Da li još neko želi reč?
Narodna poslanica Milica Radović.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo sam sada od cenjene potpredsednice, gospođe Čomić, dobila informaciju da će Vlada prihvatiti ovaj naš amandman. Na tome vam se zahvaljujem zato što postoji stvarno pravna logika između ovog amandmana i amandmana koji je već prihvaćen na član 35.
Pošto je reč o poslednjem amandmanu koji smo podneli, kako na ovaj predlog zakona, tako uopšte i na set pravosudnih zakona, više se kao ovlašćeni predstavnik neću javljati, a neće se javljati više ni moje kolege iz poslaničkog kluba. Moram da kažem da smo radu na ovom setu pravosudnih zakona pristupili vrlo ozbiljno, sa isključivom željom da ukoliko postoji mogućnost pokušamo da promenimo tekstove predloženih zakona nabolje.
Nismo podnosili mnogo amandmana, što ste imali priliku i da vidite, podnosili smo samo amandmane na one članove sa kojima nisko nismo mogli da se složimo. Neki od njih su prihvaćeni, kao što je upravo urađeno i sa ovim amandmanom, većina, nažalost, nije našla razumevanje kod predstavnika Ministarstva pravde.
Zahvaljujem gospodinu Homenu i gospodinu Ćosiću što prisustvuju današnjoj raspravi, ali po ko zna koji put izražavamo svoje nezadovoljstvo zbog odsustva ovlašćenog ministra i zbog nemogućnosti da na jedan argumentovan način vodimo interaktivnu raspravu. Nadam se da takvo ponašanje neće postati praksa ubuduće i još jedanput vam se ne tome zahvaljujem.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Ako ne, na član 138. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Nebojša Ranđelović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi iz LDP nerado dajemo amandmane u tom smislu da predlažemo brisanje određenog člana. Međutim, u ovom slučaju smo bili prinuđeni to da uradimo, s obzirom da ovaj član 325. Zakona, koji je ovim predlogom zakona o izmenama i dopuna Krivičnog zakonika predviđen za izmenu, jednostavno ostaje i dalje u domenu ograničavanja određenih ljudskih sloboda i prava.
Zašto to ističemo? Kada se pročita u kom smislu se predlaže izmena ovog zakonskog člana, vidi se da se samo otpor, kada se govori o otporu, misli se na nenasilni otpor, menja rečima "nepoštovanje zakonitih odluka".
Faktički, jedan nenasilni otpor, jedna građanska neposlušnost i dalje podležu određenim krivičnim sankcijama.
Izvinjavam se, napomenula bih da ću koristiti vreme moje poslaničke grupe.
Ukoliko mi ovim članom zadržavamo rešenje prethodnog lošeg zakonskog rešenja, nenasilni otpor i građansku neposlušnost stavljamo u kontekst krivičnog dela, a afirmišemo konformizam i autocenzuru, u tom slučaju očigledno postupamo protivno određenim odredbama Ustava i ujedno određenim međunarodnim konvencijama koje smo mi ovde takođe prihvatili i koje predstavljaju i deo našeg pravnog poretka.
Htela bih samo da vas podsetim da ovaj član zakona, koji predviđa da pozivanje na nepoštovanje zakonitih odluka ili mera državnih organa, u stvari samo govore o tome da je kod nas autoritet odluka državnih, kao i postupanje državnih organa, u velikom problemu.
Zašto se posebno pozivati jednim posebnim krivičnim delom na poštovanje zakonitih odluka i na postupanje državnih organa? Ukoliko ovo krivično delo ostane u ovakvoj formulaciji u kojoj je ono predviđeno zakonskim predlogom, u tom slučaju mislim da i sama Vlada ima određene probleme, jer recimo direktive iz maja 2009. godine Ministarstva pravde i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, koje nalažu državnim sekretarima, pomoćnicima ministara i ostalim državnim činovnicima da se uzdrže od akata i radnji kojima se drugim organima predlažu mere i postupci protivni odredbama Ustava, zakona i državnih odluka.
To znači da su ove direktive, a to je recimo direktiva koju sam citirala Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, direktiva Ministarstva pravde je potpuno slična ovoj direktivi, one u stvari prihvataju realnost da postoji određeno pozivanje na nepoštovanje državnih zakonitih odluka, na nepoštovanje postupanja državnih organa.
Šta je to ako ne nepoštovanje u slučaju da Vlada donese zaključke, odnosno određena ministarstva, pa onda državni činovnici te zaključke dostavljaju sudovima, pa se direktno mešaju u rad sudova, tako što predlažu da se prekinu određeni postupci iz određenih razloga, da se prekinu postupci izvršenja pravnosnažnih zakonitih sudskih odluka ili se predlaže prekid postupka određenih sudskih procesa, iz nekih ko zna kakvih državnih razloga. Dakle, i ti postupci bi mogli da podlegnu pod sankcionisanje u okviru ovog krivičnog dela.
Smatramo da je ovo krivično delo recidiv prošlosti i da ne služi na čast predlagaču zakona, kojem je intencija reforma zakona iz domena pravosuđa, odnosno krivičnih zakona, da ovaj član ostavi na snazi i da ga eventualno koriguje.
Prema tome, predlažemo da usvojite naš amandman, koji je veoma jednostavan. Tražimo samo brisanje ovog člana.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 40 sekundi.
Da li još neko želi reč? Ako ne, na član 160. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Nebojša Ranđelović. Da li neko želi reč? (Da.) Ima reč Judita Popović.

Mogu samo da se nadovežem na ono što sam već malopre iznela i mogla bih da povežem ovo krivično delo, koje smatramo da je potpuno nepotrebno, da je anahrono i da je recidiv prošlosti, sa krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, čiju promenu predlaže predlagač samo u smislu da, pored službenog lica, označava i/ili odgovorno lice.
Naš predlog je bio, dakle LDP i nas dvoje kao predlagača ovog amandmana, da se unese protivpravnost kao elemenat krivičnog dela u ovo krivično delo, jer očigledno da ta protivpravnost nedostaje kako bi to krivično delo zaista bilo u pravom smislu krivično delo, a ne nešto uopšteno u čiji okvir možemo da svrstamo raznorazna iskorišćavanja svog službenog položaja i ostvarivanja određene koristi.
Kao što je krivično delo, čije brisanje smo predlagali, dakle nenasilni otpor, nenasilno nepoštovanje državnih odluka, iz tog razloga što često odluke mogu biti zakonite, a pri tom nepravedne, štetočinske ili nepravične, tako isto i ovo krivično delo, ukoliko se striktno primenjuje i posmatra, moglo bi da obuhvati mnoge sfere privrednog i društvenog života, poslovanja, ponašanja preduzetnika u određenim situacijama kada posluju i bukvalno bi moglo sve da se podvede pod krivično delo zloupotrebe službenog položaja, ukoliko neko posluje normalno iz određenog interesa i ostvari taj interes.
Ovo krivično delo očigledno da ima određenu političku konotaciju, ima određenu nameru da zadrži jedan pritisak u krivičnom pravu na preduzetnike i na sve one koji se bave određenom delatnošću.
Koji bi inače bio razlog da se ovo anahrono krivično delo ostavi na snazi.
Jer, o čemu se tu radi? Ovo krivično delo ukoliko se analizira u ovakvom izdanju u kojem je dato Predlogom, ono je u suprotnosti sa članovima 58, 82, 83. i 84. Ustava, ono je u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. Ono je u suprotnosti faktički sa privremenim trgovinskim sporazumom, jer sve ove odredbe Ustava, kao i ove konvencije na koje se pozivam, faktički štite ljudska prava, štite tržišnu privredu, štite slobodu tržišta, dakle slobodu preduzetništva.
Ukoliko krivično delo, bez elementa protivpravnosti, ostane na snazi, tada svako pribavljanje koristi sebi ili drugom od strane službenog lica, a napominjem da i preduzetnik, vlasnik privatnog preduzeća koji ostvari određenu korist, bilo imovinsku, bilo neimovinsku, jer ovaj član to i ne predviđa, vrši krivično delo.
Naš amandman je jednostavno hteo samo da ograniči, da napravi razliku između iskorišćavanja svog službenog položaja – a normalno da ako je neko direktor firme da koristi svoj položaj kako bi ostvario određenu korist za sebe kao direktora te firme, a normalno i u korist te firme u kojoj radi – dakle, da se napravi razlika, a to je samo taj element protivpravnosti, jer samo ako se protivpravno deluje, u tom slučaju to može biti krivično delo.
U protivnom, ovaj član zakona je neustavan i u suprotnosti je sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima koji, opet ponavljam, predstavljaju deo pravnog poretka ove zemlje.
Kada ova dva člana analiziramo, možemo konstatovati jednu stvar, a to je da ostavljamo na snazi dva izuzetno represivna, politička i uopštena krivična dela koja ne mogu dati pozitivne rezultate u pogledu reforme Krivičnog zakonika.
Međutim, kada uporedimo ovu činjenicu sa činjenicom da mi, recimo, u izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku jednostavno na jedan perfidan način brišemo postojanje svedoka saradnika, na taj način što se samo u izuzetnim prilikama tom svedoku saradniku oprašta kazna.
Dakle, kazna ostaje s tim da se prepolovljuje, čime šaljete jednu poruku da se ne isplati, da je prilično rizično pristupiti tom položaju svedoka saradnika, čime šaljete poruku da ne znamo na koji način će moći da se izvrši ta borba protiv organizovanog kriminala, ozbiljne korupcije, krivičnih dela koja vrše državni činovnici.
Postavlja se pitanje da li je ovo zaista reforma u domenu krivičnog prava, jer nećete moći da dostignete taj efekat, nećete moći da ostvarite te ciljeve koje proklamujete predlozima ovih zakona.
Nećete naći nikoga da vam svedoči u krivičnim delima korupcije, koja su prilično zatvorena dela sa zatvorenim grupama, pogotovo ako se radi o organizovanom kriminalu. Samo neko ko je iz tog kruga, ko je spreman da rizikuje, normalno očekujući određene pozitivne efekte, može da pomogne da se država ozbiljno izbori sa organizovanim kriminalom i korupcijom.
Prema tome, ne treba puno da se priča o tome da ova država to zaista hoće, nego mora kroz konkretne predloge izmena i dopuna postojećeg zakonodavstva da zaista to i čini, a ne da ostavi ovakve recidive, kao što su ovi članovi u Krivičnom zakoniku, a da pri tom bukvalno sama sebi veže ruke u borbi sa korupcijom i organizovanim kriminalom.
Prema tome, mi i dalje predlažemo da se u ovo krivično delo, zloupotreba službenog položaja, a to je inače samo naslov krivičnog dela, jer kada se analizira biće, elementi bića krivičnog dela, govori se samo o iskorišćavanju službenog položaja, a ne govori se o zloupotrebi, dakle, mi samo unosimo tu protivpravnost koja je jako bitna, da se napravi razlika između običnog iskorišćavanja i onog koje je protivpravno.