Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama su danas bila tri zakona čiji je najmanji zajednički sadržalac zaduživanje države.
Da li mi prija to što se nalazim u poziciji da branim zakon koji u osnovi znači povećano zaduženje države? Naravno da ne, ali ne zato što je iza toga neki neracionalni razlog, to je više stvar moje prirode i vremenskog horizonta koji gledam.
Moj vremenski horizont je uvek dugi rok, što je normalno ako imate decu. Da li smo mi prekomerno zadužena država? Naravno da ne. Zato što nismo prekomerno zadužena država, to nam daje mogućnost da se zadužimo u kriznim, da bismo se razdužili u boljim vremenima, kao što smo radili od 2001. godine.
Još jednom bih vas podsetila na nekoliko neospornih činjenica. Neosporno je da je dug države Srbije 30% društvenog proizvoda. To nije ne visoko, to je relativno nisko u poređenju sa svetom.
Šta je problem? Čeka nas drugi dug, a to je onaj koji će nastati kada usvojimo zakon o restituciji i o tome treba misliti.
S druge strane, imamo visok spoljni dug ili, recimo, na granici između srednje i visoko zadužene zemlje. Međutim, hoću da vas podsetim da, prema podacima za prvih pet meseci u 2009. godini, spoljna zaduženost Srbije je opala.
Šta se u stvari desilo? Razdužio se privatni sektor, pre svega kompanije, za 650 miliona evra. Država se jeste zadužila za 400 miliona evra. Razlika je pad spoljne zaduženosti od 200 miliona. Pri tome, ponavljam, kada govorim o zaduženosti države, ovoga puta sam uzela u obzir kredit prema MMF.
Postoje nekoliko razloga zašto se država zadužuje i normalno je da se država zadužuje, jer da nije normalno ne bi ni postojao Zakon o javnom dugu i ne bi se drugi oko nas zaduživali.
Dakle, države se sve u svetu zadužuju iz nekoliko bitnih razloga: premošćavanje likvidnosti, finansiranje deficita, refinansiranje i krupni investicioni projekti. Zbog toga se zahvaljujem gospođi Jorgovanki Tabaković na amandmanu, koji u suštini precizira razloge zbog kojih se država zadužuje. Ali, da li uslovi za dobijanje kredita države zaista tako loše govore o ugledu Republike Srbije. Nažalost, ugled se lako gubi, a teško dobija.
Recimo, krajem 70-tih godina i početkom 80-tih godina mi smo se poredili, gospođo Tabaković, sa potpuno drugačijim zemljama. Tada je nama reper bila Španija, Portugalija i Grčka, danas su to zemlje zapadnog Balkana. Danas su to neke zemlje centralne istočne Evrope. Danas su neke od tih zemalja deo EU, a mogu vam reći da su se Republika Srbija i JP „Putevi“ zadužili po boljim uslovima, jeftinije nego što se zadužuje država Rumunija, nego što se zadužuje država Bugarska, nego što se zadužuje Republika Hrvatska.
Neko je postavio pitanje kako smo došli u situaciju da se zadužimo. Odgovor na pitanje je da li se samo mi zadužujemo. Kada ne bi bilo potrebe za zaduživanjem, ne bi bilo potrebe ni da postoji finansijski sektor. Finansijski sektor upravo i postoji da bi se neko, stanovništvo, privreda, pa i država, zadužili.
Od 2001. godine mi smo dugove samo vraćali. Ako neko pita kako su potrošene pare od privatizacije, mogu da napravim tabelu i da vam dam tačno u dinar ili u evro. Ali, najgrublje, potrošeno je za vraćanje ranijih dugova koji nisu bili formalni dugovi, država nije priznala da se zadužila kao što ova država priznaje, ali nije redovno isplaćivala svoje obaveze, što je takođe dug.
Znači, nije bio dug de iure kao ovaj ili ovi o kojima danas govorimo, ali jeste bio dug de facto. Šta smo mi to sve vratili iz prihoda privatizacije proverite, to nisu bili mali iznosi. Podsetiću se samo nekih stvari. Znači, to je bio dug prema penzionerima, stari, veliki i mali. Znači penzionerima iz fonda koji pokriva zaposlene penzionere, to je bio dug prema poljoprivrednicima, to su sve bili neregulisani dugovi, ali de facto dugovi, i ako država hoće da gradi kredibilitet mora da vrati te dugove.
To je bio takođe dug prema penzionerima zemljoradnicima, to je bio dug prema korisnicima dečijeg dodatka, to je bio dug za otplatu stare devizne štednje koja je, gle čuda, nestala, to je bio dug za otplatu zajma za preporod Srbije koji je takođe potrošen i, uz sve to, to je bio dug prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca.
Znači, za povraćaj tih dugova, kako su dobro primetili poslanici DSS i pre vremena, kao što je bio ne samo dug prema MMF nego i dug prema Svetskoj banci, znači za vraćanje dugova i plus za neosporni deficit koji je Republika Srbija imala u poslednjih tri ili četiri godine. On je u proseku bio dva i po posto društvenog proizvoda.
Gospođo Tabaković, koliko god volela vaše amandmane koji insistiraju na dobrom jeziku i preciznosti, tako mi povremeno smetaju vaši komentari. Jedan od tih komentara jeste da kriza nije uticala na stanje javnih finansija. Nije bio razlog to što sam danas donela ovde "Ekonomist" i znam da svi čitate "Ekonomist", ali ne bi bilo loše pogledati kako kriza utiče na stanje javnih finansija u svim zemljama sveta.
Gospođo Jorgovanka, kriza utiče na stanje javnih finansija i u Brazilu koji, složila sam se potpuno sa vašim rečima, vodi školsku, udžbeničku makroekonomsku politiku. Dakle, deficit javnih finansija zabeležen u Brazilu, veoma visoke kamatne stope, možemo i o tome govoriti, pad društvenog proizvoda i pad industrijske proizvodnje.
Dakle, mislim da nije u redu reći da kad se desi, neću reći Armagedon, kad se desi kriza, kad je ta kriza svetska, kada padne svetska tražnja, kada ova privreda od 18% platnog deficita, prilagodi se za manje od pola godine recimo na 10% deficita platnog bilansa, pada uvoz, pada domaća tražnja i sve što donosi prihode javnim finansijama, nije fer reći da to nema veze sa stanjem u javnim finansijama.
Ono što ste me svi ovde naučili, iako sam mislila da sam celog života bila dobar đak, ovo je lekcija koja mi negde stoji tu i na njoj vam se zahvaljujem, čini me jačom, a to je – šta god da uradite, uvek pogrešite.
To je prosto nemoguće. Čak i kada neko ima lošu nameru i veoma često nešto loše radi, postoji ona narodna, i ćorava koka ubode poneko zrno. Ne, što smo god uradili pogrešili smo.
Pokušala sam to da objasnim sebi na neki racionalan način i onda sam shvatila da je u biti najbolje imati restriktivnu, kako većina od nas kaže, jeftinu fiskalnu politiku, pardon jeftinu državu, to onda znači da je to onda strašno nepopularno. Čvrsta fiskalna politika i jeftina država znači veoma malo učešće države u javnoj potrošnji, ili znači veliko učešće javne potrošnje i visoki porez. Dakle, kada bih želela trenutno da imam vrlo restriktivnu fiskalnu politiku, morala bih da povećam poreske stope i da smanjim javnu potrošnju.
Kad se smanji javna potrošnja navučete na sebe gnev 9.500 budžetskih korisnika, 145 opština, predsednika lokalnih zajednica, penzionera, zaposlenih i dobijete neku, uslovno blagu pohvalu stručne javnosti, sa ocenom – dobro, pala je javna potrošnja, ali to nije značajno, bez obzira koliko se smanjila.
S druge strane, kada povećate poreske stope, možda i argumentovano, svi su protiv vas, čak i oni koji koriste, na osnovu povećanih sredstava, ta sredstva – znači protiv poreskih stopa su bukvalno svi.
Kada želite da ublažite povećanim zaduživanjem, takođe kada se država zadužuje protiv su svi. Ne znam da li sam Pinokio, pretpostavljam da niste na mene mislili, a što se znanja tiče, negde mislim da čovek uči dok je živ i da i znanja, kao i telo, zastarevaju.
Danas ste više puta kritikovali monetarnu politiku. Ja sam ministar finansija i možda ne bi trebalo da kažem svoje viđenje monetarne politike, ali pošto sam nekako u tom periodu bila viceguverner NBS osećam se prozvanom.
Podsetila bih da mi se čini, izvinjavam se možda sam pogrešno razumela, ali način na koji ste vi predstavili kakva treba da bude monetarna politika – potpuna kontrola svih tokova novca i deviznog tržišta, i monetarna politika u funkciji proizvodnje, podsetila bih vas da je takva monetarna politika vođena pre 2000. godine. Znači, vođena je u drugom vremenskom periodu, nadam se da niko do nas nije zaboravio makroekonomske posledice i da ne treba da zaboravi.
Vidite, postoji jedno jednostavno pravilo koje kaže – ako imate jedan cilj, taj jedan cilj možete koristiti samo jedno sredstvo, a ako imate više ciljeva morate da koristite više sredstava i uvek koristite ono sredstvo koje daje najbolje efekte po dati cilj.
Kada je u pitanju monetarna politika, sadašnje stanje stvari jeste da se monetarna politika uglavnom i pretežno fokusira na stabilnost cena. O tome govore svi zakoni o centralnim bankama u svetu. Postoji samo jedna država koja monetarnu politiku upotrebljava za nešto što se zove minimiziranje stope nezaposlenosti. Sve druge države u svetu monetarnu politiku koriste u funkciji stabilnosti cene ili borbe sa inflacijom.
Kakva je bila monetarna politika? Vi možete da kažete da je kurs bio apresiran, da je zbog toga imala štete privreda i sigurno da izvoznicima ne odgovara kurs koji apresira. Međutim, hoću samo da vas podsetim da je rezultat takve monetarne politike, koja jeste bila prečvrsta, malo kasnije ću objasniti i zašto je morala da bude prečvrsta, jeste da uprkos svemu – finansijski sektor u Srbiji je stabilan.
Uprkos tome što je preko noći nestalo, nije izneto iz zemlje, ali jeste iz bankarskog sektora, devizna štednja se sa štednih računa prebacila u sefove kod istih banaka – to je bio realan život, iz bankarskog sektora, nijedna banka nije bankrotirala. Pogledajte u okruženju koliko je bilo bankrotstva.
Normalno je da se u uslovima izgradnje kredibiliteta vodi restriktivna monetarna politika, a restriktivna monetarna politika je visoke kamatne stope i visoke stope obavezne rezerve. Ne postoje drugi instrumenti monetarne politike. Kada govorimo o monetarnoj, govorimo o ta dva instrumenta. Pri tome je obavezna rezerva uglavnom napuštena i postoji samo kamatna stopa.
Zašto se vodi takva monetarna politika? Da biste ubedili javnost, stanovništvo, subjekte, finansijsko tržište, da ste rešili da budete kredibilni. Gubitak NBS je u najvećoj meri bio računovodstveni i znam da vi to dobro znate. Ali, šta je bila alternativa – da NBS ima gubitak, što u prevodu znači da poreski obveznici plaćaju za stabilnost ili da inflacija bude veća, pa da poreski obveznici, jer inflacija je takođe porez, plaćaju za nestabilnost.
Teško je naći zemlju koja u izgradnji kredibiliteta nije imala visoke troškove. Nijedna nije odustala od cilja da bi imala veći profit centralna finansijska institucija, a to je centralna banka. U toj zemlji koju toliko hvalite, a to je Brazil, u tome vas podržavam, ali dodajem da su to i neke druge latinoameričke države, kao na primer Čile, a u novije vreme Peru, Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka, Izrael ranije, proverite da li su centralne banke bile institucije koje su imale visok profit ili su imale gubitke.
Dakle, kapital Češke centralne banke, koja je pojam stabilne države, jeste negativan, zato što u dugom nizu godina centralna banka Češke ima gubitak. Dakle, nije nađeno superiornije rešenje.
Gde su nestale devizne rezerve? Mislim gospodine Raduloviću da ste mi vi postavili to pitanje. Moram da vam kažem da nisu nestale. Vi možete da mislite da su devizne rezerve smanjene, reći ću razlog, gde su, ali da su nestale nisu.
Pod jedan, kao što sam rekla, od oktobra, manje od mesec dana, iz bankarskog sektora otišlo je, preselilo se ili u slamaricu ili u sefove više od 1,2 milijarde evra. To može objasniti deo pada deviznih rezervi.
Srećom, kao rezultat stabilnog finansijskog sistema i nekih zakona koje je ova skupština donela, devizna štednja se vraća iz slamarica, iz sefova ponovo u bankarski sistem. Prema najnovijim podacima, mislim da je negde oko 400 miliona evra već vraćeno.
Druga velika stvar na koju bih vas podsetila, a varujem da ste zaboravili, ili je možda niste uočili. Znači, u onom delu godine, to je bilo od oktobra ili možda nešto pre toga, zaista su postojali psihološki faktori koji stoje iza kretanja kursa.
Da bi stabilizovala devizno tržište Narodna banka Srbije je donela u više navrata jednu vrlo važnu meru, na koju se često zaboravlja, a to je, da jesu banke obavezne da drže devizne rezerve, obaveznu rezervu u deviznom znaku, ali da ona ne treba da bude cela u deviznom znaku, nego recimo da je 40% u dinarima, a 60% u devizama.
Na taj način, šta se desilo? Banke su praktično povukle ono što su nekad bile devizne rezerve, a u centralnu banku stavile dinare. Šta se desilo? Repo stok je smanjen, a sa druge strane su porasle devizne rezerve poslovnih banaka. Novac nigde nije nestao, on je ostao u sistemu.
Kamatna stopa; gospodin poslanik iz Radikalne stranke je želeo da kao ministar finansija podržim zakon kojim će banke na našem tržištu odobravati kredite pod istim uslovima pod kojim odobravaju u svojim zemljama maticama.
Vidite, i ovde postoje pravila, a pravilo je da je kamatna stopa cena, cena kao i svaka druga, i da se kao i svaka druga cena ona određuje na tržištu. Ona je rezultat uglavnom, pored drugih razloga, ali pretežno ponude i tražnje. U uslovima kada je tražnja toliko mnogo veća od ponude, jasno je da je cena onda veća.
Gospodin Nikolić iz DSS je, po ko zna koji put, ne znam da li je prisutan, mislim da nije, ukazivao na moju, hajde da kažem odgovornost kada su pitanju procene društvenog proizvoda. Mislim da sam više puta rekla da nisam pravila projekcije, odnosno Ministarstvo finansija, društvenog proizvoda. Zašto?
Zato što mislim da to treba da radi struka i zato što to treba da rade institucije, veliki broj ljudi, na osnovu velikog broja vremenskih serija. Pošto nisam pravila te projekcije, ne mogu da se osećam odgovornom za njih, a veoma dobro znam da u ekonomiji ništa nije sigurno i da nikad ne možete predvideti dobro.
Podsetila bih vas na projekcije koje smo mi preuzeli kao Ministarstvo finansija, dakle, nismo bili autori, i to sam više puta rekla, mi smo preuzeli projekcije ozbiljnih institucija. Jedna ista institucija je jula 2008. godine rekla da će Srbija imati stopu rasta u 2009. godini 5%, da bi u julu 2009. godine rekla da će ona biti minus 4%. Dakle, to nisu moje, i one ne govore o mojoj stručnosti, to su preuzete projekcije.
Inače, apstrahujući političku dimenziju, volela bih više zbog javnosti, ali i zbog mene lično, da poslanik Nikolić podeli s nama, na osnovu kojih vremenskih serija i tehnika je došao do zaključka da će pad društvenog proizvoda biti minus 7%.
Takođe, neko je ipak pokušao ili da izvrne ili nisu dobro, moram da priznam da nisam čitala, volim da kažem - branim se nečitanjem, pošto me često pogode članci napisani u medijima. Dakle, volela bih da kažem ono što sam zaista rekla, pretpostavljam da su to bile moje reči izgovorene na konferenciji za štampu. Rekla sam doslovno ovo - da je GDP u 2009. godini rastao po stopi ne 5%, nego po stopi od 3%, a da je javna potrošnja onakva kakvu smo planirali ovim rebalansom za 2009. godinu, da bi tada budžet Republike Srbije bio u ravnoteži. Iza toga stojim. To je veoma jednostavna računica.
Na kraju možda par reči, a u vezi su sa sadašnjom vladom i vladom gospodina Koštunice. U smislu toga koliko košta ova država sada i država koliko je koštala dok je premijer bio gospodin Koštunica, nažalost košta isto, košta isto u smislu učešća javne potrošnje u društvenom proizvodu.
Ukazala bih još jednom da izolovano posmatrano sve vaše kritike su u redu. U pravu su oni koji kažu da se ova država zadužuje, da je bolje da se ne zadužuje. To je u redu i u pravu je. Bolje biti nezadužen nego prezadužen. U pravu su oni koji kažu da je dobro imati niske poreske stope.
U pravu su oni koji kažu da je država skupa i u pravu su oni koji od države očekuju da obezbedi pristojnu starost svima, da ima modernu vojsku, da ima besplatno školstvo, da ima zdravstvo na raspolaganju svima, da zaposli, da obezbedi pristojan životni standard. Samo što niste u pravu ako to tražite istovremeno.
