Možda ću koristiti i malo vremena poslaničke grupe, pa vas molim da me ne prekidate. Želim da, govoreći o ovom amandmanu koji smo mi podnele, na početku kažem i nešto o zakonu, pošto nisam do sada imala prilike. Mislim da je jako dobro što se ovaj zakon našao na dnevnom redu i jako je dobro što će biti usvojen.
Takođe, želim da istaknem da je na Odboru za smanjenje siromaštva pre mesec ili dva dana održano javno slušanje, gde je tema bila ovaj zakon, koji je već dugo u skupštinskoj proceduri, ali se do sada nažalost nije našao na dnevnom redu. Tom prilikom slušanju je prisustvovao veliki broj zainteresovanih građana i grupa građana raznih kategorija i svi oni zajedno su dali podršku usvajanja ovakvog zakona.
Takođe, Odbor za smanjenje siromaštva jednoglasnom odlukom je doneo odluku da će podržati stavljanje ovog zakona na dnevni red, kao i njegovo izglasavanje.
Pozivam sve kolege koje su u tome učestvovale da i tokom glasanja daju podršku ovom zakonu, jer je to zaista zakon koji se tiče velikog broja građana Srbije, a rekla bih i Srbije uopšte. Zašto?
Zato što socijalno stanovanje podrazumeva, naravno, obezbeđivanje stanova za sve kategorije građana koje po tržišnim uslovima ne mogu da dođu do stana, ali se tu podrazumeva i mogućnost podsticanja stanogradnje, što je takođe jedna od mogućnosti ne samo razvoja zemlje, nego i dodatnog zapošljavanja ljudi, ali isto tako i razvoja onih delova naše zemlje koji do sada nisu bili dovoljno razvijeni.
Rekla bih da je ovo jedan zakon koji uključuje u sebe i ekonomski razvoj, ali i socijalnu pravdu, i takvi su valjda, ne valjda, to su svakako najbolji zakoni koje možemo doneti.
Nažalost, u prvobitnom tekstu zakona nisu bile jasno definisane kategorije građana koje će imati prednost pri dobijanju stanova i koleginica Rajkov i ja smo smatrale da je ovo potrebno uneti u zakon. Ali, naravno, to su smatrali i svi ljudi iz ugroženih grupa koji su nas kontaktirali tokom ovog perioda. Tako da smo mi podnele amandman koji je nažalost odbijen, a na sreću prihvaćen.
Dakle, to je amandman koji je, uz dopunu amandmana koji je dao kolega iz poslaničke grupe SPS-a, u stvari postao amandman Odbora, te je tako naše osnovno rešenje, uz njegovu dopunu, postao amandman koji je postao sastavni deo zakona. To sam želela da pojasnim. Zašto smo to uradili?
Postojale su još neke izmene koje smo uneli. Pre svega, mi smo smatrali da u opštim merilima ne može da stoji telesno oštećenje, jer telesno oštećenje kao kategorija ne postoji, već postoji invalidnost. Zato smo uveli kategorije onih građana koji bi trebalo da imaju prednost pri donošenju odluka ko će dobiti socijalni stan. Tako smo mi smatrali da su to sledeće kategorije.
Navešću kojim smo redom predložili da te kategorije budu deo ovog, odnosno da dobiju prednost pri odlučivanju. To su, pre svega, mladi, deca bez roditeljskog staranja, samohrani roditelji, porodice sa četvoro ili više dece, samačka domaćinstva, lica preko 65 godina, osobe sa invaliditetom i Romi. Mi smo smatrale da je ovo amandman koji obuhvata sve osetljive kategorije u našem društvu. Naravno da smo svesni toga da uvek postoji bojazan i pitanje koje su to tačno kategorije i zašto jedne jesu unesene, a druge nisu.
Saglasni smo sa tim da strategija stanovanja treba možda da odredi koje su to kategorije, ali mi smo se pozivale pre svega na to da naša zemlja već ima neka strateška dokumenta koja to određuju. To je, pre svega, strategija za smanjenje siromaštva koja ove kategorije koje smo mi naveli i jeste naglasila kao posebno osetljive i kao posebno siromašne kategorije građana.
Želim nešto da kažem i o ovom novom amandmanu Odbora. Moram da kažem da smatramo da je on malo nekonzistentan. Kategorija invalidnosti obuhvata sve građane Srbije koji imaju invalidnost i mi smo smatrali da su svi ravnopravni u toj kategoriji. Ovako su praktično u nabrojane kategorije ubačene još tri kategorije, to su: lični vojni invalidi, porodični invalidi i civilni invalidi rata.
Da se razumemo, nemamo ništa protiv toga da ljudi koji su učestvovali u ratovima koje je naša zemlja vodila, a često u njima nije učestvovala, da su oni, dakle, u tim ratovima nedvosmisleno učestvovali i da imaju pravo da država na poseban način o njima brine.
Ali prosto, mi smo smatrali da su oni uključeni u kategoriju osoba sa invaliditetom, jer kada se određuje invaliditet, onda se govori o stepenu invaliditeta, ne govori se o vrstama ljudi, o načinima na koji su ti invaliditeti stečeni.
Tako da smo mi smatrali da naš amandman svejedno obuhvata sve, ali naravno nemamo ništa protiv da bude urađeno i ovako kako je sada urađeno.
Naš amandman predviđa i da Vlada donosi posebne programe stanovanja u skladu sa potrebama, ali isto tako i da lokalne samouprave, u skladu sa svojim potrebama i u skladu sa decentralizacijom, imaju prava da donose svoje programe stanovanja.
U okviru tih programa, mi smo insistirali takođe na tome da programi uvek imaju u vidu i ravnomerni regionalni razvoj, ali isto tako i celokupni razvoj naše zemlje, što znači da pravo na ovakve stanove će imati recimo i ljudi koji mogu da doprinesu razvoju određenog dela naše zemlje tzv. kadrovski nekadašnji stanovi.
Dakle, smatrali smo da prosto sve ovo treba da bude uključeno u zakon, i to i jeste na kraju krajeva amandmanom Odbora postalo deo zakona i sada ću naš amandman povući nakon ove diskusije.