Reč ima poslanik Milan Dimitrijević.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dovoljno je rečeno u ovoj raspravi o suštini i sudbini ovih zakona, s tim što sam vrlo malo čuo da se u ovom setu zakoni koji se odnose na transfuziologiju, transplantaciju organa i ova druga dva zakona neko izjasnio protiv i da je rekao da ti zakoni nisu potrebni.
Suština primedbi najvećih se odnosila na zakon o javnom zdravlju. U obraćanju poslanicima upotrebili ste nekoliko rečenica koje moram da prokomentarišem. Rekli ste da su se čuli zluradi komentari. To nije tačno. Nikakvi zluradi komentari se ovde nisu mogli čuti.
Dakle, ono što vam je sve rečeno, rečeno u jednoj nameri iskrenoj da se nešto poboljša oko vih zakona i da se jedna zakon koji je potpuno bezvredan, koji je neprimenljiv, koji je deklaracija, koji ništa ne donosi, povuče iz procedure.
Citirali ste izreku našeg pokojnog političara, Zorana Đinđića, i rekli ste, ne sme zdravstvo da stvara klasno raslojavanje društva. Gospodine ministre, šta se dešava sa listama čekanja, sa onim intervencijama koje se odrađuju u državnim ustanovama van radnog vremena?
Šta se dešava ako istovremeno urgentno dođe više porodilja gde je indikacija carski rez. Koja je porodilja u prednosti u hirurškoj sali? Naravno, ona koja je platila dopunski rad.
Prvo, očigledno je plaćanje iz džepa ustanovama koje su na budžetu, to su državne ustanove, može samo da podstakne i da legalizuje diskriminaciju, diskriminaciju pacijenata po imovinskoj osnovi. To je suština tog problema.
Pomenuli ste formiranje nacionalnog saveta. Gospodine ministre, na uporno insistiranje Odbora za zdravlje, tek tada je pokrenuta procedura oko formiranja nacionalnog saveta za zdravlje, do tada vama to nije padalo na pamet da to učinite.
Nekoliko puta, a tu je predsednik Odbora za zdravlje, mi smo tu temu na Odboru za zdravlje otvarali. Tek kada je ta tema postala javna, kada su počeli mediji da pišu i da postavljaju pitanje – zašto se nešto što postoji u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ne primenjuje? Zašto to telo nije formirano? Tek onda ste vi reagovali i tek onda je došlo u skupštinsku proceduru imenovanje članova nacionalnog saveta za zdravlje.
Četvrta stvar, oko zakona o transfuziji, citirao sam vam šta ste rekli 2002. godine na pitanje novinara B 92. Vi ste se tada izjasnili da je taj zakon preko potreban. Zar toliko vaše angažovanje i tolika briga pa je moralo da prođe sedam godina do donošenja ovog zakona? Govorim o 2002. godini, a ovo je 2009. godina kada se ovaj zakon pojavio u proceduri. To su činjenice na koje, čini mi se, vi nemate odgovor.

Gospodine ministre, imate reč. Izvolite.

Zdravstveni savet Srbije nije telo koje predlaže ministar po nekoj diskrecionoj volji, nego je telo u koje se tačno zna koje institucije Srbije predlažu članove zdravstvenog saveta, između ostalog, komore. Jedan jedini razlog zbog čega predlog nije bio na stolu predsednika Skupštine brže je što jedna od komora, Stomatološka komora Srbije, nije na vreme mogla dati svog predstavnika i to je jedan jedini razlog. Sve drugo je onako, tumačenje iz druge i treće ruke.
Što se tiče pitanja vezano za zaštitu prava pacijenata, prvi put sam izabran za ministra juna 2002. godine i taj posao sam radio godinu dana, pa posle sa pauzom od šest meseci posle izbora, ponovo posle opet sa pauzom od šest meseci i prva stvar koju sam uradio u Ministarstvu zdravlja lično i mi svi zajedno kao tim, bila je da definišemo uputstvo o zaštiti prava pacijenata u zdravstvenim ustanovama Srbije i da uvedemo zaštitnika pacijentovih prava.
Te godine je usvojena Evropska deklaracija o zaštiti pacijentovih prava u Rimu, krajem te godine. Ona ima neke stavove koji u našem sistemu ne mogu tako da se prepišu kako ponekad izgleda. Nema ni jednog jedinog razloga da se sada govori o tome da to nije u zakonu, naprotiv Zakon o zdravstvenoj zaštiti u jednom velikom delu bavi se zaštitom prava pacijenata, prvi put u istoriji ove zemlje.
Po uzoru na ta rešenja iz našeg zakona, na primer, Hrvatska posle toga donoseći zakon, kad pogledate te članove videćete, vrlo je pratila to iskustvo. Naravno da se mogu definisati prava pacijenta u posebnom zakonskom aktu, ali je potpuno netačno da zaštita prava pacijenata ne postoji. Ona postoji definisana velikim, značajnim delom zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Sada ovo nije tema, ali kada već pričamo na tu temu i kada je već pomenuto – pomenuto je da zaštitnik pacijentovih prava ima sukob interesa. Nema tu sukoba interesa. Zaposlen je u ustanovi i ustanova nema neki drugi interes od interesa pacijenta. Jedini interes ustanove je da uradi ono što je dobro i korisno za pacijenta. Taman postala kada bi postojao sukob interesa između pacijenta s jedne strane i korisnika usluge i zdravstvene ustanove.
Drugo, institucije zaštite prava treba da budu što brojnije. Dobro je da Srbija ima zaštitnika prava građana, kome takođe stižu povremeno prijave vezane za zdravstveni sistem. Dobro je da lokalne samouprave prepoznaju da treba svoje građane da štite i da treba da uvode institucije na nivou gradova, na nivou opština, što više institucija kojima čovek može da se obraća onda kada smatra da njegova prava nisu poštovana ili povređena, utoliko bolje za sistem.
Mi smo započeli sa zaštitom pacijentovih prava, mnogo uradili na edukaciji, na umrežavanju i značajno unapredili tu oblast. Sve vas zovem 31. avgusta na nacionalnu konferenciju o kvalitetu, gde ćete čuti šta se to poslednjih pet godina, iz godine u godinu, događa sa stalnim unapređenjem u kvalitetu, a između ostalog je to i insistiranje na zaštiti prava.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Narodni poslanik Milan Dimitrijević reklamira Poslovnik, je l' te?

Hteo bih repliku gospodinu ministru oko dve stvari. Prvo, oko Stomatološke komore. Gospodine ministre, vi očigledno niste bili u komunikaciji sa Odborom za zdravlje Narodne skupštine Republike Srbije.
Mi smo Ministarstvo zdravlja upozoravali nekoliko puta i ta polemika oko formiranja Stomatološke komore je trajala godinu dana. Tražili smo da se uvede nadzor nad zakonitošću rada Stomatološke komore zbog raznoraznih stvari i na jednom od zadnjih Odbora za zdravlje i porodicu tražili smo da se uvede upravni i finansijski nadzor nad radom Stomatološke komore.
Sam način delegiranja člana nacionalnog saveta za zdravlje ispred Stomatološke komore možete naći u zapisniku sa sednice Skupštine Stomatološke komore, pa ćete videti na koji način se delegiraju u Nacionalni savet i videćete da li taj savet ima uopšte kredibilitet, ako se ljudi na takav način delegiraju – na osnovu telefonskih poziva i predlaganja jednog jedinog člana, bez konsultacija ostalog dela Stomatološke komore.
Što se tiče zaštitnika pacijentovih prava, ne možete me ubediti da onaj čovek koji je zaposlen u toj ustanovi može istovremeno na kvalitetan način da štiti pacijentova prava, jer je on vezan za tu ustanovu, prima platu.
Da bih to potkrepio podsetiću na pisanje novosadskog lista „Dnevnik“, gde zaposleni u toj ustanovi cepaju listove iz knjige žalbi. Možete dobiti taj papir, pa ćete videti kako to funkcioniše.
Zato smo mi predlagali i zato mi insistiramo na donošenju zakona o zaštiti pacijentovih prava.

Reč ima narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević.

Ovde naravno nije bilo povrede Poslovnika i niste rekli koji je član povređen, tako da vam ništa i ne odgovaram.

(Vjerica Radeta, sa mesta: Poslanik je tražio repliku).

Nisam vas dobro čula, morali ste malo glasnije da kažete.

Vi ne morate dobacivati, vi niste advokat i ne morate vi uvek da interpretirate sve što se događa ovde.

(Zoran Krasić: Pomažem vam, umorili ste se, zamor materijala je u pitanju.)

Izvolite, gospođo Milosavljević.

Predlog zakona o transplantaciji organa i Predlog zakona o transplantaciji ćelija i tkiva Vlada Republike Srbije je 4. jula 2009. godine podnela Narodnoj skupštini s predlogom da se, saglasno članu 164. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, donese po hitnom postupku.
Želim radi komentara ministra još jednom da ponovim da SRS, odnosno poslanička grupa nema ništa protiv transplantacije organa, ćelija i tkiva. Naprotiv, ona se zalaže da se ovako važna egzistencijalna pitanja reše na dobrobit građana, ali ne na ovaj način.
Poslanička grupa SRS ima ozbiljne primedbe na predloge pomenutih zakona o transplantaciji, jer se ovde radi o životu i zdravlju svih nas. Nadam se, gospodine ministre, da smatrate da svaki zakon može biti bolji od predloženog. Poslanici SRS veoma odgovorno i veoma konkretno razmatraju sve predloge zakona, pa i ovaj zakon.
Da ne bi došlo za dva ili tri meseca do izmene i dopune ovih predloga zakona, mi smo veoma konstruktivne predloge vama večeras predložili, a ne destruktivne, jer mi nismo nimalo maliciozni, želimo samo na ovaj način da poboljšamo zakone i zakonske predloge.
To što vi predlažete je loša kombinacija. Zakoni kose sa stručnim i naučnim principima o transplantacione medicine. Zašto predlažete zakon po hitnom postupku? Obrazloženje zakona po hitnom postupku nije obrazloženje, ovo je neistina i vređa elementarnu logiku.
Radi građana Srbije pročitaću neke članove prelaznih i završnih odredbi Predloga zakona o transplantaciji organa, pa neka oni procene koliko je bilo hitno ove zakone predlagati po hitnom postupku.
Član 84. pomenutog zakona kaže da Uprava za biomedicinu počinje sa radom najkasnije 1. jula 2010. godine. Zatim, član 86 - propisi za sprovođenje ovog zakona doneće se u roku od 18 meseci od dana početka rada Uprave za biomedicinu. U poslednjem članu 19. se navodi da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a primenjivaće se od 1. januara 2010. godine.
Propisali ste da će se Uprava za biomedicinu formirati 1. jula 2010. godine. Kako će se onda primenjivati zakoni? Donošenje podzakonskih akata prestaje za 18 meseci i kako možete da kažete da je hitno kad zakoni ne mogu da se primenjuju bez ovog centralnog regulacionog tela? Krucijalno pitanje je zašto ste vi pohitali da donesete na brzinu ovako značajne vitalne zakone, zakone od nemerljive važnosti.
Obrazloženje razloga za donošenje zakona po hitnom postupku glasi: „Radi što hitnijeg stvaranja (pa, naglasiću) uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, odnosno uspostavljanje zakonskog okvira, neophodno je da se po hitnom postupku donese zakon o transplantaciji organa“.
Gospodine ministre, da li to znači da do sada građani Srbije nisu imali visok nivo zdravstvene zaštite? Kako neće funkcionisati institucija ako ne usvojimo ove zakone? Kako su funkcionisali do sada? Mislim da građani Srbije imaju pravo da im ovo objasnite.
U obrazloženju razloga za donošenje zakona naveli ste da je ukupan broj prijavljenih transplantacija organa centrima za transplantaciju u Republici Srbiji od 2000. godine do 2007. godine bubrega 532, a sedam ljudi je dobilo jetru, a u 2008. godini transplantirano je106 bubrega i samo jedna transplantacija jetre.
Kako je 2000. godine funkcionisala transplantacija, a nije vam smetalo do sada, a nije vam smetao ni nezadovoljavajući nivo zdravstvene zaštite, pa bi ga sada odjednom po hitnom postupku, preko noći, da podignete na viši nivo? Kako vam to do sada nije smetalo što do 2000. godine nije urađena nijedna transplantacija srca, nijedna transplantacija pankreasa?
Oboleli građani Srbije su mogli da dobiju novo srce samo u inostranstvu i to po ceni od 70.000 do 300.000 evra, što Zavod nije refundirao, dok je danas program transplantacije srca i jetre u Srbiji skoro potpuno zaustavljen. Pre 13 godina, tačnije 5. jula 1995. godine glavna vest u svim medijima bila je istovremena transplantacija srca i jetre dvojici pacijenata. Uspešne transplantacije su nastavljene. Kako je to tada u vreme sankcija i opšte besparice bilo moguće, a danas je u sferi nemoguće misije?
Srbija je bila među prvim zemljama koje su obavljale transplantaciju organa, a sada je neslavnom skoro poslednjem mestu u Evropi. Novi Sad je pre 15 godina bio drugi centar po broju transplantaciji u Jugoslaviji. Gospodine ministre, odgovorite šta se desilo 2000. godine, od kada je ova vlada u raznim varijantama na vlasti, a vama teče četvrti mandat ministra zdravlja, i zašto je Srbija poslednja po donacijama organa?
U Srbiji kroz dramu neizvesnosti kad i da li će uopšte dobiti organ koji im život znači prolaze hiljade ljudi. Bubreg u ovom času čeka preko 1.600 ljudi, jetru od 80 do 100, a srce niko ne zna tačan broj.
U obrazloženju 5. odeljka koji se odnosi na finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona navodite – za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije za 2009. godinu. Zatim, napominjete da za obavljanje poslova uprave za biomedicinu nije potrebno zapošljavanje novog kadra u Ministarstvu zdravlja, već će se obavljanje ovih poslova obezbediti u okviru utvrđenog broja zaposlenih u ovom ministarstvu.
Ovim obrazloženjem potkrepljujete moju tvrdnju da će i dalje biti nepotrebnog gomilanja administracije, trošenje novca, a da neće biti planirano smanjenje državne administracije u Ministarstvu zdravlja. Nekvalifikovane i nestručne osobe za oblast transplantacije biće preraspoređene u upravu za biomedicinu.
Gospodine ministre, da li možete sada da odgovorite građanima Srbije i poslanicima u Narodnoj skupštini koliko ima trenutno zaposlenih stručnjaka i naučnika u Ministarstvu zdravlja koji se bave transplantacijom i koji su stalno zaposleni u pomenutom ministarstvu?
U Predlogu zakona za transplantaciju, član 68, uvodite u Ministarstvu spoljne eksperte uprave za biomedicinu. U šestom stavu istog člana navodite – za rad spoljnim ekspertima pripada naknada koju utvrđuje direktor uprave za biomedicinu. Pitam vas šta je ovde tačno?
Ovo je još jedan od razloga da poslanici SRS ne glasaju za predložene zakone. Smatramo da uprava za biomedicinu treba da bude usko specijalizovano stručno i naučno telo, koje ne treba da bude u Ministarstvu zdravlja. Takođe, predlažemo da liste komisija eksperata moraju da imaju najmanje pet članova najeminentnijih stručnjaka i naučnika iz oblasti transplantacione medicine i transfuzije krvi sa dugogodišnjim iskustvom.
Gde vi u Ministarstvu zdravlja imate stručnjake i naučnike sa praktičnim višegodišnjim iskustvom? Stručnjaci i naučnici iz transplantacione medicine i transfuzije krvi ne mogu da nauče ovako uske stručne medicinske poslove u Ministarstvu zdravlja.
Ti ljudi, lekari specijalisti sa stručnim i naučnim zvanjima, danonoćno rade u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama, gde pored teoretskog znanja stiču i praktična iskustva koja su za transplantaciju od neprocenjivog značenja.
Član 65. govori o direktoru Uprave za biomedicinu, koga postavlja Vlada na pet godina. Nejasno i neprecizno su predložene kvalifikacije direktora Uprave za biomedicinu, jer se u pomenutom članu navodi da mora da bude istaknuti stručnjak. Gospodine ministre, vi ste profesor, stručnjak iz oblasti gastroenterologije, molim vas da građanima Srbije i nama poslanicima objasnite da li ste vi istaknuti stručnjak iz pomenute oblasti i koji su to kriterijumi po kojima ćete vi birati istaknute stručnjake?
Da li su to docenti, profesori, akademici iz oblasti transplantacije ili stručnjaci koji imaju najveći broj obavljenih transplantacija, sa najmanjim mogućim neželjenim reakcijama i posledicama? Da li je najvažniji kriterijum pripadnost političkoj stranci ili znanje?
Zato, ministre, odgovorite kao član Vlade, jer je Vlada odgovorna pred narodom i pred ovom skupštinom, da li će uprava za biomedicinu obavljati poslove državne uprave ili će se baviti naukom i strukom, što ne može u Ministarstvu i na predloženi način?
Da ne bih dužila, samo ću spomenuti da su u mnogim članovima ovog zakona neprecizni termini, npr. član 56. u mnogim stavovima pominje ove reči „u razumnom vremenu“. Šta to znači? Koje je to vreme? Ko može da odredi koje je to razumno vreme za koje članovi porodice umrlog lica u specifičnoj situaciji, kada emocije ometaju razum, treba da donesu odluku o uzimanju organa?
Takođe, u članu 44. su ''granice prihvatljivosti'' reči koje se spominju. Koje su to razumne, stručne i moralne granice prihvatljivosti, ako već postoji rizik po život i zdravlje davaoca, što stvara mogućnost zloupotrebe i manipulacije?
Član 62. ''drugo blisko lice'', izraz koji je neprecizan i gde su moguća subjektivna tumačenja. Za nas je sve to neprihvatljivo i dovoljan razlog da glasamo protiv ovih zakona.

Gospodin Miloš Aligrudić reklamira Poslovnik. Izvolite.

I povrede Poslovnika se mogu rangirati po nekoj težini. Nije svaka povreda koja se učini jednake težine. Ova na koju ukazujem nije neka flagrantno teška povreda, ali postoji. Moguće je da na nju ne bih ukazao da raspravljamo u tri ili četiri popodne ili u 11.00 pre podne, ali u 22.40 časova uveče prosto imam volju da to učinim zato što povreda postoji.
Naime, reč je o vama, pre svega povrede se odnose na predsedavajućeg. Nemojte se mnogo brinuti i kada mi budete rekli da mislite da to nije povreda, neću tražiti da se o tome izjasnimo u danu za glasanje. Prosto, hoću najdobronamernije da vam ukažem na to.
U članu 27. postoje pravila koja vas teraju da se starate o primeni Poslovnika, pa je to generalna odredba na koju se pozivam, ali i na član 96, koji vam jasno kaže da ako hoćete da učestvujete u pretresu ili raspravi, a svaki vaš komentar prethodnog govornika koji kvalifikuje sadržaj njegovog govora, znači, govorim o sadržaju, a ne o formi koju vi sprovodite kada polemišete s nama, to nije ni polemika, to su objašnjenja koja vi dajete, ona su legitimna i regularna, nego kada govorite i kvalifikujete sadržaj govora. Kao što ste to učinili kada je govorio ministar, pa ste govorili o tome da je on argumentovano izneo itd, to nije na vama da govorite.
Skrenuli ste mi pažnju vašom prethodnom reakcijom na prethodnog govornika i na dobacivanje iz sale. Ona jesu neka vrsta nedozvoljene polemike, na šta imate pravo da ukažete, ali onda kada već to činite, onda nemojte sebi dopustiti da ne iskoristite pravo iz člana 96, da kada hoćete da učestvujete u raspravi, da se prijavite kao govornik, a da vas neko od kolega potpredsednika za to vreme zameni.
To je najdobronamernije s moje strane. Ako mislite da time niste vređali Poslovnik, ne tražim da se o tome izjasnimo u danu za glasanje, iako mislim da to predstavlja svakako povredu Poslovnika s vaše strane.