Hteo sam da iskoristim, poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, vreme koje je dato poslaničkoj grupi da kažem nešto o zakonu u celini, odnosno oba zakona, premda je sada rasprava pre svega o ovom zakonu o osnovama sistema obrazovanja.
Pažljivo smo pogledali oba zakona. Ovaj zakon je tzv. temeljni zakon i on u celini, naročito sada sa određenom dobrom voljom da se izvrše izmene, da se usvoje neki predlozi, predstavlja u nekom zakonskom smislu dobru osnovu za budući sistem obrazovanja i vaspitanja, za sistemska rešenja, s tim što će se to menjati, jer ništa se ne menja tako dinamično u svakom društvu kao sistem obrazovanja.
Ono što nam je malo nedostajalo je na nekim mestima jezik kojim je napisan. Bili smo rađe da to bude neki življi jezik, ali dobro. Nažalost, kada se kod nas pišu zakoni gleda se da to bude pravno bolje formulisano. Ono što je naš apel, kao poslaničke grupe i moj lično, jeste da mora da se učini ogroman napor, i to nije stvar samo ministra i Ministarstva, koji je u izradi ovog zakona pokazao dobru volju i relativno brzo uradio ove zakone, koji dugo čekaju, nego da se obrazovanje u celini u Srbiji stavi na drugo mesto nego što ono danas ima.
Ne mogu da shvatim da se obrazovanju u Srbiji posvećuje ovako mala pažnja. Već sam naveo, kada sam govorio na početku rasprave, da su najuspešnije zemlje, koje su nekada bile ekonomski i privredno zaostale, u stvari zemlje koje su uložile mnogo, sistematski u obrazovanje i to je prioritet u gotovo svim razvijenim zemljama sveta.
Utakmica na svetskom tržištu, ekonomska i privredna se dobijaju sistemom obrazovanja. Imate bolje stručnjake, sposobnije ljude, ljude koji prate brže naučni razvoj, tehnološki razvoj.
Kod nas je to zaista sa ovom Vladom, ne znam zašto, stavljeno u zapećak, to je vrlo neobično, ali to jeste tako.
Navešću jedan banalan primer, kod nas kada se formira Vlada niko se ne bori za mesto ministra prosvete. Ispada je to mesto, nikakva lična apsolutno uvreda, neko mesto koje nije baš tako interesantno. To je neverovatno.
Hoću da podvučem da bi trebalo Ministarstvo da pokrene inicijativu, mislim da bi to i parlament mogao da podrži, da se napravi neka deklaracija, neki opšti zahtev da se ciljevi neki, ovde se govori o opštim ciljevima, mi ih prihvatamo, da se postave neki ciljevi koji proističu iz onoga što je ovaj zakon i obrazloženje zakona, kao i uvodno izlaganje ministra Obradovića.
Navešću jedan primer, Srbija ima užasan problem obuhvata romske populacije da ide u osnovne škole. Mi uopšte imamo problem da ogroman broj mladih ljudi, oko 20% ljudi iznad 15 godina u Srbiji nema završenu osnovnu školu. To je protivno zakonu.
Cilj mora da bude da se poveća broj dece, i to vrlo egzaktno, sledećih pet godina koliko više svake godine dece će ići u osnovnu školu. Šta je potrebno da se to realizuje? Koja sredstva su potrebna? Kako to postići? Mislim da je to neophodno za naše društvo.
Neverovatno je da neko teži da ulazi u evropske integracije a ima 20% iznad 15 godina koji nemaju osnovnu školu. Ljudi božji, oni ne mogu učestvovati ni u kakvoj modernoj proizvodnji. Praktično imamo nesrećne ljude koji će raditi fizički uglavnom, sem ako nemaju sreću da na neki način budu autodidakti da nešto sami nauče, pa da im neko pokloni poverenje da rade neki odgovorniji i kvalifikovaniji posao.
Moramo imati te konkretne zahteve. Uputio bih apel, kada govorim, nije stvar u ovom zakonu. Podržaćemo ovaj zakon. Smatramo da će on zadovoljiti svoju potrebu.
Ceo status obrazovanja u našem društvu se mora promeniti. Kada govorimo o tome, to moraju biti konkretni ciljevi.
Već sam naveo da neko može da postavi cilj da sva deca koja završe osnovnu školu imaju osnove informatičke pismenosti. Imamo danas u Srbiji da neke škole nemaju struje.
Za vreme prošlog ministra prestao je projekat da sve škole u Srbiji dobiju vrata i prozore kako treba, jer su deca od 6, 7 ili 8 godina sedela na promaji i u hladnom, i znam da je Ministarstvo taj projekat nastavilo sada da radi. Sredstva su inače bila obezbeđena.
Moraju biti takvi ciljevi. Na primer, da svaka škola osnovna u Srbiji ima struju, da svaka škola ima računare, da svaka škola ima internet konekciju, vezu. To je napor za koji se moraju odvojiti sredstva.
Navešću primer da sami, kada govorite o ciljevima obrazovanja naše dece u inostranstvu, navodite da u šest zemalja svega u Evropi se to obrazovanje ostvaruje: Nemačka, Francuska, Švajcarska, Grčka, Belgija, zaboravio sam koja je šesta, morate onda da imate cilj da sledeće tri godine to bude u još šest zemalja i u još deset zemalja, jer deca nemaju nikakvo obrazovanje.
Praktično radite, pospešujete integraciju dece u tu sredinu i evo vam priča o patriotizmu kako izgleda konkretno, deca nemaju nastavu na svom jeziku i onda nemaju osnovne pojmove iz nacionalne kulture i ono što se uči, nacionalni jezik, istorija itd.
Molio bih, naš je apel, neće se molbom ništa postići u našem društvu, da se napravi uz ovo, kada se završe ovi zakoni, znam da sledi zakon o predškolskom vaspitanju itd, koji su manje-više gotovi ili gotovi, jedna deklaracija u kojoj se obavezujete, gospodine ministre i ova ekipa u Ministarstvu, mi ćemo vas podržati, šta možete sledećih godinu ili dve dana ili jedan petogodišnji projekat, koji će biti vrlo precizan, u kome će pisati šta stavljate kao svoje prioritete.
Ne treba se osvrtati na to da će razni ljudi imati razne ideje. Morate stati iza nekih prioriteta koji moraju da imaju većinsku podršku. Za mene, kao nekog ko više od 30 godina radi u prosveti, poražavajuće je da pročitam da u mojoj državi Srbiji 20% ljudi do 15 godina nema osnovnu školu. To su nečuveni podaci. To nemate praktično nigde u Evropi. To su zastrašujuće činjenice na nivou obrazovanja formalnog u našoj zemlji.
Sledeće je PISA. Pokazuje se da u suštini našeg obrazovnog sistema nešto treba da se menja. Vaš zakon to ne može da reguliše. Vaš zakon daje osnove tog sistema, i kao što ponavljam, nemamo ništa protiv, smatram da je zakon korektno urađen i popravljen i dopunjen.
Mi moramo da nešto kažemo i na tu temu. Šta ne valja? Što je tako formalan naš sistem obrazovanja? Zašto naša deca nemaju neka praktična znanja? Da li je potrebno novo obrazovanje nastavnika? Da li mi treba da imamo ovo što će se raditi, standarde udžbeničke.
Svako piše udžbenik. Znate šta, napisati udžbenik je jednostavno u nekom smislu, ali mnogo je teže napisati udžbenik koji zaista podstiče kreativnost đaka, ostavlja mnogo prostora njemu da se dalje usavršava. Znači, to su sve stvari koje nama strašno nedostaju.
Ovo jeste osnov. Ne mogu da kažem, kad se ovo usvoji, ali molim vas, vi ste ipak svi u prosveti tu, vi ste videli koliko poslanika ima ovde u sali. Videli ste koliko je malo interesovanje javnosti.
Gledao sam onog dana medije i danas, to je žalosno. Mediji pišu, sada je leto, nema tema, vrućina, svi pišu o vrućini. Ali, da napišu nešto da se raspravi o ovom zakonu o obrazovanju. Ne, to je tradicija u našem društvu.
Ima jedna priča, a koja treba da vas ovako zasmejava. Nikola Pašić nije u Beogradu, pa se formira jedna srpska vlada, ovo je istinita priča, pa piše pismo, imam dokument, gde kaže, traži obavezno ministarstvo unutrašnjih poslova, znaš da je to u Srbiji najvažnije, piše Pašiću pismo. Najvažnije je ko je ministar policije u Srbiji uvek bilo. Hajde jednom da bude važno i ko vodi prosvetu i kako izgleda ta naša prosveta.
Kategorički tvrdim, mi da imamo više rude nećemo moći, da imamo više žitnice, zemlje za poljoprivrednu proizvodnju nećemo moći, ali možemo da uložimo u obrazovanje, i inače talentovanu i sposobnu decu da bolje obrazujemo da ona povuku ovu nesrećnu zemlju napred.
Kako ćemo ići napred ako nemamo dobar sistem obrazovanja? Al' da bi to imali, moraju prvo deca uopšte da idu u škole. Imamo problem da deca ne idu u školu. Znate, 70% romske dece uopšte ne završi osnovnu školu. Pa znate šta, to je takva diskriminacija koju Evropa još nije videla. Ne mogu da se tešim da je to dosta lošije u Rumuniji, znam konkretno u Mađarskoj, Slovačkoj, meni to nije uteha. Živim u zemlji Srbiji i za nju sam odgovoran.
Molim vas da onda napravite jedan broj ciljeva. Romska populacija, koliko procenata više će završiti osnovnu školu? Šta je problem da deca ne završavaju osnovnu školu? Beda, ekonomska? Vi ste se jako založili da budu besplatni udžbenici u osnovnoj školi. Šta je još potrebno uraditi?
Apsolutno smatram da je to pravi prioritet Ministarstva prosvete. Ne znam da li me kolege podržavaju ili ne, ovde ima i prosvetnih radnika kolega i koleginica poslanika, sasvim je sigurno da bez ulaganja u prosvetu i bez prosvete kao nekog prioriteta dugoročno u ovom društvu nama nema izlaza.
Evo da navedem jedan primer koji je pre mene u jednoj diskusiji upotrebio Zoran Đinđić. Ako gledate bogatstvo zemlje, onda bi Angola trebala da bude najrazvijenija zemlja sveta: ima naftu, zlato, dijamante, ima sve. Švajcarska bi trebala da bude nula, jer nema ništa.
Švajcarska nema nikakav prirodni resurs Švajcarci su nekada u prošlosti bili najpoznatiji kao ratnici najamnici. To je neverovatno. Švajcarci su bili čuveni ratnici u 16. i 15. veku i ostali su kao papska garda, kao neki simbol.
Danas je Švajcarska razvijena zemlja zahvaljujući sposobnosti svojih ljudi, a kada kažem sposobnosti, mislim na sve oblike obrazovanja. To isto treba da se desi i u Srbiji. Bez obrazovanja mi se nećemo izvući.
Zašto je Odbor tako dobro radio? Jeste, Ministarstvo je bilo korektno, ali zato što prosvetni radnici odlično se međusobno razumeju, bez obzira na stranku kojoj pripadaju, degradacija sistema obrazovanja i jedno potcenjivanje obrazovanja u celini. Nije stvar samo u plati.
Još jednom apelujem da Ministarstvo napravi neku deklaraciju, neke ciljeve, da Vlada to usvoji i da se vi založite, da stavite pet, sedam, osam ciljeva, jasnih ciljeva, vremenski ograničenih, i da kažete, to je ono što ćemo uraditi. I kada budete jednog dana silazili sa tog položaja na neki drugi, nije važno, da kažete, ovo sam postigao. Postigao sam ja ili moje ministarstvo je postiglo, ili ova skupština je podržala to, pa je Srbija to u datom trenutku radila.
Mi se nećemo izvući iz teškoća u kojima se nalazimo. Svi pričaju o prodaji javnih preduzeća, svi pričaju o privlačenju investicija i to je sve u redu.
Svi pričaju o otvaranju granica, pa će neki nezaposleni da odu da rade na crno, a niko ne priča o ulaganju u sistem obrazovanja da se svi izvučemo iz ovog.

Gospodin ministar ima reč. Izvolite.

Evo, profesor Korać me ponukao da se javim da kažem nešto što sam  bio u situaciji ranije da govorim ostalima, javnosti i kolegama poslanicima.
Mi apsolutno ne bežimo od jednog takvog postavljenog cilja šta sve može i šta se sve treba uraditi u jednoj godini. Naprotiv, čini mi se da ovo ministarstvo više nego ijedno pre, uz svo poštovanje kolega koji su ranije radili ovaj posao, pokušava da otvori probleme, da ih javno afirmiše i da predlog za njihovo rešavanje.
Za mene, moram vam reći, ali frapantno je zvučalo da javnost Srbije ne zna kakva je struktura budžeta Ministarstva prosvete vezano za sistem obrazovanja. Ovi podaci koje sam vam izneo nisu novi podaci. To su podaci iz 2002. godine. Frapantno je da se mi sada, 2009. godine, na tim podacima zgražavamo i da konstatujemo da Srbija nije onakva kakvu bi mi želeli, pogotovo kakva Srbija treba budućnosti.
Kada sam postao ministar prosvete prošle godine, moram vam reći da je to bio rezultat jednog dogovora, i kada se pravila Vlada nije bilo nikakve tuče niti se bežalo od toga, nego smo se u pravilu u Vladi dogovorili oko toga.
Rekao sam, kao jednu od prvih stvari, da ću smatrati uspehom Ministarstva prosvete ako Narodna skupština bude u situaciji da se izjasni o nacionalnoj strategiji obrazovanja Republike Srbije. Apsolutno ostajem pri tome.
Moram vam reći da sam pre nekoliko dana sa predsednicom Nacionalnog prosvetnog saveta i potpredsednikom Saveta, uvaženim profesorima i akademicima, razgovarao o tome da Nacionalni prosvetni savet napravi strategiju, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje već je napravio elemente strategije visokog obrazovanja. I da se taj rad početkom jeseni intenzivira i da mi do kraja ove godine ili početkom iduće dobijemo dokument koji će imati svoj radni naslov – strategija obrazovanja Republike Srbije, i da onda to bude predmet jedne javne rasprave.
Mi moramo da znamo šta hoćemo od obrazovanja u Srbiji u godinama koje dolaze. Ovo govorim zato što su inputi za taj jedan dokument brojni i ima puno stručnih ljudi u Republici Srbiji koji treba da daju svoj doprinos izradi jednog takvog dokumenta.
Potpuno sam ubeđen, ako napravimo taj dokument da ćemo kao država napraviti veliki korak napred, jer ćemo prvo pokazati šta mi hoćemo od ove države, a drugo ćemo pokazati kakvo nam obrazovanje treba. Onda ćemo se suočiti sa ovim pitanjem, a šta nam to u sistemu ovog obrazovanja nije dobro pa da popravljamo ili da neke stvari menjamo.
Naša ideja jeste bila primarna prilikom donošenja ovog zakona da se sistem obrazovanja unapredi i da obuhvat bude veći, da rešimo neka otvorena pitanja, pa i zakonima koji će doći posle ovoga. Ne znam da li ste primetili, jeste sigurno, ali se možda u javnosti ne pominje dovoljno, da mi hoćemo da donesemo zakon o obrazovanju odraslih, pa da i kroz taj vid obrazovanja ove podatke iz 2002. godine poništimo, promenimo i učinimo ih manje značajnim nego što jesu.
Moram vam to reći kao ministar prosvete da se mi nalazimo u situaciji da istovremeno radimo nekoliko stvari, a to je da rešavamo pitanja iz sistema, jer naš sistem broji 1.200.000 dece i ljudi različitog uzrasta, pominjem od predškolaca do studenata koji su, naravno, punoletni, i plus da se borimo za tretman obrazovanja.
Poštovane kolege narodni poslanici, stvarno iskreno vam kažem, u izmeni tretmana ne može jedan ministar učiniti ništa. Može da učini mnogo toga, ali će ministar ili Ministarstvo ostati ipak usamljeni ako svi mi zajedno, i ova skupština kroz ovu raspravu i kroz neka druga pitanja ne shvati značaj obrazovanja. Ne želim da se mešam u uređivačku politiku bilo kog javnog glasila, niti na to imam pravo, ali samo mogu da pozovem medije da oni vrednuju obrazovanje i ono što obrazovanje za Srbiju znači. U ovih godinu dana imao sam puno različitih iskustava o tretmanu obrazovanja. Izvinite, ako mi držimo konferenciju o obrazovanju odraslih, pa dva profesora, jedan naš i jedan kolega iz Nemačke, koji su dobitnici najvećih priznanja u oblasti znanja, njih dvojica su u Kući slavnih, i ako mi držimo međunarodnu konferenciju u kojoj učestvuju predstavnici više zemalja Evrope, i ako nijedan naš medij, nijedan medij ne objavi ni reč, to je katastrofalno.
To nije odnos prema ministru, to je odnos prema obrazovanju, jer se ne shvata njegov značaj. To sam uporedio, da bih ljudima učinio taj pristup plastičnijim, za one koji se bave sportom, jer je sport planetarna stvar, pa svi znaju, to je kao kada bi Majkl Džordan i Karim Abdul Džabar bili u Beogradu, a da nijedan medij ne objavi da su bili.
Imali smo dvojicu ljudi koji su u kući slavnih obrazovanja, znate u obrazovanju ima takođe kuća slavnih, i niko nije objavio podatak da smo napravili konferenciju, a kamoli da je neko od njih učestvovao. Stvar se desila nekoliko meseci unazad. Nisam je pominjao, jer da sam pominjao do sada ispalo bi da se kao ministar žalim.
Ne, naše je da menjamo stvari i mi hoćemo da promenimo, i da donošenje ovog zakona bude jedna od tih stvari koje mi činimo unapred, da postavimo ciljeve i da se obavežemo, pa onda za godinu dana kada budemo raspravljali o drugim temama, kažemo - mi smo u ovoj godini uradili to, to i to, i to je jedan mali ili veliki korak, neka ocene ostali, ali čini nam se da smo popravili mnoge stvari. To moram da pomenem.
Oko tih Piza testova mi smo napravili konferenciju, i verovali ili ne, štampali smo dokumenta iz prethodnih Piza testova i podelili nastavnicima, da ih oni podele učenicima, da vide da to nije nikakva tabu tema i da je to nešto što je deo sistema drugih zemalja, što se kod nas ocenjuje i da naši đaci, naši nastavnici priđu tome sa jednom potrebom lakog odnosa.
Njihovi su istraživači, a nauku treba poštovati, rezultate istraživanja, utvrdili, verovali ili ne, da je jedan od uzroka loših rezultata naših đaka bio jednostavno strah, strah kao takav pred tom nepoznatom pojavom koja se zvala Piza testovi. Prihvatili ih mi ili ne prihvatili, ali oni služe kao ocena mere kvaliteta našeg obrazovnog sistema.
Završiću, pomenuo je kolega iz SRS jedan loš događaj koji nam se desio, vezano za mladog učenika koji je na sportskom polju rezultatima izborio svoje mesto u ekipi. Odstranjen je iz ekipe, po nama, na jedan potpuno nekorektan, neregularan način. Hvala vam na korektnosti. Mi smo tražili da se vrati u ekipu.
Međutim, obavešten sam da nezavisno od našeg apela, da je sastav ekipe već bio upućen organizatoru takmičenja u Meksiko, Olimpijadi, i da oni kasnije nisu hteli da prihvate izmenu sastava naše ekipe.
To je informacija koju smo mi dobili. Naravno mi ćemo videti šta mi i u okviru naših nadležnosti možemo da učinimo. Formalno, rečeno nam je da je razlog što se nije mogao izmeniti sastav ekipe - da organizator nije dozvolio izmenu ekipe.
Hvala bogu, to nije uticalo na rezultat. Deca su imala sjajne rezultate i po prvi put se desilo da su pokazali odlično znanje.
Juče su mi neki od njih rekli još jedan podatak, koji želim s vama da podelim, neko ga može smatrati suvišnim, ali treba reći - među 10 prvih dečaka ili učenika iz oblasti fizike samo su dvoje iz Evrope, jedan mladi učenik iz Poljske i naš kolega, a ostalo su sve i uglavnom iz predela Azije.

Reč ima gospodin Miroslav Markićević.

Poštovana predsednice, reklamiram povredu Poslovnika, član 148. stav 1. Govori se o amandmanima i kaže - podnete amandmane predsednik Narodne skupštine upućuje predlagaču zakona, narodnim poslanicima, nadležnim odborima i Vladi.
Dakle, podneo sam jedan amandman na koji se praktično Vlada nije izjasnila, a izjasnila se na amandman koji nisam podneo, imam dokaz ovde. Uvažavajući zaista najiskrenije svu želju gospodina ministra da uvaži amandmane pre svega opozicionih poslaničkih grupa, zaista iz dobre namere bih želeo da izađemo iz ovoga, da vidimo sada kako to da rešimo. Praktično, Vlada se izjasnila na amandman i upućuje me kako je trebalo da podnesem, što sam tako i uradio, pa bih tek onda da pričam.

Imam informaciju da je u skupštinskoj proceduri išlo sve kako treba, ali da je Vlada u obrazloženju, umesto da piše o tački 3) pisala o tački 5), ako sam dobro razumela. U svakom slučaju, ministar i predstavnici Vlade su ovde i kada budemo na tom amandmanu, videćemo o čemu se radi. Što je u Skupštini rađeno, prosto tu nema ni tehničkih ni proceduralnih grešaka. Dakle, kada bude vaš amandman na dnevnom redu razjasnićemo onda. Zahvaljujem. Uvažavam da jeste problem i jeste propust.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Goran Mihajlović, koji želi reč.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas u okviru ove rasprave u pojedinostima imamo cilj da preko niza predloga i sugestija popravimo zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa je u tom cilju i poslanička grupa SRS podnela veoma veliki broj amandmana.
Moram da istaknem da sam prijatno iznenađen činjenicom da je posle dužeg vremena došlo i do prihvatanja jednog broja naših amandmana. Smatram da to treba da bude češća praksa u ovom parlamentu.
Prvi u nizu amandmana koje sam podneo je amandman na član 5. Samo taj član 5. bavi se opštim ishodima i standardima obrazovanja i vaspitanja.
Odmah moram da istaknem činjenicu i mišljenje većeg broja kolega da je to jedan od najapstraktnijih članova, jer sama činjenica da je na član 5. podneto 6 amandmana od strane poslanika svih poslaničkih grupa govori da se on može shvatiti i ovako i onako, pa zbog toga želim da istaknem neke činjenice.
Naime, ovim članom uvodi se pojam "standardi postignuća", što se definiše kao skup ishoda obrazovanja i vaspitanja koji se odnose na svaki nivo, ciklus, vrstu obrazovanja, obrazovni profil, razred, odnosno predmet.
Sama činjenica da se standardi definišu kao skup ishoda je nelogična i protivrečna. Naime, ishod je, po logici stvari, rezultat dešavanja nakon neke pojave ili procesa, pa nije mi jasno kako standardi mogu da budu skup ishoda, jer po ovome ispada da je cilj i svrha obrazovanja i vaspitanja zadovoljenje odgovarajućeg standarda, a u stvari je u pitanju zamena teza, pošto standardi ne treba da budu sami sebi cilj, nego sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva.
U prilog tome navešću neke primere. Recimo znamo da standardi postoje u svim delatnostima ljudskog rada, na primer u tehnici pod standardima podrazumevamo skup propisa, principa i preporuka za bilo koju karakterističnu fazu u životnom veku nekog proizvoda, recimo imamo standarde u konstruisanju, proizvodnji, kontroli, eksploataciji, reciklaži itd. Svaka od tih faza znači ima svoje standarde u cilju da se procesi odvijaju lakše u prostoru i vremenu.
Isto tako mi bismo u obrazovanju mogli da govorimo o standardima u obrazovanju, ali kao sredstvu, a ne kao krajnjem cilju obrazovanja.
Konkretno, ovi standardi postignuća dele se - na opšte i posebne. Koliko vidim opšte standarde je predlagač definisao kao standarde koji se utvrđuju na osnovu opštih ishoda obrazovanja i vaspitanja, a ovi posebni standardi su standardi koji se utvrđuju za specijalne svrhe, prema uzrastu dece, razredima, predmetima itd.
I ovde je nelogično u predškolskom vaspitanju i obrazovanju da govorimo o nekim standardima. U pitanju su deca najmlađeg uzrasta kojima ne možemo postavljati nikakve visoke ciljeve i standarde, nego jednostavno tamo je svrha obrazovanja i vaspitanja sasvim drugačija.
U prilog tome ide i ovo što smo doneli na Odboru za prosvetu, znači amandman 2. na ovaj član 5 - da se ove reči "prema dečijem uzrastu" brišu. Znači, moj amandman je bio u tom smislu da se ceo ovaj stav 7. u članu 5. briše, jer nije jasno ko, na koji način i kojim merilima utvrđuje te opšte standarde postignuća u obrazovanju.

Govorili ste dva i po minuta od vremena koje je predviđeno za vašu poslaničku grupu.

Na član 5. amandman je podneo Milovan Radovanović.

Gospodine Krasiću, izvinite, vi ste se javili po povredi Poslovnika ili da učestvujete u raspravi? Po amandmanu, izvolite.

Nikakav problem, pošto je slično, svi su amandmani početni slični, pa ne moramo baš formalno da se držimo pošto je tema.
Nadam se da gospodin Obradović neće pogrešno da shvati ove moje reči, pošto odavno sedimo u sličnim salama i pričamo o sličnim temama, i te 2003. godine smo pričali kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu i kada je neko drugi branio taj zakon, čuveni Gašo Knežević, i tada smo, mogu da kažem, gotovo svi kritikovali i koncept, i način razmišljanja i loše prevode, da sada ne nabrajam šta smo sve kritikovali.
Ovaj zakon treba da predstavlja polazište društvene brige o nečemu što se zove sistem obrazovanja. Naravno, on je proširen i tim predškolskim uzrastom i tu nije problem. Mi ovim zakonom u stvari treba da promovišemo nešto, pravce kako da se dođe do nečega što je verifikovana društvena vrednost za ovo naše društvo.
Da bismo došli do toga, moramo da vidimo ko je sve učesnik u ovom procesu. Naravno, roditelji, deca, obrazovne institucije, prosvetni radnici, struka, onaj ko treba da izvrši kontrolu i jednostavno u nastavku sve ono što se zove privredni i društveni život.
Jer to obrazovanje, ako ne idemo mnogo široko, treba da zadovolji najmanje dva uslova, da u obrazovanom procesu dete sazri, a i da kasnije bude korisni član tog društva, pre svega za sebe, pa onda i za najmilije, najdraže, komšije, prijatelje i generalno za ono što se zove narod.
U traganju za tim rešenjima mislim da je najbolje da se mi okrenemo sami sebi. Malo deluje čudno ovo - sami sebi, ali ne postoji bolji način da se to opiše. Sećam se 2003. godine, ishod, rezultat, ocena, standardi, licenca itd.
Samo da vas podsetim na period kada smo svi mi prošli kroz neki obrazovni proces. Jeste, bio je možda i socijalistički, bio je možda i samoupravni, možda je oponašao nešto sa strane, i istok i zapad, i sever i jug.
Bili su neki mangupi koji su slali ljude da doktoriraju u inostranstvu, da se pokupi nešto što je novo, da se ubaci kod nas ovde, da se prilagodi, da na taj način hvatamo priključak sa nečim što je razvoj, moderno, a da se pri tom ne trudimo da budemo fotokopija. Bukvalno rečeno da ne budemo fotokopija. Manje ili više, mi smo uspevali.
Zašto smo uspevali? Uspevali smo iz prostog razloga što je kod nas VKV majstor kada ode u Ameriku bio doktor matematike. Takav nam je bio obrazovni sistem. Kad se priča o opštem obrazovanju, ipak smo daleko bili ispred drugih.
Mene uopšte ne čudi što ova naša deca osvajaju ovolike medalje, zato što su stvarno inteligentna deca. To je rezultat delimično obrazovnog procesa, entuzijazma njihovih profesora, nastavnika, učitelja, a još više roditelja kao stuba koji pomaže i prirodne inteligencije i interesovanja te dece koja idu na takmičenja.
To ne sme da se zaustavi. Jednostavno, moraju da se stvore uslovi da eksplodira taj potencijal, da se verifikuje na pravi način. Hvala bogu, mi ne manjkamo u tome.
Dokaz je, siromašna sredina daje genije, genijalci uče se, bore se za život, za mesto u društvu i idu napred.
Sada da se vratim na one stubove i na one, kako se to kaže, subjekte u tom obrazovnom procesu. Mislim da mi kao društvo nismo danas ni sposobni da sagledamo svaki taj stub ponaosob, a kad pogledamo koje su sve neizvesnosti i koji su sve izazovi, počev od porodice, ulice, škole, mesne zajednice, opštine, okruga, republike, pa i ono što se promoviše kao vrednost preko medija.
Ili ne samo preko medija nego u običnom životu, gde imamo situaciju da je svaki pojedinac podeljena ličnost, gde kući u četiri zida na neke pojave reaguje kao ljudsko biće, a kad izađe na ulicu reaguje kao političko biće i ta dva njegova pogleda se dijametralno razlikuju u odnosu na date okolnosti, onda stičemo utisak da imaginarni propisi, propisi sa sistemom pukih želja, bez realnih mogućnosti, mogu još više da nam načine štetu i da nas zavaraju.
Ova grupa poslanika SRS, a svi su poprilično vezani za prosvetu, ili kao univerzitetski profesori, ili kao profesori u srednjim školama ili nastavnici u osnovnim školama, jednostavno prenose svoje iskustvo sa ciljem da se postojeći propis popravi, prilagodi, kako bi se na bazi postojećih mogućnosti i okolnosti izvukao maksimum, kako bi svi oni koji učestvuju u tom obrazovno-vaspitnom procesu bili ne samo zadovoljni, nego doprineli ostvarenju nekih rezultata koji mogu da se verifikuju kao društveno prihvatljivi.
Ukoliko se čuje neka teška reč ili teška kvalifikacija povodom nekih nelogičnosti, ishod, rezultat, licenca ili ne znam šta, onda samo shvatite, kao odraz opravdane kritike, da nije dobro kada žaba vidi gde se konji potkivaju, pa i ona digne nogu.
To smo imali za vreme Gaše Kneževića. To moram da vam kažem, za vreme Gaše Kneževića mi smo dobili propis koji prosvetni radnici jednostavno nisu mogli ni da shvate. Ajde što oni nisu mogli da shvate, nisu mogli da ga shvate ni roditelji, ni oni koji treba da ga primenjuju, ni oni koji treba da ga kontrolišu. Naprosto, to nije moglo da funkcioniše kao jedan sistem.
Naši amandmani su pre svega zbog toga, jer plašimo se da i ovo ne može da funkcioniše kao jedan jedinstven sistem.
Naravno, kad kažem jedinstven sistem, mislim da mora da se vidi sistem i da se tom sistemu prilagodi organizacija, da bi svako u toj organizaciji ispunjavao ulogu koju ima u okviru tog sistema. Mi to ovde stvarno ne vidimo i plašimo se da iz ovoga ne izađe neka navodno reforma koja jednostavno teoretski ne može da da neke rezultate.
Naprosto, našim propisima treba mnogo više života. Život je izgleda izbačen iz ovih naših propisa i zato mi intervenišemo ovim amandmanima. Dobro je ako ste prepoznali u nekom broju amandmana da imamo tu nameru. Mi smo tu nameru imali i 2003. godine, to moram da vam kažem.
Tada smo daleko veći broj amandman podneli, ali tad je bilo nemoguće razgovarati, jednostavno, dođe čovek za govornicu i kaže - to je uslov EU, bela šengen lista, pa i 2003. godine se žvalavilo isto ko i danas što se žvalavi.

Gospodine Radovanoviću da li želite o svom amandmanu na član 5? (Da.) Izvolite.