Poštovana predsednice, reklamiram povredu Poslovnika, član 148. stav 1. Govori se o amandmanima i kaže - podnete amandmane predsednik Narodne skupštine upućuje predlagaču zakona, narodnim poslanicima, nadležnim odborima i Vladi.
Dakle, podneo sam jedan amandman na koji se praktično Vlada nije izjasnila, a izjasnila se na amandman koji nisam podneo, imam dokaz ovde. Uvažavajući zaista najiskrenije svu želju gospodina ministra da uvaži amandmane pre svega opozicionih poslaničkih grupa, zaista iz dobre namere bih želeo da izađemo iz ovoga, da vidimo sada kako to da rešimo. Praktično, Vlada se izjasnila na amandman i upućuje me kako je trebalo da podnesem, što sam tako i uradio, pa bih tek onda da pričam.

Imam informaciju da je u skupštinskoj proceduri išlo sve kako treba, ali da je Vlada u obrazloženju, umesto da piše o tački 3) pisala o tački 5), ako sam dobro razumela. U svakom slučaju, ministar i predstavnici Vlade su ovde i kada budemo na tom amandmanu, videćemo o čemu se radi. Što je u Skupštini rađeno, prosto tu nema ni tehničkih ni proceduralnih grešaka. Dakle, kada bude vaš amandman na dnevnom redu razjasnićemo onda. Zahvaljujem. Uvažavam da jeste problem i jeste propust.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Goran Mihajlović, koji želi reč.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas u okviru ove rasprave u pojedinostima imamo cilj da preko niza predloga i sugestija popravimo zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa je u tom cilju i poslanička grupa SRS podnela veoma veliki broj amandmana.
Moram da istaknem da sam prijatno iznenađen činjenicom da je posle dužeg vremena došlo i do prihvatanja jednog broja naših amandmana. Smatram da to treba da bude češća praksa u ovom parlamentu.
Prvi u nizu amandmana koje sam podneo je amandman na član 5. Samo taj član 5. bavi se opštim ishodima i standardima obrazovanja i vaspitanja.
Odmah moram da istaknem činjenicu i mišljenje većeg broja kolega da je to jedan od najapstraktnijih članova, jer sama činjenica da je na član 5. podneto 6 amandmana od strane poslanika svih poslaničkih grupa govori da se on može shvatiti i ovako i onako, pa zbog toga želim da istaknem neke činjenice.
Naime, ovim članom uvodi se pojam "standardi postignuća", što se definiše kao skup ishoda obrazovanja i vaspitanja koji se odnose na svaki nivo, ciklus, vrstu obrazovanja, obrazovni profil, razred, odnosno predmet.
Sama činjenica da se standardi definišu kao skup ishoda je nelogična i protivrečna. Naime, ishod je, po logici stvari, rezultat dešavanja nakon neke pojave ili procesa, pa nije mi jasno kako standardi mogu da budu skup ishoda, jer po ovome ispada da je cilj i svrha obrazovanja i vaspitanja zadovoljenje odgovarajućeg standarda, a u stvari je u pitanju zamena teza, pošto standardi ne treba da budu sami sebi cilj, nego sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva.
U prilog tome navešću neke primere. Recimo znamo da standardi postoje u svim delatnostima ljudskog rada, na primer u tehnici pod standardima podrazumevamo skup propisa, principa i preporuka za bilo koju karakterističnu fazu u životnom veku nekog proizvoda, recimo imamo standarde u konstruisanju, proizvodnji, kontroli, eksploataciji, reciklaži itd. Svaka od tih faza znači ima svoje standarde u cilju da se procesi odvijaju lakše u prostoru i vremenu.
Isto tako mi bismo u obrazovanju mogli da govorimo o standardima u obrazovanju, ali kao sredstvu, a ne kao krajnjem cilju obrazovanja.
Konkretno, ovi standardi postignuća dele se - na opšte i posebne. Koliko vidim opšte standarde je predlagač definisao kao standarde koji se utvrđuju na osnovu opštih ishoda obrazovanja i vaspitanja, a ovi posebni standardi su standardi koji se utvrđuju za specijalne svrhe, prema uzrastu dece, razredima, predmetima itd.
I ovde je nelogično u predškolskom vaspitanju i obrazovanju da govorimo o nekim standardima. U pitanju su deca najmlađeg uzrasta kojima ne možemo postavljati nikakve visoke ciljeve i standarde, nego jednostavno tamo je svrha obrazovanja i vaspitanja sasvim drugačija.
U prilog tome ide i ovo što smo doneli na Odboru za prosvetu, znači amandman 2. na ovaj član 5 - da se ove reči "prema dečijem uzrastu" brišu. Znači, moj amandman je bio u tom smislu da se ceo ovaj stav 7. u članu 5. briše, jer nije jasno ko, na koji način i kojim merilima utvrđuje te opšte standarde postignuća u obrazovanju.

Govorili ste dva i po minuta od vremena koje je predviđeno za vašu poslaničku grupu.

Na član 5. amandman je podneo Milovan Radovanović.

Gospodine Krasiću, izvinite, vi ste se javili po povredi Poslovnika ili da učestvujete u raspravi? Po amandmanu, izvolite.

Nikakav problem, pošto je slično, svi su amandmani početni slični, pa ne moramo baš formalno da se držimo pošto je tema.
Nadam se da gospodin Obradović neće pogrešno da shvati ove moje reči, pošto odavno sedimo u sličnim salama i pričamo o sličnim temama, i te 2003. godine smo pričali kada je ovaj zakon bio na dnevnom redu i kada je neko drugi branio taj zakon, čuveni Gašo Knežević, i tada smo, mogu da kažem, gotovo svi kritikovali i koncept, i način razmišljanja i loše prevode, da sada ne nabrajam šta smo sve kritikovali.
Ovaj zakon treba da predstavlja polazište društvene brige o nečemu što se zove sistem obrazovanja. Naravno, on je proširen i tim predškolskim uzrastom i tu nije problem. Mi ovim zakonom u stvari treba da promovišemo nešto, pravce kako da se dođe do nečega što je verifikovana društvena vrednost za ovo naše društvo.
Da bismo došli do toga, moramo da vidimo ko je sve učesnik u ovom procesu. Naravno, roditelji, deca, obrazovne institucije, prosvetni radnici, struka, onaj ko treba da izvrši kontrolu i jednostavno u nastavku sve ono što se zove privredni i društveni život.
Jer to obrazovanje, ako ne idemo mnogo široko, treba da zadovolji najmanje dva uslova, da u obrazovanom procesu dete sazri, a i da kasnije bude korisni član tog društva, pre svega za sebe, pa onda i za najmilije, najdraže, komšije, prijatelje i generalno za ono što se zove narod.
U traganju za tim rešenjima mislim da je najbolje da se mi okrenemo sami sebi. Malo deluje čudno ovo - sami sebi, ali ne postoji bolji način da se to opiše. Sećam se 2003. godine, ishod, rezultat, ocena, standardi, licenca itd.
Samo da vas podsetim na period kada smo svi mi prošli kroz neki obrazovni proces. Jeste, bio je možda i socijalistički, bio je možda i samoupravni, možda je oponašao nešto sa strane, i istok i zapad, i sever i jug.
Bili su neki mangupi koji su slali ljude da doktoriraju u inostranstvu, da se pokupi nešto što je novo, da se ubaci kod nas ovde, da se prilagodi, da na taj način hvatamo priključak sa nečim što je razvoj, moderno, a da se pri tom ne trudimo da budemo fotokopija. Bukvalno rečeno da ne budemo fotokopija. Manje ili više, mi smo uspevali.
Zašto smo uspevali? Uspevali smo iz prostog razloga što je kod nas VKV majstor kada ode u Ameriku bio doktor matematike. Takav nam je bio obrazovni sistem. Kad se priča o opštem obrazovanju, ipak smo daleko bili ispred drugih.
Mene uopšte ne čudi što ova naša deca osvajaju ovolike medalje, zato što su stvarno inteligentna deca. To je rezultat delimično obrazovnog procesa, entuzijazma njihovih profesora, nastavnika, učitelja, a još više roditelja kao stuba koji pomaže i prirodne inteligencije i interesovanja te dece koja idu na takmičenja.
To ne sme da se zaustavi. Jednostavno, moraju da se stvore uslovi da eksplodira taj potencijal, da se verifikuje na pravi način. Hvala bogu, mi ne manjkamo u tome.
Dokaz je, siromašna sredina daje genije, genijalci uče se, bore se za život, za mesto u društvu i idu napred.
Sada da se vratim na one stubove i na one, kako se to kaže, subjekte u tom obrazovnom procesu. Mislim da mi kao društvo nismo danas ni sposobni da sagledamo svaki taj stub ponaosob, a kad pogledamo koje su sve neizvesnosti i koji su sve izazovi, počev od porodice, ulice, škole, mesne zajednice, opštine, okruga, republike, pa i ono što se promoviše kao vrednost preko medija.
Ili ne samo preko medija nego u običnom životu, gde imamo situaciju da je svaki pojedinac podeljena ličnost, gde kući u četiri zida na neke pojave reaguje kao ljudsko biće, a kad izađe na ulicu reaguje kao političko biće i ta dva njegova pogleda se dijametralno razlikuju u odnosu na date okolnosti, onda stičemo utisak da imaginarni propisi, propisi sa sistemom pukih želja, bez realnih mogućnosti, mogu još više da nam načine štetu i da nas zavaraju.
Ova grupa poslanika SRS, a svi su poprilično vezani za prosvetu, ili kao univerzitetski profesori, ili kao profesori u srednjim školama ili nastavnici u osnovnim školama, jednostavno prenose svoje iskustvo sa ciljem da se postojeći propis popravi, prilagodi, kako bi se na bazi postojećih mogućnosti i okolnosti izvukao maksimum, kako bi svi oni koji učestvuju u tom obrazovno-vaspitnom procesu bili ne samo zadovoljni, nego doprineli ostvarenju nekih rezultata koji mogu da se verifikuju kao društveno prihvatljivi.
Ukoliko se čuje neka teška reč ili teška kvalifikacija povodom nekih nelogičnosti, ishod, rezultat, licenca ili ne znam šta, onda samo shvatite, kao odraz opravdane kritike, da nije dobro kada žaba vidi gde se konji potkivaju, pa i ona digne nogu.
To smo imali za vreme Gaše Kneževića. To moram da vam kažem, za vreme Gaše Kneževića mi smo dobili propis koji prosvetni radnici jednostavno nisu mogli ni da shvate. Ajde što oni nisu mogli da shvate, nisu mogli da ga shvate ni roditelji, ni oni koji treba da ga primenjuju, ni oni koji treba da ga kontrolišu. Naprosto, to nije moglo da funkcioniše kao jedan sistem.
Naši amandmani su pre svega zbog toga, jer plašimo se da i ovo ne može da funkcioniše kao jedan jedinstven sistem.
Naravno, kad kažem jedinstven sistem, mislim da mora da se vidi sistem i da se tom sistemu prilagodi organizacija, da bi svako u toj organizaciji ispunjavao ulogu koju ima u okviru tog sistema. Mi to ovde stvarno ne vidimo i plašimo se da iz ovoga ne izađe neka navodno reforma koja jednostavno teoretski ne može da da neke rezultate.
Naprosto, našim propisima treba mnogo više života. Život je izgleda izbačen iz ovih naših propisa i zato mi intervenišemo ovim amandmanima. Dobro je ako ste prepoznali u nekom broju amandmana da imamo tu nameru. Mi smo tu nameru imali i 2003. godine, to moram da vam kažem.
Tada smo daleko veći broj amandman podneli, ali tad je bilo nemoguće razgovarati, jednostavno, dođe čovek za govornicu i kaže - to je uslov EU, bela šengen lista, pa i 2003. godine se žvalavilo isto ko i danas što se žvalavi.

Gospodine Radovanoviću da li želite o svom amandmanu na član 5? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 5, iako je prilično obiman, sadrži u sebi određene opšte stavove i principe, kao što stoji u obrazloženju Predloga zakona.
U drugom delu, obzirom da nas interesuje u vezi podnetog amandmana, govori se o standardu obrazovanja i vaspitanja i to kako opštim, tako i o posebnim standardima.
Stav 8. pomenutog člana 5. predloga zakona kaže - za dete i učenika kome je usled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta i drugih razloga to potrebno, posebni standardi postignuća mogu da se prilagođavaju svakom pojedinačno, uz stalno praćenje njegovog razvoja.
Lepo rečeno, kao priča iz bajke, ali je istovremeno priča za malu decu. Sasvim je to u redu kada se pročita i kada se razmisli da to može da se sprovede, da je to izvodljivo.
Međutim, amandmanom poslaničke grupe SRS upravo na stav 8. člana 5. Predloga zakona traži se da se briše ovaj stav. Zašto? Iz jednog jednostavnog razloga, gospodine ministre, zato što nije moguće realizovati ga u praksi, nije sprovodljiv, pogotovo ako imamo u vidu odredbe člana 155. Predloga zakona, koji govori o ekonomskoj ceni koju utvrđuje ministar nadležan za poslove prosvete, odnosno u ovom slučaju vi, gospodine Obradoviću. Nemoguće je ga je primenite.
Recimo, dete ometeno u razvoju ili smanjenog razvoja u toku određenog perioda života iz Aleksinca treba da ide u Beograd u specijalnu školu, jedinu školu koja postoji u Srbiji. Potrebno je dosta novca za boravak, za staratelja, za pratioca i naravno za ekonomsku cenu pohađanja te škole. Koliko je to para? Mali broj ljudi danas može da priušti sebi to zadovoljstvo da školuje decu pod takvim uslovima.
Međutim, za razliku od velikog broja ljudi, ima jedan broj ljudi, među njima i jedan naš bivši radikal, koji se sam hvalio da je materijalno obezbeđen do kraja života, kupio je diplomu diplomiranog pravnika, to proverite, a izgleda diplomu magistra pravnih nauka. Njima, koji su povezani sa tajkunima, zbog velike količine novca je sve omogućeno, a velikom broju građana Srbije nije i oni žive u siromaštvu i bedi.

Gospodin Žarko Obradović, ministar. Izvolite, gospodine ministre.

Gospodine Radovanoviću, hvala vam na tim rečima, rečima posvećenim obrazloženju vašeg amandmana. Mi govorimo o istoj stvari, mislimo na istu stvar, a očigledno različito radimo.
Mi uporno sve ove argumente koje ste vi pomenuli kao razlog da se briše stav ovog zakona, mi mislimo da oni u stvari opravdavaju postojanje ovog stava u zakonu, jer nama i jeste ideja da se smanji broj dece u specijalnim školama i da budu deo redovnog sistema obrazovanja.
To nam je ideja i zato se pojedini delovi zakona, pogotovo vezani za, da kažem inkluziju i za elemente neke određene, primenjivaće se od 2010. godine, da bi mi u toku ove godine pripremili sve potrebne uslove, i normativno i suštinski, da bi upravo postigli cilj o kojem ste vi govorili.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić, koji želi reč. Izvolite, gospodine Saviću.