Osim ovog amandmana koristiću i vreme preostalo od naše poslaničke grupe.
Bilo je veoma teško pisati amandmane na ovaj zakon o kulturi zato što se ovaj zakon jedva može nazvati zakonom, i po svojoj strukturi i po onome što reguliše, više nekom deklaracijom, nekim uopštenim stavovima, od kojih bi neki mogli za nas biti prihvatljivi, neki ne, a iznad svega zato što on niti definiše, niti štiti javni interes u kulturi.
Drugi veliki problem je, ovaj nacionalni savet za kulturu je veoma važno telo za čije osnivanje jesmo, ali iz broja amandmana koji su narodni poslanici podneli i nadležnosti nacionalnog saveta za kulturu, šta će on raditi itd, vidi se da u zakonu to nije na valjan način učinjeno.
Zatim, imamo strategiju kulturnog razvoja Republike koja nam je zaista neophodna odavno. Ni ona se u zakonu ne vidi, na nju ćemo čekati jako dugo, ne znamo tačno ni ko će je pisati, ni na osnovu čega i tu se najviše razvila diskusija između poslanika o tome da li strategiju treba donositi na tri, četiri, pet i bio je predlog 10 godina.
Tri, koliko stoji u zakonu, apsolutno je nedovoljno. Za tri godine ne može da se uradi ništa, ni da se smisli strategija, kamoli da se sprovede. Četiri godine nije dobro zato što se poklapa s mandatom Vlade i nije dobro da strategija traje samo za mandata jedne Vlade, nego da traje preko, dakle, da postoji neki kontinuitet koji preuzima sledeća vlada.
Predlog da se strategija donosi na 10 godina po meni je najbolji i najteži, jer to su ozbiljne stvari, ako se Skupština opredeli šta su joj prioriteti. Mislim da bi trebalo da se realizuje 10 godina.
Zatim, ustanove kulture koje se navodno definišu u ovom zakonu njime nisu dobile ništa. Neće im od njega biti nimalo lakše, a posebno im neće biti lakše u načinu na koji se finansiraju.
Nadležnosti, raspodela odgovornosti i obaveze direktora Upravnog odbora i Nadzornog odbora ostao je jednako konfuzan kao što je i u dosadašnjoj praksi.
Zatim, ono što mene najviše boli to su ove ustanove kulture od nacionalnog značaja, koje u zakonu ni na koji način nisu privilegovane, a obavljaju jedan zadatak od prvorazrednog opšteg i javnog značaja. Mi imamo amandman kojim pokušavamo taj problem da rešimo.
Privatizacija u kulturi se ni ne pominje, pominje se u nekim amandmanima, nisam stigla da vidim da li je prihvaćena, u kom obliku.
Zaštita sakralnih spomenika, o tome su naše koleginice mnogo govorile, osim što je zakon o kulturi izostavljanjem sakralnih objekata u koliziji sa Zakonom o verama, ti naši nepokretni spomenici kulture od izuzetnog, najvećeg i svetskog značaja, kojima se toliko s pravom dičimo, to su spomenici Srpske pravoslavne crkve i, iznad svega, njihovo i vlasništvo, i njihova odgovornost i njihova zasluga za očuvanjem, toga u zakonu nema.
Moram da pomenem nešto što me zaista raduje, a to je što je jedan problem u zakonu pomenut i na izvestan način rešen, po mom i po našem mišljenju, mogao je da bude rešen bolje, a to je status samostalnog umetnika. Naše duboko uverenje da čovek koji samostalno obavlja umetničku delatnost, ne bilo koju nego stručnu delatnost vezanu za kulturu, ako to obavlja samostalno, ima pravo da iz budžeta Republike Srbije ima zdravstvenu zaštitu i da mu se uplaćuje penzijsko osiguranje, kao i svakom drugom ko je zaposlen u stalnom radnom odnosu. Način na koji je rešeno u zakonu nismo zadovoljni i o tome ćemo kada dođe na dnevni red. Čini mi se da predlažemo rešenje koje je po umetnike povoljnije.
DSS je podnela čak stotinak amandmana na onu prvobitnu verziju, verujući da će zakon o kulturi zavredeti samostalnu raspravu, a ne da će biti spojen sa ovim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, koji jedino zaslužuje da bude skinut sa dnevnog reda. Međutim, vreme je prepolovljeno, pa smo i mi svoj doprinos u vidu amandmana prepolovili, ali smo ipak intervenisali u nadi da će nešto poslanici usvojiti i prihvatiti. Toliko o načelnom delu.
Sada, ako dozvolite, da pređem na ovaj član 48. Tu predlažemo izmenu koja glasi: ''Ustanova kulture za obavljanje umetničkih, programskih ili stručnih poslova može angažovati lice koje samostalno obavlja ove delatnosti ili zaključiti sa njim ugovor o radu na određeno vreme u skladu sa statutom.'' Ono što je značajno u ovom amandmanu je ovo – određeno vreme.
U Predlogu zakona se pominje rok od tri godine koji je izazvao veliki otpor među umetnicima i svima koji su bliski kulturi, smatrajući da je to u koliziji i sa Zakonom o radu, i u koliziji sa jednakim pravima svih zaposlenih, pa i umetnika.
Nama se činilo da ipak postoje neke, ali zaista samo neke, umetničke delatnosti za koje je opravdano zaključivati ugovor o radu na određeno vreme. Na primer, to su glumci koji se angažuju za sezonu. Tri godine je svakako malo, koji se mogu angažovati za određenu sezonu, kojima se taj ugovor potom može i produžiti ako igraju i dalje.
U svakom slučaju, ugovor o radu na određeno vreme koji je izazvao otpor nije toliko neopravdan, jer bi rešio neke ustanove kulture, prvenstveno pozorišta, ogromnog broja zaposlenih koji više nisu u angažmanu, a koje takođe ne bi bilo ni humano ni socijalno opravdano samo izbaciti na ulicu.
Sa statusom samostalnog umetnika onda kada on više nema mesta u tom repertoaru iz bilo kojih razloga, on je kroz status samostalnog umetnika i socijalno i penzijski zaštićen, a s druge strane može da se zapošljava tamo gde za njegovim radom ima potrebe. Ne znam da li će time biti zadovoljni umetnici.
Naš predlog je da se statutom svake ustanove kulture, koja najbolje zna da li su joj potrebni i koja vrsta radnika na određeno vreme i na koliko vreme, da se to određeno vreme definiše statutom. Svakako da u jednom Arhivu Srbije za takvim nečim nema mesta, u zavodima za zaštitu spomenika kulture nema mesta najverovatnije, osim za ugovor o radu.