Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, mislim da ćemo se svih 32, koliko nas ima u sali, složiti da zakonski predlozi koji su trenutno na dnevnom redu imaju karakter sistemskih.
Sam značaj predloženih zakona zaslužuje bolje nego da se o njima raspravlja u paketu. Svaki predlog zavređuje temeljnu analizu i ozbiljnu i argumentovanu raspravu. Mislim da bi bilo najbolje da ova tematika bude obrađena na jedan ozbiljan način, kroz ozbiljnu raspravu, a ne da se ova rasprava odvija u večernjim satima, dok će snimak biti emitovan kasno u noć.
Zdravstvo svakako jeste jedan od stubova države, kao i obrazovanje, a imamo prilike da se zakoni iz ovih oblasti šalju u parlament, rekao bih, pro forme, što je jasno kada se sagleda način na koji se oni zapravo usvajaju. Svedoci smo da pojedini narodi i države zapravo uspevaju da očuvaju svoju vitalnost i prežive godine, čak i u izolaciji, upravo zahvaljujući tome što obrazovanje i zdravstvo postavljaju kao prioritete.
Slika organizacije zdravstva u Srbiji se svakako može posmatrati kroz priloge na televiziji koji govore da je svakim danom stanje u toj oblasti sve bolje, ali se može ilustrovati i činjenicama poput one da je naša zemlja prva u Evropi po broju obolelih žena od raka dojke, ili činjenicom da smo među poslednjim u Evropi kada se radi o kadaveričnim transplantacijama, ili činjenicom da su zakoni iz oblasti zdravstva trebalo da budu usaglašeni sa Ustavom do decembra prošle godine.
Neću govoriti dugo, jer smatram da ovako postavljen koncept rasprave ne može za efekat da ima značajnije poboljšanje predloga koji je na dnevnom redu. Tako Predlog zakona o transfuziji je trebalo temeljnije da definiše, ozbiljnije uvaži i afirmiše ulogu dobrovoljnih davalaca krvi.
S obzirom da je ceo sistem uzaludan ukoliko ne postoje dovoljne količine obezbeđene krvi, svedoci smo koliko se napora ulaže kako bi se stimulisalo davalaštvo. Kod nas tradicionalno postoji sistem dobrovoljnog davalaštva krvi, za razliku od nekih država u kojima se čak to plaća. Zbog toga mislim da je ovom pitanju bilo potrebno posvetiti više pažnje.
Izdvojio sam jednu reakciju kolege iz struke. Dakle, koleginica stomatolog, koja je prosto frustrirana i rezignirana činjenicom iz odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje govore da se zapravo pacijenti koji imaju neku od ''f'' dijagnoza, među kojima se nalaze i svi oblici psihijatrijskih poremećaja zavisnosti, oslobađaju plaćanja stomatoloških usluga, dok za razliku od njih studenti, invalidi, nezaposleni, socijalno ugroženi i dobrovoljni davaoci krvi te iste usluge plaćaju od 500 do 4.000 dinara.
Takođe, smatram da je u ovom zakonskom predlogu distribucija krvi morala biti jasnije definisana i moralo je biti razjašnjeno kojim će to ustanovama biti omogućeno obavljanje transfuziološke delatnosti.
Što se tiče predloga zakona o transplantaciji organa i zakona o transplantaciji ćelija i tkiva, mislim da ćemo se svi složiti da je neophodno da oni postoje i da budu usvojeni. Ponoviću podatak da smo mi kao država na dnu lestvice u Evropi kada se radi o transplantaciji organa. Takođe, država ne investira dovoljno u pravcu stimulisanja doniranja organa, pa se zbog toga ljudi i retko odlučuju da zaveštaju svoje organe. Čak mnogi koji žele da to učine ne znaju zapravo koji su modaliteti i koje su procedure kako bi oni to učinili.
Strukovne organizacije, kao što je na primer Lekarska komora Srbije, dale su neke od sugestija kako poboljšati postojeće predloge zakona, pa je poslanička grupa DSS, uvažavajući to, podnela odgovarajuće amandmane.
Činjenica jeste da je Ministarstvo uvažilo neke od tih predloga, pa su oni već sastavni deo predloga zakona. Amandmani DSS se odnose na manjkavosti predloženih zakona u smislu preciziranja ko sve može biti davalac organa, kao i preciziranje procedure vezane za promenu odluke o doniranju organa.
Takođe, interveniše se u delu zakona koji se tiče procedure, odnosno institucija koje mogu uzeti izjavu o donatorstvu. Pored toga, predloženi amandmani imaju cilj da se dodatno osigura poverljivost podataka o davaocu tj. o primaocu organa i da se osigura da će isključivo nadležno ministarstvo imati pravo da vrši promociju davanja organa.
Podaci o potrebi za organima su zabrinjavajući. Iako raspolažem podacima iz 2008, vi ćete me ispraviti, verovatno se tu situacija nije drastično promenila, bubreg čeka više od 1.500 ljudi u Srbiji, 80 ljudi čeka jetru itd. Transplantacija srca je nešto što, nažalost, ne funkcioniše na način na koji bi trebalo to da bude u jednoj evropskoj državi u 21. veku.
Svakako u ovom zakonu uvođenje uprave za biomedicinu, kao službe, treba zapravo za cilj da ima centralizovanje i upravljanje službama za transplantaciju organa. Da li je to ispravan način, to će praksa pokazati. Postavlja se pitanje ko će snositi sve troškove transplantacija koje će se obavljati.
Što se tiče Predloga zakona o transplantaciji ćelija i tkiva, to je takođe veoma osetljiva problematika, kao zapravo i svi zakoni na dnevnom redu, pa je zbog toga posebno neophodno obratiti pažnju na sprečavanje eventualnih zloupotreba. Svakako je dobro što je Ministarstvo uvažilo reč struke i unelo u Predlog zakona da se ispunjavanjem propisanih uslova mogu registrovati i privatne banke matičnih ćelija.
Ono što nije dobro je činjenica da u praksi procedura deponovanja matičnih ćelija košta veoma mnogo. Ukoliko, na primer, porodilja želi da se sačuvaju matične ćelije uzete prilikom porođaja, danas u Srbiji mora da izdvoji nešto manje od 2.000 evra. Za one koji ne znaju, stem ćelije mogu značajno pomoći u lečenju mnogih bolesti, počev od oboljenja krvne loze, pa čak i do oboljenja kao što je juvenilni dijabetes, a spektar oboljenja koje je moguće lečiti matičnim ćelijama je svakim danom sve veći i ne možemo da zamislimo šta će biti kroz nekoliko godina.
Dakle, ukoliko neko ima u porodici oboljenja koja se mogu lečiti ovim putem, mora da izdvoji blizu 2.000 evra, kako bi se te ćelije transportovale u banke matičnih ćelija u Belgiji i Holandiji.
Država bi o ovom pitanju morala da porazmisli strateški i da obezbedi svima koji to žele dostupnost deponovanja matičnih ćelija. Na kraju, mogli bismo i kao regionalni centar da komercijalizacijom za strance ostvarimo prihode kojima bi pomogli samo održanje jedne ovakve institucije.
Što se tiče Predloga zakona o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, koji je neophodno zakonski uobličiti, uočili smo neke propuste.
Smatramo da je nedovoljno oštra kaznena politika kada je u pitanju eventualna zloupotreba surogat majčinstva, jer se tu moraju sprečiti pojave da osoba rodi dete drugom paru zarad finansijske nadoknade. To ima mnogo šire od samih medicinskih implikacija i udara na temeljne vrednosti društva, pa smo mišljenja da te mere moraju biti znatno oštrije.
Takođe, DSS je uočila da postoji odredba u članu 26. kojom se definiše da se zabranjuje postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja kod osoba "u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje". Ovo je sumnjivo sa aspekta Ustava, koji u članu 63. govori o slobodi rađanja. Ukoliko je zakonopisac hteo da govori o menopauzi, onda je drastično promašio temu.
Natalitet u Srbiji je u ozbiljnom padu i po tome smo među poslednjima u Evropi. Ozbiljne strategije po tom pitanju, nažalost, nema. Mnogi mladi su otišli iz zemlje, a i oni koji su ostali ili razmišljaju o odlasku ili nisu u mogućnosti da reše elementarne egzistencijalne probleme. U svetu je vrlo često starenje populacije simbol visokog standarda, bojim se da to kod nas nije slučaj, iako smo među nacijama sa visokim prosekom starosti.
DSS smatra da Predlog zakona o javnom zdravlju nije prihvatljiv u ovoj formi i zbog toga nije ni podnosila amandmane na njega. Mi prosto apelujemo na ministra da povuče ovaj predlog zakona, jer smatramo da on više deluje deklarativno, nego što je realno primenljiv i ostvarljiv.
Dakle, među predlozima ima sistemskih, temeljnih, važnih stvari i mislim da je tim gore što je vladajuća većina požurila da u par minuta do isteka radnog vremena počne razmatranje ovog seta zakona. Mislim da to govori o ozbiljnosti kada su ovakve stvari u pitanju.

Profesor Milan Knežević ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram da se priključim i da prokomentarišem da ovaj set zakona sigurno i ova zakonska regulativa nije postojala.
Donošenje ovih zakona je nešto što je bilo neophodno da se uradi, da se na jedan organizovan i zakonit način razreši pitanje transplantacije tkiva i ćelija, transplantacije organa. I baš zato što nije bilo zakonske regulative, postavlja se ovo pitanje - zašto se ovi zakoni donose u hitom postupku?
Iz tih razloga je u stvari trebalo kroz posebnu sednicu i kroz posebne tačke dnevnog reda svaki od ovih zakona razmatrati, baš zato što nismo imali zakonsku regulativu, pogotovo što ovi zakoni zahtevaju i neke od pratećih akata, a da bi to bilo urađeno kako treba, ova brzina i hitan postupak je nešto što baca senku.
U suštini, bilo koji stručni zakon, pogotovo ovi zakoni koji se odnose na zdravstvo, nikada ne treba da budu politički obojeni. Suština je da tu treba stručna i medicinska nauka i struka da daje kvalifikovan stručni vodič pridržavanja raznih procedura, ali pojedini članovi zakona, način donošenja zakona malo daje i političku obojenost. Nije trebalo voditi objedinjenu raspravu, već svaki od ovih zakona posebno razmatrati.
Prokomentarisao bih prvo zakon o javnom zdravlju. Taj termin, i moje kolege su pomenule, stvarno ne odgovara duhu srpskog jezika. Još davne 2001. i 2002. godine, u raznim raspravama na većima pojedinih fakulteta univerziteta stavljena je primedba da to javno zdravlje nije pravi prevod, da je to nakaradni prevod, da je prava reč narodno zdravlje, jer, to je i kolega rekao, javno ima i tajno, ali ima i neke druge kuće koje imaju taj prefiks. Po meni, termin "javno zdravlje" kad-tad bi trebalo promeniti, jer ne odgovara duhu srpskog jezika.
Treba reći i da svi ovi zakoni koji su napisani u mnogim konstrukcijama nisu napisani u duhu srpskog jezika. U mnogim stavkama svih pet zakona trebalo je da pretrpe jednu leksičku recenziju i da na neki način budu upristojeni u duhu srpskog jezika. Ne samo ovi zakoni što se tiče zdravstva, nego i drugi zakoni, zakon o obrazovanju je isto imao mnogo raznih leksičkih kovanica, i mislim da ubuduće svaki zakon, pre nego što dođe u Skupštinu, poučen dosadašnjim iskustvom, zahtevao bi jednu recenziju profesora srpskog jezika.
Što se tiče zakona o javnom zdravlju, ovo u suštini i nije pravi zakon. Ovakve definicija, malopre sam listao, teoretski je razrađeno šta je javno zdravlje, koje su oblasti i delatnosti javnog zdravlja, koji mogu da se nađu u udžbenicima socijalne medicine za studente medicine.
Ovde su pojmovi i oblasti, i definicije šta se radi, šta obuhvata javno zdravlje, jedno deklarativno teoretsko štivo, tako da u njemu nema nikakvih konkretnih, jasno definisanih načina sprovođenja, mera, ovlašćenja, institucija, tako da praktično ovaj zakon o javnom zdravlju i nije zakon.
Sledeća stvar koja je zajednička za tri zakona, a to su zakon o transplantaciji tkiva i ćelija, zakon o transplantaciji organa i zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje jeste uvođenje uprave za biomedicinu.
Više puta smo, odnosno poslanici opozicije, pominjali koliko je agencija formirala ova vlada, ali moram da priznam na kraju da je bolji izraz bio da se kaže – agencija za biomedicinu, nego uprava za biomedicinu. Ovo uprava zvuči malo birokratski, zvuči policijski. Sada sam čuo, kolega mi je dobacio. Bolji izraz bi bio i leksički – agencija za biomedicinu.
Zašto? Ona je zajednička za sva tri zakona. Sada, da ne čitam ovde, kada gledate član 69, vidite, ta agencija ima mnoga ovlašćenja – da izdaje dozvole, određuje uslove, obnavlja dozvole o radu, predlaže ministarstvu oduzimanje dozvola. Ona je jedan organ koji ima značajnu zakonsku ingerenciju u oblasti ova tri zakona.
U toj upravi, kako se ovde kaže, u zakonu je odmah predviđen direktor i direktor, jasno je rečeno, treba da bude istaknuti stručnjak iz oblasti transplantacije, ali ako je već data ta konstatacija šta može i ko može da bude direktor, ipak se postavlja pitanje da treba i neki kriterijum, i šta podrazumeva to – istaknuti stručnjak u oblasti transplantacije? Ipak, neki kriterijumi značajni za to.
Odmah, u sledećem članu, određuju se tri pomoćnika. U ovom članu 65. baš su rekli ko može da bude. Može da bude lice koje je istaknuti stručnjak iz oblasti transplantacije, a u sledećem za pomoćnike uopšte nema nikakvih uslova. Sada ti ljudi vode ovu agenciju koja je veoma značajna u kontroli svih ovih postupaka, ovih zakona, da ih ne ponavljam, koji treba da stručno razreše pitanje transplantacije tkiva, ćelija i organa. Tako da moraju da budu definisani i uslovi i organizacijski ove agencije, ako želimo da na kvalitetan način obavljaju posao.
S druge strane, kroz upravu za biomedicinu uvode se inspektori, inspektor za transfuziološku delatnost, inspektor za transplantaciju tkiva, inspektor za transplantaciju ćelija i tkiva. Uvodimo inspektore koji vrše kontrolu sa jasnim ovlašćenjima šta i kako treba da rade.
Ovo pominjem zbog toga što se zakonom ne zahteva korišćenje novih finansijskih sredstava i kaže se u zakonu da neće biti novog upošljavanja, jer će unutar Ministarstva za zdravlje da se izvrši preraspodela. To mislim da nije korektan komentar, najblaže rečeno.
Da li je moguće da u Ministarstvu imate, da ne čitam, ovde u zakonu ste jasno dali koje uslove treba da ispunjava inspektor za sve ovo, da bude pet godina specijalista odgovarajuće oblasti, da ima iskustvo? Ne mogu da verujem da u Ministarstvu imate ovako kvalifikovane ljude koje ćete moći da preraspodelite za godinu, ne verujem ni za pet godina, da budu inspektori.
Drugim rečima, bolje rečeno, zbog specifičnosti novih zakona biće potrebno uposliti ljude koji su visokostručni da bi obavljali ovaj posao. Evidentno je da to dovodi do povećanja broja uposlenih u Ministarstvu zdravlja, jer lično, ako grešim ispravićete me, nemate ljude koji mogu da ispune ove uslove koje ste vi dali da budu inspektori za ove oblasti. To označava povećan broj uposlenih, ako je potrebno, a želimo da razvijamo sve oblasti koje su visokosofisticirane, što se tiče transplantacije, onda je u redu.
Sledeća stvar je postupak u transplantaciji u čl. 59, koji propisuje ministar. Prvi stav kaže – postupak transplantacije obavlja se u skladu sa najvišim standardima medicinske nauke, a onda se kaže da to sve radi ministar. Drugi stav je nepotreban. Ako imate ovu upravu za biomedicinu, trebalo bi da ona bude ta kada ste joj dali takve ingerencije i da propisuje sve ove postupke transplantacije, a ne ministar.
Taj deo malo, pogotovo što se odnosi na visokosofisticirane zakone transplantacije, koji su visokostručni i ako hoćemo da uvedemo red i medicinski doktrinarno onda je bolje možda to drugo rešenje.
Onda se postavlja pitanje u zakonu: ko je taj ko je kvalifikovan da radi procenu šta je reklamiranje, a šta je promocija transfuzije, transplantacije? Da li građani imaju pravo da preko javnih sredstava informisanja budu upoznati, da znaju i da dobiju informaciju koja ustanova radi transplantaciju organa, transplantaciju tkiva i da li bi to upoznavanje preko nekih televizijskih emisija ili u sredstvima javnog informisanja, kao što su dnevne novine, označavali kao oglašavanje?
Mislim da obični ljudi, koji se nalaze sa zdravstvenim problemima koji zahtevaju transplantaciju ili vantelesnu oplodnju, treba da budu informisani i upoznati. Ko će sad taj da bude ko će da odredi da li je to u redu ili nije u redu?
Iznošenje kvaliteta rada jedne zdravstvene ustanove, da li je to reklamiranje ili upoznavanje građana običnih sa nekom novom metodom? To je teško, verovatno, nekad razgraničiti, ali je jasno da treba da se kaže ko je taj ko će da kaže da je ta zdravstvena ustanova napravila prekršaj, da je taj neki doktor napravio prekršaj, da je sebe reklamirao i da je prekršio zakon?
Onda još jedna stvar koja mi upada u oči jeste – ovde govorimo o transplantaciji ćelija i tkiva, i nigde ne pominjemo ovo civilno i vojno zdravstvo. Verovatno su, nije verovatno, oni imaju svoje zakone, ali pošto se radi o ovako visokosofisticiranim tehnikama, gde treba da budu banke ćelija, gde treba da se vodi jedinstveni registar?
Da li u zakonu postoji i trebalo bi dati komentar kako će da budu uključene neke od institucija, kao što su, ne reklamiram, Vojno-medicinska akademija. Nije mi jasno gde se tu nalazi konkretno Vojno-medicinska akademija, koja je jaka stručno, ne samo u ovim, nego i u drugim oblastima, i mislim da i ona mora da bude na odgovarajući, ne znam koji, zakonski način uključena sa nekim svojim pravima.
Neka važe za nju posebni zakoni, ali moraju da budu u toj jedinstvenoj mreži registrovanja, kao i zbog pravljenja jedinstvene liste i registra, bilo banke ćelija i tkiva, bilo organa za transplantaciju. Trebalo bi u ovim zakonima i taj odnos sa tim isto visokospecijalizovanim ustanovama, koje su van civilnog sistema, odnose se na vojni sektor, na neki način razrešiti.
Ono što bih na kraju prokomentarisao, jeste da ste ipak ovom iznuđenom tačkom dnevnog reda visokostručno specijalizovane zdravstvene zakone, koji treba da budu van političkih razmišljanja, na korist građana, na korist pacijenata, malo na drugi način isforsirano stavili na dnevni red i da sigurno, bez obzira na amandmane, kojih će sigurno da bude dosta i koji će posebno da budu razmatrani, da baca sumnju da je ovo malo i sa strane vladajuće većine ubiranje političkih poena. Ponavljam, jasno je da treba da budu doneti zakoni, ali trebalo je u posebnoj raspravi.
Zašto? Ako nije bilo prave rasprave u stručnim krugovima, možda bi mi kao poslanici mogli da dobijemo mnogo preciznija stručno-medicinska tumačenja pojedinih članova. Ovako smo ostali uskraćeni i u ovoj skupštini koja donosi definitivno zakone o nečemu.

Ministar Tomica Milosavljević ima reč.

Koleginice i kolege i dame gospodo, pošto ima dosta koleginica i kolega, pretpostavljam da će najviše doktori istrajati u ovoj raspravi. Imam potrebu da se javim i sada, znam da ima još vremena i da ćemo pričati još na ovu temu, ali moram nekako da rekapituliram, pogotovo da odgovorim na neka pitanja, jer mi se čini da bi možda moglo da se promeni tok daljih diskusija ako nešto objasnim ili malo detaljnije obrazložim.

Dakle, bilo je različitih diskusija do sada. U nekim diskusijama bilo je toliko negativnog i destruktivnog, uglavnom onih koji su uvek protiv i koji nikada ama baš ništa nisu ocenili pozitivnim što je ovde iznošeno iz oblasti zdravstvenog sistema i takav nastup u startu pre svega diskredituje onoga ko tako nastupa.

Jer ako ste baš uvek protiv svega u svakoj situaciji onda se stvarno postavlja pitanje kredibiliteta toga što govorite, jer je prosto nemoguće da od stotinu stvari baš sve budu naopake i tu ne pomaže nikakva argumentacija. Tu jedino pomaže poziv na javni opšti interes zbog koga zaista moramo da savladamo uskogrudost, partijske stege i granice, koliko god one izgledale naopako, zdravlje zaslužuje stvarno više.

Zamislite da sam došao večeras i da sam vam predložio da se u Srbiji osnuje ministarstvo zdravog života. Šta biste vi rekli? Vi bi ste rekli – to je fraza, a kažem vam neke od najbogatijih zemalja na svetu imaju ministarstvo zdravlja koje jedno i imaju posebna ministarstva zdravog života, i to su zemlje u kojima se koncept moderan javnog zdravlja razume na način na koji mi u Srbiji moramo da razumemo.

Javno zdravlje je društvena i državna odgovornost za produženje života, za poboljšanje kvaliteta tog života, za promovisanje zdravlja i zdravih stilova života, za rano otkrivanje bolesti i za njihovo lečenje i sprečavanje invaliditeta. Definišemo ga zakonom upravo da afirmišemo tu nauku i veštinu produženja života i da naučimo politiku na društvenu i državnu odgovornost.

Zakon o javnom zdravlju jeste, ima mnogo deklaracija unutra. Nije on od juče. Rezultat je nečega što traje u ovoj zemlji decenijama kao ogroman napor, od Milana Jovanovića-Batuta, pa posle preko Andrije Štampara, i ta neprekinuta nit danas u Srbiji praktično predstavlja završetak jednog od nekoliko godina trajućeg posla reformisanja mreža instituta i zavoda za javno zdravlje, koji su se bili, sticajem različitih okolnosti, pretvorili samo u laboratorije, koji nisu radili promociju zdravlja i zdravih stilova života. Lokalne samouprave su zaboravile svoju odgovornost za zdravlje građana u svojoj lokalnoj samoupravi i mislile samo kako da postave direktore, upravni i nadzorni odbor.

Dakle, ovaj zakon dolazi kao rezultat ozbiljnog reformisanja mreža i instituta za javno zdravlje i promene svesti kod građana Srbije. Bez obzira na zlurade komentare večeras na račun istraživanja zdravlja građana Srbije, to jedna od dragocenih i veoma važnih stvari koje će služiti i nama sada u Ministarstvu zdravlja i sutra drugima, koji budu nastavili ovaj posao, i nikada više u Srbiji se neće desiti da se svakih pet godina to istraživanje ponavlja.

Samo što u komentarima danas nije rečeno da je, na primer, 7% - 8/% manje aktivnih pušača u Srbiji, nije rečeno da je za četvrtinu više zdravog ponašanja u smislu fizičke aktivnosti i zdravije ishrane, a i to su rezultati istraživanja zdravlja građana Srbije. Nije rečeno da je u Srbiji duža očekivana dužina života na rođenju poslednjih nekoliko godina, a sve manja smrtnost odojčadi, dece i majki u vezi sa porođajem i trudnoćom. To su takođe pokazatelji nečega zbog čega zaista ne mogu da razumem da neko kaže da je zdravlje u Srbiji jadno ili da koristi druge termine, da sada ne ponavljam.

Reforma zdravstvenog sistema mora da bude deo reformisanja društva. Reforma je promena vladajućih odnosa u jednom sistemu, ali mirnim putem i uz konsenzus učesnika tog sistema. Socijalne determinante zdravlja veoma su važne i zahvaljujem diskutantima koji su to pomenuli, jer danas smo svedoci, u vreme ekonomske krize, da je to jedna od glavnih odrednica i izazova.

Citiraću jednu rečenicu, pa ću vam posle reći ko je to rekao. „Ne sme zdravstvena zaštita da stvara klasno raslojavanje u društvu“. Zoran Đinđić, juli 2002. godine, na Zlatiboru, kada smo započinjali mukotrpan posao definisanja, sprovođenja zdravstvene politike kroz strategiju sa akcionim planom do 2015. godine – Bolje zdravlje za sve u trećem mileniju, i kada smo došli do toga da vi danas možete da kažete da imate čast da ste izabrali Zdravstveni savet Srbije na pet godina, koji će u tri meseca 2010. godine predložiti plan razvoja zdravstvenog sistema od 2010. do 2015. godine.

Znate li kada je prvi zdravstveni savet u Srbiji osnovan? Osnovan je 1882. godine odlukom tadašnje skupštine i tada je bio predlog da ministar zdravlja predlaže Knjazu, a da ga Knjaz imenuje. Na 61. sednici ustao je jedan poslanik i rekao – ljudi, ovo nije dobro, ministar ne treba da predlaže zdravstveni savet, treba da ga predloži Srpsko lekarsko društvo, struka to bolje zna i treba da mu mandat traje tri godine, a ne godinu.

Tako je urađeno. Da li znate kako se zvao taj narodni poslanik? Nikola Pašić. To je linija koju mi ovde držimo i ne puštamo, koja se zove kontinuitet razumevanja javnog zdravlja kao ozbiljne kategorije.

Kada govorimo o drugim zakonima, moram da vam kažem, mnogo toga sam pisao, ali sada ću sve ovo da sklonim i da vam kažem – transplantacija. U transplantaciji organa u Srbiji smo započeli pre nekoliko godina analizom šta mi u transplantaciji možemo i gde smo. Okupili smo sve i svakoga ko o transplantaciji išta zna.

Verovali vi ili ne, prvi potez bio je onaj za koji je jedan poslanik rekao – pa to je prosto, to je tehnička stvar. Definisanje moždane smrti. To je ogroman, kompleksan, složen problem koji je definisan podzakonskim aktom. Kupljena je oprema da to može uopšte da se dijagnostikuje.

Kažem vam, danas vama ne obrazlaže zakon o transplantaciji samo ministar zdravlja, profesor, doktor interne medicine i kolega kolege Momčilova, koji je takođe dežurao svih ovih 30 godina i uopšte mu nije teško da sedi sa vama celu noć, nego su sa mnom profesor Zoran Milošević u Novom Sadu, sa timom koji je uspeo da transplantira jetru.

I ovih nekoliko godina sa mnom je Drago Milutinović i profesorka Rada Blagojević, koji svake nedelje transplantiraju jedan bubreg i održavaju liniju transplantacije, samo je većina davalaca, profesori sa VMA, koji u celom poslu učestvuju, iz Tiršove.

Morate imati poverenja da se o ovim zakonima priča, diskutuje, donose stavovi ne samo ova četiri meseca, koliko traje javna rasprava, nego unazad nekoliko godina, od 2002. godine naovamo.

Godine 2005. smo doneli Strategiju o obezbeđivanju dovoljne količine bezbedne krvi u Srbiji. Bilo je reči o davaocima. Davalaštvo krvi je dobrovoljno, anonimno, neplaćeno. Zakon o Crvenom krstu obavezuje Crveni krst radi najviše na omasovljenju dobrovoljnog davalaštva.

Za vašu informaciju, u 2008. godini u Srbiji je bilo najviše davanja krvi od kada se beleži davanje krvi u Srbiji. Znači, linija povećanja dobrovoljnog, anonimnog i neprofitnog davanja krvi je ushodna sve vreme.

U transplantaciji organa razumem potpuno argumentaciju koja kaže možda je bilo doneti nezavisnu agenciju kao regulatorno telo, to je bila ozbiljna dilema. Da smo doneli agenciju, isti ti kritičari bi najverovatnije rekli zašto opet agencija, što nije u Ministarstvu.

Ova oblast je toliko složena i toliko u toj oblasti, sa dva na milion stanovnika kadaverična davaoca, nismo na poslednjem mestu, ali smo u donjoj liniji. Toliko imamo posla i toliko je taj posao složen, da u narednom periodu, do novog zakona koji bude donela Skupština, mnogi od vas će unutra sedeti kao što mnogi sede već godinama i vrlo dobro znaju da imaju svoju ličnu odgovornost za zdravstveni sistem, neki kao članovi upravnog odbora Fonda zdravstvenog osiguranja, neki kao ministri bez portfelja, neki kao sekretari gradski za zdravstvo, neki kao predsednici zdravstvenih odbora stranaka.

Vrlo dobro znamo o čemu ovde govorimo. Transplantacija i Uprava za biomedicinu otvara vrata da kada se usvoji ovaj zakon, odnosno set zakona, da već tokom narednih nekoliko nedelja počnemo ozbiljne razgovore sa Eurotransplant fondacijom, koja ima najveći rezultat i najbolji rezultat u EU i na evropskom kontinentu, i da u narednih godinu dana, do jeseni 2010. godine, budemo zreli.

Do tada nam treba mnogo edukacije. Treba nam mreža koordinatora. Treba nam evaluacija njihovog rada.

Kada govorimo o vantelesnoj oplodnji, niko ovde nije rekao - svaka čast, skidamo kapu Ministarstvu zdravlja, što je 2007, pa 2008. godine uradilo 700, a posle toga zajedno sa bolnicama preko hiljadu i nešto vantelesnih oplodnji. Sve što je bilo moguće u Srbiji kapacitetima ustanova, i to šest privatnih i tri državne, urađeno je. To je rezultat.

Uloženo je skoro 400 miliona dinara iz zajedničkog osiguranja unutra. Ćelije i tkiva, transplantira se danas kod dece na Institutu za majku i dete, kod odraslih na Kliničkom centru i VMA. Broj je u porastu.

Kad govorimo o uzimanju matičnih ćelija, pošto je to pomenuto, to je potpuno nova oblast i ne treba obećavati u prazno. Imamo jasan plan da u tri godine imamo nacionalnu banku matičnih ćelija u Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, taj posao je započet i u ovom obrazlaganju zakona je dr Vujić i njen tim koji vam kažu - ej, ljudi, treba nam propis, treba nam da bismo ubrzali aktivnost.

Ako tu ne razumete kolika je naša odgovornost, završiću time što ću vam reći da, bez obzira na sve pojedinačne primere, pre svega zahvaljujem gospođi Đerić zbog poverenja, jer očigledno misli da mogu da pomognem da se reši problem u pojedinačnom slučaju, gde je očigledno učinjena nepravda čoveku, zato postoji sistem koji to ispravlja i tako vam je rečeno u Ministarstvu zdravlja, regularna komisija fonda, prava iz osiguranja i već kako kazuje zakon.

Reći ću vam da je ulaganje u zdravlje jedino pravo ulaganje u ekonomsku održivost ove zemlje. Bilo bi minimum onoga što ministar zdravlja Srbije može da očekuje od vas, da podržite posle nekoliko meseci otvorene rasprave u kojoj ste mogli da učestvujete. Ko je hteo, učestvovao je.

Onaj ko je bio konstruktivan, njegove primedbe su već ugrađene u zakon. Da ne kažem da je proteklih nekoliko godina, vrlo dobro znate, svih 173 transfuziologa učestvovalo na različite načine. U transplantaciji nema ikoga ko išta o tome zna da nije učestvovao. U vantelesnoj oplodnji nema toga ni u privatnom ni u državnom sektoru ko nije uzeo učešće.

Konsultovali smo međunarodna iskustva. Negde smo bili fleksibilniji nego, recimo, Hrvati, koji daju potpomognutu oplodnju samo za bračni odnos. Mi smo to definisali u skladu sa zakonom o porodici, Porodičnim zakonom.

Naravno da nema idealnog zakona. Naravno da sve može bolje. Naravno da ćemo to u Srbiji imati bolje, ali za ovaj trenutak ne da je hitno, nego nijedan zdravstveni zakon ne zaslužuje da bude drukčije razmatran u srpskoj Skupštini nego samo hitno, jer sada radimo ono što su drugi radili mnogo pre nas.

Treba da znate da su Hrvati usvojili zakon o vantelesnoj oplodnji pre tri dana. Nije to tako jednostavno. U Eurotransplant su ušli 2007. godine, a komoru su imali 1991. godine. Mađari 1989, Slovenci 1992, mi 2005. godine, a 2007. godine dajemo licence. Tu sam dužan odgovor koji se ne tiče zakona. Licencni poeni, polovina se skuplja unutar kuće, na seminarima učeći, polovina na skupovima.

Izvinjavam se za ton, ali ovde sam kao sa kolegama na stručnom sastanku, ostali koji nisu iz naše branše to posmatraju, sa odgovornošću političara koji vrlo dobro razumeju. Zdravlje je mnogo jači posao i mnogo širi nego što je to samo doktorski.

Zato zakon o javnom zdravlju, da svako nauči šta je javno zdravlje, da je to društvena briga za kvalitet života i produženje života, i za zdravlje, i da predsednik opštine odgovara ako ne radi protiv zagađenja vazduha jer će time pogoršati zdravlje, ako dopušta da se puši u prostorijama opštinske skupštine, ako ne razume da je njegova obaveza da pomogne programe i primarnu prevenciju tumora. To je sve javno zdravlje.

Javno zdravlje u Skupštini. Pušite još malo po hodnicima. Nećete još dugo.

Zahvaljujem, gospodine ministre, na vrlo argumentovanom izlaganju. Nadam se da će ono usmeriti ostale učesnike u raspravi.

Gospodin Aligrudić je reklamirao Poslovnik. Izvolite, gospodine Aligrudiću.

Reklamiram povredu člana 104. i pre svega je upućena vama, gospođo predsednice, tim pre ste dodali razloge za tako nešto vašom intervencijom nakon izlaganja ministra.
Moja intervencija se odnosi ne na ton kojim se ministar obratio, jer često i sam imam dosta agresivan ton kada imam povoda za tako nešto, kao govornik u Narodnoj skupštini. Prema tome, na to primedbu ne mogu imati. Svi koji učestvuju sa žarom u diskusiji imaju za to razloga. Prema tome, to nije nešto što smeta.
Ono što sam hteo da primetim i što sam mislio da ćete vi primetiti i umesto pohvala koje ste mogli izreći, svejedno mogli ste izreći i jednu zamerku. Naime, ovo je zakonodavno telo i zakoni koje predlaže Vlada, kao i narodni poslanici, raspravljaju se u ovom domu i kada upotrebljavamo termin - rasprava o predlogu zakona, u zakonodavnom telu taj termin ima određeno i vrlo jasno značenje. Kada govorimo o hitnom postupku i raspravama koje se obavljaju po hitnom postupku to takođe ima određeno vrlo konkretno značenje.
Da li je jedna materija ili jedan zakonski predlog raspravljan u stručnim krugovima šest meseci, godinu dana na raznoraznim simpozijumima ili skupovima, to može da ima značaja samo u tom kontekstu. U kontekstu rada ove institucije, verujte mi, nema nikakvog značaja i to je nešto na šta je trebalo, gospođo predsedavajuća, predsednice Narodne skupštine, da reagujete.
Ne kažem, bogzna kakvim tonom ili bogzna kakvom merom, ali da upozorite govornika da se nalazi kao lice izabrano od ovog zakonodavnog tela, kao ministar pred tim istim zakonodavnim telom i da u tom smislu mora da se odnosi kao govornik s uvažavanjem prema narodnim poslanicima. To je bio jedini razlog moje intervencije i ama baš ništa drugo u odnosu na ovo što je ministar govorio.

Predstavnik predlagača je više nego argumentovano, pozivajući se pre svega na struku, jer ovi zakoni zaista regulišu i klinički rad i u sebe uključuju naučnoistraživačka postignuća, obrazložio način donošenja teksta koji je pred nama. Naravno da smo mi sada na potezu da raspravljamo i očito je da je Predlog ovog zakona izazvao veliko interesovanje svih nas i da oni koji to boje politički imaju političke,  a ne stručne razloge.

Prema tome, nema povrede Poslovnika.

Gospođa Dušanka Plećević ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem svoju diskusiju složila bih se sa ministrom da je ugroženo javno zdravlje pušenjem po hodnicima Skupštine, odnosno ovog narodnog doma, ali ga pitam da li nam je ugroženo zdravlje kada radimo i raspravljamo više od 12 sati dnevno? Volela bih da mi odgovori na to pitanje.
Imamo na dnevnom redu pet zakonskih predloga iz oblasti zdravlja. Svoju diskusiju ću usmeriti na Predlog zakona o transfuziološkoj delatnosti. Mi iz poslaničkog kluba SRS imamo suštinskih primedbi po pitanju predloženog zakona i one se odnose na uopštenost zakona, organizaciju transfuziološke službe, odnosno delatnosti, pa i hitnosti postupka.
Mislimo da nema razloga da zakon ide po hitnom postupku, jer se u članu 59. Predloga zakona o transfuziološkoj delatnosti kaže da će ministar doneti propise za sprovođenje zakona u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu zakona, a u članu 60. se kaže da zdravstvene ustanove koje obavljaju transfuziološku delatnost, odnosno određene poslove transfuziološke delatnosti, uskladiće svoje opšte akte, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona u roku od 12 meseci od dana donošenja propisa za sprovođenje ovog zakona, što ukupno znači dve godine.
Ovo se ne uklapa u obrazloženje o razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku u kome kažete, ''u cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana'' itd. kontradiktornost je očigledna.
Dalje, mi smatramo da i naslov zakona nije adekvatan i da bi adekvatniji bio zakon o krvi i komponentama krvi, na primer zakon o obezbeđivanju krvi i komponentama krvi ili zakon o prikupljanju krvi i komponenata krvi itd.
Uopštenost naslova zakona je odraz uopštenosti i sadržine predloženog zakona. Naša generalna primedba je da zakon nije konkretan, kao i da se ne vidi strategija davalaštva krvi. Pored toga, ovim zakonom se sužava i transfuziološka delatnost. Već u prvom članu imamo suženu definiciju u odnosu na zakon u primeni, a to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, a što znači da je u koliziji sa članom 123. tog zakona, u kome se govori šta su delatnosti Zavoda za transfuziju krvi.
Pa te delatnosti, između ostalih, jesu i obavljanje poslova, obezbeđivanja potreba za krvim derivatima i lekovima proizvedenim od krvi, čega u ovom predlogu zakona nema, odnosno u članu 1. stav 3. se kaže da se odredbe ovog zakona ne odnose na snabdvevanje lekovima dobijenim iz ljudske krvi i ljudske plazme.
Predviđa se dvadesetak podzakonskih akata koji će bliže urediti ovu oblast, a koje donosi Ministarstvo zdravlja, odnosno Vlada, što znači da se veoma bitno odlučivanje koje se tiče zdravlja izmešta iz doma Narodne skupštine, od narodnih poslanika, i prebacuje u uske krugove vladajuće strukture. Ovo je nedopustivo, a svi ti tzv. podzakonski akti trebalo bi da budu ugrađeni u Predlog zakona, kako bi Predlog ovog zakona bio sveobuhvatan i precizan, bez nepotrebne šume raznoraznih uredbi.
Vidimo samo nameru predlagača da se standardizuje postupak koji utiče na kvalitet i bezbednost krvi i komponenata krvi, ali ne i način kako da se to sprovede.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona ste naveli da je bilo neophodno izvršiti harmonizaciju domaćeg prava u ovoj oblasti sa pravom EU, pa su u tom kontekstu primenjene smernice i preporuke EU i drugi međunarodno priznati standardi u obavljanju ove delatnosti.
Međutim, ni u ovom predlogu zakona niste dosledno to primenili, odnosno primenili ste delimično direktive Evropske komisije od 2002. godine i ćerke direktive od 2004. i 2005. godine, i preporuke Saveta Evrope, koje postavljaju standarde kvaliteta i bezbednosti za prikupljanje, testiranje, procesiranje, skladištenje i distribuciju ljudske krvi, odnosno komponenata krvi, kako bi se osigurao visok stepen zaštite zdravlja ljudi.
Mi smo i protiv predviđene strategije centralizacije transfuziološke delatnosti. U Srbiji je koordinisana služba transfuzije krvi sa tri regionalna centra i osam regionalnih jedinica. Tri regionalna centra nisu dovoljna da se krv i komponente krvi adekvatno transportuju do udaljenih krajeva.
Imajući u vidu da je nemoguće standardizovati kvalitet krvi u postojećih 47 mesta u Srbiji gde se vrši transfuziološka delatnost, mogla se obezbediti odgovarajuća kvalitetna oprema, bar u onim ustanovama gde se prikuplja veći broj jedinica krvi, recimo 500 i više.
Dakle, mogla se uraditi lokalna decentralizacija, to jest formiranje bolničke službe transfuzije krvi, kao što postoji u nekim zemljama EU, Danska, Italija, Švedska, s obzirom da je pet i po miliona evra potrošeno za osavremenjivanje transfuziološke delatnosti. Ne samo da to nije urađeno, nego se nije povećala ni proizvodnja derivata plazme, kako je obećavano.
Princip samodovoljnosti, tj. da svaka zemlja ima dovoljno krvi i komponenata krvi, a naročito samodovoljnost u derivatima plazme, plazme za frankcionisanje, što su takođe smernice EU, biće teško ostvariti.
Smanjena proizvodnja ne samo u derivatima plazme, recimo globolina i ostalih, već i sistema za uzimanje krvi od davalaca krvi koje je zavod za transfuzije nekad proizvodio i ostvarivao dobru zaradu. Ekonomski razlozi mogu uvek biti opravdanje da se bilo koja faza u postupku prikupljanja i prerade krvi ne sprovede, u kom slučaju nema govora o samodovoljnosti.
Srbija ostvaruje sa 10 do 20 posto samodovoljnost u plazmi za frakcionisanje, dok neke zemlje EU i izvan EU ostvaruju daleko više. Recimo, Italija 60%, Španija 70%, Nemačka 80%, a 100% Francuska, Holandija, Belgija itd.
Neuvažavanje dobrovoljnih davalaca krvi i njihovih udruženja kao bitnih delova civilnog društva je antievropski. Oni nisu bili uključeni u radnu grupu za izradu ovog zakona. Vi ste u obrazloženju za donošenje ovog zakona napisali da dobrovoljno davalaštvo krvi predstavlja kamen temeljac u bezbednosti krvi, u čemu se u potpunosti slažem, ali vi ste taj kamen temeljac marginalizovali u ovom predlogu zakona.
Davanje krvi je dobrovoljno, anonimno i besplatno, to je lični čin svakog građanina i svest o tome poseduje svako. Međutim, problem je u tome kako predlagač zakona da motiviše ljude za dobrovoljno davanje krvi. Mi smo u tom pogledu u članu 3. intervenisali našim amandmanom i nadamo se da će ministar prihvatiti taj amandman.
Dakle, nisu uvažene primedbe registrovanih udruženja dobrovoljnih davalaca krvi u javnoj raspravi. Oni se nedovoljno vrednuju, što dodatno ugrožava poverenje dobrovoljnih davalaca krvi.
Iako je davanje krvi dobrovoljno i besplatno, ipak je predlagač mogao dati neke olakšice za dobrovoljne davaoce krvi, npr. kod plaćanja operacija, kao dobar gest za iskazanu humanost, što bi dodatno motivisalo dobrovoljno davalaštvo krvi, a ne samo kod besplatnih osnovnih pregleda. U raspravi je pominjana i mogućnost davanja nacionalnih penzija posle određenog broja davanja krvi, ali to već spada u domen drugih zakona.
Generalno mi podržavamo stav dobrovoljnih davalaca krvi nezadovoljnih tretmanom u ovom predlogu zakona. Odziv stanovništva je kod nas je 3,24%, po iskazu direktora Zavoda za transfuziju krvi, što je nedovoljno za ostvarivanje principa samodovoljnosti.
I ovaj segment zdravstva nije imun na korupciju. Podsetila bih da je potrošeno 5,5 miliona evra za modernizaciju transfuziološke delatnosti, a da nije povećana proizvodnja derivata plazme, već se postavlja i pitanje opstanka nacionalnog centra za frakcionisanje plazme u Institutu za transfuziju krvi. Prikupljenih 200.000 evra 2007. godine za kupovinu savremenijeg autobusa za prikupljanje krvi potrošeno je, a da on nije nabavljen.
Služba za transfuziju krvi je 4. juna ove godine izdala saopštenje da se sprovede restrikcija krvi za operativne programe. Krvi ima u privatnim klinikama, a restrikcije i čekanje na hladne operacije u državnim.
U upravi za biomedicinu, odnosno njenom delu koji obavlja poslove državne uprave i nadzor nad radom ovlašćenih transfuzioloških ustanova, ne vidi se ko čini tu upravu. To je moralo da se ugradi u ovaj zakon, a ne da bude predmet podzakonskih akata.
Mi smo kao poslanička grupa podneli određeni broj kvalitetnih amandman za ovu oblast, koji smatramo da će umnogome poboljšati ovaj zakon i nadamo se da će ih ministar prepoznati i usvojiti.