Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, posle njega narodni poslanik Zoran Ostojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko se ozbiljno bavi analizom Skupštine grada Beograda, moram izneti u prilog i te dokumente i dokaze da je ovo čisto tajkunski zakon i da demantujem ministra koji je pokušao na sve načine da taj termin izbegne.
Dakle, podsetiću vas samo na sednicu Skupštine grada koja se održala pre mesec dana ili tridesetak dana, na kojoj se na dnevnom redu našla tačka dnevnog reda izmena Odluke o visini naknade za korišćenje zemljišta, u kojoj se menja jedna odredba koja kaže da svako lice koje izmiri sve obaveze u jednom cugu ili odjedanput ima pravo na popust od 30% i da postojeća izmena faktički daje prednost da svako lice koje izmiri ili plati kompletne obaveze koje ima na osnovu zakupa ima pravo povećanja sa 30% na 50%, sa obrazloženjem povećanja prihoda u budžetu Grada zbog ekonomske krize.
Moram da vas podsetim na to da je na jednoj od narednih sednica na rebalansu budžeta, koji se takođe našao na dnevnom redu zbog ekonomske krize, po ovoj stavki, to jest, po ovoj nameni, dat umanjen prikaz za 3,5 milijardi dinara prihoda u Skupštini grada Beograda po osnovu odluke koja je donesena nepunih mesec dana ranije.
Moram da podsetim i to da su odbornici Srpske radikalne stranke tražili da isti princip ili aršin davanja popusta na jednom cugu isplaćenih obaveza ili duga važi i za lica tj. građane koji su u procesu legalizacije. Skupština grada je ovaj predlog odbila i time se u samom startu postiže dokaz da je u pitanju tajkunski zakon koji brine samo o interesima velikih kapitalista, ne i običnih građana, jer jedna pravila važe za obične građane, a druga pravila za velike kapitaliste. No, kada je to tako u glavnom gradu ove zemlje, ni u samoj zemlji nije drugačije.
Podsetiću vas i na sastanak ili komisiju koja je određena za utvrđivanje činjenica vezanih za postupanje nadležnih organa i organizacija u vezi sa statusom Luke Beograd, koja je održana 15. 05. 2009. godine, u kojoj je predsednik beogradskih radikala pitao gradonačelnika da li mu je poznato da je ugovorom iz 1961. i ugovorom iz 1975. godine precizirano da se to zemljište daje na korišćenje pod uslovom da se obavi isključivo lučka delatnost. On kaže – jeste.
Na drugo pitanje – da li je stav grada Beograda da grad ne treba da oduzima zemljište u skladu sa zakonom, gradonačelnik kaže: Moj stav je da grad treba uzme svo zemljište koje ikako može na bilo koji način da se uzme.
Sledeće pitanje je bilo – da li vam je poznato, gospodine Đilas, da se, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, zemljište koje nije privedeno nameni do kraja maja 2006. godine oduzima, odnosno prestaje pravo korišćenja zakupcu. Gradonačelnik Dragan Đilas objašnjava to ovako: Jeste, s tim što taj zakon treba da prati zakon o denacionalizaciji i restituciji, koji nažalost nije usvojen. Pazite sada ironiju: Očekujemo da će se novim zakonom, koji će se uskoro pojaviti u Skupštini Srbije, biti napokon regulisano šta se dešava sa takvim zemljištem.
Evo, taj zakon je došao u Republičku skupštinu. Jasno se vidi da gradonačelnik nije hteo da oduzme zemljište od Luke Beograd, jer je na to bio u obavezi po zakonu iz 2003. godine, pa se i poziva na zakon koji tek treba da se usvoji, a taj isti zakon poklanja nešto što nije državno trećem licu ili nešto što je državno za obično bescenje.
Podsetiću vas da je i sam gradonačelnik, bez uporišta u Zakonu o lokalnoj samoupravi i Statutu grada Beograda, potpisao Memorandum o razumevanju sa Lukom Beograd.
Podsećam vas, gospodine Duliću, i na vaše neke izjave, jer je jasno da tu razumevanja i Luke i Grada ne može da bude, jer ste vi sami rekli da promene plana neće biti, jer je ovo jedna od četiri strateške luke u Srbiji.
Pitam vas da li ste i hoćete li kazniti gradonačelnika merama koje ste predvideli ovim zakonom zato što je 12. marta boravio na sajmu nekretnina u Kanu, na kojem je predstavio projekat „Beograd, grad na vodi“? Ukoliko po prostornom planu Beograda, prostornom planu Srbije i po generalnom planu Beograda do 2021. godine jeste predviđeno da na tom mestu bude privredna delatnost i da bude luka, a ne stambena zona. Ovo se samo postavlja kao pitanje zbog toga što se može doneti zaključak da je gradonačelnik odavno počeo da sprovodi ovaj tajkunski zakon, iako još nije usvojen, jer je plan Luke Beograda, tj. njenih kupaca, Beka i Miškovića, bio odavno, što je i osnovni razlog kupovine Luke, da se tu napravi stambena zona.
Moram da pomenem neke osnovne nedoumice vezane za ovaj zakon. Znate da smo mi iz SRS uvek insistirali, posebno u zadnjih godinu dana, na izradi i planskoj dokumentaciji, zato što je to jednostavno motorni razvoj privrede, ako je to uopšte moguće posle ovakvog predloga zakona izvesti.
Želeo bih da pomenem i one nedoumice koje se odnose na delove ovoga zakona. Zakon govori uostalom i o nekim novim terminima koji nisu poznati urbanizmu i to je očigledno lik i delo Aleksandre-Saške Damjanović, koja je avanzovala iz opštine Savski venac kao kadar DS u ovom ministarstvu.
Podsetiću vas da lokacijska dozvola ili termin lokacijske dozvole ne postoji i da je lokacijska dozvola nešto što sadrži sve uslove i podatke potrebne za izradu tehničke dokumentacije, u skladu sa važećim planskim dokumentima.
Postavljam pitanje – zar to nisu urbanistički parametri i ostali urbanistički podaci, elementi koje je propisao planski urbanistički dokument? Lokacija u svom semantičkom značenju već je definisana i nema potrebe koristiti je za dozvolu i uopšte termin – likacijska dozvola. Moram da vam skrenem pažnju i na bruto razvijenu građevinsku površinu, na šta se odnosi, ali da ne bih gubio vreme, to ću kroz amandmane.
Indeks zauzetosti parcele ili tačka 2) člana 2. indeks 13, u kojoj se kaže da je horizontala projekcija izgrađenog odnosno planiranog objekta, šta to u stvari znači? Površina pod objektom je uvek bila bruto izgrađena površina. Objekti na tlu ne povećavaju se nikakvom geometrijom niti aritmetikom, odnosno projekcija gornjih etaža ne menja stanje na terenu. To ću vam kroz amandmane koje smo pisali, čak i na ovaj član, detaljno pojasniti da ne bih gubio vreme.
Razlika između odgovornog planera i odgovornog urbaniste ne postoji i ne znamo koja je suština razdvajanja u ovom zakonu. U ovom predlogu zakona, kao i u prošlom, došlo je do razdvajanja planera od urbaniste, tako da se pod planerom mogu smatrati samo svršeni prostorni planeri, što je u ovom prevodu slučajna veza između naziva struke i vrste posla. Pitam vas šta je sa inženjerima arhitekture, građevine itd?
Zloupotrebe u zakonu, obaveza raspisivanja urbanističko-arhitektonskog konkursa za rešenje lokacije koje su od značaja za jedinicu lokalne samouprave. I opet vas pitam šta je osnov i na osnovu kojih kriterijuma lokalna samouprava može da određuje šta je od njenog značaja, a da time ne ugrozi interes ostalih na svojoj teritoriji.
Navešću vam primere, gospodine Duliću, u kojim možete jasno da dokažete vašu tvrdnju, da stojite čvrsto iza ovog zakona, blokove jedan i 20 na opštini Savski venac. To je slučaj koji gospođa koja sedi pored vas vrlo dobro poznaje, jer potiče joj radno iskustvo sa opštine Savski venac, u kome jedan blok predstavlja ostrvo u centru Beograda zato što to želi lokalna vlast da sprovede pod interesom lokalne samouprave.
Kako se ostvaruje taj interes? Anketiranjem građana iz Stratedžik marketinga ili nekog drugog kol-centra koji ima zadatak da pita građane šta bi želeli da bude na toj lokaciji. To je zloupotreba ove tačke i ovu tačku morate izmeniti ili prihvatiti hitno amandman SRS.
Ono što je vredno napomenuti jeste da je opštepoznato da u javnosti postoje samo dve javne rasprave, jedna 27. februara u sali Građevinskog fakulteta i druga je bila 10. februara u Subotici, da ni na jednoj od tih prezentacija, tj. javnoj raspravi nije prikazan koliki je raspon između tržišne vrednosti zemljišta i one koja je otkupna cena.
Moram radi građana, zbog javnosti koja nije upoznata i zbog činjenice koju uporno ignorišete, da pročitam jedan deo člana 108, koji omogućava tajkunima, tačnije Klubu privrednika iz Šekspirove, koji stoji iza ovog zakona i koji traži povraćaj svojih sredstava koji je uložio prilikom formiranja Vlade, da se na ovaj način sredstva vrate.
Kaže se ovako: ''Lica koja su u skladu sa ranije važećim zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja ostvarila pravo zakupa na rok preko 50 godina, na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, mogu ostvariti pravo na konverziju prava zakupa u pravo svojine na tom zemljištu, isplatom preostalog iznosa ugovorene zakupnine u celosti, uvećane za 1% od utvrđene tržišne vrednosti tog zemljišta u momentu konverzije prava.''
Građani Srbije, pitajte sami sebe ili bilo koga u svom okruženju - koji proizvod možete kupiti sa 99% popusta, 1% tržišne vrednosti cene ministar odobrava otkup licima koji su napravili zakup preko 50 godina. Svi su uzimali zakup najmanje na 99 godina. I šta ovim radite, ministre? Poklanjate zemljište koje nije čak ni državno.
Gde je zakon o restituciji? Gde su zakoni o privatnoj svojini, gde o nacionalizaciji itd? Nema, zato što niste mogli da ih sprovedete, jer ste uradili od 2000. godine ogromnu privatizaciju. Vama je ta privatizacija išla u korist, jer ste za tu privatizaciju u vladajućoj većini, ne kažem lično za vas ministre, uzimali ogroman profit, i sada kada treba da vratite taj novac nemate i kažete da će to doći u nekom narednom periodu. U kom periodu će to doći?
Pričate da je taj period od 2000. godine, a sada je 2009. godina. Kada će doći zakon o restituciji? Ne znate ni sami, zato što ste sve od državne imovine pretvorili u privatnu, zato što ste uzimali proviziju. Jedan posto od utvrđene tržišne cene koju propisuje poreska uprava, čak ni ne javnom licitacijom ili nadmetanjem, jeste jasan signal za zloupotrebu, posebno lokalnih samouprava, koje su se i ovako ogrešile o ovaj zakon iz 2003. godine.
Podsetiću vas da smo tražili kao SRS da se ovaj zakon iz 2003. godine stavi van snage, zato što nije omogućio legalizaciju svih objekata ravnomerno i zato što je tražio novčanu nadoknadu za legalizaciju ljudima koji su to već platili kroz infrastrukturu, uvođenje infrastrukture tamo gde su gradili objekte.
Ako uzmemo i to da poreska uprava procenjuje vrednost tržišne vrednosti i ako uzmemo i to da se plaća razlika između tržišne vrednosti, a ne 1% kako piše u zakonu, to je čist dokaz da je u pitanju poklanjanje državne imovine licima koja su već privatizovala firme.
Firme se privatizuju zbog zemljišta, zbog lokacije. Uzmite primer BIGZ-a, "Luke Beograd", uzmite prime "Ušća", uzmite koji god hoćete primer. Uzmite sve ono što su strani ulagači kao uložili i zašto su uložili? Zato što ste im obećali ovo što je danas na dnevnom redu.
Sada da vas pitam nešto vezano za očuvanje nacionalnih državnih interesa, pošto ste vi socijalno odgovorna Vlada. Šta ćemo sa srpskom imovinom na KiM? Šta ćemo sa imovinom koju su pokupovali šiptarski tajkuni? Šta ćemo sa pumpama koje su u Srbiji a u vlasništvu su Šiptara?
Šta ćemo sa trgovinskim lancima koji nisu u vlasništvu čak ni Srba? Da ostavimo Beka, Deltu i sve ove na stranu, šta ćemo sa tom imovinom? Kako su dolazili do te imovine? Kako ćemo da obeštetimo ljude čija je to imovina?
Postavlja se jedno prosečno pitanje - zašto ste poklonili državnu imovinu tajkunima koji imaju para da otkupe 1% tržišne vrednosti koju procenjuje poreska uprava? Kada dobijemo taj odgovor, shvatiću da ste vi u pravu.
Ovo što nema zakona o privatnoj svojini, a stavljate sve u privatne ruke doživotno, ne na 99 godina, ostavlja državu bez prihoda. Država bez prihoda je država bez budžeta, naveo sam kako to funkcioniše u Skupštini Grada, država koja nema socijalno odgovornu vladu, i vi to ovim zakonom dokazujete.
Sve ostale detalje ćemo u raspravi o pojedinostima. Ne bih da uzimam vreme svojim kolegama. Ministre, dobro razmislite šta ste uradili ovim zakonom i dobro razmislite da nećete stradati od Kluba privrednika u Šekspirovoj, u kojoj vedre i oblače Delta i Beko, zato što ovaj član 108. neće proći.

Reč ima gospodin Zoran Ostojić.

Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege narodne poslanice i poslanici, neko od prethodnih kolega rekao je da je ovaj zakon materija kojoj pripada jedno desetak zakona, a sve je zgurano u ovaj zakon. Mislimo da bar dva zakona obuhvataju ovu materiju, a to je zakon o gradskom građevinskom zemljištu i zakon o uređenju prostora i izgradnji objekata. Nismo zadovoljni što je sve ovo stavljeno u jedan zakon. Zakon je prilično nejasan, konfuzan i verujem da će biti teško ga primeniti.
Da li će tajkuni ovim zakonom moći da legalizuju svoju zemlju? Verovatno da i verovatno je to bila jedna od intencija ovog zakona. Da li će ovaj zakon i dalje oboriti građevinsku aktivnost i izgradnju stanova? Mislim da hoće. Verovatno to nije bila namera zakonopisca.
Ako je ovaj zakon imao ambiciju da uradi reviziju privatizacije, bojim se da je to nerealna ambicija i zato mislim da će ovaj zakon dovesti i do pada građevinske aktivnosti. Mislim da svakako neće dovesti do pojačanog ulaganja ili rasta ulaganja stranog kapitala u ovaj sektor, jer, na kraju krajeva, ovaj zakon u tradiciji, hajde da kažem, sistema u kome smo živeli decenijama i dalje beži od svojine kao đavo od krsta.
Vidi se to i po 1. članu gde se svojina ni ne pominje kao materija koju uređuje ovaj zakon. Mislim da je ovde faktički država, čija je kasa prazna, našla način ili zamišlja da će uzeti neke pare. U redu, uzeće pare od ljudi koji su sticajem okolnosti gradili bez dozvole, ali neke velike pare sumnjam da će se ovde namaknuti.
Mislim da će baš to što je pokušaj revizije privatizacije zaustaviti ulaganja u građevinarstvo i zemlju. Nažalost, čak i kada je u pitanju privatizacija, koliko vidimo postoje dva aršina. Jedno je već obavljena privatizacija i tu će onaj ko je kupio morati da doplati za prevođenje zemlje iz prava korišćenja u pravo svojine, ali nije jasno šta će biti sa budućim privatizacijama. Tu nigde nije jasno i to je naša zamerka ovom zakonu, to što je nejasan, teško primenljiv i verovatno će onima koji znaju i umeju omogućiti da završe posao, a oni koji ne znaju i ne umeju, i nemaju novac i veze, neće omogućiti.
Zato mislimo da je bilo bolje ovu materiju podeliti u dva zakona. Mnogo ozbiljniju javnu raspravu sprovesti, jer je ovo jedan od temeljnih zakona, a svakako mislimo da nije pošteno ni fer ovaj zakon usvojiti pre nego što je donet zakon o restituciji i vraćanju imovine.
Moram, gospodine ministre, i vašu Vladu da podsetim da smo poslednja komunistička zemlja u Evropi koja nema takav zakon. Čak ga je i Albanija donela i mislimo da bez iskrene primene četiri zakona koja se tiču ljudskih prava, a jedno od osnovnih ljudskih prava je pravo svojine, a to su zakon o lustraciji, to su oni koji su kršili ljudska prava građana, zakon o rehabilitaciji, to je zakon koji vraća građanska prava onima kojima su kršena, zakon o restituciji i zakon o privatizaciji. Ta četiri zakona su temelj tranzicije jedne zemlje iz totalitarnog u tržišni sistem.
Nažalost, biće ovaj zakon za neke majka, a za neke maćeha. Svakako smatramo da nelegalno izgrađeni objekti do 2003. godine treba da budu legalizovani, ali nam se čini da svaka vlada polazi od pretpostavke da svet počinje od nje, pa zato čujemo da se sada predlaže da i ovo vreme, kada je nelegalna gradnja bila krivično delo, uđe u legalizaciju, što nije sporno sa nekakvog socijalnog i ljudskog stanovišta.
Sporno je sa stanovišta jačanja poverenja građana u pravnu državu, jer će sutra neka druga vlada takođe zamisliti da svet počinje od nje, pa će možda legalizovati i neke buduće nelegalne objekte. U svakom slučaju, mnogo je konfuzija oko ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, prvo imam načelnu primedbu oko uopšte sazivanja ove sednice, na kojoj su 24 tačke dnevnog reda, a među te 24 tačke bar za 20 se može reći da predstavljaju zakone koji su temeljni za pojedine oblasti.
Tako imamo zakone o medijima, o kulturi, set krivičnih zakona, set zdravstvenih zakona, set zakona iz oblasti obrazovanja i ovaj set zakona, koji su na istoj sednici, i to polovinom jula, sve strpani u najviše dve nedelje rasprave, gde ćemo postaviti temelje za mnoge oblasti usvajanjem ovih zakona.
Mislim da je ovaj način sazivanja sednice zaista krajnje neozbiljan, a mislim i da je namera predlagača bila da se u drugoj polovini jula, kada je većina ljudi na odmorima i kada pažnja popušta, naravno i kada je pažnja narodnih poslanika manja, da se neke stvari provuku. Prosto je to utisak od kog se ne može pobeći.
Takođe, ovaj set zakona iz oblasti građevinarstva predstavlja vrlo obimnu materiju, naročito zakon o uređenju prostora i izgradnji, koji u okviru sebe ima bar pet-šest zakona. Pored njega su i zakon o socijalnom stanovanju, fondu zaštite životne sredine i zakon o državnom premeru i katastru.
Kada se sve to svede na ukupnu raspravu od 10 sati, odnosno po poslaničkim grupama, konkretno za našu poslaničku grupu jedva nekih 40-ak minuta, onda se jasno može doći do zaključka da se želelo namerno da se izbegne svaka ozbiljnija rasprava i ozbiljnije predočavanje nedostataka pojedinih zakonskih rešenja u ovako kratkoj raspravi. Nemoguće je obraditi ovoliko obimnu materiju samo jednog zakona za predviđeno vreme, a kamoli svih ovih zakona.
Pored nesporne činjenice da u ovom zakonu postoje izvesni pozitivni pomaci, recimo, uvođenje energetskih parametara kao obavezu kod planiranja, odnosno kod projektovanja, i kasnije kod izgradnje objekata, zatim, obavezu prilagođavanja novih objekata osobama sa invaliditetom, s tim što tu mislim da je malo prestrogo rešeno da samo one zgrade koje imaju samo preko 10 stanova moraju da te stambene objekte prilagode osobama sa invaliditetom, ali ne i one koje imaju npr. osam stanova, što mislim da nema nikakve logike, jer svaki objekt kolektivnog stanovanja može biti potencijalno potreban bilo kojoj osobi sa invaliditetom, te je u tom smislu trebalo drugačije to rešiti.
Takođe, pomak je i to što će dosadašnje pravo korišćenja zemljišta preći u pravo svojine što će omogućiti mnogim vlasnicima objekta da kroz vlasništvo nad zemljištem mogu da kreću u mnoge druge aranžmane, tipa kreditnih dogradnji i sličnih stvari.
Ono što nije dobro, što mislim da otvara u ovom zakonu mnoge sumnje i mogućnost manipulacije, jeste čitavo poglavlje koje reguliše gradsko građevinsko zemljište.
Naime, gradsko građevinsko zemljište u javnoj svojini se može otuđiti po odredbama člana 96 - može se otuđiti ili dati u zakup i neposrednom pogodbom, recimo u slučaju pribavljanja građevinske dozvole vlasniku bespravnog sagrađenog objekta koji je zahtev podneo u rokovima propisanim ovim zakonom, ako je izgradnja tog objekta u skladu sa uslovima predviđenim ovim zakonom.
Drugim rečima, imate vlasnike objekata koji su te objekte podigli na državnom zemljištu, naravno bez građevinske dozvole, podneli zahtev za legalizaciju tog objekata i onda na osnovu ove odredbe zakona, taj vlasnik objekta traži da neposredno pogodbom pribavi zemljište od nadležnog državnog organa, u ovom slučaju verovatno od opštine. Mislim da je to krajnje nezgodna odredba jer ćemo imati masu objekata koji će se legalizovati na ovaj način, a da su pri tom ti objekti izgrađeni na zemljištu koje nije njihovo vlasništvo, odnosno državno je vlasništvo.
Šta to sada znači? To znači da će država otuđiti ogromnu imovinu i to neposredno pogodbom sa onima koji su vlasnici objekata. Može se samo naslutiti šta će se desiti u slučajevima kada su, recimo, investitori, koje često nazivaju tajkunima, ušli u gradnju objekata na državnom zemljištu na mig vlasti, izgradili ogromne stambene zgrade, sada te stambene zgrade prodati po enormnim cenama, a zemljište nabaviti od opštine direktnom pogodbom tako što će reći – evo, recimo, 1.000 dinara po kvadratu. Mislim da se na taj način otvara jedno opasno poglavlje gde će doći do mnogih manipulacija i zloupotreba.
Jasno je da je gradsko građevinsko zemljište jedan od najvećih državnih resursa privrednih, a u ovom slučaju razvojnih resursa, te u tom smislu su i odredbe člana 105. odnosno 106. interesantne, gde će svo javno zemljište koje su do sada koristili državni organi, odnosno opštine i gradovi preći iz prava korišćenja u pravo svojine.
Tu se pominje i zemljište koje je do sad koristila Vojska Srbije i za nju neće važiti isti rokovi, odnosno rokovi za prenamenu tog zemljišta, prevođenje u pravo svojine će važiti dve godine od dana donošenja ovog zakona, za razliku od ostalog zemljišta. Prosto se postavlja logičko pitanje zašto za ovo zemljište važe drugačiji rokovi i drugačiji aršini.
Činjenica je da širom Srbije u skoro svakom većem gradu gde vojske danas nema, odnosno gde se ne koriste vojni objekti i vojne kasarne, da je to zemljište u najboljim delovima grada i predstavlja trenutno najinteresantniji resurs za građenje.
Konkretno, na primer u Nišu postoje četiri kasarne koje se ne koriste, jedna je oko sto hektara, druga oko dvadeset, a treća i četvrta oko pet, odnosno osam hektara. Nijedna od tih kasarni se ne koristi, a zemljište se nalazi u samom centru grada. Vojska to zemljište ne daje gradu, odnosno traži i trguje sa gradom, tražeći da se izgrade stanovi i da im se daju zauzvrat za to građevinsko zemljište.
Mislim da ne postoji zemlja nijedna na svetu gde vojska na primer ili železnica u drugom slučaju, ili neka druga pravna lica dobili su zemljište na poklon od države, a sad ta pravna lica trguju sa opštinama, odnosno sa državom, menjajući to zemljište za neke druge objekte.
Mislim da je to zaista neprimereno i da se u ovom slučaju mora stati na tome na put, jer gradsko građevinsko zemljište koje trenutno koristi Vojska Srbije može biti veoma veliki razvojni resurs svih opština i gradova, naročito u uslovima krize, jer su ovom krizom najviše pogođene opštine, što umanjivanjem transfera, što manjim prilivima u budžet.
O drugim stvarima će govoriti moje kolege iz poslaničke grupe, ali prosto sam želeo da ukažem na ove anomalije u zakonu koje mogu biti veliki izvor zloupotrebe.

Reč ima poslanik Jelena Budimirović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, sa izuzetkom ministra jer on trenutno nije u sali, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani Srbije, kolega Mića Rogović je u svojoj diskusiji uglavnom govorio o Predlogu zakona o uređenju prostora i izgradnji, a ja ću svoju pažnju zadržati na Predlogu zakona o socijalnom stanovanju i u ime poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS izneti nekoliko kritika i obrazložiti zašto mi u danu za glasanje ne možemo podržati ovaj predlog zakona.
Zakonom o socijalnom stanovanju trebalo bi da se urede uslovi za održivi razvoj socijalnog stanovanja, kao i način obezbeđivanja i korišćenje sredstava za razvoj socijalnog stanovanja, kao i druga pitanja od značaja za socijalno stanovanje.
Nažalost, moram da konstatujem, kao i svako ko čita ovaj predlog zakona, da napred pomenuto nije tema ovog predloga zakona. Predlagač zakona je kao prvi i po njemu najbitniji preduslov za brži i sistematičniji i kvalitetniji razvoj socijalnog stanovanja u Srbiji naveo osnivanje republičke agencije za stanovanje, a sem toga Predlogom zakona se predviđa i formiranje stambenih agencija na nivou jedinica lokalnih samouprava.
Sada već sama sebi počinjem da zvučim kao papagaj, jer svaki put kada na dnevnom redu imamo neki predlog zakona, predlogom zakona se predlaže formiranje neke od mnogobrojnih republičkih agencija. To jest za kritiku, jer do sada imamo 106 ili 107 republičkih agencija, koje iziskuju izdvajanje sredstava iz budžeta Republike Srbije.
Predlagač za osnivanje agencija za socijalno stanovanje predviđa izdvajanje sredstava iz republičkog budžeta u visini od 12,5 miliona dinara, ali pošto je ovo 106. i 107. agencija, kako sam već rekla, možemo od vas očekivati da se pred nama nađe predlog za formiranje republičke agencije koja će kontrolisati rad svih do sada formiranih agencija, a u cilju zadovoljavanja partijskih apetita, koji su svakim danom sve veći i veći.
Iz ovog predloga zakona teško je poverovati u to da ste socijalno odgovorni i da se tako ophodite prema građanima Srbije. Ovo kažem iz razloga što u Predlogu koji ima svega 19 članova, čak pet članova govori o osnivanju republičke agencije za stanovanje i opštinskih stambenih agencija. Srpska napredna stranka je na ovaj predlog zakona uložila 10 amandmana u želji da bar malo popravi ovaj predlog zakona.
Smatramo da sprovođenje nacionalne strategije socijalnog stanovanja, koju donosi Vlada na predlog Ministarstva nadležnog za stambene poslove, može da vršši Ministarstvo nadležno za stambene poslove, umesto osnivanja agencije.
Što se tiče sredstava potrebna za finansiranje socijalnog stanovanja, u obrazloženju navodite da bi sredstva priticala iz inostranih specijalizovanih izvora, kao što je kredit Banka za razvoj Savete Evrope. Takođe u obrazloženju navodite da je jedan od preduslova realizacije ovog kredita upravo osnivanje odgovarajuće republičke agencije.
Krediti se odobravaju na 10 do 15 godina, ali pod kojim uslovima? Da li možemo da vam verujemo na reč? Mislim da su građani Srbije toliko puta bili iznevereni i vama je nemoguće verovati na reč.
Što se tiče stambenih agencija na nivou lokalnih samouprava, smatramo da svaka jedinica lokalne samouprave ima organ koji je nadležan za stambene poslove, tako da strategiju koju donosi lokalna samouprava može da sprovodi, odnosno da to vrši direkcija za izgradnju grada ili opštine, gde imamo centar za socijalni rad.
Za razliku od agencije u Predlogu zakona, vrlo je šturo napisano koja su merila za utvrđivanje reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba lica koja su bez stana i koja iz prihoda koje ostvaruju ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima.
Dakle, članom 10. Predloga zakona propisali ste merila za utvrđivanje liste reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba lica koja su bez stana i to je izuzetno šturo. Merila su sledeća – stambeni status, visina primanja, zdravstveno stanje, invalidnost, telesno oštećenje, broj članova domaćinstva.
Dakle, mi u zakonu ne možemo da vidimo koje su to posebno ranjive grupe koje svojom stambenom ugroženošću treba svrstati u prioritetne korisnike, a ne zaboravite da je u Srbiji veliki broj ljudi socijalno ugrožen, jer mi nažalost nismo bogato društvo, već smo društvo bogatih pojedinaca.
U Predlogu zakona se ne pominju izbeglice, raseljena lica, samohrane majke, a prisetimo se jednog nemilog događaja koji se desio ne tako davno. To je raseljavanje naselja, među kojima je veliki broj raseljenih Roma sa Kosova.
Sem toga, kako ćemo znati, tj. u Predlogu zakona ne piše da li će zakon zaštiti samohrane majke koje su socijalno ugrožene. Da li će biti zaštićene žene kao što je gospođa iz Sremske Mitrovice, udovica sa šestoro dece, koja je u jednom momentu spavala na ulici, jer je bila izbačena iz kuće zbog toga što nije bila u mogućnosti da plati kiriju, a za koju su tada opštinske vlasti govorile da sa porodičnom penzijom i povremenim prihodima ona nije socijalni slučaj.
Dobro znamo kolika su primanja u Srbiji i da sa tim primanjima ne može se izdržavati i školovati ni jedno dete, a kamoli šestoro, a da pri tome nemate ni krov nad glavom.
SNS smatra da u grupu prioritetnih korisnika treba uvrstiti i mlade bračne parove, koji zbog nemanja posla ili niskih primanja ne mogu sebi da obezbede krov nad glavom. Iz tih razloga se teže odlučuju na proširenje porodice, što je loše po nas, jer Srbijom hara bela kuga.
Na kraju svog izlaganja osvrnula bih se na kategoriju podstanara i prenela bih njihovo zadovoljstvo ovim predlogom zakona, jer kako kažu, njihovi problemi ne stanuju u ponuđenom dokumentu. Oni zadovoljstvo izražavaju zbog toga što Predlog zakona ne predviđa mogućnost da stanar otkupi stan na rate i da se konačno skući.
Istina je da je sektor socijalnog stanovanja do sada bio neregulisan, ali je sam Predlog zakona loše koncipiran i mi stoga ne možemo podržati ovaj zakon.

Vašoj poslaničkog grupi je ostalo još dva minuta. Reč ima Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od tačaka koja je objedinjena u ovom setu zakona odnosi se na fond za zaštitu životne sredine i o njemu ću nešto reći sa stanovišta SRS, a takođe i o nečemu što bi u budućnosti trebalo da bude prioritet Ministarstva, a to je pravilno korišćenje sredstava u cilju unapređenja životne sredine, ali od toga verovatno neće biti ništa.
Do sada su iskustva bila loša, bilo da se radi o fondu na nivou Republike ili o lokalnim fondovima. Sredstva nisu zanemarljiva i u većini slučajeva koristila su se nenamenski, pogotovo u predizborne svrhe stranaka u vlasti, pogotovo u lokalnoj. Međutim, situacija se promenila u poslednje vreme, budžet Republike Srbije se ne puni predviđajućim tempom, čak bi se reklo da su projektovani prihodi na nivou katastrofe, a samim tim i sredstva koja su namenjena fondu za zaštitu životne sredine.
Zato je i došlo do aprilskih izmena Zakona o zaštiti životne sredine, pogotovo članova 84, 85. i 87, koji se odnose na visinu naknade koju plaćaju zagađivači, potencijalni zagađivači, pravna lica koja eksploatišu mineralne sirovine i slično.
Dakle, trebalo je te naknade, te takse oteti od lokalne samouprave i preusmeriti ih u državnu kasu, a sredstva su zaista značajna.
Biće još značajnija pošto će sredstva za zaštitu životne sredine biti ubirana od potencijalnih zagađivača, zatim od naknade zagađivača ili bolje rečeno od kazni za zagađenje životne sredine, sredstva od naknade za korišćenje prirodnih bogatstava sada će dolaziti u budžet fonda na nivou Republike, umesto u budžet fondova opština, u znatno povoljnijem procentualnom odnosu nego ranije, a na štetu lokalnih samouprava.
Sada da objasnimo kako će se i ko će raspolagati ovim značajnim sredstvima, ko će i kome podnositi izveštaj, ko će ocenjivati ispunjenost planiranih aktivnosti, ko će koga kontrolisati? Šteta što ovde nije ministar Dulić da konkretno da odgovore na neka pitanja.
Prvo, Vlada je zamislila da formira organe fonda, a to su upravni odbor i direktor. Upravni odbor je sirotinjski, što bi rekao naš narod i ima samo četiri člana, mada ga ne bi trebalo ni biti, plus peti član, a to je predsednik upravnog odbora. To do sada nije bio slučaj, s obzirom da su pojedini saveti, odbori i komisije u velikom broju zakona koji su do sada doneti u Narodnoj skupštini imali po 10, 15, 17 i 20 članova u svom sastavu.
U ovom slučaju članovi upravnog odbora su predstavnici Vlade. Po članu 13. stav 2. Vlada ih postavlja iz svojih redova, bez obzira na potrebu da se ta preraspodela drugačije obavi. Pre svega, mislim na zadovoljenje interesa lokalnih samouprava, pošto ste ih pošteno opljačkali poslednjim izmenama Zakona o zaštiti životne sredine.
Takođe, mislim i na privredne, naučne i druge strukture koje bi trebalo da budu zastupljene sa po jednim članom u Upravnom odboru, da tih članova bude ukupno pet i da oni međusobno biraju predsednika, a ne da ga po funkciju nameće Vlada Republike Srbije.
U protivnom, dolazimo u situaciju da će se u ovom slučaju ministar Oliver Dulić, koji nije tu, naći u sukobu interesa. Zašto? Po članu 13. stav 2. ovog predloga zakona, predsednik Upravnog odbora Fonda za zaštitu životne sredine je po funkciji ministar nadležan za poslove životne sredine, a to je gospodin Dulić. Znači, imaćete četiri člana odbora koji su u stvari predstavnici Vlade, koji će biti tu kao ukras pomenutom ministru.
Obratimo sad pažnju – ministar, kao predsednik Upravnog odbora Fonda, donosi godišnji program rada, stavlja na njega svoj potpis, potpis Olivera Dulića, i šalje ga resornom ministru radi davanja saglasnosti. Ministarstvo, na čijem je čelu ministar Dulić, proučava sopstveni godišnji program rada i daje saglasnost, neverovatno, samom sebi. Ima li tu uopšte neke logike da daje saglasnost sopstvenom programu rada?
U istom ovom članu 9. stav 6. piše da izveštaj o ostvarivanju programa rada, znači kako je radio ministar Dulić, za proteklu godinu Fond dostavlja Ministarstvu, što znači da ministar opet samom sebi šalje izveštaj o ostvarivanju programa rada Fonda, o kome će verovatno kao ministar dati zvaničnu ocenu, verovatno će sam sebe oceniti odličnom ocenom. Zaista je ovo neprimereno i pravi je klasičan primer sukoba interesa.
Iz priloženog zakonskog teksta vidimo da ćete imati na raspolaganju, pogotovo kao ministar i kao predsednik Upravnog odbora, ogromna sredstva, kao i mogućnost usmeravanja sredstava ka određenim projektima za koja se vi opredeljujete kao odbor. Već može da se zamisli čiji će biti projekti i kome će biti oni namenjeni. Tim projektima ću se vratiti nešto kasnije kada budem govorio o slučaju Ćuprije.
To se najbolje vidi u čl. 16. st. 2. gde se kaže – visinu naknada iz stava 1. tačka 6) ovog člana propisuje Upravni odbor Fonda, dakle, ministar Dulić, uz prethodnu saglasnost Ministarstva, dakle, saglasnost ministra Dulića. Ako ovo nije sukob interesa, onda ne znamo šta je to.
SRS je podnela jedan broj amandmana u najboljoj nameri da poboljša ovaj zakon i da vam ponudi drugačije rešenje, između ostalog i po ovom pitanju, u nadi da će sve to doprineti očuvanju životne sredine.
Na jednom primeru koji ću vam izneti vidi se koliko je Vlada Srbije, odnosno vaše ministarstvo previdelo interese građana na jednom delu teritorije Republike Srbije, ugrozivši time i bezbednost stanovništva koje ostaje nemoćno, jer ste vi dobili, srpski rečeno, naređenje, uslov iz EU koji se zove – izgradite postrojenje smrti u samom centru Srbije, inače od obećanih 14 miliona evra neće biti ništa.
Dakle, životi grana, njihove dece, budućnost Srbije biće zapečaćeni ukoliko ste i dalje odlučni u opasnoj nameri da svoju zemlju pretvorite u smetlište Evrope.
Da krenemo redom, Vlada Republike Srbije je namerila da, uz pomoć ministra odbrane Dragana Šutanovca i ministra Olivera Dulića, izgradi postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada i to u blizini same Ćuprije, odnosno Paraćina i Jagodine. Dobrodušno su iz Ministarstva odbrane ustupili lokacije u katastarskoj opštini Ćuprija, koje su inače bombardovane 1999. godine, površine 28 hektara, za tu namenu.
Zato se ministar Dulić obraća lokalnoj samoupravi u Ćupriji pismom o namerama, koje je upućeno 14. januara 2009. godine, kojim najavljuje realizaciju ovog opasnog projekta. Ono što je čudno, jeste činjenica da je ovaj dokument upućen javnosti u Ćupriji ostao skriven od javnosti puna tri i po meseca, da bi na volšeban način vaskrsnuo pred odbornicima u pozivu za vanrednu sednicu u petak 24. aprila, za sednicu koja je trebalo što pre da se održi u ponedeljak 27. aprila.
Ali, građani su se za tako kratko vreme organizovali i blokirali su celu zgradu Skupštine opštine, zajedno sa lokalnim funkcionerima i predstavnicima Vlade Republike Srbije. Naravno, sednica je propala, a oni inicijatori izgradnje ovog postrojenja u Ćupriji su bili samo odbornici DS i stranke G17 plus.
Lokacija koja je izabrana apsolutno je neprihvatljiva sa gledišta bezbednosti po zdravlje stanovništva, kao i moguće kontaminacije zemljišta, biljnog i životinjskog sveta, podzemnih i površinskih voda itd.
Postrojenje bi se nalazilo na jedan i po kilometar od grada Ćuprije, na sedam kilometara od grada Paraćina, na 10 kilometara od Jagodine, na 300 metara od naselja Dobričevo, na 800 metara vazdušne linije od naselja Paljane i Ivankovac, na jedan kilometar od naselja Supska, na tri kilometara od naselja Stubica i Batinac, na 200 metara od spomen kompleksa Ivankovačke bitke iz 1805. godine, na šest kilometara od manastira Ravanice, gde počivaju mošti svetog kneza Lazara, gde se nalazi selo Senje.
Takođe, postrojenje bi se nalazilo usred poljoprivrednog dobra Dobričevo, površine oko 750 hektara. Pored njega se nalaze Rubinovi vinogradi površine nekoliko stotine hektara. Što je još gore, u neposrednoj blizini se nalaze objekti gradskog vodovoda za vodosnabdevanje Ćuprije. Velika Morava protiče na samo dva kilometra, a podzemne vode se nalaze na tri metra.
Zašto sam nabrojao ove lokacije? Vaš pomoćnik ministra, gospodin Aleksandar Vesić, 16. februara 2009. godine u vestima za „Novosti“ izjavio je – prema standardima EU moguća lokacija ne može biti na teritoriji zaštićenog privrednog dobra, u blizini naselja i mora da ima pristup kanalizaciji. Šta se podrazumeva pod blizinom naselja, 20 metara, 30 ili pet kilometara?
Vi nemate većinu u Skupštini opštine Ćuprija, na svu sreću. Pitam vas, da li ćete vi, Vlada Republike Srbije, poštovati volju odbornika u SO Ćuprija, koja će po vas i po vašu ideju biti negativna ili ćete primeniti silu uredbe, pa ćete se sukobljavati sa građanima? Da kojim slučajem EU uslovi izgradnju postrojenja usred Vojvodine, nije sada lično ministar ovde da ga lično pitam, da li bi gospodin ministar dozvolio da se to uradi?
Verovatno ne bi, jer je i 2003. godine Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine donela odluku o zabrani izgradnje ovog postrojenja na svojoj teritoriji. Znači, tu principijelnost pokažite i u ovoj situaciji, umesto što se diskriminatorski odnosite prema lokalnoj samoupravi u Srbiji.
Ako može Skupština AP Vojvodina da zabrani izgradnju, onda može i Ćuprija, i Šabac, Kragujevac, Crna Trava i bilo koja samouprava u Srbiji. Nadam se da se slažete sa mojim konstatacijama. U protivnom, svaki građanin ima pravo da optuži državu za diktatorsko i diskriminatorsko ponašanje na osnovu ovog pitanja.
O odluci Skupštine AP Vojvodine govorili su i nekadašnja ministarka Anđelka Mihajlov, Aleksandar Popović, gospodin Nikčević itd. To se sve nalazi na zvaničnim sajtovima.
Ovom prilikom želim da vas obavestim da je zbog načina kako je celom ovom projektu prišla Vlada i lokalna samouprava u Ćupriji, svojom bahatošću i ignorisanjem javnosti, pokrenuta akcija prikupljanja potpisa za zabranu izgradnje ovog postrojenja smrti u Ćupriji. Odziv je ogroman i već je prikupljeno 10.000 potpisa. Radi ilustracije, na izborima u ovom gradu obično izađe od 15.000 do 18.000 ljudi.
Sa peticijom se ide dalje, jer je procenat odbijanja zanemarljiv. Vi ćete te potpise zvanično dobiti ovde u Skupštini, predaću ih lično ministru kada bude ovde prisutan, da se i sami uverite da su građani napravili široki front protiv vas.
Peticija se proširila i na opštinu Paraćin, a ovih dana će krenuti i u opštini Desotovac, pre svega zbog onog što je ministar izjavio na sednici Odbora za zaštitu životne sredine 21. aprila, gde je pomenuo Pasuljanske livade, verovatno ne znajući da su prave lokacije upravo pored Ćuprije, a ne na Pasuljanskim livadama.
Sada da vam citiram ono što je ministar Dulić izjavio na sednici Odbora. ''Ministar je dodao da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja ušlo u pregovore sa Ministarstvom odbrane o ustupanju zemljišta vojnog kompleksa Pasuljanske livade za ovaj projekat i zbog toga što je na toj teritoriji niža koncentracija naseljenosti stanovništva. Pored toga, izgradnja ovakvog centra na teritoriji opštine Ćuprija doprineće bržem ekonomskom razvoju opštine.''
Samo da kažem, Pasuljanske livade se nalaze na teritoriji opštine Despotovac. Znači, jedna greška i zabluda ministra Dulića.
U vašem pismu o namerama od 14. januara iz Vlade Republike Srbije pominjete skladištenje ostataka posle tretmana opasnog otpada. S obzirom da je projektovani kapacitet postrojenja 43 hiljade tona opasnog otpada, koliko će biti tek takvih ostataka posle tretmana? Gde ćete smestiti hiljade i hiljade tona tih ostataka? Da li su vam, stigao je gospodin ministar, zbog toga na umu bile Pasuljanske livade?
Da obavestim građane Srbije i narodne poslanike, i ministar to verovatno zna, Pasuljanske livade pripadaju manastirskim šumama manastira Ravanice. Tih 1.462 hektara knez Lazar je darovao manastiru Ravanica ktitorskom poveljom iz 1381. godine, kada se završila gradnja manastira.
Ovim rečima je knez Lazar završavao ktitorsku povelju: "Ovo je moj mali dar domu prečiste vladičice naše Bogorodice i molim svakoga koga Bog izvoli da vlada posle mene da ovaj moj mali prilog ne povredi, nego čak i da ga potvrdi". Dalji tekst može ministar sam da pročita, neću mu čitati.
Vi sada da hoćete da opasni otpad, tačnije produkte tretmana, skladištite po južnom Kučaju, na manastirskoj zemlji. Uzgred, zato manastiru Ravanica i ne vraćate te šume. Zakonom o restituciji ste bili u obavezi da to uradite, ali niste. Skoro u celoj Braničevskoj eparhiji ste to uradili, samo ovde niste to radili.
Postoje dva razloga. Prvi je što se tu nalazi vojni poligon koji se sada povremeno koristi, ali na koji su oko bacili pripadnici NATO patka. Drugi razlog je što će vam ta nenaseljena prostranstva biti potrebna da skladištite svakojaki opasni otpad i da tako skrnavite već ionako degradiranu, spaljenu, uništenu manastirsku šumu i manastirsko zemljište.
Vojska Srbije koristi pomenuto zemljište pod zakup, jer je ono uzeto od Javnog preduzeća "Srbijašume". Ako nešto mislite da gradite na toj lokaciji, u smislu izgradnje skladišta ili postrojenja, citiraću vam član 76. Zakona o šumama. U članu 76, zadnji stav, stoji: "Šumsko zemljište u državnoj i društvenoj svojini dato u zakup ne može da se koristi za izgradnju". Znači, vi tamo na osnovu ovog zakona nećete moći ništa da pravite.
Na kraju, vi dugujete pojašnjenje - šta ste podrazumevali pod terminom u onom vašem nacrtu projekta, gde se pominje Fabrika cementa i postrojenje kod Dobričeva? Kakva je uloga saobraćajnog povezivanja sa Fabrikom cementa u Popovcu, posebnom saobraćajnicom sa postrojenjem koje se nalazi na udaljenosti od nekih osam kilometara, iako postoje već dva putna pravca sa izgrađenim putevima?
Da li je to sklanjanje od očiju javnosti budućih transportnih konvoja svega i svačega, što bi jednim delom završavalo u postrojenju, a drugim u visokim pećima cementare? Objasnite javnosti. U Pomoravlju je javnost uplašena za živote svoje dece, za njihovu budućnost. Na kraju, nikakvi vaši fondovi posle toga ne mogu popraviti ono što možete ovim potezom da učinite.