Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je potrebno da podsetimo, pre svega zbog javnosti, da smo o predlozima zakona o izmenama Zakona o javnom informisanju i zakona o kulturi raspravljali na nejavnom delu sednice, odnosno na sednici koja je odloženo prenošena na RTS, negde posle jedan sat posle ponoći, i nažalost građani zainteresovani da čuju nešto vezano za ove dve oblasti, pre svega da čuju šta to Vlada Republike Srbije predlaže i šta to zapravo znači za njih, nisu mogli to da čuju.
A kada se amandmani obrazlažu u roku od dva minuta, kako ovaj naš nakaradni Poslovnik predviđa, onda je zaista poprilično komplikovano približiti građanima Srbije ono što bi bilo neophodno da znaju o predlogu ne samo ovog, nego o predlogu svakog zakona.
Znate, ako vi iz dana u dan, i to je već postala praksa, i očigledno ne slučajna, nego potpuno namerna sa vaše strane, gospođo Đukić-Dejanović, a onda naravno uz saglasnosti skupštinske većine, na koji način vi uopšte mislite da građani Srbije se informišu o tome šta radi ovaj parlament?
U kom smislu? U smislu kakve mi to zakone ovde donosimo. Svaki zakon koji se donese u ovom parlamentu na ovaj ili na onaj način dodiruje svakog ili većinu, ili određen broj ili određenu ciljnu grupu građana Srbije. Zbog toga nije dobra praksa koju ste uveli i bilo bi dobro da nas poslušate, da izađemo iz tog začaranog kruga, da počnemo da radimo kao sav normalan svet i da svi budemo pred očima javnosti. Nema razloga da se krije da u ovoj sali kada se raspravlja o ovako važnim pitanjima nema ili gotovo nema poslanika vladajuće koalicije …
(Predsednik: Izvinite, pošto govorite duže od dva minuta, da li hoćete da koristite vreme poslaničke grupe?)
Da, hvala. Dakle, mi smo u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o kulturi mogli da čujemo zaista jedan broj izuzetno kompetentnih ljudi i rasprava koje su vrlo argumentovane. Sa ponosom želim da istaknem da u poslaničkoj grupi SRS imamo dva narodna poslanika, Lidiju Vukićević i Branimira Đokića, koji su ne samo nama ovde, nego celokupnoj srpskoj javnosti poznati kao ljudi koji su se i obrazovali i profesionalno se bave kulturom.
Oni su zaista imali značajne primedbe na Predlog ovog zakona i izneli su to u načelnoj raspravi, zato što odlično poznaju i srpsku kulturnu scenu, i sve probleme koji je prate i položaj ljudi koji su na ovaj ili onaj način vezani za kulturu, odnosno na koje se ovaj zakon odnosi.
Mi smo, kada smo se dogovarali o amandmanima, vodili računa o tome da, upravo zato što se ovaj zakon pojavljuje posle 18 godina i kulturna javnost Srbije ga jedva čeka, ne opteretimo amandmanima ovaj postojeći tekst, već smo za naše uslove podneli manji broj amandmana, očekujući da će Vlada Republike Srbije i vi gospodine Bradiću da ispravno shvatite našu nameru da ovim amandmanima uredimo ovaj željno čekani Predlog zakona, ali nismo dobili to što smo očekivali.
U članu 20. sam predložila, inače član 19. i 20. govore o strategiji razvoja kulture Republike Srbije, da u tom članu 20. koji govori o strategiji, šta strategija sadrži, odnosno šta su osnovne postavke kulturnog razvoja, da je neophodno da se ovde doda da u ovoj oblasti budu obrađena i kapitalna investiciona ulaganja u objekte i opremu nacionalnih i javnih ustanova kulture.
Zaista, ništa normalnije od toga, jer kako stoji u obrazloženju - u strategiji razvoja kulture neophodno je u planu realizacije utvrditi pitanja kapitalnih investicionih ulaganja u objekte i opremu ustanova kulture, kako bi se na planski način dugotrajno planirale investicije u delatnostima kulture. Ništa nije bilo normalnije nego da ovaj amandman, ministre, prihvatite. Niti je ideološki, niti je politički, čisto životan.
Naravno, vi ste prihvatili amandman gospođe Gorice Mojović. Nemam ništa protiv, njen amandman je sličan, ali nije istovetan kao što je amandman koji sam podnela, ali ono što zaista vređa jeste činjenica, o tome su govorile i kolege iz Socijalističke partije Srbije i DSS, mislim i NS, da vi u obrazloženju zašto ne prihvatate nečiji amandman, konkretno moj amandman, svi su govorili u nekim šiframa, potpuno otvoreno da kažem i da pročitam obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman narodne poslanice Gorice Mojović na član 20. Predloga zakona.
Gospodine Bradiću, opšte je poznato da gospođa Gorica Mojović vedri i oblači na beogradskoj kulturnoj sceni već celu deceniju, ali ne zato što se za to obrazovala, što je profesionalno, stručno u toj oblasti, nego to radi po partijskom zadatku.
Zato sam rekla vređa ovakvo obrazloženje i ovo govori o vašem odnosu, i vašem ličnom bogami, a i cele Vlade, a i skupštinske većine, prema naporima poslanika opozicije da, koliko god to možemo, a u svakoj oblasti, bar mi iz SRS, možemo sasvim sigurno da pomognemo vama iz vlasti, samo bi trebalo da imate malo više sluha i da nas gledate kao narodne poslanike, a ne da nas delite naše i vaše.
I vi i gospođa Mojović ste bili na onom skupu DS ili je to bio već ZES, nemam pojma više, kada je upravo jedna dama iz tog kulturnog vašeg uskog miljea tamo građane pozdravila sa građanima prvog reda i označila sve druge građanima drugog reda.
Mi u SRS nikada nismo niti ćemo na taj način deliti građane, ali od vas, kao predstavnika Vlade, očekujem da vam svaki poslanik bude isti i da nikada više sebi ne dozvolite ovaj luksuz ili propust, ili neodgovornost, ili neozbiljnost da jednog poslanika stavite kao etalon za nešto, a svi drugi treba da se prilagođavamo i da sledimo primer, odnosno da nas ubedite da je gospođa Gorica Mojović primer koji treba da sledimo. Mi tako ne mislimo.