer treba da čuju neke važne stvari o zakonu koji će možda sutra ostaviti desetine hiljada ljudi bez posla ili će ih dovesti u jednu tešku situaciju. Da li to ide na ruku poslodavcu ili zaposlenima, videćemo, ali vi serijski usvajate ove zakone.
Za sledeću sednicu ste spremili set zakona, sve ćete to da objedinite, nema veze što se ovde raspravlja o zakonu o budžetskom sistemu, zakonu o radu, sve to može zajedno, kredit, sve u jednu gomilu, da biste to završili što pre, i da bi u svom ekspozeu posle godinu dana rada Vlada premijer izašao i rekao da su najveći uspesi Vlade – 170 zakona u Parlamentu, 250 zakona prošlo proceduru Vlade. Drugi najveći uspeh Vlade – uveli smo elektronske sednice, što se to neki ranije nisu setili. To je veoma važno za Srbiju.
Naravno, rekao je i beli šengen da je veoma važan. Međutim, šta ćemo mi imati, šta će država imati od belog šengena, šta će građani Srbije imati od belog šengena, kad siromaštvo gospodari?!
Očekivao sam da premijer raspravlja o ozbiljnim temama u svom ekspozeu o godišnjici rada Vlade. Mi sada imamo jedan neodrživ sistem u državi, imamo ispod milion zaposlenih radnika, imamo ispod dva miliona izdržavanih lica, to su penzioneri, invalidi, raznorazne vrste izdržavanih lica i imamo oko milion ljudi koji nešto rade. Od toga maltene pola u administrativnim poslovima, u javnim preduzećima itd.
To stanje, a sa milion ljudi koji čekaju posao, a posla nema, nove firme se ne prave, ne otvaraju, to stanje je katastrofalno, o tom stanju treba raspravljati.
Kako prevazići da zaposleni, bez obzira šta radi, prima platu 12 hiljada, 15 hiljada, a imamo i one o kojima smo nekad raspravljali koji primaju milione mesečno. Ti zaposleni imaju trojicu na grbači onih koji čekaju neka primanja. To stanje je katastrofalno i onaj ko bi rešio te probleme, oni ne mogu naravno odjednom, mora da počne to rešavanje. Međutim, tog rešavanja danas nema.
Videli ste da smo se od Nove godine do danas mi zadužili četiri milijarde evra. Znate šta znači ubrizgati u jednu državu četiri milijarde evra, od toga tri milijarde bez ovog parlamenta?! Evo, sad se najavljuje kod Svetske banke, danas se valjda potpisuje još 388 miliona za koridore. Ali, ova država kad tolika zaduženja dobije treba da procveta, da krene, da ima jednu uzlaznu putanju, a ona tone sve niže i niže!
To je problem ove države, kako puniti budžet? Da li se puni budžet? Kako može da se puni budžet ako ne radi jedan ''Bor'', jedan ''Majdanpek'', jedan ''Magnohrom'', ako ne rade ''Vagoni'', ne radi ''Viskoza'', ne radi tamo cela ''Rakovica'', već su na nju svi zaboravili, godinama ne radi, problemi gde god hoćete. Gospodin Ljajić, lepo je to, ode, obeća ljudima, kaže im da će nešto preduzeti, ali ne može da se preduzme, nema odakle, na koji način. A, mi, svakog dana od vas iz vladajuće koalicije doživimo neki novi problem pod firmom evropskih integracija.
Vi ste uveli, evo na prošloj sednici, pet hiljada novih administrativnih mesta, statistički regioni, to je toliko važno za Srbiju, ali, tobože zahteva EU. Pa ste uveli ovu komunalnu policiju, pa sve to povlači novu administraciju, nove troškove, nove izdatke, a nema novih zapošljavanja, novih radnih mesta.
Ova veoma važna tema, kako opstati gde nema punjenja budžeta, možda ministarku i ne interesuje, ona ima preča posla, i ona se predala, sedi i sluša Mirka Cvetkovića koji dođe i da svoj ekspoze. Umalo ne rekoh Mirka Marijanovića, Bog da mu dušu prosti, i možda je tad bilo ozbiljnije i bolje, jer ja sam bio poslanik od 1993. godine i nikad nije bilo ovakvog parlamenta! Nema ljudi, nema poslanika, nikog ne interesuje! Evo, deli ko šta stigne i kako stigne, obećava kako hoće i kome hoće. Ne znam više šta da se radi, dolazimo u jednu totalno bezizlaznu situaciju!
Zato, gospodo iz vladajuće koalicije, časno je dati izbore. Mi prvi put kada smo na Vladi imali problem, svađu, raspustili smo Vladu i rekli – imate izbore. Ne može se mrcvariti narod! Šta je cilj vladajuće koalicije? To gospodin Ljajić zna. Osnovno pravilo je da zaposli radno sposobno stanovništvo, da stvori uslove za rad i onaj ko prima platu da preživi sa svojom porodicom. Kako to može kod vas da se ostvari? Ovde će opet hiljade ljudi ostati bez posla. Dali ste velika obećanja na izborima, velika obećanja: 200 hiljada radnih mesta, dolazi ''Mercedes'', ''Folksvagen'', ''Fijat''! Najveće gradilište u Evropi, autoputevi, sve kreće!
Gospodo, pored moje kuće, da li je to inat ili ne znam, od proleća se radi 600 metara puta, od kraja sezone do sada. Naselje se uguši od prašine, rupe su dostigle dubinu od preko 30 centimetara. Jadni putari sede i kažu: ''Mi nemamo za naftu, ministre bivši, nemamo naftu da upalimo mašine, radićemo ručno zbog vas, a mi gutamo prašinu'' Niko ne može da otvori prozor celo leto, gospodo, džaba prazne priče.
Gde su vam gradilišta? Sve ste umrtvili, ukočili, sve je stalo, građevinarstvo je stalo, ne prodaju se stanovi. Sve je stalo. Poljoprivreda u katastrofi. Kilogram višnje je 12 dinara. Da li ste vi normalan svet?! Mleko, kada sam bio ministar, bilo je 34 dinara, a sada je 15, 16, 17, neće ga niko! Meso, uvoznički lobi cveta! Održavate veštački kurs dinara i dajete milijarde da bi uvoznički lobi radio svoj posao. On gospodari zemljom! Tajkuni prave preduzeća, ponovo ulaze u sisteme! Nova preduzeća se osnivaju – tajkunska! Rade svoje poslove.
Nemojte jedan dan da vam izađem ovde sa spiskom i treba da se stidite, gospodo, iz vladajuće koalicije!!
Ovde vam sedi predsednik Administrativnog odbora koji nam umanjuje dnevnice, štedi gde god stigne. I u redu i neka bude tako, ne morate ništa da nam plaćate, nemojte ni platu da nam dajete, ništa! Ali gospodin Vlada vodi akciju sada – borba protiv raka. Bilbordi su osvanuli po celoj Srbiji. Gospodin je vlasnik bilborda, gospodin predsednik Administrativnog odbora. I džabe je to montirao u putnom zemljištu, zato putari nemaju hleba da jedu!
I kažete – što se nervirate?!
Pa, ovo je žalosno! Ovo je tuga! Ovo nikada tužnije i žalosnije nije bilo! Vas ne interesuje, doći ćete na dan glasanja, glasaćete šta god da vam kažu.
U načelnoj raspravi petnaest zakona, o poljoprivredi, za prepodne četiri zakona, sve to ide, budžetski sistem. Da je sreće, ovde mesec dana da bijemo bitku o tome i da postavimo temelje jedne normalne države. Ova država se urušava, nema je! Neki dan je jedan govorio na ''Palmi plus'', neću ime da mu pominjem sada, kaže – mi jedva čekamo ove evropske integracije, jer onda nema ništa, onda će se granice skloniti, onda ćemo moći da radimo šta hoćemo, a Brisel je mesto gde će se odlučivati.
Srpski parlament je mesto gde će se odlučivati!! To morate da shvatite, inače idite kući, što sedite ovde i šta tražite u Parlamentu!
Kakva ste vi vladajuća koalicija? Imate li posao za narod? Imate li otkup? Šta to mi možemo da izvezemo u tu EU? Gde su vam tržišta gospodo?! Koje proizvode možemo da izvezemo?! Malo ove pšenice koju za bagatelu otkupite i malinu. Da li je to budućnost Srbije? Gde su banke? Čije su banke danas? Koliko se ubira u bankama sredstava? Ko odnosi taj novac?! Zašto te banke ne investiraju u naše poslove?!
I ovo sa putarima je jedna velika igranka!
Gospodo, nismo mi ludi, pa ne shvatamo. Vi nemate pare za život i funkcionisanje države. Skidate novac preko Nacionalnog investicionog plana, zato ste uveli Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan. Skidate novac sa zapošljavanja i investicija novih radnih mesta i plaćate penzije i ostale plate budžetskim korisnicima.
A ne plaćate onima što je u budžetu predviđeno, dug putara je zbog toga što Vlada budžetski nije poštovala zakon – i nije plaćala godinama ono što je trebalo da se plati! Onda puštate putare da se zadužuju i jedan dan će da se uguše. Ugušiše se, vi ih zadužujete, dajete im kredite da bi platili, da bi preživeli i da bi opstali. Ali, oni ne mogu to da nadoknade, oni će da puknu, sistem puca, totalno! Zašto?
Evo, dozvolite im kredit, a ne plaćate ništa. Kalanovićka sedam milijardi iz NIP nije platila ovih zadnjih meseci, gospodo, i to će doći neki kredit, pa ćemo ih zadužiti i reći – evo, vi sami se zadužite, samo da ih skinemo sa budžeta, investicije sa budžeta, a vi znate da je trebalo da sredstva iz NIP idu u nove firme, u nova zapošljavanja u nova radna mesta i u nove investicije!
Potrošene su pare! Nije bilo investicija! Nisu urađeni koridori. Zašto? Nije imalo ni za projekte, ja to znam, ni za eksproprijaciju, ni za šta, jer je nenamenski potrošeno tamo gde je trebalo! A sećam se kako je to Dinkić radio, mangupski! Prebaci nama dva meseca pred rebalans 100 miliona evra i kaže, gospodo, evo, dajte projekte. Mi svi navalimo sa projektima i ne stignemo, kraj budžetske godine, i to ne može dalje da se vrati u NIP, nego se prelije u budžetsku rezervu i polako počinje da se krcka, Ministarstvo finansija raspolaže! To su stari štosovi, koje mi ovde gledamo.
Kalanovićka – koliko je dala putarima, zašto se ne plaćaju poslovi, zašto još ''Obilaznica'' oko Beograda nije plaćena? Svi ste se slikali tamo. Radio sam 90% ''Obilaznice'', a vi kada je trebalo ceh da platite – niste platili. Ne plaćate sada ništa! Ne plaćate za izradu onih vitalnih funkcija države. I sve to ide od duga, jer ste ukapirali da EU i Svetska banka daju samo za investicije, a prvenstveno za puteve
I, onda velite – daj njima da skinemo, tako je Dinkić skinuo pet milijardi u jednom budžetu, pa je sledeće godine skinuo šest milijardi. Pa, to su ti dugovi. Pa je preneo budžetskog korisnika u javno preduzeće sa dugom od 10,2 milijardi dinara i rekao je da će to razdužiti u roku od tri meseca i do danas nije razduženo. E, to su ti dugovi i niko tamo nije bio lopov, nego tamo nije imalo dinara, kao što i sada nema i neće ga ni biti, jer je ovo nedomaćinsko poslovanje u državi!
Vi ste uradili državni udar u ovoj Srbiji, vi ste od jedne parlamentarne države napravili, od jednog parlamentarnog sistema napravili jedan predsednički sistem! Vama je kapa predsednik. Šta god pitam ljude iz Vlade da li može da se završi, kažu – vidi s Borisom i njegovim Kabinetom.
Gospodo, šta vi radite u Vladi? Zato i ne dolazite na sednice, zato vas i nema, zato što ništa i ne odlučujete. Stigne vam šta treba da izglasate, evo, ovi ovde poslanici isto dobiju šta da izglasaju. Šef grupe vam ne dolazi već danima ovde, nema potrebu.
Ovo je nešto prolazno gde se to na dan za glasanje pojavite, završite posao, izglasate čudo zakona i onda izađe Mirko i kaže – 170 zakona smo usvojili, za godinu dana. Pa, koja je to ozbiljna država koja za godinu dana usvoji 180 ključnih zakona? Pa, koliko ima radnih dana, koliko zakona dnevno usvajate? Pa, to su važni zakoni, da li ste normalni ljudi? Gde su vam granice, ne znate još, a usvajate sve zakone?!
Nemojte se ljutiti, nemojte dobacivati, voleo bih da ste sposobni da uljudite ovu državu. Imate priliku, ali ne znate, gospodo, i niste ni zainteresovani i to vas ne interesuje. Ova država se vodi iz nekih drugih centara. Odnekud se vodi, neko je vodi. Ko, ne znam, moramo da pitamo nekog. Ko je ovde glavni kapo u Srbiji i ko drži ceo ovaj sistem? Šta smo mi ovde – srpski parlament? Kakva je institucija srpskog parlamenta, kakva je uloga ove najviše srpske institucije? Koja je njena uloga i da li ona uopšte ima neku ulogu ili služi za potkusur da nam ovde donesete neke kredite koje ste već potpisali, evo, danas već potpisujete, sve završite i onda dođete nama, naravno, skupićete većinu, to ćete izglasati i proći će onako kako će proći.
Očekivao sam da premijer priča o 69.000 firmi koje su na ivici stečaja, u blokadi, da pričate o problemima koji su danas nastali u državi, da je 100.000 ljudi izgubilo socijalno. Kakva borba protiv raka?! Da li verujete – u čačanskoj bolnici je javašluk totalni, žao mi je što direktor nije tu, otišao sam da uzmem svoje dete da ga lečim u Beogradu, i onaj me drži pola sata, neće da me pusti, drži fiskalnu kasu. Dok ne platite 50 dinara ulazak u bolnicu, 50 dinara čovek kuca, ne možete da nađete zbunili ste se, dotrčite u trenerci, bosi i ne možete da nađete 50 dinara, a on kaže – ne smem da vas pustim, kamera snima.
Ljudi moji, zar da uđete u bolnicu da spasite nekom život morate da platite fiskalni račun na kasi portiru 50 dinara? To nije bilo od kako je ''svinjče rep iskrivilo'', gospodo iz Vlade. Znate li vi kada je ''svinjče rep iskrivilo''? E, od tada do danas to nije bilo! A, to je danas, gospodo, i to je katastrofa u ovoj državi. I moramo nešto preduzeti da ovu državu sačuvamo.
Pričate ovde – svi su tehnološki višak, evo, slušao sam sada izlaganje o tehnološkom višku. Pa, mi na ovolikoj teritoriji imamo samo nepunih osam miliona građana. Videli ste, Kinezi, kojima ste predali pre neki dan da budu domaćini ''Univerzijade'' imaju jedan grad od osam miliona, jedan grad! A ovoliki prostor, Srbija prazna, ne znate da je organizujete. Jedan seljak on bi radio, ali nema kome da proda, ne zna šta će, ne zna kud će. Zasadi višnju jer ste vi forsirali, sećam se, Dulićka i ostali. On sad uzeo motorku i reže! Pre je rezao šljivu, sada je povadio malinu! Šta da radimo, ne znamo ni mi, ni kud da se 'devamo, što kažu!
Da li ovde može neko normalan da ovu državu povede nekim normalnim putem?
Biće teško, ponavljam, ali realno izađite da ovaj parlament raspravlja o problemima, da ove probleme počnemo rešavati, ako možemo, ako imamo snage, ako nemamo, svi da se sklonimo u paketu, pa neka dođu neki novi ljudi koji će znati i naći rešenja! Svi se uljuškali u ovoj politici i sede. I, svi dođu. Nekima ovde treba dva štapa da uđu. Dođu na pet minuta, bocnu karticu i odu, mahnu, malo popričaju, ''udare kez'' i odoše kući. A, neki su ušli u Vladu da bi se sahranili u Aleji velikana, jer će biti besplatno, čoveku, u Aleji velikana će lepo da bude, sve fino, generacije će gledati. Pa, to nije jedan normalan svet.
Molim vas lepo, razmislite o onome što radite. Donosite Zakon o informisanju da ne možemo da kažemo ono što treba da vam kažemo, da ne smemo ništa da vam kažemo, da moramo da zaštitimo Dinkića i da ga uramimo. Ljudi, on je sahranio srpsku privredu! Da li je u istoriji ozbiljne države nekad bio ministar privrede ''asistenčić'' sa nekog fakulteta koji u godinama nije uspeo da bude ni docent, ništa, ni da doktorira, ni da završi, a bavi se naukom, a vi mu dali celu privredu i regionalni razvoj, turizam i privatizaciju, dali ste mu još da bude glavni i u infrastrukturi i svugde, šta mu sve niste dali. Vidite da je to štetočina, ljudi?!
Pričam vam to iz najboljih namera. Nemojte da se ljutite na mene. Nekad sam možda i emotivan. Duša me boli zbog ove Srbije! Nemojte meni pričati o demokratiji. Ceo život sam se borio za nju. I umalo i glavom nisam platio tu moju borbu za demokratiju, više puta. E, šta je sad kod vas demokratija? Ovo demokratija, ovakav parlament, ovakve rasprave, ovoliko brdo zakona koji se usvajaju dnevno – to nije budućnost Srbije!
Ja vas pozdravljam, i gospodo iz vladajuće koalicije, urazumite se! Ovo ne vodi na dobro, ovo prelivanje iz javnih preduzeća, povećavanje plata, to je provaljen sistem...