Gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 93. Poslovnika precizno utvrđuje tok same rasprave, gde se kaže: „Po otvaranju pretresa svake tačke dnevnog reda sednice Narodne skupštine, pravo da govore po sledećem rasporedu i vremenskom trajanju, imaju - predlagač akta“.
To je gospodin Bradić. On nam je govorio o Zakonu o informisanju, a ni reč nije rekao o kulturi, a mi imamo objedinjenu raspravu i o jednom i o drugom zakonu.
(Nebojša Bradić, sa mesta: Uzeo sam predah.)
Imam puno razumevanje za težinu same rasprave, ali vi morate razumeti i način na koji mi ovde diskutujemo. Javio sam se da bih govorio kao predstavnik poslaničke grupe, ali ne mogu da iskoristim svoje vreme dva puta. Pošto imamo objedinjenu raspravu, mi moramo govoriti i o jednom i o drugom zakonu.
Dakle, vi ste dužni da nam predstavite i jedan i drugi zakon da bi mi uopšte posle toga mogli da govorimo o Zakonu o kulturi o izmeni i dopuni Zakona o informisanju. Inače, nemoguće je ovako kako ste vi zamislili. Ako je potreban predah, slažem se da jeste jer je izuzetno vruće i možemo napraviti pauzu.
Možda da se dogovorimo gospođo Čomić, da to rešimo na drugi način, pa da imamo vreme za raspravu i o jednom i o drugom zakonu, pa se onda vraćamo na opravdanost našeg zahteva sa početka rada radnog dana, kada smo tražili da se ovako ne spajaju tačke dnevnog reda.

Narodni poslaniče, formalno nema povrede Poslovnika, odnosno nema povrede člana koji ste iskazali, niti mogu da odlučujem o tome šta će predstavnik predlagača govoriti, sve do trenutka dok ne uvredi bilo kog narodnog poslanika, ne povredi Poslovnik ili učini bilo šta protivno Poslovniku Narodne skupštine. Sadržaj njegovog izlaganja, dokle god ne krši nijednu odredbu, nije nešto u čega mogu da se mešam.
Razumem da ste vi zainteresovani da čujete komentar i prezentaciju oba zakona. Ministar Nebojša Bradić se javio za reč i ponovo ima reč. Izvolite.

Uzeo sam samo predah, ljudski je.
Suština ozakonjenja kulture je njen razvoj, jer je to razvoj podržan sistemom, podržan i podržavan sistematski. Suština ozakonjenja kulture i stvaranje neophodnih pretpostavki da povoljni uslovi za razvoj kulture iz domena pojedinačnog i parcijalnog pređe u domen konstantnog i sistemskog. Te nužne pretpostavke kulturnog razvoja obezbeđuje upravo zakon o kulturi kao pravni okvir i oslonac za rešenja u praksi.
Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, skoro neverovatno zvuči podatak da se na jedan krovni, ali zakon koji je bazični u oblasti kulture, čekalo bezmalo 17 godina. Sedamnaest godina su čekali kultura, čekali su kulturni poslenici, a isto toliko korisnici kulturnog proizvoda – građani, jer su i oni svakako bili oštećeni.
Jer, ne može se dobar proizvod stvoriti pod lošim uslovima. A i ako može, onda je to po visoku cenu, koju su plaćali i pojedinac i kultura.
U međuvremenu sva pitanja od presudne važnosti, kako za samu kulturnu politiku, tako i za kulturne poslenike, do sada je regulisalo više različitih zakona i podzakonskih akata.
U nekim delovima je ta materija bila potpuno zakonski neregulisana, što je dovodilo do velikih problema u praktičnom obavljanju kulturnih delatnosti, ali i na planu zakonskog preciziranja međuodnosa i nadležnosti svih subjekata u kulturi.
Razlozi za donošenje ovog zakona su u izmenjenoj društvenoj situaciji i promeni kulturne prakse, a sem poboljšanja svih aktera kulturne politike, jedan od osnovnih ciljeva za donošenje ovog zakona je jasno definisanje obaveza i odgovornosti javne uprave prema njima ili obrnuto. I isto tako definisanje prava jednih u odnosu na druge i obrnuto, čime bi se sama kulturna politika osavremenila i učinila efikasnom i primerenom vremenu.
Zakon o kulturi je onaj vezivni materijal, ali i korektiv koji tu građevinu međuodnosa i međuzavisnosti aktera u kulturi, raspoređenih na različitim nivoima odlučivanja, čini koliko stabilnom, toliko i funkcionalnom. Pri tome se svakako mora imati u vidu da zakon nije nikakav pokretač. On samo pravno uređuje ambijent, obezbeđuje pravni ram za sliku naše kulturne svakodnevice. Kao takav upravo on insistira na tome da građanin preuzme veći deo odgovornosti, da postane gospodar i svog delovanja na polju kulture, i u izvesnoj meri uticaja tuđeg delanja na sebe, ali delanja koje će imati posledice na čitavu kulturnu sferu.
Nažalost, međutim, kod nas postoji nezainteresovanost velikog broja učesnika u kulturi da svoju profesionalnu sudbinu uzmu u svoje ruke i da se aktivno i angažovano uključe u njeno kreiranje, što je koliko tužna, toliko i začuđujuća činjenica, da bi se ovakvim proaktivnim i odgovornim ponašanjem obezbedio veći stepen samostalnosti i samosvojnosti delanja, a samim tim i za kulturu pozitivniji ambijent.
Ovaj osnovni zakon o kulturi, sistemski, pored ostalog ima funkciju obezbeđivanja zakonskih uslova za zaustavljanje inercije prethodnog ponašanja i pokretanje promene zastarelih i disfunkcionalnih navika i modela ponašanja, iako ovaj zakon o kulturi, sam po sebi nema ni ulogu, ni moć da bude pokretač samim obezbeđivanjem pravnih premisa za novo i drugačije funkcionisanje ostvaruje u velikom stepenu i ovaj cilj.
Ovaj zakon o kulturi, o kome je danas reč, učvršćuje postament kulturne politike. Svojim jasnim i konkretnim rešenjima prevazilazi dosadašnje modele funkcionisanja i ustanovljuje nove. Po svojoj suštini je podsticajan, moderan zakon, pravna prekretnica.
Ovaj zakon će biti osnova za nadgradnju 12 podzakonskih akata neophodnih za njegovu primenu, a čije usvajanje je predviđeno u roku od tri meseca, roku koji je naznačen kao onaj koji će proteći između momenta stupanja na snagu zakona o kulturi i momenta početka njegove primene.
Sem ovih podzakonskih akata, na donošenje glavnog novog krovnog zakona u oblasti kulture čeka još dugi niz zakona koji su – Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima, Zakon o nepokretnom kulturnom nasleđu, Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi, Zakon o muzejskom nasleđu i Zakon o staroj retkoj i bibliotečkoj građi i obaveznom primerku publikacija. Sve ovo govori o značaju kako samog pravnog akta, tako i o značaju njegovog donošenja što je moguće pre.
Značaj ovog pravnog akta i brzine njegovog donošenja potvrđuje činjenica da bi ova jedinstvena zakonska regulativa obuhvatila i uredila sve oblasti kulturnih delatnosti, kao i činjenica da bi na sistemski način rešila probleme umetnika, saradnika i stručnjaka u kulturi, predviđajući kako uslove i način za sticanje statusa lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture, tako i u pogledu obezbeđivanja sredstava u budžetu Republike Srbije za uplatu doprinosa za PIO i zdravstveno osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuju doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, čime bi se postiglo poboljšavanje položaja svih subjekata u kulturi.
Šta je novina u ovom zakonu? Predlogom zakona je predviđeno donošenje dugoročne strategije razvoja kulture Republike Srbije, kao i planova i programa koji se odnose na uže teritorijalne jedinice, a kojima se na duži vremenski period osmišljava kulturna politika te sredine. Formiranje nacionalnog saveta za kulturu, kao stručno-savetodavnog tela, radi obezbeđivanja stalne stručne podrške u utvrđivanju, čuvanju, razvoju i širenju kulturne politike Srbije, još jedna je novina.
Kada je u pitanju finansiranje kulturnih programa i projekata, polazi se od načela decentralizacije, gde se sredstva za finansiranje ili sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u pojedinim oblastima kulturne delatnosti obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.
Odredbama o finansiranju, čl. od 73. do 77, uređuje se finansiranje ustanova kulture, finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi i sufinansiranje tekućih rashoda i izdataka.
Značajno je kao novinu pomenuti da je ovim odredbama predviđeno da se direktor ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, AP odnosno jedinica lokalne samouprave imenuje na osnovu prethodno sprovedenog javnog konkursa na period od četiri godine i može biti ponovo imenovan, kao i obaveza kandidata za direktora da predloži program rada i razvoja ustanove, kao sastavni deo konkursne dokumentacije.
U sveopštoj poplavi kvazivrednosti i snižavanju pravih, ovaj zakon služi kao neka vrsta korektiva.
On favorizuje stručnost, znanje i sposobnost, potiskuje dosadašnju inerciju birokratskog voluntarizma, čija je osnovna odlika umnožavanje institucija za podršku koje ne vrši tu svoju funkciju. On ustanovama kulture daje novu ulogu i novi zadatak, i to mnogo detaljnije nego ikada pre. Regulisanje pitanja kulturnih delatnosti, kao i pitanja koja se tiču ustanova kulture, njihovog funkcionisanja i odnosa sa drugim institucijama kulture ili nosilaca vlasti, takođe čine znatan deo Predloga ovog zakona.
Vrlo često se govori o decentralizaciji i demetropolizaciji, pri čemu se podrazumeva da je neophodno da se Beograd demetropolizuje, ali i sa druge strane spori potrebu da ostali gradovi u Srbiji autentičnošću i kvalitetom kulturne ponude promene svoju veličinu i važnost. Ovim zakonom upravo stvaramo pretpostavke da se drugi centri na celoj teritoriji Republike uistinu metropolizuju. Situacija sa kojom ćemo se složiti, da je već duži period nivo kulturnih potreba i u ostatku Srbije daleko niži, a zahvaljujući krizi i alibiju koji ona stvara, mala je pokretljivost i pojedinaca i institucija.
Ono što će ovaj zakon urediti jeste i da uspostavlja ravnopravnost subjekata u kulturi. Pojedinci, grupe, institucije, javni i civilni sektor, privatne institucije kulture. Ovim zakonom uspostavlja se značajna razlika u korišćenju sredstava državnog budžeta, država ne finansira kulturu, već investira u kulturu, a na osnovu tog ulaganja u kulturu, država ima pravo da očekuje i odgovarajuću vrednost i rezultate. Tako u odredbama o finansiranju ovim zakonom se precizno uređuje finansiranje ustanove kulture i sufinansiranje projekata kulture.
Pravnim uređenjem delatnosti iz oblasti kulture stvaraju se uslovi za odgovorniji način raspolaganja novcem poreskih obveznika i osnovne pretpostavke i mehanizmi koji će doprineti razvoju socijalne odgovornosti svih učesnika u javnom životu, kao i oživljavanju filantropije, buđenju građanske brige za budućnost. Time će se, samo naizgled protivrečno, jedinstvo umetnosti i novca dovesti u ravan partnerskog odnosa, a bogatstvo privrede će samo pomoći i pospešiti bogatu kulturu. Biće mesta da i jedna i druga budu bogate.
Usaglašenost zakona o kulturi sa ostalim zakonima je vrlo bitna stavka i stoga je ovaj zakon pripreman dugo, pažljivo i temeljno, i na osnovu uvida i komparativnih istraživanja sličnih zakona u svetu. Zakon je dugo promišljan i uspostavljen je vidljiv i nevidljiv konsenzus u njegovom donošenju.
Pokušali smo da ovaj zakon oblikujemo u saradnji sa najširom stručnom javnošću, u nameri da njegovo donošenje i sadržaj budu transparentni i javni, što je moguće više oličenje demokratičnosti, a time smo ne samo poštovali načelo transparentnosti, već smo omogućili struci da bude dinamičnija.
Zakon je moderan, evropski i referentan u našim okvirima, a poređenje sa drugim zakonima ukazuje na njegovo usmeravanje prema zajedničkom dobru i humanim vrednostima.
Koliko god na zakon o kulturi može da bude primedbi u pojedinostima, treba ga sagledati u celini i tako o njemu promišljati, a pre svega to činiti u njegovoj odrednici i značenju oličenom u reči – sistemski.
Ovaj zakon svakako ispunjava svoju osnovnu misiju, stvara i pospešuje pravni ambijent i konkretne uslove u kojima će se svi osećati sigurno.
Samo on za to nije dovoljan i zato je on samo prvi u nizu zakonskih i podzakonskih akata koji će iz njega proizaći. A da bi se to desilo, da bismo što pre svi zajedno, i kultura i poslenici kulture, i građani i država dobili sve te zakonske i podzakonske akte, neophodno je da ovaj jedan, prvi, krovni, temeljni zakon o kulturi usvojimo.
Možemo slobodno reći – ukida se kategorija ''kada dođu bolja vremena''. Bolja vremena se stvaraju. Pozivam vas da ih svi zajedno danas i ovde počnemo stvarati. Hvala.

Da li izvestilac Odbora za kulturu i informisanje, narodna poslanica Vesna Marjanović, želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za kulturu i informisanje razmatrao je danas na svojoj sednici oba ova zakona, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i Predlog zakona o kulturi, i doneo odluku da ih prihvati u načelu.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju koji je Vlada uputila po hitnom postupku, poslanici su danas imali priliku da saznaju nešto više informacija o predloženom tekstu.
U ovom času istakla bih načelo i osnovni cilj koji je u obrazloženju postavljen, a to je doslednija primena i unošenje većeg reda i odgovornosti u sferi medija, kao i argument da je praksa pokazala da je neophodno preciznije utvrditi ko je odgovoran za rad i poslovanje javnih glasova.
U ovom domu u radu Odbora za kulturu i informisanje, a i u radu drugih odbora i u najširoj javnosti često je bilo govora o našoj medijskoj sceni i slici, o primerima diskriminacije ličnosti po mnogim osnovama, o zloupotrebama ljudskih prava, o definisanju krivica pre nego što je njihova krivica dokazana.
Rekla bih da su sloboda i nezavisnost medija apsolutno sveto mesto i stub svakog demokratskog društva, ali je jasno da ona mora uključivati i odgovornost za izgovorenu i objavljenu reč.
Danas smo kao poslanici, članovi Odbora, tražili uveravanja od ministra Bradića i predstavnika predlagača da ovaj zakon nije u suprotnosti sa evropskim standardima, da on ne predstavlja posredan način za gušenje medija, da ih neće diskriminisati, ali i da on treba da predstavlja opštu zaštitu za svakog, a ne samo za odabrane građane, čija su prava, privatnost i dostojanstvo ugroženi nekim medijskim tekstom, prilogom ili slikom.
Dakle, Odbor je zakon podržao u načelu. Da li su sve pojedinačna rešenja najbolja pokazaće rasprava koja će uslediti, kao i činjenica da je Vlada već uvažila dobar broj primedaba koje su upućene uglavnom od strane medijskih i novinarskih udruženja. Odbor će imati priliku da se izjasni i o ovim amandmanima, kao i o svim ostalim amandmanima koji budu podneti na ovaj predlog zakona.
Što se tiče Predloga zakona o kulturi želela bih da istaknem na početku sledeću činjenicu, koja je doduše poznata, naš odbor je organizovao dve javne rasprave ili javna slušanja o ovom predlogu. Lično ih smatram uspešnim.
Htela bih da kažem, iako nam nažalost vreme često ne omogućava da na ovaj način uvek pretresamo zakone, prosto želim da naglasim vrednost ovakvog načina rada odbora, ne samo za bolju informisanost poslanika o pojedinim pitanjima, već za postizanje kvalitetnih zakonskih rešenja.
Saslušali smo tom prilikom mišljenje i stavove direktora ustanova kulture, umetničkih udruženja, nevladinih organizacija, naših istaknutih umetnika i kulturnih radnika o predviđenim rešenjima i njihovim efektima na mesto i ulogu kulture u Srbiji. Želeli smo da uvažimo mišljenje kulturne javnosti. Nadam se i verujem da će Vlada dobar deo onih konstruktivnih i značajnih primedaba prihvatiti.
U tim raspravama bilo je jasno da je čitava jedna oblast, i to vrlo važna, kao što je kultura, već predugo čekala da dobije svoj krovni ili sistemski zakon.
Mislim da je dobro što je ovaj naš saziv u prilici da ga izglasa. On otvara prostor da Skupština uskoro razmotri čitav niz drugih zakona, o tome je ministar već nešto rekao. On je već govorio o detaljima ovog zakona.
Na kraju bih samo želela da istaknem sledeće. Znamo da je kultura skupa, ali je kulturno zaostajanje neuporedivo skuplje. Ovaj zakon ne može u celini da reši ovaj problem, ali treba da predstavlja značajan korak ka našem kulturnom razvoju i napredovanju. Principi demokratije, a danas i principi održivog razvoja, najčvršće su vezani za kulturne vrednosti i kulturnu ponudu. Jedno od načela ovde navedenih, a to je da je kultura i tradicionalna i savremena, mora biti dostupna građanima, posebno je važno.
Takođe, posebno je osetljiv odnos tržišta i kulture. Niti kultura može u celini da se oslanja i razvija na budžetu države, niti može biti potpuno prepuštena tržišnoj stihiji. Kultura vođena kao čisto komercijalna vodila bi svom nestajanju.
Konačno, rekla bih sledeće, o ovim zakonima vodićemo iscrpnu raspravu ovih dana i nadam se da ćemo do glasanja definisati najbolja rešenja. Međutim, ono što nas čeka nakon toga jeste da u narednom periodu obratimo posebnu pažnju na stabilne izvore finansiranja kulture, na stimulativnu poresku, carinsku i kreditnu politiku, dakle, na pronalaženje podrške za našu kulturu i u onim zakonima koji nisu u strogoj nadležnosti Ministarstva i Odbora za kulturu..

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100.

Smatram da ste, gospođo Čomić, povredili Poslovnik zato što je prethodni govornik najmanje dva puta povredio dostojanstvo Narodne skupštine. Najpre, čuli smo priču o nekakvom slušanju zakona.
Zaista bih vas zamolio da termine koji ne postoje u Poslovniku ne koristite kao događaje koje je neki odbor učinio da bi javnost došla u mogućnost da sazna kakve su odredbe nekog zakona. Dakle, nije bilo nikakvog slušanja.
Može da bude samo nekakve javne rasprave mimo zgrade Narodne skupštine. Tu i vama zameram, gospođo Čomić, što je Narodna skupština postala stecište čak i za prezentaciju nekakvih vina. Jednostavno, ruši se polako dignitet ove zgrade i njen ugled i namena.
Druga povreda je kada je prethodni govornik u svojstvu izvestioca odbora rekla da je zakon prihvaćen u načelu na odboru. Bilo bi to u redu da Vlada nije dostavila amandmane na svoj predlog zakona. Ne možete za zakon na koji Vlada daje amandmane da kažete da je prihvaćen u načelu. Osnovni tekst zakona je onaj tekst koji je Vlada dostavila prvobitno i amandmani koje je Vlada dostavila. Amandmani Vlade su tekst zakona. Ne mogu da se svrstaju u grupu sa amandmanima koje dostavljaju narodni poslanici. Uopšte nije odbor razmatrao zakon u načelu, pošto nije imao prilike da zna da će Vlada da dostavi amandmane na taj predlog zakona.
Možete da govorite o prvobitnom tekstu koji više uopšte ne postoji. Da biste sada imali predlog Vlade, morate zaista mnogo truda da uložite, da u predlog Vlade uvrstite amandmane Vlade i da dobijete jedan kristalno jasan tekst na koji je Vlada bila obavezna da nam ga da, sa pregledom odredaba koji se menjaju i da to bude sasvim jasno (Predsedavajuća: Dva minuta.) koja nova odredba važi, a koja nova odredba ne važi.

Narodni poslaniče, nema povrede člana 104, a pogotovo ne u obrazloženju koje ste priložili. Ako je narodna poslanica Vesna Marjanović obmanula Skupštinu da je Odbor glasao o zakonu u načelu, u trenutku dok ona to izgovara ne mogu da znam. Ne mogu da kažem da je povređen član 104. Teško mi je da poverujem da bi bilo ko od nas 250 izneo takvu neistinu.
Zakon u načelu je zakon u načelu. Amandmani su amandmani i svi su podnosioci amandmana među sobom jednaki. Da li će amandmani biti usvojeni ili ne, mislim da ćemo imati vrlo zanimljivih i životnih rasprava o svim zakonima, a ne samo o zakonima o kulturi i o informisanju.
Dakle, nema povrede Poslovnika u obraćanju narodne poslanice Vesne Marjanović kao izvestioca Odbora za kulturu i informisanje.
Da li narodni poslanici Momir Marković, Slađan Mijaljević i Radica Jocić, koji su izdvojili mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije prilikom razmatranja Predloga zakona o kulturi, žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Momir Marković, pa narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Odboru za evropske integracije izdvojio sam svoje mišljenje u odnosu na ovaj zakon, jer smatram da ovaj zakon ne može ni u deliću izbistriti mutnu vodu koja se u toj oblasti koja se zove kultura već godinama taloži.
Ovaj zakon ne rešava ništa. Ovaj zakon naprotiv će doneti još nedorečenosti u ovoj oblasti. Ovaj zakon neće razrešiti elementarne probleme koji se nalaze u kulturi, koji obitavaju već dugi niz godina, tačnije od "buldožer" revolucije naovamo, a delimično i pre toga.
Smatram da je kultura u Srbiji postala jedan deo sive zone, koja inače vlada u Srbiji, i da hobotnica koja se zove mafija ima mnogo krakova, pa se sećate da postoji i saobraćajna, i đubretarska, i auto itd. mafija. Jedan krak mafije se nalazi u oblasti kulture, a u ovom zakonu nema ni slova kako će se ministar kulture, kako će se kulturni poslenici izboriti sa ovim problemom.
Ovo se ne odnosi na one radnike u kulturi koji čitav radni vek provedu na daskama pozorišta i odlaze u penziju sa mizernim primanjima, sa mizernim penzijama, sa nerešenim statusom, sa nerešenom egzistencijom, jer su i oni žrtve upravo te hidre koja je bacila svoj krak i u kulturu.
Pre ovog ministra i pre onog ministra pre ovog ministra bio je ministar Kojadinović i tada sam na Odboru za kulturu pokrenuo pitanje jedne neverovatne pljačke koja je bila u to vreme u toku u Srbiji. Radi se o pljački u Muzeju istorije Jugoslavije, današnjem Muzeju istorije Srbije.
Imao sam gotovo kompletnu dokumentaciju kod sebe, čak i popisne liste, gde lepo piše, kutija broj 46 itd. pod određenom šifrom, u kojoj je plaketa poklonjena Titu, težine 750 grama zlata, toliko i toliko dragih kamena i kutija prazna, a plakete nema. Svaka druga, treća ili četvrta kutija je bila prazna.
Samo da vas podsetim da je upravo ta mafija koja se tamo nalazila i kojoj niko do sada nije ni pokušao da stane na rep, dan-danas hara u tom delu.
Oziris, koga je Tito dobio negde kada je putovao širom sveta, koji ima nultu vrednost, dakle neprocenjivu vrednost, i prema takvim eksponatima se u muzejima koji drže do sebe i do dostojanstva nacije kojoj pripadaju sa posebnom pažnjom odnose, Oziris koji se nalazi u Muzeju istorije Srbije, 2002. ili 2003. godine je, nemojte me držati za reč, zubarskom bušilicom izbušen da se vidi da li je kompletan od zlata. Sreća te nije, nego je bronza koja je pozlaćena i tako je Oziris preživeo.
Ne znam koliko primeraka takvih eksponata ima u svetu, ali znam da se jedan oštećeni nalazi ovde kod nas. Godinu i nešto dana je u tom Muzeju istorije Jugoslavije sedeo i radio jedan izuzetan falsifikator umetničkih dela. Falsifikovao je sva dela koja su se nalazila u Muzeju istorije Jugoslavije, odnosno sada Muzeju istorije Srbije, i pitanje je da li su one slike koje se sada tamo nalaze falsifikati, a originali otperjali negde na zapad ili ima još poneki original da se zadržao.
Kada je čovek hteo u trenutku da otvori, verovatno ga savest pritiskala, dušu i u jednim novinama je napomenuo da se to tako radi, umro je u prisustvu vlasti. Strefio ga je infarkt, a da ga leče natakli mu kesu na glavu. Neću da kažem ime tog čoveka, pošto je pokojni, pretpostavljam da svi možete da utvrdite.
Dame i gospodo narodni poslanici, u Muzeju umetnosti koji se unazad bar dva puta renovirao, evo sad mislim da je završeno renoviranje…

Pet minuta.
Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević, koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora za evropske integracije. Izvolite.