Gospodin Pejčić ima reč. Izvolite. Moram da vas zamolim da ponovite ili uzmite drugi mikrofon.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, izdvojio sam svoje mišljenje na Odboru za rad, boračka i socijalna pitanja, a u vezi zakona o socijalnom stanovanju.
Meni je žao, gospodine ministre, što se niste pojavili na tom Odboru za rad, boračka i socijalna pitanja da nam vi lično prezentujete ovaj zakon, jer smo imali i te kako puno pitanja da vam postavimo, već su zakon prezentovali vaši državni sekretari.
Moram na početku reći da je ovaj zakon izazvao veliku pozornost građana Srbije, veliku pažnju i to naročito nekih socijalnih kategorija koje nisu uvršćene u ovaj zakon. U tom smislu, postavio bih vam određena pitanja u ime građana Srbije.
Naime, veliki broj građana Srbije je godinama izdvajao sredstva kroz socijalne fondove za stambenu izgradnju, a nikada od države nisu dobili svoj stan. Po principu socijalne pravde, da li će oni kroz ovaj zakon moći da ostvare ta svoja prava i da li će moći da dobiju svoj stan? Pošto kroz ovaj zakon vidimo da ne mogu njihova prava da se ispune, pitam vas – da li može kroz princip nacionalne strategije, kada budemo usvojili tu nacionalnu strategiju stanovanja, da li će biti uvrštena?
Druga stvar, nigde se eksplicitno ne spominju interno raseljena lica, izbeglice, a vi znate da Srbija ima veliki broj izbeglica. Nismo krivi ni vi ni ja što su oni ovde, već nepravedni ratovi koji su vođeni i oni od države i te kako očekuju da im pomogne, u smislu izgradnje svojih domova ili kupovine po nekim jeftinijim cenama stanova.
Takođe, moramo voditi računa i o ljudima iz readmisije, koji će se vratiti ovde u Srbiju. Znate da je Srbija usvojila taj zakon i veliki broj azilanata će doći ovde u Srbiju. Normalno, i njima bi trebalo ponuditi kupovinu stanova po nekim socijalnim kategorijama.
Ovde bih uvrstio i borce rata od 1991. godine, kao i invalide rata od 1991. godine, koji su ratovali i krvarili za ovu zemlju, opet kažem u nekim nepravednim ratovima. Normalno, tu treba baciti akcenat i na porodice poginulih boraca, koji bi takođe trebalo da dobiju stanove, ili besplatne ili po nekoj nižoj socijalnoj ceni.
Vi ste ovim zakonom predvideli i formiranje nacionalnih agencija i lokalnih agencija. To je ono što mene interesuje. To su neprofitne organizacije. Dolazim iz grada koji ima već lokalnu agenciju, to je Leskovac. Vi i ja smo već jednom razgovarali o tome.
Inače, naš predsednik opštine Slobodan Kocić želi da ukine tu agenciju, pa mene zanima da li je on disident ove vlade ili vašeg ministarstva i da li ste vi u kontaktu s njima bili, da li će ta agenciju uopšte opstati?
Ta agencija je iznela svoj plan, projekat na Skupštini, koji je prihvaćen, međutim, nadobudnost našeg gradonačelnika u smislu da mora da se ta agencija ugasi, stavio je već tu tačku na dnevni red već za sledeću Skupštinu. U tom smislu vas pitam da li ćete mu sugerisati, a to zanima i te kako građane Leskovca, da odustane od te svoje ideje?
I na kraju bih vas podsetio da su poslanici DSS uložili veliki broj amandmana. Svi su osnovani, suvisli, i te kako mogu da poboljšaju ovaj tekst zakona. U tom smislu se nadamo da ćete razmotriti sve ove naše amandmane i da ćete usvajanjem tih amandmana dobiti jedan kvalitetan zakon.

Među predsednicima odnosno ovlašćenim predstavnicima poslaničkih grupa javio se gospodin Siniša Stamenković, koji ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, danas u ovom setu zakona razmatramo uređenje prostora i izgradnju objekata, osnove državnog premera i katastra, zatim socijalno stanovanje, kao i osnivanje fonda za zaštitu životne sredine.
Moram da napomenem da je PUPS izuzetno mnogo radila, sa nestrpljenjem očekivala upravo ovaj set zakona zbog ogromne socijalne kategorije ljudi koji nisu rešili svoje stambeno pitanje.
Zakon o uređenju prostora i izgradnji; normalno da država Srbija ima veliku nesreću da oko 80% njene teritorije nije prekriveno odgovarajućim planovima, kao što su prostorni planovi, generalni urbanistički i detaljni urbanistički planovi i druga akta.
Kada jedna država ima samo 20% dugoročnog planskog pokrića stvara se masa problema investitorima, organima, građevinskoj operativi i kupcima. Ovako tanko plansko pokriće stvara vrlo pogodno tle za korupciju svih vrsta.
Nema u ovoj sali narodnog poslanika bilo koje političke opcije koji se ne zalaže da se u Srbiji konačno zavede red u uređenju prostora i u samoj izgradnji.
Uvođenje reda i pravde, kao i stvaranje povoljnog okruženja za novo, na zakonu zasnovano, investiranje trajno je jedino moguće opredeljenje svih nas.
Ova skupština mora učiniti sve da se ubrza donošenje urbanističkih planova, da se izdaju legalne građevinske dozvole, da se po striktnom postupku reše pravno-imovinski odnosi i konačno izvrši legalizacija preko pola miliona raznih objekata.
Oklevanje društva, nedostatak propisa, kao i pravni vakuum u ovoj oblasti, proizveli su nam ogromnu korupciju u građevinarstvu, bankrot mnogih građevinskih operatera, ozbiljno odbijanje ino i domaćih investitora da ulažu na turbulentnom tržištu, u kome su opljačkani mnogi građani.
Ovim zakonom se može znatno smanjiti proces dobijanja građevinskih dozvola i znatno smanjiti obim dokumentacije koja se podnosi na uvid upravnim državnim organima.
Pravila ponašanja svih učesnika u proceduri građenja i uređenja prostora ovim zakonom moraju biti potpuno jasna, moraju biti zaoštrena do te mere da se spreči svaka moguća zloupotreba, a posebno da se očuva visok stepen tehničko-bezbedonosne odgovornosti projektanata i investitora za izgrađene objekte.
Poslanička grupa PUPS uvažava i duboko razume teškoće koje ćemo svi mi, a posebno teškoće koje će Ministarstvo imati u definisanju i ozakonjenju konverzije prava na korišćenje građevinskog zemljišta koje sada mnogi građani koriste u pravo svojine na građevinskom zemljištu. Prelaz sa korisnika na vlasnika će biti dugotrajan i veoma bolan proces za ovo društvo i državu.
PUPS odgovorno i u potpunosti shvata i podržava potrebu da se hitno ubrza postupak legalizacije bespravno izgrađenih objekata do maja 2003. godine.
Mišljenja smo da ima i više od 500.000 objekata za koje su podneti zahtevi. Ako se zna da je do sada legalizovano 16% objekata za sedam godina, onda je jasno da oklevanja više ne može biti, da se postupak mora ubrzati, da se administriranje mora prekinuti, a postupak okončati.
Legalizacija objekata sagrađenih do 2003. godine se mora vršiti po strogim kriterijumima i to po istim onima po kojima su građani u tom periodu legalno gradili, poštujući zakonsku proceduru, zbog čega su četiri do pet puta više plaćali, za razliku od onih koji ne poseduju bilo kakav dokument ili bilo kakav papir.
Objekti koji su građeni na području velikog broja zaštićenih prirodnih dobara i nacionalnih parkova, na tuđoj zemlji ili na trusnim i nestabilnim podlogama, moraju biti u potpunosti posebno definisani ovim zakonom.
PUPS se posebno zalaže da svi investitori koji su zidali zgrade bez dozvole za legalizaciju objekata plate najvišu cenu za legalizaciju, koja ne bi smela da bude niža od visine profita ostvarenog na taj način i to po krivičnoj pretnji sa pretnjom prinudnog oduzimanja imovine profitera.
Poslanička grupa smatra da pitanje cene legalizacije objekata ne može biti u nadležnosti opština, već da Ministarstvo mora propisati svojom uredbom okvire cene legalizacije za celu Srbiju, od do, jednoobrazno za sve, sa važećim parametrima.
Posebno se zalažemo da se ovim zakonom spreči konverzija prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine za sve vlasnike privatizovanih preduzeća u postupku privatizacije, tako da se tajkuni i nove gazde obavezuju da plate višestruku tržišnu vrednost građevinskog zemljišta koju hoće da uknjiže na svoje ime i da tu zemlju preprodaju radi promene namene tog zemljišta, a što im je Zakonom o privatizaciji do sada dozvoljavano.
Tajkuni, novokomponovane gazde, građevinski i stambeni mafiozi svesno su koristili nedorečenost zakona o privatizaciji, opljačkali su narod veštački stvarajući najskuplje gradsko građevinsko zemljište u Evropi, a time i nerealno visoko i zelenašku cenu kvadratnog metra stambenog i poslovnog prostora.
Gospodine ministre, vi i vaši saradnici i svi nadležni organi u opštinama i gradovima Srbije morate učiniti sve da se retroaktivnom naplatom tržišne cene zemljišta i razlike od nerealno visoke cene kvadrata stambene površine ispravi i obustavi dalja pljačka obespravljenih građana.
Nerešena imovinsko-pravna pitanja oko zemljišta u Srbiji se moraju trajno i adekvatno rešiti. Ustav Srbije prepoznaje da gradsko građevinsko zemljište može da postoji samo kao privatna, javna ili državna svojina.
Ovaj zakon tek stvara bazu za razradu ovih oblika svojina, kao i svih oblika pravno-imovinskih pitanja koja se uskoro moraju definisati. Za definiciju normativnog, ali i ekonomskog dela ovog seta pitanja, nije dovoljno samo angažovanje ovog ministarstva, u punoj meri se moraju angažovati republička i geodetska uprava, svi sudovi, a posebno poreska uprava zbog procene cene zemljišta.
Upozoravamo na pravilnu primenu opštepriznate pravne norme, kojom se sada u Srbiji određuje da je vlasništvo nad objektom automatski vlasništvo nad građevinskim zemljištem. Onaj ko je vlasnik objekta, vlasnik je i zemljišta, a time nastaju novi pravno-imovinski odnosi, dolazi do opšte amnestije kupaca i štetnih privatizacija, ne limitira se veličina i ne formira građevinska parcela, građani nemaju ista prava pred zakonom.
Poštovana gospodo, poslanička grupa PUPS želi da posebno ukaže na problem restitucije i na prava ranijih pravnih vlasnika građevinskog zemljišta i objekata na njemu, a koja ni ovim zakonom nisu bliže definisana.
Predlog da se osnuje fond restitucije koji će se puniti pretvaranjem prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine ili vlasništvo nad tim zemljištem će možda dati neke efekte, ali to ni iz daleka neće biti dovoljno za pravilnu naknadu ranijim vlasnicima.
Konvertovanje prava svojine ranijim sopstvenicima na neizgrađenim građevinskim zemljištima je dobar pokušaj ispravljanja stare nepravde, s tim da ne treba dozvoliti neke nove, nekontrolisane.
Pozitivan pomak u ovom zakonu i svakako njegova vrednost je konačno pravo da se može kupovati državno zemljište kada se priznaje privatno vlasništvo nad zemljištem.
Zakon o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima je tehnički zakon koji se već primenjuje 15 godina, ali sa određenim nedostacima koji se ovom prilikom moraju otkloniti radi uvođenja koncepta jedinstvene evidencije o nepokretnostima i pravima nad njima u Republici Srbiji.
Usaglašavanje i harmonizovanje sadašnjih propisa o premeru i katastru nepokretnosti sa propisima zemalja EU su tehničko pitanje, bez koga se ne može vršiti investiranje, usaglašavanje pravno-imovinskih odnosa, kao i usaglašavanje tehničkih standarda u projektovanju.
Realizacija svih zakona o ratifikaciji sporazuma za razvoj je nemoguća bez implementacije pravog katastra nepokretnosti i evidencije o pravima nad njima. Ovaj zakon takođe treba da otkloni manje ili veće neusklađenosti za rad državnih i privatnih geodetskih organizacija, kao i da značajno poveća sigurnost i tačnost upisa u katastar nepokretnosti radi pravilnog vođenja pravno-imovinskih odnosa, upravnih i sudskih postupaka i sporova.
Zakon stvara ozbiljne uslove za bržu identifikaciju vlasnika, korisnika i držalaca nepokretnosti, odnosno ubrzava i unapređuje kvalitet distribucije podataka i pružanje usluga svim korisnicima osnova, bez koje uprave i organizacije ne mogu da se izrađuju.
Poslanička grupa PUPS smatra da se putem amandmana o ovom zakonu još bliže mora utvrditi način uvođenja procene vrednosti nepokretnosti, kao i postupci i metode za masovne procene vrednosti i nepokretnosti, u saradnji sa nadležnim poreskim upravama. Osnivanje i vođenje nacionalne infrastrukture, geoprostornih podatka moguće je uz prethodno obezbeđenje svih uslova, osnivanja podloga avigravimetrijskom metodom, do obezbeđenja materijalnih i tehničkih uslova.
Poslanička grupa PUPS daće podršku ovom zakonu, sa željom da se uz amandmane ovaj zakon što pre implementira u pravni sistem Republike Srbije.
Zakon o socijalnom stanovanju je, dame i gospodo, jedan od najvažnijih zakona za sve socijalne grupe u našoj zemlji. Nacrt zakona o socijalnom stanovanju je urađen na osnovu raznih dokumenta u prvoj varijanti krajem 2004. godine, da bi tek 2007. godine bio usvojen na Vladi i poslat parlamentu na razmatranje. U leto 2008. godine Predlog zakona je ponovo upućen Narodnoj skupštini na usvajanje i nalazi se u proceduri do danas.
Podrazumevamo da je socijalno stanovanje, stanovanje odgovarajućih standarda koje se obezbeđuje uz podršku države, a u skladu sa strategijom socijalnog stanovanja, programa za realizaciju istog i namenjeno je domaćinstvima i fizičkim licima koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga sebi ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima.
Poslanička grupa PUPS smatra i ona je svojim maksimalnim učešćem, u saradnji sa Grupom 484, grupom Programa za urbani razvoj, sa Institutom za održive zajednice, te sa velikim brojem organizacija za unapređenje socijalnog stanovanja ugroženih grupa i udruženjima solidarne stambene izgradnje, ustanovila zajedničke principe i koncepte koje bi morao zastupati ovaj važan bazni sistemski zakon, i to:
prvo, da javna državna intervencija obuhvati mnogo širi obim mera potrebnih za socijalne stanove od predloženih;
drugo, da se ceo sistem zasnuje na podeli nadležnosti u finansiranju socijalnog stanovanja sa centralnog nivoa i sprovođenja stambenih programa na lokalnom nivou;
treće, da se sistem finansiranja socijalnih stanova zasnuje na obaveznom povraćaju troškova;
četvrto, da sve subvencije u sistem socijalnog stanovanja moraju biti opšte i javne i
peto, da sistem socijalnog stanovanja mora da poseduje neophodne kapacitete za realizaciju raznih mera i programa u socijalnom stanovanju.
Definicija socijalnog stanovanja Evropskog udruženja nacionalnih asocijacija stambenih organizacija je zbog pružanja velike finansijske pomoći u ovoj oblasti obavezujuća, jer ona tvrdi da je stanovanje kod koga je pristup kontrolisan postojanjem pravila dodeljivanja stanova i koje je usmereno na domaćinstva koja imaju teškoće da obezbede smeštaj na tržištu jedino ispravna politika.
Osnivanje domaće republičke agencije za stanovanje, RAS, po mišljenju međunarodnih evropskih i domaćih strukovnih udruženja je najbolji oblik za postojanje nacionalne, stručne i finansijske stambene institucije, koja bi neposredno po navedenim principima i konceptima iz ovog zakona najbolje organizovala i sprovela netržišno i socijalno stanovanje, preko koga bi se razrešilo pitanje stanovanja mnogobrojnih socijalnih kategorija stanovništva i izbeglica.
Kako bi RAS i pored funkcija finansiranja imala presudnu ulogu podrške u izgradnji celovitog sistema institucija i instrumenata za sprovođenja neprofitne socijalne stambene politike, neophodno je usvojiti novi zakon koji bi se time bavio i to ostvarilo.
Sve stručne aktivnosti, izrada normativa, stručna pomoć, tehničke norme i tehnički uslovi za izgradnju stanova, pomoć i tehnička podrška lokalnim samoupravama i svim ostalim stambenim organizacijama bili bi redovan posao RAS.
Socijalna povelja SE koju je Srbija potpisala 2005. godine, u članu 31. definiše pravo na stanovanje građana i obavezu države da obezbedi zakonski, institucionalni i finansijski okvir, kojim se uvode standardi odgovarajućeg stambenog prostora, kojim se obezbeđuju mere za prevenciju i smanjenje beskućništva i kojoj država mora da garantuje i obezbedi da cene stanovanja budu pristupačne i onima koji nemaju dovoljno sredstava za život.
Posle socijalizma, u kome se država bavila obezbeđivanjem stambenog prostora svim zaposlenima, izvršena je potpuna i delimično štetna privatizacija do tada izgrađenih stanova i celokupnog stambenog prostora, koji je prešao u privatnu svojinu, a država je suprotno socijalnoj povelji Evrope prepustila građanima da svoje potrebe sami rešavaju na zelenaškom i korumpiranom tržištu.
Stambena izgradnja je u našoj zemlji postala najprofitabilnija privredna delatnost na granici organizovanog kriminala, a rešenje stambenog problema našeg stanovništva postao je nedostižan san. Ovim zakonom pruža se jedinstvena prilika da se otklone sve posledice štetne stambene politike.
Od 1990. godine, kada je započeta masovna privatizacija i rasprodaja društvenog stambenog fonda, sve inicijative su se svodile na izolovane kratkoročne mere bez dovoljnog uticaja stambenog tržišta. Država nije uspela da postane regulator socijalnog stanovanja, a krajnji rezultat njenog nemešanja u sopstvene poslove doneo je najsumorniju istinu o stanovanju hiljade i hiljade naših građana, mladih bračnih parova, mladih stručnjaka kod zakupodavaca sa zelenaškim stanarinama, neprimerenim i nehumanim po cenama za jedno društvo.
Rasprodaja društvene imovine bez formiranja održivog, obnovljivog i razvojnog fonda, iz koga bi se započeo novi ciklus stanogradnje, dovela je do najnižeg stepena sposobnosti društva i države da kroz postojeće institucije i mehanizme uradi bilo šta na rešavanju socijalnog stanovanja u poslednjih 20 godina.
Prepuštanje građana slobodnom stambenom tržištu radi rešavanja stambenih potreba toliko je drastično smanjilo dostupnost stanova da je ona pala ispod 5%. Tražnja za stanovima u gradovima je porasla usled nekontrolisanog priliva izbeglih, raseljenih lica, lica vraćenih readmisijom, socijalnih izbeglica iz sela u grad, tako da je i tražnja i cena ušla u okvir organizovane ucene, pa i korupcije i kriminala.
Pojačano generisanje bespravne gradnje, u žurbi za nezakonito stečenim profitom, na tuđoj muci, zatim anahroni, neadekvatni, nedorečeni propisi ukinuli su ili su minimizirali javnu intervenciju države i njenih organa.
Uvođenje sistema socijalnog stanovanja na osnovu Nacionalne strategije za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica još iz 2002. godine nije okončano, a donošenje zakona o socijalnom stanovanju treba da zaokruži sve osnovne elemente budućeg sistema netržišnog socijalnog stanovanja na nivou Republike i sistem lokalne stambene politike na nivou opština.
Prethodni program je razradio i delimično u praksi isprobao osnovnu strukturu i mehanizme socijalnog stanovanja kroz formiranje osam opštinskih i gradskih stambenih agencija kroz prve izgrađene stanove u javnom vlasništvu za izdavanje pod zakup, sa jasno i pošteno ustanovljenim modelima finansiranja i kreditiranja neprofitne izgradnje, a posebno sa pravom selekcije socijalnog stanovanja korisnika tog sistema.
Naše društvo i država imale su problem koji je nastao razdvajanjem najpre Srbije i Crne Gore, a zatim je ukinut Fond za solidarnu stambenu izgradnju, a sredstva fonda i stanovi izgrađeni iz tog fonda su sada na računu Republičke direkcije za imovinu, kod Odeljenja za upravljanje nepokretnostima bivše Državne zajednice SCG.
Ukidanjem Zavoda za obračun i plaćanje 2003. godine i prelaskom platnog prometa u poslovne banke izvršena je konverzija baze podataka o računima. Tadašnja Savezna direkcija za imovinu je prestala sa radom u skladu sa članom 16. Ustavne povelje SCG, a zatim je Zakonom o budžetu RS iz 2003. godine regulisano da se zatečena sredstva usmeravaju na konsolidovani račun Trezora Republike Srbije. Na taj način se izvršavaju mnogobrojne uplate, a na osnovu prethodno izdate dokumentacije.
Činjenica da sredstva stoje na računu i da nisu korišćena za plaćanje daju dobru osnovu da se ista sa računa Republičke direkcije za imovinu, Odeljenja za upravljanje nepokretnostima, prenesu na novoosnovani Republičkog fonda za socijalno stanovanje, u koga bi sredstva uplaćivale i banke za razvoj SE, opštinski budžeti, kao i banke pratioci socijalne izgradnje i socijalnog stanovanja.
Imajući u vidu da veliki deo populacije Srbije nije, niti će biti u mogućnosti da reši svoje stambene potrebe na privrednom tržištu stanova, smatramo da je neophodno da država Srbija ovim zakonom ponovo uvede celovit sistem javnih intervencija u stambenoj politici.
Zakon o socijalnom stanovanju prepoznaje potrebu rešavanja socijalnog stanovanja mnogobrojnih ranjivih grupa, koje su rezultat svih zbivanja na tlu RS – lica bez odgovarajućeg stana, lica bez krova nad glavom, beskućnici, lica čija je stambena situacija ugrožena, lica zakupci stanova bez pravne zaštite, bez efikasnih ugovora, lica bez zaposlenja, izbeglice i interno raseljena lica, ovaj zakon shvataju kao jedini način da u budućem sistemu socijalnog stanovanja budu obezbeđena.
Predlog zakona o Fondu za zaštitu životne sredine, po mišljenju PUPS, jeste jedan nacrt zakona o Fondu koji bi, po našem mišljenju, trebalo da se osnuje po principima objektivnosti i odgovornosti i na priznatim standardima dobre prakse i javnosti u radu i trošenja sredstava.
Neminovno se nameće utisak da je ovaj zakon neka vrsta cenovnika koji će važiti u skladu sa Nacionalnim programom zaštite životne sredine, održivog razvoja i ekologije.
Strateški dokumenti, akcioni i sanacioni planovi u oblasti životne sredine, prema pravilima vodiča zajednice o državnoj pomoći, biće podsticaj samo za svrhe postizanja boljih efekata naplate od štetočina u životnoj sredini.
Fond kroz svoj godišnji plan rada mora da naplati sve odgovornosti za štete u životnoj sredini, sve akcidente, a iz toga mora finansirati aktivnosti iz oblasti osnovnih geoloških istraživanja, mora finansirati programe ekološkog obrazovanja i posebno da jača javnu svest građana o pitanjima životne sredine i održivog razvoja.
Poslanička grupa PUPS se zalaže da se javno propiše korišćenje sredstava (Predsednik: Gospodine Stamenkoviću, vreme. Završite rečenicu.) završavam... sa javnim rokovima, troškovima i rezultatima. Mi smatramo da Fond ne treba da ima imovinu, jer imovina mora biti narodna i javna. Nadzor nad radom fonda mora vršiti redovno poređenje sa svim međunarodnim iskustvima i kontrolama.
Poslanička grupa PUPS u danu za glasanje pružiće podršku zakonu o uređenju prostora i izgradnji, zakonu o uređenju zemljišta i katastru, zakonu o socijalnom stanovanju i zakonu o fondu za zaštitu životne sredine, a tehničke propuste i nedostatke rešavaće amandmanima.

Reč ima gospođa Judita Popović.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, to ponovo ističem, jeste uvek za zakone koji su takvog karaktera da čine jedan korak napred što se razvoja društva tiče, što se tiče zakonodavstva.
Dakle, ukoliko se radi o reformskim zakonima, mi te zakone podržavamo, mi ih moramo podržati, jer upravo naša strategija, naš plan, naš program i naša ideologija su usmereni ka tom cilju da se ovo društvo reformiše.
Kada polazimo od ova četiri zakona koja predstavljaju ovu tačku dnevnog reda, nismo baš ubeđeni da se trenutno radi o četiri najbolja rešenja u pogledu regulisanja problematike koja čini sadržinu ovih zakona.
Posebno bih se osvrnula na Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji. Sam naziv tog zakona je veoma štur i veoma se čini da je to jedan isključivo, strogo namenski zakon koji se tiče jedne uske problematike uređenja prostora i izgradnje.
Sam član 1. ovog zakona i konkretizuje to naše mišljenje, morala bih da vam citiram ovaj član, jer je jako bitno da se shvati šta čini sadržinu ovog zakona i koje su naše osnovne zamere u vezi ovog zakona. Kaže: Ovim zakonom uređuje se: uslovi i način uređenja i planiranja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata; vršenje nadzora nad primenom odredaba ovog zakona i inspekcijski nadzor; druga pitanja od značaja za planiranje i uređenje prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i za izgradnju objekata.
Stav 2. ovog člana neću ni čitati zato što je jednostavno nebitno za ovo što bih htela da vam kažem. Dakle, ovaj član je toliko uopšten i toliko ne dotiče suštinu zakona, u stvari suštinu koja bi trebalo da bude centralno pitanje ovog zakona, da je to prosto zastrašujuće. Zastrašujuće je za mene kao pravnika zato što se dugo godina bavim problematikom svojine na građevinskom zemljištu, i to kako na izgrađenom, tako i na neizgrađenom zemljištu.
Ovaj zakon faktički uređuje dve materije. Jedna materija je svojina na građevinskom zemljištu, a druga materija je u stvari uređenje prostora i izgradnje. Dakle, ove dve materije su jednostavno zdudane u jednu materiju, s tim da je ta svojina na građevinskom zemljištu regulisana uzgred u članovima recimo od 82. do 106. Te odredbe su jednostavno izgubljene u moru tih karakterističnih članova, usko specijaliziranih članova koji se odnose na uređenje prostora i izgradnje.
Volela bih da vam napomenem da je konvertovanje prava korišćenja građevinskog zemljišta u privatnu svojinu jedan revolucionarni čin zato što unazad 60 godina mi smo imali društvenu, odnosno državnu svojinu na građevinskom zemljištu, imali smo nešto ni na nebu ni na zemlji, nešto što je prilično otežavalo pravni, poslovni život građana u ovoj državi, zato što je prilično otežavalo da se život odvija jednom normalnom kolotečinom u smislu trgovine građevinskim zemljištem, odnosno objektima koji se nalaze na tom zemljištu.
Često su ljudi bili primorani da se snalaze, da izbegavaju zakon ili da rade nešto što je u suprotnosti sa zakonom da bi došli do osnovnog cilja da prodaju svoju nekretninu, što je inače jedna normalna potreba. Da smo se svi pridržavali zakona, koji je jednostavno zabranjivao promet gradskog građevinskog neizgrađenog zemljišta, život bi jednostavno stao u Srbiji i ne bi se moglo prenositi ništa što se prava svojine tiče na objektima, jer često su ti objekti bili samo maska za promet građevinskog zemljišta.
Ako se radi o tako jednom revolucionarnom koraku, dakle, radi se o reformi svojine na građevinskom zemljištu, ta materija ne može da se reguliše takvim jednim specifičnim zakonom kao što je zakon o uređenju prostora i izgradnji.
Mi smo jednostavno propustili do sada puno vremena za donošenje zakona o denacionalizaciji, zakona o restituciji, zakona o prenosu prava vlasništva na građevinskom zemljištu, ako hoćete i zakona o svojini na građevinskom zemljištu, dakle, zakona o svojini generalno, zakona o javnoj svojini, a donosimo pre svih ovaj zakon o uređenju prostora i izgradnje, koji ima za svrhu i cilj da donese red u jednoj materiji koja je u priličnoj meri komplikovana i stvara jako velike teškoće za građane ove države.
Postavila bih pitanje ministru i svima onima koji su ovaj zakon predložili - zašto se toliko žurilo sa ovim zakonom, a da se prethodno nije regulisalo nešto što je mnogo opštije i predstavljalo bi krovni zakon što se svojine tiče, dakle, ne samo za građevinsko zemljište, nego uopšte u pogledu svojine? Ustav nije dovoljan, Ustav je samo najviši pravni akt u jednoj državi koji u stvari usmerava zakone koji moraju da se donose da bi se uskladili sa tim ustavom.
Nažalost, od donošenja Ustava 2006. godine propušteno je puno vremena da se reguliše i pitanje javne svojine i da se reguliše pitanje zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine, koji je sva imovinska prava koja su ranije imale lokalne samouprave i AP preneo u svojinu Republike Srbije.
Čak ni u ovim odredbama, prelaznim i završnim, gde se govori o tome koji zakon prestaje da važi stupanjem na snagu ovog zakona, ne vidim gde je tu Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Jedan od članova, to je ovaj član 103, direktno zadire u konvertovanje iz prava korišćenja u svojinu lokalnih samouprava, odnosno AP.
Dakle, postoje tu neke nedoumice i nejasnoće i zbog toga će ovaj zakon biti jako teško da se primenjuje u praksi, jer jednostavno neće moći da se primenjuje, jer mnoga rešenja predstavljaju i recidiv prošlosti. Ukoliko vi prethodno ne raščistite situaciju oko svojine, vi ne možete da krenete dalje što se tiče legalizacije bespravno podignutih objekata.
Kako ćete vi da radite tu legalizaciju, ako prethodno ne možete da raščistite pitanje utvrđivanja prava prethodnog vlasnika, odnosno prethodnog korisnika jedne parcele, a recimo, vi stavljate van snage prethodni zakon iz 2006. godine, koji je regulisao na koji način je u prometu neizgrađeno građevinsko zemljište?
Na koji način ćete vi legalizovati bespravno podignuti objekat ukoliko nemate definisanu parcelu, a ovim zakonom je predviđen način na koji ćete vi da dozvolite da se formira parcela prema potrebama objekta, a ne objašnjavajući šta će se desiti ako još neko ima objekat na toj parceli u vlasništvu i tom objektu isto treba površina parcele koja je, prema određenim planovima, potrebna za redovno iskorišćavanje tog objekta?
Volela bih da što više pojednostavim ovo moje izlaganje da bi me razumeli ne samo oni koji se bave ovom strukom u pogledu svojinskih prava građevinskog zemljišta, odnosno uređenja prostora i izgradnje, nego i građani koji su direktno zainteresovani da zakon koji Skupština izglasava uredi i njihove živote, tako da to uređenje ide u njihovu korist, dakle, u pozitivnom smeru.
Sa ovim zakonom mi postižemo u stvari samo jedan dobar cilj, a to je da se fizičkim i pravnim licima, koja imaju objekte na gradskom građevinskom zemljištu i čiji su korisnici, jednostavno konvertuje to pravo korišćenja u pravo svojine. Dakle, čini mi se da je to jedina odredba, jedini član ovog zakona koji bi postigao taj svoj cilj u reformskom smislu.
Analizom ostalih članova smatram da se samo komplikuje cela situacija i oko svojinskih prava na građevinskom zemljištu i u pogledu uređenja prostora i izgradnje.
Vi, naime, pravite razliku između korisnika zemljišta iz člana 104, koji sam malo pre pomenula, i korisnika zemljišta koji su to korišćenje stekli u postupcima privatizacije, stečaja, odnosno izvršnog postupka. To predstavlja jedan zaista konkretan i jasan recidiv prošlosti, jer pre svega na ovaj način vi ovim zakonom unazad regulišete jednu situaciju koja je završena.
Pravna lica koja su se pojavila u stečajnom, izvršnom i u privatizacionom postupku odlučila su da za određeni novac kupe određeni objekat, a uz taj objekat, preduzeće i ostalo ide i korišćenje prava zemljišta, iz prostog razloga jer taj objekat ne može da visi u vazduhu – taj objekat se nalazi na određenoj površini određenog zemljišta.
Rešenjem iz ovog zakona vi faktički tražite doplatu za slučaj konvertovanja iz prava korišćenja u pravo vlasništva, dakle svih onih pravnih lica koja su stekla vlasništvo nad tim objektima u državnim postupcima izvršenja privatizacije i stečaja.
Gde je tu ozbiljan plan, gde je tu strategija da se privuku strani investitori, jer se strani investitori na taj način privlače, da mi naknadnim zakonskim rešenjima menjamo suštinu te privatizacije, tog stečaja i tog izvršnog postupka. Kažete – pravo korišćenja zemljišta nije bilo u prometu, nije bilo u prometu, to se podrazumeva.
Međutim, htela bih da vas podsetim da kada se nešto kupuje, neki objekat, on se kupuje zajedno, dakle, kupuje se na tom zemljištu i možda su ljudi bili ponukani da kupe taj objekat, to preduzeće, da učestvuju u tim postupcima, jer je njima, između ostalog, odgovaralo i gde se ta parcela nalazi, gde se to zemljište nalazi. To je možda bio osnovni pokretač za kupovinu tih preduzeća u privatizaciji, stečaju ili izvršnom postupku.
Dakle, ukoliko vi naknadno tražite da se doplati, postavlja se pitanje da li ćete na taj način poslati pozitivan signal svim budućim investitorima, svim budućim učesnicima u privatizaciji, u stečajnom postupku ili u izvršnom postupku? Da li će neko biti spreman da uđe sa svojim kapitalom, a pri tome da ima rizik za eventualno neku kasniju promenu plana vladajuće garniture u vezi te imovine za koju je dat konkretan novac?
Dozvoljavam i to da se pojavila naknadna pamet i da se reklo – e pa sad, prodali smo svašta i to nije bilo u prometu, ne može to sada tako – jednom kupuješ objekat, a uzimaš pravo korišćenja, a sada ne bi da doplatiš pravo korišćenja. Međutim, vi to isto radite i članom 104, jer su i ona lica koja imaju svoje stambene objekte, takođe stekla to pravo korišćenja, tako što su možda nasledili, možda kupili te stambene objekte ili drugu vrstu objekata, ali njima se jednostavno konvertuje to pravo korišćenja u pravo vlasništva.
Iz ovoga u stvari provejava jedna naknadna pamet, provejava jedan ad hok problem koji želi ovim zakonom da se reši. Ponovo bih posebno istakla da se zakonom ne može ad hok rešavati nijedan problem. Zakono ne može da se odnosi samo na jedan problem, zakon mora da ima jednu strategiju. Zakon mora da obuhvati širu materiju od pojedinačnih interesa.
Dozvoljavam i tu mogućnost da je mnogo štete naneto i ovoj državi i uopšte i društvenoj svojini i državnoj svojini itd, to jeste, ali, zakon i zakonodavac moraju da vode računa o tome kako dalje da se razvija ova država, kako dalje da se izbegnu već načinjene greške i kako da se te greške da saniraju.
Na ovaj način neke greške koje su učinjene u prošlosti neće se sanirati, nego će samo da se otvore novi problemi koje će morati da rešavaju neki novi zakoni, ali opet, napominjem, osnovna zamerka ovog zakona je u stvari činjenica da ne dostaju: zakon o restituciji, zakon o svojini, zakon o javnoj svojini, zakon o denacionalizaciji.
Prema tome, mislimo da je ovaj zakon, ukoliko ostane takav kako je dat u izvornom obliku, bez usvajanja određenih amandmana koje je predložila LDP, neodrživ. Inače, zakon o državnom premeru i katastru takođe predstavlja jedan ozbiljan problem, jer na ovaj način mi jednostavno zaboravljamo da je u Vojvodini unazad 300 godina postojala zemljišna knjiga i da se sad sve to prenosi na katastar, i sudske nadležnosti se prenose u katastarsku nadležnost, u jedan upravni postupak koji ni u kom slučaju ne može da dostigne taj kvalitet koji je predstavljao sud kada je rešavao o svojinskim pravima.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, četiri predloga zakona koja se danas nalaze na dnevnom redu spadaju u kategoriju najvažnijih zakona: zakon o uređenju prostora i izgradnji, zakon o državnom premeru i katastru, zakon o socijalnom stanovanju i zakon o Fondu za zaštitu životne sredine. Najvažniji, najosetljiviji zakoni, zakoni koji u stvari pružaju najviše izazova za ovu vladu.
Imajući u vidu značaj ovih zakona, imajući u vidu želju ove vlade da se Srbija prostorno uredi, ako je to ispravan izraz, da Srbija bude planski pokrivena u celini, što jeste takav cilj da ga niko ne može osporiti. Imajući u vidu da zakon o uređenju prostora i izgradnji je u stvari skup od tri takođe veoma važna zakona: zakona o planiranju, zakona o uređenju građevinskog zemljišta i zakona o izgradnji, što govori o veoma kompleksnom pitanju, moram da kažem i jednom hrabrom činu da se na ovako jedan celovit način uđe u rešavanje ove materije.
Kada je u pitanju uređenje prostora, samo ću kroz jednu rečenicu – nema značajnije stvari u ovoj oblasti nego da Srbija bude planski pokrivena u svakom svom parčetu, da tako kažem, prostora.
Kada je u pitanju izgradnja, mislim da treba podršku dati nastojanju da ona bude uređena, da bude pojednostavljena procedura, da budu manji troškovi. Na to pitanje ću se kasnije još jednom javiti da istaknem značaj toga, kada budem govorio o delu koje se zove bespravna gradnja.
Dakle, jedan veoma kompleksan, veoma važan zakon, ali bih ipak izdvojio dva pitanja. Prvo pitanje – deo zakona koji govori o građevinskom zemljištu i drugo pitanje – deo zakona koji govori o izgradnji, odnosno o bespravnoj izgradnji.
Pre toga, opet kada je u pitanju izgradnja, prosto da sugerišem. Imajući u vidu važnost ovih zakona, imajući u vidu da je svima stalo da Srbija bude uređena zemlja, upozoravam da se dobro do kraja, do okončanja rasprave u pojedinostima detaljno sagleda svaki detalj, jer nam je ovde, koliko god je značajno ostvarivanje zakonskog osnova za to, još značajnije sprovodljivost zakona. Ako on bude lep, ako bude predvideo lepa rešenja, a ne bude sprovodiv, džaba nam priča.
Nemam nameru da se vraćam na prošlost, to nije moja osobina, ali i 2003. godine smo slušali zaklinjanja kako će to da bude zakon koji definitivno uređuje zemlju Srbiju, rešava pitanja bespravne gradnje i tako dalje. Izvucimo pouku iz toga i nemojmo dozvoliti da se ponovi ta priča.
Upozoriću na samo nekoliko pitanja. Molim vas još jednom da sagledate sve one rokove, veoma poštujem vašu želju da se skrate, da sagledate još jednom da li su i realni.
Lepo je da budu napisani da budu kratki, ali ako nisu realni, a imajte u vidu da će u primeni zakona na hiljade i desetine hiljada zahteva biti koji će se rešavati u odgovarajućim organima uprave.
Ima tu još jedno pitanje, ne kažem da je i najvažnije, ali za moju stranku je veoma važno pitanje, a to je učešće stranih privrednih društava i prilikom izrade tehničke dokumentacije, i prilikom izgradnje, i kada je u pitanju stručni nadzor, što mi ne dovodimo u pitanje, ali treba jednu praksu koja je veoma loša eliminisati ovim zakonom.
Šta se dogodi? Strano privredno društvo dođe, konkuriše, dobije posao i ništa više ne pipne živo, da našem podizvođaču u Srbiji da radi. Šta u stvari uradi? Samo skine kajmak bez rada. Nemamo ništa protiv, naprotiv, treba da učestvuje u tome, ali da imaju i lokalnog partnera sa kojim će to da rade, a ne samo da skidaju kajmak, a naša privreda da ostaje van toga, jer se ona inače uključuje u posao samo kao podizvođač, a ne kao ravnopravni učesnik.
Kada je u pitanju građevinsko zemljište, mislim da je ovo tema koja će najviše pažnje izazvati u javnosti, jer u ovom delu zakona koji govori o građevinskom zemljištu nije samo pitanje uređenja neuređenog zemljišta, dakle šta je uređeno a šta neuređeno, šta je izgrađeno a šta je neizgrađeno, promet, zakup itd, ovde je u pitanju nešto što, slobodan sam da kažem, predstavlja najveću privatizaciju posle privatizacije stambenog fonda, a to je ogromno bogatstvo.
Bogatstvo jedne opštine, jednog grada se meri, u stvari, po građevinskom zemljištu, i to bez obzira, a verujem da ste morali da imate u vidu još jedno pitanje svojine, u nedostatku zakona o svojini, pogotovo javnoj svojini, verujem da ste imali u vidu, ako niste, još jednom proučite, pitanje restitucije. Sve to prosto traži da se do detalja sagleda, ali želim da upozorim samo na dva pitanja. Neka ta privatizacija građevinskog zemljišta bude pravična, to je obaveza ove vlade, i socijalno pravedna isto.
Kada to kažem, imam u vidu da apsolutno zaslužujete punu podršku što Predlogom ovog zakona u ovom delu sprečavate tajkunizaciju građevinskog zemljišta. Prosto dajem šansu ministru još jednom u obraćanju da taj detalj jasno obrazloži javnosti, jer javnost je već iritirana mnogim privatizacijama gde su ljudi kupovali preduzeća, ali samo zbog zemljišta, za malu cenu, očekujući da jednog dana ostanu ekstra kapitalisti samo na zemljištu.
Imamo veoma mnogo primera u Beogradu da je kupovano poljoprivredno zemljište po izuzetno maloj ceni, uz saznanje da će jednog dana tu prolaziti neka trasa, neka gradnja i tako stvoriti mogućnost za enormno bogaćenje. To ovaj zakon mora da spreči.
Da ne pominjem primer "PKB", "PIK Zemun", "7. juli", voćarske plantaže u Boleču, smederevski put tamo itd. Naš zahtev je izričit. Imate punu podršku našu da sprečite bilu kakvu tajkunizaciju kroz konverziju građevinskog zemljišta, kroz rešavanje ovih pitanja. Imaćete podršku javnosti. Mislim da tu mora da se obrati značajna pažnja i ne sme da se tako dozvoli.
Da ne mislite pogrešno da smo mi, kada su u pitanju poljoprivredni kombinati, protiv. I PKB, i PIK Zemun i ''Dragan Marković'' su poljoprivredni kombinati koji imaju mogućnosti da hrane ne samo Beograd. Nemamo ništa protiv da se privatizuju, ali da taj koji kupuje da pravi tu hranu. OK, ali smo protiv toga da se to prodaje kao poljoprivredno zemljište, a onda jednog dana postane građevinsko zemljište.
Drugo pitanje, koje će takođe izazvati veliku pažnju, to je legalizacija. To je jedan veliki, mogu da kažem, državni problem, da ne nabrajam sve detalje. Opet bih vas molio da pođemo od prošlog zakona. Cilj je bio da se popišu svi bespravni objekti, da se legalizuju oni koji mogu da se legalizuju, a spreči dalja bespravna gradnja.
Osim popisa, za koji pretpostavljam da je urađen, nijedno od ova druga dva nije urađen. Imamo jedan veliki problem kao država, problem bespravne gradnje. Želim da se pridružim ministru u jednoj rečenici koju je rekao: "I sistem je proizvodio bespravnu gradnju". Dakle, ne samo pojedinac.
Sada kada je u pitanju bespravna gradnja, jednom mora da se stane. Da li je to ovo vreme? Gospodine ministre, predlažem vam da još jednom razmotrite da prihvatite zahtev Beograda da se legalizuju bespravni objekti sve do dana donošenja zakona.
Reći ću vam samo jedan praktičan primer. Od 2003. godine, pošto ovo reguliše do 2003. godine, na desetine hiljada bespravnih objekata je izgrađeno. Kažite šta da radimo s tim? Ko je taj ko će da sruši na desetine hiljada objekata? Jeste problem, nema nikakve dileme, ali - šta sve treba da se učini u ovoj državi da se stvore uslovi i da se stane?
S druge strane, potpuno se slažem sa vašom jednom izjavom, OK, neka lokalne samouprave garantuju da je tačka i potpuno podržavam to. Molim vas, još jednom razmotrite taj amandman, taj predlog. U pitanju su desetine hiljada objekata koje treba legalizovati, naravno, pod uslovima ako mogu da se legalizuju u skladu sa zakonom. Želim samo tu da skrenem pažnju na dve stvari.
Prvo, naravno da bude masovno, kao što ste sami rekli, da svi koji imaju pravo i gde nema smetnji, treba bespravni objekat da bude legalizovan.
Drugo, najznačajnije pitanje, gospodine ministre, molim vas da ovaj posao bude jako osetljivo posmatran, socijalno pravedan. Nije svejedno da li je neko pravio kuću da bi stanovao u njoj ili je neko pravio objekte da bi sticao kapital na tržištu itd.
Prosto, upozoravam vas da imate tu obavezu, pogotovo što ste predvideli zakonom da će Ministarstvo da utvrdi merila, naravno to je u nadležnosti lokalne samouprave, ali će da utvrdi merila, dakle, kod vas je sada poštovanje tog principa. Vidim da ste predvideli do sto kvadrata kuća. Pretpostavljam da ste ono preko sto ostavili opštinama, pa neka vide. Razumem tu priču. Upozoravam vas i molim da ona mora da bude socijalno pravedna.
Sasvim na kraju, kada je u pitanju legalizacija, ne znam da li će ovaj zakon dovesti do toga, ali mora se nastaviti za traganjem rešenja, traženje rešenja, da legalni postupak za gradnju bude više podsticajan, nego bespravna gradnja, da bude lakši nego bespravna gradnja.
Jer ako mi naviknemo ljude da im je najlakše da naprave, pa će posle brzo i lako itd. to legalizovati, postavlja se pitanje - zašto bi onda ljudi išli u jedan proces traženja dozvole itd. Ponavljam, i kada je u pitanju građevinsko zemljište, ne sme da bude nikakvih tajkunizacija, davanja mogućnosti da se ljudi enormno bogate samo zato što ima jedna dobra želja da se dobije titular tog zemljišta, a kod legalizacije da mora da bude socijalno pravedna.
Vrlo kratko, imajući u vidu da će i moje kolege o tome pričati, želim samo da se osvrnem kratko na zakon o socijalnom stanovanju. Reći ću u jednoj rečenici - to je politika moje partije. Unapred, odmah podržavam.
Samo dva-tri detalja. Imamo situaciju otkako je izvršena privatizacija stambenog fonda da su ljudi onda prepušteni sami sebi da na tržištu rešavaju stambeni problem. Imamo jednu situaciju da je stambena gradnja bila najprofitabilnija maltene, a s druge strane dostupnost stana sve dalje i sve teža bila za običnog građanina.
To ovaj zakon treba da reši. Opet, samo tri napomene. Odnosi se na sve ljude koji ne mogu pod tržišnim uslovima da reše stambeno pitanje. Tu dolazi ono najvažnije pitanje - postoji nešto što je prioritet. I najvažnije pitanje u ovoj oblasti je da se veoma precizno i detaljno razrade pravila dodele tih stanova. Ako ljudi budu to videli, shvatili da je to pravedno, pošteno, onda će tek još više imati poverenja i u tu oblast, odnosno u taj posao, i u vlast.
Završiću, kada je u pitanju socijalno stanovanje sa još jednom rečenicom. Molim vas da insistirate na tome, socijalno stanovanje nije trošak, kao što nijedna socijalna mera nije trošak. Socijalno stanovanje je investicija, investicija za budućnost.
Na kraju krajeva, socijalni stanovi će dovesti do jačanja privredne aktivnosti u toj oblasti, zapošljavanja ljudi. Dakle, pored onog detalja o kojem sam govorio, a odnosi se na rešavanje stambenih potreba svih onih ljudi koji ne mogu da reše stan po tržišnim uslovima.
Na kraju krajeva, malo je vremena, a mnogo je važnih zakona, a želim da dam podršku svemu tome, zakon o fondu za zaštitu životne sredine, mislim da je još jedna izuzetno važna oblast u Srbiji. Svima je nama jasno, Srbija je postala šarena kao leopardova koža kad su u pitanju crne tačke, u kojoj je ili degradirano zemljište ili degradirana voda, ili degradiran vazduh. To je problem sa kojim će se Srbija suočavati sve više i zato je i potrebno na vreme preduzimati mere i rešavati ta pitanja.
Naravno, za svaku pohvalu je što je donet čitav set zakona iz te oblasti i ovaj zakon o fondu zaštite životne sredine vidim kao jedno mesto na kome će se skupljati sredstva koja po zakonu pripadaju državi, dakle obezbeđivati sredstva, mesto na kome će se upravljati tim sredstvima, da bi se u stvari poboljšala zaštita životne sredine.
Sva četiri zakona, sva četiri predloga, uz još jedno upozorenje, moraju biti sprovodljivi.
Molim vas, nemojte da gledate ko je podneo amandman, ali ako on doprinosi rešavanju, pojašnjenju i tako dalje, molim vas da ga usvojite. Veoma je važno da što više nas stane iza tih zakona, onda će on biti lakše sprovodljiv. Mi ćemo ga podržati u načelu.

Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, svakako da su namere o načinu sazivanja i početka ove sednice sa dnevnim redom od 25 tačaka, od kojih su 22 predloga zakona, skoro uspele. Kada to kažem moram to da potkrepim sledećim činjenicama, da način na koji su pogotovo mediji, a preko njih i sva ostala javnost, držani u tenziji stavljanjem na dnevni red prve tačke dnevnog reda, tj. Predloga zakona o javnom informisanju, doveli do toga da se ostale tačke dnevnog reda skoro neprimećeno pojave, provuku kako u medijima, tako i u javnosti.
Ako je uspeh donošenja velikog broja zakona u relativnom kratkom roku, na način kako je to urađeno, sazivanjem i tokom ove sednice, onda je situacija da smo za pripremu ovako bitnih zakona na dnevnom redu imali nešto manje od 50 sati.
Neuspeh je i to što je bila odsutna u širem obimu javna rasprava, zatim odsustvo stručne javne misli i naravno medija koji su se svih ovih dana, a i danas možete proveriti u štampanim medijima, bavili isključivo svojim problemom, svojom egzistencijom, tj. zakonom o javnom informisanju.
Naravno da je dobar način procedure predloga ovih zakona i način na koji je gospodin ministar u proceduri ispred ove sednice, odnosno ove tačke dnevnog reda, imao kontakte sa predstavnicima svih poslaničkih stranaka iz oblasti ovih tačaka dnevnog reda, ali ne smemo da zaboravimo činjenicu iz ne tako davne prošlosti i sadašnjosti, da smo neke zakone donosili recimo u martu, a ovih dana smo, posle nepuna četiri meseca imali promene i dopune istih. Zato se s razlogom pitamo šta vi to radite.
Takođe, ne smemo da zaboravimo da je iz ove oblasti, oblasti uređenja prostora i izgradnje, o čemu ću se posebno bazirati u svom govoru, 2003. godine je donesen tzv. Šumarčev zakon, koji je malo drugačije glasio od ovoga, i to je bio Zakon o planiranju i izgradnji.
Taj zakon pratila je, ne možemo da se ne setimo, široka medijska kampanja i nisu bile dovoljne dopune i izmene tog zakona iz 2003. godine i evo posle nepunih šest godina na dnevni red i pred nas poslanike u ovom sazivu došao je Predlog zakona o uređenju prostora i izgradnji.
Sama ova činjenica dovoljna je da stvori neprijatan utisak, a Vlada, gospodine ministre, iz 2003. godine i Vlada iz ove 2009. godine, skoro su u istom sastavu, a taj utisak je da su reforme kod nas u zadnjih osam godina magijska reč za pokrivanje nekih sasvim drugih stvari i to vam je, gospodine ministre, ujedno prva i možda najteža primedba na ovaj predlog zakona.
Zbog svega toga i zbog celokupne situacije svih ovih godina, nažalost i u ovim teškim vremenima, dodatno podržanim teškom ekonomskom situacijom, a kada mi to nismo bili u sličnoj situaciji, prolazi ovih dana i rejting političkih partija koji od pre neki dan pokazuje da je SNS sa svojih 35,4% ubedljivo na prvom mestu, čak ispred vaše stranke, govori da i mi u ovom sazivu i u ovom parlamentu pokušavamo da se ne bavimo samo političkom pričom, već na set velikog broja predloga zakona ozbiljno radimo i pokušavamo da život građana Srbije bude i preko njih i sa njima bolji.
Zato javnost i građani moraju znati, a to će biti vrlo brzo kada SNS bude vodila ovu državu, da ćemo raspravu i pripremu zakona donositi uz najveću moguću saradnju sa najširom javnošću, uvažavajući sve praktične i dobre primere, uz najširu raspravu sprovedenu i na osnovnom nivou jedinica lokalne samouprave, a ne kako to pojedini ministri žele da istaknu, recimo u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu samo.
Zatim ćemo u sve njih uključiti stručnu javnost, ali ne samo zbog toga ljude iz struke, komora, strukovnih udruženja, da bi zadovoljili njihove pojedinačne interese, već da bi zakone učinili i u tom smislu praktičnijim.
Ovaj predlog zakona nastoji da rešava sledeća pitanja. Pitanja iz oblasti prostornog planiranja, urbanističkog planiranja, zatim republičke agencije za prostorno planiranje, građevinsko zemljište, izgradnju objekata, građevinsku dozvolu, upotrebnu dozvolu, licence, ispite, nadzor, inženjersku komoru, legalizaciju objekata i ovlašćenja za podnošenje podzakonskih akata.
Manje komplikovanim jezikom moglo bi se reći da ovaj predlog zakona nastoji da reši, osim planiranja i izgradnje objekata, i pitanja građevinskog zemljišta, pitanja restitucije nacionalizovanog zemljišta i pitanja koja su pogotovo za građane bitna iz oblasti legalizacije bespravno izgrađenih objekata.
Moja druga primedba upućena vašem ministarstvu jeste da svaka od ovih pet oblasti zaslužuje poseban zakon, a vi ste ovim predlogom zakona pokušali da ih stavite u jedan zakon.
Zaista je nemoguće ovim predlogom zakona rešiti sve probleme, a u kasnijem govoru ću pokušati da se ne bavim, osim problema, ničim drugim.
S obzirom na izrečenu konstataciju, izgleda da dugoročna primena ovog zakon i nije njegova svrha, da je zakon relativno ishitren, urađen bez prave analize efekata.
Gospodine ministre, nije dovoljna samo SWOT analiza, tj. analiza stanja, potrebna je za ovako bitne zakone iz ove oblasti i analiza efekata. Samo sa kompletnom analizom efekata možemo doći do dobrog zakona. Tvrdim da ovaj nacrt nema dovoljnu analizu efekata primene ovog zakona.
Od ukupno 204 člana predloga zakona, jer ostalih 21 članova regulišu ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata od strane ministra, tu je materija kaznenih odredbi, u koju ne bih želeo da ulazim, dva poglavlja su posvećena planiranju i u okviru ovog dela mog izlaganja malo više ću se pozabaviti ovim poglavljem planiranja.
Od člana 10. do člana 70. regulišu ovu oblast, iz te oblasti 28 članova posvećeni su prostornom planiranju i članovi od 71. do 81. regulišu pitanja republičke agencije za prostorno planiranje.
Ostali članovi navedenog poglavlja, odnosno urbanističkog i prostornog planiranja, posvećeni su urbanističkim planovima i planovima detaljne regulacije.
U startu se moramo vratiti na član 1. ovog zakona kojim se jasno nagoveštavaju ciljevi zakona i predmet utvrđivanja zakona, a oni su ovako navedeni – način planiranja, uređenje i korišćenje građevinskog zemljišta, izgradnja objekata, vršenje nadzora i druga pitanja od značaja iz ove oblasti.
Ovim jasno vidimo da Predlog zakona tretira prostorno planiranje kao integralni deo i osnovu za delatnost izgradnje. Ideja prostornog planiranja kao prostornog rasporeda budućeg društvenog razvoja u ovom predlogu skoro da nije ni prisutna.
Nagoveštaj ove ideje prisutan je samo u članu 3, i to u stavu 1, gde se govori o načelima održivog razvoja, podsticanja ravnomernog razvoja i ravnomernog teritorijalnog razvoja i slično, ali se i ova ideja gubi u stavovima 2, 3. i 4. člana 3. koji propisuju obaveze horizontalne i vertikalne koordinacije u procesu planiranja prostora.
Jasno se vidi da funkcija prostornog plana ovim zakonom postaje samo regulatorna, tj. Upravno-pravna. Uređenje prostora, odnosno njegovo planiranje mora da definiše obaveze države. Planiranje, a posebno prostorni plan, mora biti sinteza utvrđenih prostornih okvira, resursa, dugoročne strategije razvoja iz svih oblasti, kao, recimo, infrastrukture, privrede, industrije, trgovine, turizma itd.
Predlog zakona predviđa uređenje prostora bez planiranja i dugoročne strategije razvoja RS. Ne možemo praviti plan jedinice lokalne samouprave, a da pri tom ne postoji širi prostorni plan ili plan Republike Srbije koji moraju biti u sinhronizaciji sa istim i sa strategijama Republike Srbije iz svih oblasti. Ne možete dozvoliti pravljenje autoputa na osnovu prethodno napravljenih planova lokalne samouprave. To vam dovoljno govori da se pomenute strategije moraju implementirati u Predlog zakona.
Da li ste ubeđeni da će odredba iz člana 218. ovog zakona, koja govori o tome da jedinice lokalne samouprave treba da urade kvalitetan prostoran plan u roku od 18 meseci od dana stupanja ovog zakona na snagu, moći da se sprovede zbog nedostatka ovakve navedene sinhronizacije između pomenutih planova?
U krajnjem slučaju, veza u postojećem institucionalnom okruženju i praksi uključuje planiranje društvenog razvoja i na osnovu toga sve planske dokumente koji se odnose na prostor, a ne mogu se, moraćete priznati, istaći i realizovati van prostora, i to govori da je za ovaj predlog zakona primarna izgradnja, a planiranje zaista sekundarna stvar.
Član 15. ovog zakona o sadržini prostornog plana Republike Srbije govori na način da propisani sadržaj, raspoređen u 14. tačaka, od kojih nijedna ne obuhvata usvojenu strategiju razvoja u bilo kojoj oblasti, već u tački tri pominje ciljeve i principe prostornog razvoja. Ostali niži planovi, regionalni i prostorni plan jedinica lokalne samouprave i prostorni planovi područja posebne namene, članovi zakona od 17. do 22, ne sadrže nikakve određene veze sa društvenim razvojem, već samo spisak osnovnih elemenata neophodnih za formalni osnov za izradu urbanističkog plana.
Sekundarnost planiranja dokazuje se i dalje kroz generalni urbanistički plan članovima 23. i 24, zatim planom generalne regulacije članovima 25. i 26, planom detaljne regulacije u članovima 27. i 28, pravilima građenja u članovima 30. i 31.
Ukratko, gospodine ministre, strategija razvoja koju donose Vlada i Narodna skupština Republike Srbije ne moraju da budu deo prostornog plana Republike Srbije, a strategija ekonomskog razvoja neke opštine ne mora da bude obavezan elemenat urbanističkog plana na osnovu Predloga zakona.
Ovo se odnosi i na urbanistički projekat od člana 60. do člana 63, zatim projekat parcelacije i preparcelacije u članovima 65. do člana 67, zatim u projektu ispravke granica susednih parcela u članu 68.
Vratiću se na član 33. koji govori o usklađenosti planskih dokumenata, odnosno dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja, čijih osam stavova ne sadrže nikakvu odredbu o vezi prostornih planova sa drugim planovima društvenog razvoja, već samo opšte pravilo da dokumenat užeg područja mora biti u skladu sa dokumentom šireg područja, stav 1. i stav 3 – da urbanistički planovi moraju biti u skladu sa prostornim planovima.
Na kraju, vezano za ove probleme planiranja, šta bi se desilo, a praksa to i dokazuje u nekim prethodnim periodima funkcionisanja Vlade, a možda i u ovom sazivu, da se određeni ministri posvađaju? Recimo, vi se posvađate sa nekim drugim ministrom iz neke druge bitne oblasti i tu oblast možete na osnovu tih elemenata da izostavite iz prostornog planiranja.
Sledeća i najkrupnija zamerka, zbog koje bi možda zakon trebalo da povučete iz procedure, jeste i činjenica da se u članu 11. stav 2. tačka 2), zatim u članu 12. stav 1. tačka 2) i članovima 17. i 18, koji govore o regionalnom prostornom planiranju tj. području prostornih jedinica veličine evropskih NUTS2 i NUTS3 standarda i važeći Ustav Republike Srbije, koji ne sadrži pojam teritorijalne organizacije – tipa regionalne. Onda proizilazi da se ni prostorni planovi ne mogu donositi za taj nivo.
Vaša je obaveza bila da do trenutka rasprave o svemu ovome podnesete amandmane o navedenim članovima i ako uđete u analizu svega ovoga videćete da je ova procedura delom, vezano za napomenute članove ovog nacrta zakona, i neustavna.
Stoji konstatacija da u nadležnosti za donošenje planskih dokumenata, član 35, ovaj problem pokušavate da rešite u odnosu na prvobitni tekst Nacrta zakona, ali to nikako nije smanjilo značaj navedenih razloga, koje sam vam maločas rekao, već liči na bacanje prašine u oči onima koji se dovoljno nisu dovoljno pripremili za raspravu o Predlogu ovog zakona.
Kroz čl. 35. provlači se jedna konstatacija, odnosno neustavna odredba da grad Beograd postaje pokrajina, po kategoriji i objašnjenju kako ste je svrstali u kategoriju objašnjenja vezano za ovaj član.
Još nešto, gospodine ministre, u članu 35. sve planove donosi Vlada na predlog Ministarstva nadležnog za poslove prostornog planiranja, a regionalni prostorni plan za područje autonomne pokrajine donose skupštine, kao što se to odnosi za grad Beograd, ostale gradove i jedinice lokalne samouprave.
Ovde se postavlja dilema – verujemo recimo vama i Cvetkoviću, ne verujemo Pajtiću, Đilasu i ostalim gradonačelnicima. Mora postojati ista zakonska procedura za sve, ili Skupština ili Vlada, ne možete to deliti na različitim nivoima. Ne može prostorno planiranje biti centralistička aktivnost, odnosno da samo i jedino vaše ministarstvo, odnosno ministarstvo koje se bavi prostornim planiranjem odlučuje o svemu u vezi prostora, kao da je prostor nekakva svojina vas i vašeg ministarstva.
Član 75, koji se bavi nadležnostima republičke agencije za prostorno planiranje, u tački 8) kaže da ista vodi registar prostornih planova za teritoriju Republike Srbije. Šta će onda, pitam vas, da radi Republički zavod koji ima iste ovakve ingerencije. Ove dve posebne organizacije po samom nacrtu zakona, ako bude ovakav usvojen, imaće totalno konkurentski odnos. Zato sledi konstatacija da je stvaranje novog institucionalnog okruženja prilagođenog potrebama evropskih integracija vas i autore ovog zakona vas uopšte nigde ne dotiču.
Ne sme nacrt zakona da sadrži nikakve elemente za buduću nestabilnost, kao što je sadržao predlog zakona i zakon vašeg prethodnika, s obzirom na njega imamo i delom ovakvu raspravu, i ne sme u članu 16. stav 1. koji govori da odluka o izgradnji prostornog plana Republike Srbije donosi Vlada na predlog Ministarstva nadležnog za poslove prostornog planiranja, da u članu 35. stav 1. kaže se da to donosi Narodna skupština Republike Srbije na predlog Vlade.
Ovo govori o antidemokratskom modelu zakona u kome je odlučivanje o ograničenom javnom resursu, a moraćete priznati da prostor i zemljište to jesu, isključiva stvar ministarstva, odnosno vlasti.
U članu 58. programa implementacije prostornog plana Republike Srbije, koji donosi Vlada na predlog ministarstva, što je još jedan dokaz za prethodno pomenuti stav.
Jedino u članu 47. st. 2. i 3. otvaraju se mogućnosti da ovaj nacrt zakona nije potpuno centralizovan, time što planske dokumente dajete mogućnost da mogu izrađuju pravna lica, registrovana za obavljanje takve delatnosti, tako što organ nadležan za poslovne prostornog i urbanističkog planiranja može da ustupi izradu plana privrednom društvu javnim oglašavanjem.
Posle odličnog člana 40. o besplatnom ustupanju svih potrebnih podataka, kopija za to potrebnim nadležnim organima, snimaka, dolazi se do člana 41. koji se odnosi na dostupnost planskih dokumenata, gde, takođe podnetim amandmanom, SNS pokušava da ispravi nelogičnosti u tom stavu, jer dostupnost informacija zaista treba da ima stvarni, a ne ovakav značaj.
Zatim, član 49. govori o stručnoj kontroli, koja je u ingerenciji nadležnog ministarstva, lično ili preko trećine svojih članova.
(Predsednik: Vreme.)
Nastaviću u daljem toku rasprave.