Da li još neko želi reč?
Narodna poslanica Milica Radović.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo sam sada od cenjene potpredsednice, gospođe Čomić, dobila informaciju da će Vlada prihvatiti ovaj naš amandman. Na tome vam se zahvaljujem zato što postoji stvarno pravna logika između ovog amandmana i amandmana koji je već prihvaćen na član 35.
Pošto je reč o poslednjem amandmanu koji smo podneli, kako na ovaj predlog zakona, tako uopšte i na set pravosudnih zakona, više se kao ovlašćeni predstavnik neću javljati, a neće se javljati više ni moje kolege iz poslaničkog kluba. Moram da kažem da smo radu na ovom setu pravosudnih zakona pristupili vrlo ozbiljno, sa isključivom željom da ukoliko postoji mogućnost pokušamo da promenimo tekstove predloženih zakona nabolje.
Nismo podnosili mnogo amandmana, što ste imali priliku i da vidite, podnosili smo samo amandmane na one članove sa kojima nisko nismo mogli da se složimo. Neki od njih su prihvaćeni, kao što je upravo urađeno i sa ovim amandmanom, većina, nažalost, nije našla razumevanje kod predstavnika Ministarstva pravde.
Zahvaljujem gospodinu Homenu i gospodinu Ćosiću što prisustvuju današnjoj raspravi, ali po ko zna koji put izražavamo svoje nezadovoljstvo zbog odsustva ovlašćenog ministra i zbog nemogućnosti da na jedan argumentovan način vodimo interaktivnu raspravu. Nadam se da takvo ponašanje neće postati praksa ubuduće i još jedanput vam se ne tome zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Ako ne, na član 138. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz LDP nerado dajemo amandmane u tom smislu da predlažemo brisanje određenog člana. Međutim, u ovom slučaju smo bili prinuđeni to da uradimo, s obzirom da ovaj član 325. Zakona, koji je ovim predlogom zakona o izmenama i dopuna Krivičnog zakonika predviđen za izmenu, jednostavno ostaje i dalje u domenu ograničavanja određenih ljudskih sloboda i prava.
Zašto to ističemo? Kada se pročita u kom smislu se predlaže izmena ovog zakonskog člana, vidi se da se samo otpor, kada se govori o otporu, misli se na nenasilni otpor, menja rečima "nepoštovanje zakonitih odluka".
Faktički, jedan nenasilni otpor, jedna građanska neposlušnost i dalje podležu određenim krivičnim sankcijama.
Izvinjavam se, napomenula bih da ću koristiti vreme moje poslaničke grupe.
Ukoliko mi ovim članom zadržavamo rešenje prethodnog lošeg zakonskog rešenja, nenasilni otpor i građansku neposlušnost stavljamo u kontekst krivičnog dela, a afirmišemo konformizam i autocenzuru, u tom slučaju očigledno postupamo protivno određenim odredbama Ustava i ujedno određenim međunarodnim konvencijama koje smo mi ovde takođe prihvatili i koje predstavljaju i deo našeg pravnog poretka.
Htela bih samo da vas podsetim da ovaj član zakona, koji predviđa da pozivanje na nepoštovanje zakonitih odluka ili mera državnih organa, u stvari samo govore o tome da je kod nas autoritet odluka državnih, kao i postupanje državnih organa, u velikom problemu.
Zašto se posebno pozivati jednim posebnim krivičnim delom na poštovanje zakonitih odluka i na postupanje državnih organa? Ukoliko ovo krivično delo ostane u ovakvoj formulaciji u kojoj je ono predviđeno zakonskim predlogom, u tom slučaju mislim da i sama Vlada ima određene probleme, jer recimo direktive iz maja 2009. godine Ministarstva pravde i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, koje nalažu državnim sekretarima, pomoćnicima ministara i ostalim državnim činovnicima da se uzdrže od akata i radnji kojima se drugim organima predlažu mere i postupci protivni odredbama Ustava, zakona i državnih odluka.
To znači da su ove direktive, a to je recimo direktiva koju sam citirala Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, direktiva Ministarstva pravde je potpuno slična ovoj direktivi, one u stvari prihvataju realnost da postoji određeno pozivanje na nepoštovanje državnih zakonitih odluka, na nepoštovanje postupanja državnih organa.
Šta je to ako ne nepoštovanje u slučaju da Vlada donese zaključke, odnosno određena ministarstva, pa onda državni činovnici te zaključke dostavljaju sudovima, pa se direktno mešaju u rad sudova, tako što predlažu da se prekinu određeni postupci iz određenih razloga, da se prekinu postupci izvršenja pravnosnažnih zakonitih sudskih odluka ili se predlaže prekid postupka određenih sudskih procesa, iz nekih ko zna kakvih državnih razloga. Dakle, i ti postupci bi mogli da podlegnu pod sankcionisanje u okviru ovog krivičnog dela.
Smatramo da je ovo krivično delo recidiv prošlosti i da ne služi na čast predlagaču zakona, kojem je intencija reforma zakona iz domena pravosuđa, odnosno krivičnih zakona, da ovaj član ostavi na snazi i da ga eventualno koriguje.
Prema tome, predlažemo da usvojite naš amandman, koji je veoma jednostavan. Tražimo samo brisanje ovog člana.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 40 sekundi.
Da li još neko želi reč? Ako ne, na član 160. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Nebojša Ranđelović. Da li neko želi reč? (Da.) Ima reč Judita Popović.

Mogu samo da se nadovežem na ono što sam već malopre iznela i mogla bih da povežem ovo krivično delo, koje smatramo da je potpuno nepotrebno, da je anahrono i da je recidiv prošlosti, sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, čiju promenu predlaže predlagač samo u smislu da, pored službenog lica, označava i/ili odgovorno lice.
Naš predlog je bio, dakle LDP i nas dvoje kao predlagača ovog amandmana, da se unese protivpravnost kao elemenat krivičnog dela u ovo krivično delo, jer očigledno da ta protivpravnost nedostaje kako bi to krivično delo zaista bilo u pravom smislu krivično delo, a ne nešto uopšteno u čiji okvir možemo da svrstamo raznorazna iskorišćavanja svog službenog položaja i ostvarivanja određene koristi.
Kao što je krivično delo, čije brisanje smo predlagali, dakle nenasilni otpor, nenasilno nepoštovanje državnih odluka, iz tog razloga što često odluke mogu biti zakonite, a pri tom nepravedne, štetočinske ili nepravične, tako isto i ovo krivično delo, ukoliko se striktno primenjuje i posmatra, moglo bi da obuhvati mnoge sfere privrednog i društvenog života, poslovanja, ponašanja preduzetnika u određenim situacijama kada posluju i bukvalno bi moglo sve da se podvede pod krivično delo zloupotrebe službenog položaja, ukoliko neko posluje normalno iz određenog interesa i ostvari taj interes.
Ovo krivično delo očigledno da ima određenu političku konotaciju, ima određenu nameru da zadrži jedan pritisak u krivičnom pravu na preduzetnike i na sve one koji se bave određenom delatnošću.
Koji bi inače bio razlog da se ovo anahrono krivično delo ostavi na snazi.
Jer, o čemu se tu radi? Ovo krivično delo ukoliko se analizira u ovakvom izdanju u kojem je dato Predlogom, ono je u suprotnosti sa članovima 58, 82, 83. i 84. Ustava, ono je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. Ono je u suprotnosti faktički sa privremenim trgovinskim sporazumom, jer sve ove odredbe Ustava, kao i ove konvencije na koje se pozivam, faktički štite ljudska prava, štite tržišnu privredu, štite slobodu tržišta, dakle slobodu preduzetništva.
Ukoliko krivično delo, bez elementa protivpravnosti, ostane na snazi, tada svako pribavljanje koristi sebi ili drugom od strane službenog lica, a napominjem da i preduzetnik, vlasnik privatnog preduzeća koji ostvari određenu korist, bilo imovinsku, bilo neimovinsku, jer ovaj član to i ne predviđa, vrši krivično delo.
Naš amandman je jednostavno hteo samo da ograniči, da napravi razliku između iskorišćavanja svog službenog položaja – a normalno da ako je neko direktor firme da koristi svoj položaj kako bi ostvario određenu korist za sebe kao direktora te firme, a normalno i u korist te firme u kojoj radi – dakle, da se napravi razlika, a to je samo taj element protivpravnosti, jer samo ako se protivpravno deluje, u tom slučaju to može biti krivično delo.
U protivnom, ovaj član zakona je neustavan i u suprotnosti je sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima koji, opet ponavljam, predstavljaju deo pravnog poretka ove zemlje.
Kada ova dva člana analiziramo, možemo konstatovati jednu stvar, a to je da ostavljamo na snazi dva izuzetno represivna, politička i uopštena krivična dela koja ne mogu dati pozitivne rezultate u pogledu reforme Krivičnog zakonika.
Međutim, kada uporedimo ovu činjenicu sa činjenicom da mi, recimo, u izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku jednostavno na jedan perfidan način brišemo postojanje svedoka saradnika, na taj način što se samo u izuzetnim prilikama tom svedoku saradniku oprašta kazna.
Dakle, kazna ostaje s tim da se prepolovljuje, čime šaljete jednu poruku da se ne isplati, da je prilično rizično pristupiti tom položaju svedoka saradnika, čime šaljete poruku da ne znamo na koji način će moći da se izvrši ta borba protiv organizovanog kriminala, ozbiljne korupcije, krivičnih dela koja vrše državni činovnici.
Postavlja se pitanje da li je ovo zaista reforma u domenu krivičnog prava, jer nećete moći da dostignete taj efekat, nećete moći da ostvarite te ciljeve koje proklamujete predlozima ovih zakona.
Nećete naći nikoga da vam svedoči u krivičnim delima korupcije, koja su prilično zatvorena dela sa zatvorenim grupama, pogotovo ako se radi o organizovanom kriminalu. Samo neko ko je iz tog kruga, ko je spreman da rizikuje, normalno očekujući određene pozitivne efekte, može da pomogne da se država ozbiljno izbori sa organizovanim kriminalom i korupcijom.
Prema tome, ne treba puno da se priča o tome da ova država to zaista hoće, nego mora kroz konkretne predloge izmena i dopuna postojećeg zakonodavstva da zaista to i čini, a ne da ostavi ovakve recidive, kao što su ovi članovi u Krivičnom zakoniku, a da pri tom bukvalno sama sebi veže ruke u borbi sa korupcijom i organizovanim kriminalom.
Prema tome, mi i dalje predlažemo da se u ovo krivično delo, zloupotreba službenog položaja, a to je inače samo naslov krivičnog dela, jer kada se analizira biće, elementi bića krivičnog dela, govori se samo o iskorišćavanju službenog položaja, a ne govori se o zloupotrebi, dakle, mi samo unosimo tu protivpravnost koja je jako bitna, da se napravi razlika između običnog iskorišćavanja i onog koje je protivpravno.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je sedam minuta, tako da je vreme na raspolaganju poslaničke grupe LDP tri minuta i 40 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne)
Ako ne, na član 160. amandman je podneo narodni poslanik Vlatko Ratković. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 189. amandman je podneo narodni poslanik Vlatko Ratković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, predstavnik predlagač bi, po članu 144, imao prava da da završnu reč. Pošto nije prisutan, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 9. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SPREČAVANjU PRANjA NOVCA I FINANSIRANjA TERORIZMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Sreto Perić, Mirko Munjić, Saša Maksimović, Slađan Mijaljević, Petar Jojić i Aleksandar Martinović.
Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za finansije, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Samo da podsetim predsednike, ovlašćene predstavnike i članove poslaničkih grupa o vremenu koje je na raspolaganju, s obzirom da se radi o pretresu u pojedinostima poslednje tačke iz, po odluci Skupštine, zajedničkog načelnog pretresa.
PUPS ima ukupno vreme na raspolaganju, kao i Poslanička grupa manjina. Poslanička grupa Nova Srbija – ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe ima na raspolaganju sedam minuta i 40 sekundi, a poslanička grupa devet minuta. Poslanička grupa LDP – ovlašćeni predstavnik četiri minuta i 30 sekundi, poslanička grupa tri minuta i 40 sekundi.
Poslanička grupa SPS-JS ima ukupno vreme na raspolaganju. Poslanička grupa Napred Srbijo ima ukupno vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe i pet minuta na raspolaganju kao vreme poslaničke grupe. Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica ima četiri minuta na raspolaganju kao vreme poslaničke grupe. Poslanička grupa G 17 plus ima ukupno vreme.
Poslanička grupa SRS je iskoristila i vreme za ovlašćenog predstavnika i vreme poslaničke grupe, i poslanička grupa ZES ima na raspolaganju vreme za ovlašćenog predstavnika i 88 minuta i 40 sekundi za poslaničku grupu.
Na član 1. amandman je podnela Jorgovanka Tabaković. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

U obraćanju povodom ovog amandmana koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika, tako da možete to tako da tretirate. Svaka od poslaničkih grupa je u okviru rasprave po ovom setu zakona procenila da vreme namenjeno za obraćanje ovlašćenog predstavnika ili poslaničke grupe posvećuje temi koju ona smatra najvažnijom. Upravo činjenica da smo mi ostavili ovo vreme za izmene i dopune Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma govori o tome koliko cenimo značaj ovog zakona.
Za razliku od značaja koji mi pridajemo ovom zakonu, Vlada koja je predložila izmene i dopune ovog zakona u pet članova, od kojih je jedan kada stupaju na snagu ove izmene i dopune, znači, u četiri člana je predložila izmene, procenila je da o njemu treba raspravljati u zajedničkom vremenu sa još šest zakona iz oblasti pravosuđa.
Obraćam se građanima Srbije, čudim se smelosti Vlade da uopšte izađe sa ovim predlogom izmena i dopuna i da nam dopusti da o ovom zakonu ponovo progovorimo nešto i podsetimo građane na loša zakonska rešenja i na nikakve učinke vlasti u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
Nije mi trebalo nimalo inspiracije da zainteresujem javnost za ovu raspravu, jer jutrošnja vest, objavljena na BBC, da je u američkoj državi Nju Džersi uhapšeno 40 visokih državnih i verskih službenika, među kojima je nekoliko rabina, vrlo je interesantna vest, a plod je desetogodišnje akcije američke države, koja je ubacivanjem svedoka saradnika u grupu odbornika, državnih službenika i rabina, uspela da dođe do nesumnjivih dokaza o pranju novca i korupciji u vlasti u državi Nju Džersi.
Svedok saradnik je jedan građevinski preduzimač, koji je kupovao građevinske dozvole za 10 hiljada dolara pa naviše i sarađivao sa rabinima koji su ljude uveravali da prodaju bubreg za 10.000 dolara, a oni ga preprodavali za cenu od 150.000 dolara.
Iz čega se sve novac može prati je nečuveno i kako se može legalizovati nezakonito stečeno, ali ono zbog čega želim javnost da zainteresujem ovim slučajem jeste - u mnogo čemu se ugledamo na Ameriku i treba da se ugledamo na dobre primere iz prakse o pravosuđu i pranju novca, na sve nezavisno na kojoj strani zemaljske kugle postoje, rade i žive neki ljudi.
Volela bih da ovaj slučaj zabrine sve one koji se upuštaju u pranje novca, u korupciju i zloupotrebe, verujući da postoje savršene pljačke, a želim da ih uverim da, iako ova država ima loš zakon, iako ga slabo primenjuje, da ipak ne postoji savršena pljačka i da odgovornost za uništavanje društvenog sistema, u kojem se klase stvaraju i raslojavaju upravo na korupciji, moramo da preuzmemo svi i da u borbi protiv pranja novca damo svoj nesumnjiv doprinos.
Kako nam ga je država dala? Dala je predlog izmena i dopuna Zakona kojim ustanovljenu obavezu onih koji su u lancu onih preko kojih se novac pere oslobađa obaveze, što jeste član 1, da vrše dodatnu proveru podnetih isprava i dodatno potvrđivanje podataka o stranci koja se, po sumnji, bavi pranjem novca.
U odbijanju na moj amandman, gde tražim da svi koji su obveznici, koji treba da vrše dodatnu proveru i podataka i dodatno potvrđivanje o takvim strankama, kaže da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što rešenje u Predlogu zakona sadrži širi krug obveznika.
Da li možete da verujete da je Vlada bila u stanju da da takvo obrazloženje.
Ovim predlogom izmena i dopuna se briše obaveza obveznika da vrše dodatnu proveru podataka, što je bilo rešenje u zakonu koji smo doneli u martu.
Na moje amandmansko reagovanje da ta obaveza treba da ostane i da taj krug obveznika treba čak proširiti na sve one koji se bave finansijskim poslovima, Vlada kaže da je čak i širi obuhvat onih koji se time bave.
Zakon je u stvari predložen da bi se uvele zakonske kazne koje su potpuno bile izostavljene.
Iako su se mnogi bavili hvaljenjem zakona i njegovim očekivanim doprinosom, nijedan od tih vrlih analitičara i onih profesionalnih hvalospevnika ovakvih zakonskih predloga nisu primetili da kazna za ovlašćeno lice u organu koje ne spreči pranje novca i odgovorno lice nije bila ni predviđena.
Ono što treba da zabrine sve nas, to je da prema podacima međunarodnih organizacija koje se bave pranjem novca postoji nedvosmislen podatak da se od dva do pet procenata, ne može se sa isključivom sigurnošću potpuno precizno reći koja je to cifra, od ukupno stvorene vrednosti nalazi u tokovima koje možemo nazvati pranjem novca.
Međutim, kod nas je čak i definicija pranja novca zakonom koji smo doneli potpuno pogrešno postavljena. Pod pranjem novca se uvek podrazumeva nezakonito stečena gotovina koja se posredstvom banaka ubacuje u legalne tokove. I, što je najčešći slučaj, tako ubačena gotovina u legalne tokove se investira, čak ne ni u profitabilne grane, nije im toliko bitan profit, koliko je bitno da se legalizuje novac stečen na nezakonit način.
Kao i uvek smo po svemu specifični, pa je u našem društvu najčešći slučaj da se novac ulaže u profitabilne grane, gde se očekuje makar 50% zarade na uloženi dinar.
U svakom gradu se znaju imena ljudi koji se bave građevinskim poslovima, retko se ko usuđuje da ih zove građevinskom mafijom, koji zaista vrlo često nezakonito stečen novac iz raznih kriminalnih poslova kao gotovinski novac ubacuju u legalne kanale, plaćajući radnike, zaposlene na crno, ne plaćajući im osiguranje, podmićujući za dobijanje građevinskih dozvola, čak često falsifikujući vlasnike zemljišta na čijim objektima grade, da bi onda prodajom stanova legalizovali prihod od prodaje zgrade sagrađene na nezakonito stečeni način, odnosno nezakonito stečenim novcem.
Ovo što kažem apsolutno nije neka moja zasluga, analiza. To je nešto što zna svaki građanin u svakom gradu gde i jedan kran radi na nekoj zgradi.
Nisu sve zgrade tako podignute, ali se kriminalno stečen novac najčešće ulaže u ovu vrstu posla i u hotelijerstvo, što je svetska praksa, da bi se u takvim oblastima očekivao maksimalan profit.
Kada ga nema iz njega se izlazi i njih ne zanima što takvim ponašanjem vrše poremećaj kamatnih stopa, monetarne politike, poreske politike i uopšte ekonomskog rasta jedne zemlje. Njih to ne brine. Oni imaju svoj interes, ali ova država bi o tome morala da brine.
Od 2003. godine, kada smo se prvi put suočili sa nečim što je pranje novca i "of-šor kompanija", i kada se uzmu imena Nemanja Kolesar, Janjušević, finansiranje G17, počeo upotrebljavati taj termin i to od strane državnih činovnika, koji su imali navodno iskrenu želju da se sa tim izbore, do danas samo se susrećemo sa primerom zatvaranja za dvojne fakture, koje je izveo svojevremeno finansijski direktor gospodina Kostića prilikom zasnivanja proizvodnje u kupljenoj šećerani za tri evra, te je javnost imala prilike da vidi kako je za staru i raubovanu opremu uvećavana vrednost faktura, čime je ustvari napravljen klasičan put pranja novca.
Da li je, ko je osuđen, ko je za to odgovarao, nema potrebe da iznosim. Takvih rezultata istraga sprovedenih kroz kažnjavanje do danas nemamo.
Znači, kazna ako nije izvesna i ako se ne primenjuje nema ni smisla. Čak smo zakonom definisali, i ovo je neprimerena praksa, da iznošenje gotovinskog novca od 15.000 evra, što je maksimum, može da bude po diskrecionom pravu tumačen po slobodnoj volji.
U zakonu koji smo u martu usvojili ministar ima pravo da za određene obveznike iz stava 1, koji definiše tu visinu, dozvoli iznošenje preko 15.000 evra gotovine. Da li ako se pita jedan čovek i neko, a ima diskreciono pravo da o tome odluči, nije strelica za korupciju, zar to upravo nije poziv na korupciju?
To jeste jedan od načina na koji donosimo zakone, gde diskreciona prava podižemo na nivo koruptivnih zahteva, gde promovišemo cilj da gradimo klasno društvo u kome se bogatstvo preraspodeljuje na nepodnošljivo nepravedan način, u čemu država svojim zakonskim propisima to pomaže.
Umesto da oni koji se bave finansijskim transakcijama, a najčešće su to banke i sada kroz inoviranu finansijsku industriju dobrovoljni penzijski fondovi, brokerske kuće, dobrovoljna osiguranja, osiguravajuća društva, vi i izmenom ovog zakona u četiri člana upravo eliminišete obavezu da dostavljaju posebne podatke i proveru svega onoga što može da ukazuje na korupciju.
Da li je to način kako se jedna država bori protiv pranja novca i korupcije, neka procene građani.

Vreme na raspolaganju ovlašćenog predstavnika je 6 minuta i 15 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je gospođa Jorgovanka Tabaković rekla, za SNS Tomislava Nikolića ovaj zakon i ova oblast je od izuzetnog značaja. Mi smo zbog toga reagovali na predložene izmene i dopune zakona.
Konkretno u članu 2. imamo želju Uprave za sprečavanje pranja novca da, uz one službene legitimacije, dobiju i službene značke sa identifikacionim brojem. Smatramo da je ova želja Uprave za sprečavanje pranja novca nepotrebna, da nema potrebe za ovakvim značkama. Smatramo da Uprava za sprečavanje pranja novca treba da se bavi suštinom, a ne formom.
Čini nam se da, pre svega, od Uprave za sprečavanje pranja novca trebamo da dobijemo informaciju o njenom dosadašnjem radu. Istina, ona ima obavezu da Vladi dostavlja te izveštaje, ali u javnosti, među nama narodnim poslanicima, jako malo se zna o samoj toj oblasti.
Činjenica je da ova ustanova prati tokove novca i da u vremenu tranzicije u kome se nalazi naše društvo ima puno nezakonitosti i puno korupcije i kriminala. Sasvim je neprimereno da rezultati ove uprave ne budu znatno bolji i da o tome ne bude obaveštena javnost, i da se uprava bavi onim poslovima za koje je osnovana, a ne da se bavi time kako će izgledati službene legitimacije, da od Vlade očekuje da ona to uređuje i da dobija službene značke.
Mislim da je suština samog zakona drugačije osmišljena i da su očekivanja i narodnih poslanika i javnosti od Uprave za sprečavanje pranja novca nešto sasvim drugo.