Zahvaljujem.
Gospodin Aligrudić, replika. Pretpostavljam da ste se prepoznali u kazivanju gospodina …
Molim?
(Narodni poslanik Miloš Aligrudić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Izvolite.

 Da, moram formalno da reagujem. U članu 195. Poslovnika predviđeno je da pravo i dužnost predstavljanja Vlade u Narodnoj skupštini ima predsednik Vlade, u stavu 1. U stavu 2. se kaže da Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinim pitanjima po dnevnom redu na sednici Skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.
Dobili smo papir u kome stoji da je za ovu raspravu i za sledeći set zakona ovlašćeni predstavnik Vlade dr Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i turizma, za šta verujem da je greška, zato što nije normalno da ministar trgovine i turizma predstavlja Vladu, mada je i to moguće, za ovakav set zakona i za ovako važnu raspravu o Strategiji odbrane i bezbednosti.
Verujući da je greška i da se ona može otkloniti, zato vam i ukazujem na tu grešku, i predlažem da se sednica normalno nastavi, kao što je i do sada trajala, nadam se da će ovo biti jedini prekid sednice, ovo je moja primedba, a da se u međuvremenu pribavi ispravka ...…zato što smatram da je nemoguće ovo, tačno.
Dakle, da se pribavi ispravka ovog obaveštenja u kome bi stajalo da Vlada određuje Dragana Šutanovca, ministra odbrane, da bude ovlašćeni predstavnik Vlade.
To, prosto, mora da se uradi. Pa, ako nije moguće odmah, onda neka bude u popodnevnom delu sednice. Hvala.

Zahvaljujem.
Imamo člana Vlade, pa ću ga zamoliti da nam on pojasni.
Izvolite, gospodine ministre.

Samo kratko pojašnjenje. Članovi Odbora za odbranu i bezbednost znaju o čemu se radi. Naprosto, pre više meseci smo planirali za sutra jednu veliku vojnu vežbu koja će biti na Pešteru i kao domaćin te vežbe dužan sam da sutra budem tamo, tako da ovde, u ovom papiru, piše – određen je i dr Slobodan Milosavljević. Ovo  ''i'' znači sutra pre podne, i u određenom terminu kada ne budem bio u mogućnosti.
Je li je u redu? Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima gospodin Balint Pastor.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, želeo bih da govorim o svim tačkama iz sfere odbrane i vojske, jer se radi o tačkama koje su u svakom pogledu povezane i da se ne bi javljao sutra kod ove druge celine želeo bih da kažem da će poslanici Poslaničke grupe manjina i SVM glasati za sve ove predložene zakone i strategije. Glasaćemo za obe strategije i za šest predloga zakona. Nismo podnosili ni amandmane.
Smatramo da je jedna od najvećih vrlina predloženih strategija što u njima ne piše da je Srbija vojno neutralna država. Nas raduje što je ta rečenica izostavljena iz ovih strategija, jer smatramo da bez obzira na to što je još uvek na snazi odluka Skupštine iz decembra 2007. godine, o tome da je Srbija vojno neutralna država, ta odluka je maksimalno pogrešna za Republiku Srbiju i za sve njene građane.
Sa druge strane, SVM se zalaže za profesionalizaciju Vojske Republike Srbije i nadamo se da će ovi predloženi zakoni samo godinu- dve biti primenjeni u neizmenjenom obliku i da ćemo vrlo brzo imati izmene većine ovih zakona, s obzirom na to da će se uvesti profesionalna Vojska Srbije, prema našim nadama, u roku od, recimo, dve godine.
Znamo da je bilo planirano da se to odradi do kraja 2010. godine, ali imamo razumevanje zato što to nije jednostavno, pre svega, zbog ekonomske situacije to nije moguće učiniti do kraja sledeće godine, ali bi bilo dobro da se to uradi, recimo, u naredne dve godine. Smatramo da je to svakako realno.
Što se tiče Strategije odbrane smatramo da je dobro što među osnovnim ciljevima piše da je to integracije u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukture i učešće u NATO programu Partnerstvo za mir. Raduje nas i to što među zadacima politike odbrane piše da je to transformacija i profesionalizacija Vojske Srbije, angažovanje u NATO programu Partnerstvo za mir i dostizanje interoperabilnosti sa sistemima odbrane država uključenih u NATO program Partnerstvo za mir.
Od gospodina ministra ne očekujem odgovore na neka pitanja koja ću postaviti, odnosno na neke dileme, jer znam otprilike kakvi bi bili odgovori. Poslednjih dana smo čitali izjave gospodina ministra u raznim dnevnim novinama, nedeljnicima itd, ali smatram da je Parlament Srbije institucija gde konačno treba da pokrenemo jednu parlamentarnu diskusiju, debatu, o neophodnosti priključenja Republike Srbije u NATO, jer smatramo da je došlo vreme kada više nema opravdanja da guramo glavu u pesak i da se ponašamo kao da nismo svesni toga da je interes Republike Srbije i svih njenih građana da Srbija jednog dana postane članica NATO pakta.
U decembru 2007. godine, kada smo usvajali Zakon o odbrani i Zakon o vojsci, gospodina Šutanovca sam pitao šta je tu politika Vlade, da li je to politika koju je tada propagirao tadašnji premijer Republike Srbije ili je to politika koju je propagirao drugi deo ministara u tadašnjoj Vladi Republike Srbije.
Tada sam dobio odgovor da Srbija nije spremna da uđe u NATO. Naravno da 2007. godine nije bila spremna, nije spremna ni danas, ali me interesuje da li je uopšte među prioritetima Republike Srbije da jednog dana postane punopravan član NATO pakta?
Znam i to da će građani Republike Srbije na referendumu najverovatnije odlučivati o tom pitanju, ali smatram da je zadatak svih parlamentarnih stranaka, zadatak narodnih poslanika, a pre svega, Vlade i ministara, da ljudima, da građanima daju prave informacije, da građanima daju informacije o pozitivnim i negativnim stranama vrlo važnih pitanja, pa i o tome da li Srbija treba da uđe u NATO pakt.
Nije zadatak političara u Srbiji da govore ljudima ono što oni žele da čuju, nego je zadatak da na neki način političari ''edukuju'' građane, da ukažu na neke pozitivne strane, u ovom slučaju, ulaska Republike Srbije u NATO pakt.
Malopre sam rekao da Savez vojvođanskih Mađara 2007. godine u decembru nije glasao za to da Srbija postane vojno neutralna država iz više razloga.
Kao prvo, smatramo da ozbiljne države takvu odluku donose izmenom Ustava, odnosno donošenjem novog ustava. Vojna neutralnost treba da se deklariše Ustavom države, a ne jednom skupštinskom rezolucijom koja za temu uopšte nema teme iz sfere odbrane ili vojske, nego, u našem konkretnom slučaju, to je bila jedna rezolucija o Kosovu i Metohiji koju je Skupština usvojila 26. decembra 2007. godine. Tada tri male opozicione stranke nisu glasale za jednu ovakvu rezoluciju, a Skupština je, nažalost, velikom većinom usvojila tu ''Rezoluciju o zaštiti teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije''.
Mi nismo glasali protiv te rezolucije, jer nismo želeli da se protumači da smo mi protiv teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Nismo želeli da se to zlonamerno tumači, ali smo vrlo jasno rekli u tadašnjoj raspravi da se apsolutno protivimo načinu na koji se Srbija deklariše kao vojno neutralna država, a s druge strane, maksimalno se protivimo i toj odluci o vojnoj neutralnosti.
Gospodin ministar je pre nekoliko dana izjavio da dilema da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne postoji samo u javnosti, jer Beograd još nije dobio poziv za članstvo u Alijansi.
Pa, Srbija nije dobila ni poziv da bude članica UN, OEBS-a, Saveta Evrope, EU, pa bez obzira na tu činjenicu, mi smo članica tih međunarodnih organizacija, izuzev EU, naravno, za sada, ali imamo vrlo jasne prioritete, imali smo vrlo jasne prioritete za to da se učlanimo u te međunarodne organizacije.
To bi bilo otprilike kao kada bih ja rekao da Savez vojvođanskih Mađara nije bila parlamentarna stranka u ciklusu od 2004. godine do 2007. godine, jer nismo dobili poziv da učestvujemo u radu Parlamenta.
Srbija treba da pokaže interesovanje da postane članica NATO pakta, i svesni smo da Srbija neće ući u NATO u sledećih nekoliko godina, ali bi trebalo voditi politiku na način da to bude omogućeno, da, kao prvo, stavimo van pravne snage taj član 6. Rezolucije o zaštiti teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Republike Srbije da bismo sami sebi dali mogućnost da postanemo jednog dana članica NATO pakta. To, naravno, nije u interesu NATO, to je u interesu Srbije i svih njenih građana.
Znam da se sa tačke emocija vrlo lako može objasniti zašto postoji antinatovsko raspoloženje i mi smatramo da je tih 78 dana bombardovanja Srbije 1999. godine najcrnjim danima naše novije istorije, ali treba reći i to zbog čega je do toga došlo. Naravno, treba poštovati nevine civilne žrtve koje su tada stradale u tim danima, ali je možda bilo moguće sačuvati život tim ljudima.
Što je još važnije, niko više ne govori o evroatlantskim integracijama, govori se isključivo o evropskim integracijama, a ja bih želeo da neko kaže građanima da nijedna postkomunistička zemlja, nijedna zemlja iz istočnog bloka Evrope nije mogla da postane članica EU pre nego što je ušla u NATO. Znam priče o tome da je i Austrija vojno neutralna država, a ujedno članica EU, i Irska je vojno neutralna država, a ujedno članica EU, i Finska je vojno neutralna država, a ujedno je članica EU. Znači, to nije nemoguće. Ali, smatram da se, nažalost, Srbija ne može ni po jednoj tački upoređivati sa ovim državama. Mi treba da pogledamo šta su uradile države iz našeg regiona, šta je uradila Rumunija, šta je uradila Bugarska, šta je uradila Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska, itd, jer znamo da su sve te države prvo ušle u NATO pakt i da su nakon toga primljene u EU.
Naravno da znamo da to nije nikakav formalan zahtev, da to nije preduslov za učlanjenje u EU, ali mislim da ono što nije uspela da uradi nijedna država iz našeg regiona neće uspeti ni Srbija. I što pre krenemo ka NATO-u, tim pre ćemo stići i u EU.
Još jednom da podvučem, nije naš put ka EU najvažniji razlog zbog čega treba da postanemo članica NATO pakta. To je interes Republike Srbije i svih građana Republike Srbije, jer NATO više nije isključivo vojni savez, NATO je i politički savez, a pored toga i iz ekonomskih aspekata i zbog bezbednosnih aspekata je bitno da Srbija uđe u NATO. Mi znamo da jedna država takvih skromnih ekonomskih mogućnosti, kakva je Srbija, ne može biti, nije isplativo, nije celishodno, vojno neutralna, i zbog modernizacije našeg npr. vazduhoplovstva bilo bi bitno da budemo član NATO-a.
S druge strane, jedna zemlja takvih skromnih ekonomskih pokazatelja, kakva je Srbija, ne može da funkcioniše sa takvim brojem vojnika koliko vojnika mi imamo.
Trebalo bi da imamo mnogo više vojnika ukoliko smo vojno neutralna država, to zbog ekonomije, isto tako, nije moguće.
S treće strane, NATO je sinonim za bezbednost i sigurnost. Smatramo da bi i zbog potencijalnih investitora bilo svakako bitno da Srbija postane članica NATO pakta. Na primer, investitori iz Austrije, koja je vojno neutralna, mnogo lakše i radije ulažu u jednu državu članicu NATO.
Znači, mi smatramo da oluku o vojnoj neutralnosti treba staviti izvan pravne snage, a da treba početi govoriti o neophodnosti priključenja NATO paktu. Savez vojvođanskih Mađara, od svog osnivanja, od 1994. godine, zalaže se za evroatlantske integracije, smatramo da je to u interesu svih naših građana, svih naših državljana. NATO je danas jedno dvadesetosmočlano društvo koje deli iste vrednosti kao i EU, 80% članova NATO su iste države koje su članice i EU. Smatramo da bi pored naglašavanja emotivnih komponenti Vlada trebalo da ljudima kaže koje su ekonomske, bezbednosne i političke beneficije, benefiti, iz priključenja NATO paktu. Zadatak političara nije da ljudima govori ono što, po njima, oni žele da čuju, nego treba da govorimo istinu.
Vidim određene pomake, gospodine ministre, i u vašim izjavama i u ovim strategijama, i nadamo se da će doći dan kada će se cela Vlada Republike Srbije zalagati ponovo za evroatlanske integracije, kao i da ćemo zajednički voditi uskoro jednu kampanju u kojoj ćemo prikazati sve, naravno, i negativne, ali i pozitivne strane ulaska Srbije u NATO pakt. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodin Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dve važne teme su pred nama.
Neću reći ništa novo ako kažem da je, nažalost, i danas Vojska žrtva politike, kao što je to bila i suviše često u prošlosti. Mislim da je zbog značaja ovih tema svakako ovde bilo neophodno prisustvo predsednika Vlade, a argumentacija je, svakako, jača, imajući u vidu sve probleme sa kojima se društvo suočilo u poslednjih nekoliko nedelja, probleme koji proizilaze iz nasilja, koje je neraskidivo povezano sa organizacijom sistema bezbednosti u našem društvu.
Jasno nam je zašto vi predstavljate Strategiju odbrane, ali mislim da, i pored najbolje namere, ne možete pokriti sve one slabosti koje su prisutne u organizaciji naše države, koje su vas dovele do pozicija da vi predstavljate i pravite Strategiju nacionalne bezbednosti, koja je kompleksnija, šira i sveobuhvatnija od Strategije odbrane i pored svih vaših nastojanja ona bi morala da obavezuje i neka druga ministarstva i svakako institucije izvan Vlade Republike Srbije.
Zbog toga bih prvo želeo da kažem nekoliko rečenica o samoj Strategiji nacionalne bezbednosti, a da potom progovorimo i o Strategiji nacionalne odbrane, odnosno o politici odbrane i Poglavlju četiri Strategije koju ste nam prosledili.
Što se tiče Strategije nacionalne bezbednosti, ono što je za nas problematično, jeste deo Strategije koji se bavi izazovima, rizicima i pretnjama po bezbednost našeg društva. Problem vidimo u činjenici da vi samo delom možete odgovoriti na ovde pobrojane pretnje, rizike i izazove, a jezik kojim je ovaj deo Strategije uređen nema dodirnih tačaka sa onim što su do sada bila nastojanja Ministarstva odbrane i sa onim što je Ministarstvo odbrane radilo.
Dakle, ako govorimo o opasnosti od oružane agresije, onda je jasno da niko ne može usvojiti strategiju nacionalne bezbednosti, apsolutno isključiti mogućnost nekog oružanog sukoba – samo po sebi, svakako je jednoj takvoj opasnosti mesto u strategiji nacionalne bezbednosti. Mislim da je potpuno politički neodrživa konstatacija da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova predstavljala najveću pretnju bezbednosti Republike Srbije, neodrživa imajući u vidu ono stanovište koje je, takođe, jasno izraženo u Strategiji nacionalne bezbednosti, pogotovo u Strategiji naše odbrane. Ako mi svoju budućnost krajnje otvoreno vezujemo za EU, onda ne možemo tu EU, koja je u najvećoj meri prisutna na prostoru Kosova i Metohije, definisati kao najveću pretnju po bezbednost našeg društva.
To može biti zloupotrebljeno i to sigurno u politici koja je po pravilu neodgovorna kada se govori o pitanjima bezbednosti, odnosa prema vojsci, policiji, odbrani, svakako će biti zloupotrebljeno.
Ono što nam nije jasno, i mislim da ni vi tu mnogo ne možete uraditi, jeste sve ono što proizilazi iz pretnji koje se nalaze u Strategiji nacionalne bezbednosti, a koje same po sebi nemaju mnogo veze sa Ministarstvom odbrane.
– Pitanje organizovanog kriminala na prostoru Republike Srbije je svakako pitanje kojim se ne može baviti isključivo Ministarstvo odbrane, prosto, mi imamo institucije koje su dužne taj posao da rade. Pitanje borbe protiv korupcije, svakako, nije prioritetna oblast delovanja Ministarstva odbrane.
Problem ekonomskog razvoja Republike Srbije, energetska međuzavisnost, neravnomeran privredni i demografski razvoj, nerešen status i težak položaj izbeglih, opasnosti povezane sa pojavljivanjem i širenjem infektivnih bolesti kod ljudi i zaraza kod životinja, destruktivno delovanje pojedinih verskih sekti i kultova na porodice i naše društvo, sve to previše opterećuje jedan dokument koji ovde predstavlja Ministarstvo odbrane, koji, uprkos nameri da najadekvatnije odgovori na ove probleme, to ne može da uradi.
Ono što je jasno svakome ko je pratio ovu temu, od početka ove skupštinske rasprave, jeste činjenica da ste vi ovo uradili, jer ovo niko drugi nije želeo da uradi, ili što je još gore, nije se znalo ko treba da uradi Strategiju nacionalne bezbednosti. I to treba reći, ne da bi se bilo ko optuživao, nego da bismo onda mogli da ukažemo na jedan sistemski nedostatak, koji u budućnosti mora biti otklonjen, jer je očigledno da nije dobro uređena država u kojoj Ministarstvo odbrane odgovara na čitav niz problema koji su obuhvaćeni ovom strategijom.
Ako se vi bavite pitanjima problema koji prati neravnomeran ekonomski razvoj, zarazama, infektivnim bolestima, statusom izbeglih i prognanih lica, borbom protiv korupcije i kriminala, vi nećete biti efikasni u onome što su vaše primarne obaveze. A vaše primarne obaveze su borba protiv nedozvoljene trgovine oružjem, vaše primarne obaveze su očuvanje bezbednosti, koja proizilaze iz uloge koju može da ima Vojska, vaše primarne obaveze definisane su, između ostalog, i zakonima o kojima ćemo ovde raspravljati, obaveštajne agencije, VBA, nemate vremena i ne smete da se bavite čitavim nizom problema koji su pobrojani u ovoj strategiji. Mi želimo u ovom trenutku da dobijemo odgovor na pitanje –šta će država preduzeti kako bi se u budućnosti ovaj nepotreban teret skinuo sa Vojske, jer to nije posao Vojske? I tako dolazimo na teren strategije odbrane.
Nikada naše društvo nije imalo problem sa vojskom kao institucijom, ali je i suviše često imalo problem sa vojskom koja je radila poslove koje u normalnim društvima ne radi vojska. vojska je politički zloupotrebljavana u prošlosti. Ako imamo jednu takvu istoriju, onda moramo vrlo jasno skinuti tu vrstu problema sa dnevnog reda naše države.
Niste vi ti koji treba da odgovore da li Srbija želi NATO ili ne. Nigde o tome presudnu reč ne iznosi ministar odbrane ili načelnik generalštaba. To je izraz političke volje koji govori o dugoročnom opredeljenju, o viziji jedne države, jednog društva.
Ovde smo čuli nekoliko poslanika koji su govorili o tome, sasvim otvoreno. Strategija koja zaobilazi jasnu odrednicu Srbije prema NATO paktu je, zapravo, strategija koja govori o ozbiljnim političkim slabostima. To nema mnogo veze direktno sa vašim ministarstvom, ali svakako ima veze sa Vladom.
Nedavno se vratila delegacija Parlamenta iz SAD. Naš član te delegacije je u kontaktima sa predstavnicima Ministarstva odbrane Pentagona, Stejt Dipartmenta, Nacionalne garde Ohaja, čuo da SAD u oblasti vojne saradnje imaju jako kvalitetan odnos sa našim Ministarstvom odbrane i sa našom Vojskom, da su problemi iz prošlosti prevaziđeni, da to nije učinjeno tako što su zaobiđena neka teška pitanja, nego tako što je adekvatno na njih odgovoreno.
Ako mogu naše vojske da sarađuju na adekvatan način, šta je problem i gde je uzrok problema nesposobnosti naše politike da prati jedan takav kurs?
Mi smo 2007. godine doneli jednu politikantsku odluku, kada smo zadovoljavajući jedan politički fatalizam tadašnje vladajuće koalicije u Rezoluciju o Kosovu i Metohiji ugradili i stav o vojnoj neutralnosti Srbije.
Mi moramo kao političari voditi racionalnu i razumnu politiku. To nije bila racionalna i razumna odluka. Ako danas preko nje ćutke prelazimo, onda svakako to najavljuje neke promene u budućnosti, ali istovremeno govori o problemima i slabostima koje postoje u ovom društvu i koje ne smemo ignorisati, jer nam ništa u tom slučaju neće garantovati da ćemo umesto da dođemo na nove pozicije mi, zapravo, ostati negde na pola puta ili se čak vratiti unazad. I to je ''par ekselans'' političko pitanje.
Zbog toga smo napisali amandman na ovu strategiju i od odnosa Vlade prema tom amandmanu zavisiće i odnos LDP prema stavu o Strategiji.
Mi želimo da u Strategiju nacionalne odbrane vrlo jasno bude ugrađeno izričito opredeljenje Srbije za punopravno članstvo u NATO pakt.
Smatramo da je to veoma važno, iako znamo koliko predrasuda stoji na putu realizacije jednog takvog političkog opredeljenja.
Ali, moramo takvu jednu odluku doneti danas, ne samo zato što su sve zemlje koje su danas punopravne članice EU, pre toga članstva, poslednjih 15 ili 20 godina morale da budu članice NATO pakta, nego zato što će proces bezbednosti evropskih integracija naše države učiniti snažnijim i efikasnijim proces evropskih integracija, skratiće period, umanjiće neke dileme. Valjda posle 20 ili 30 godina tumaranja možemo konačno doneti neke političke odluke koje će ubrzati procese u našem društvu.
Propustili smo previše vremena da bismo mogli danas da pređemo preko hirova nekih pojedinaca koji sa dva, tri ili pet poslanika ucenjuju vlast u ključnim političkim odlukama koje se donose u ovim trenucima.
Oni koji danas otvoreno zagovaraju evropske integracije Srbije, moraju biti spremni da učine sve kako bi one bile brze i efikasne, pa, između ostalog, i da urade ono što je samo po sebi vojska spremna da uradi, a to je, da se uklope u dobro koncipiran sistem međunarodne bezbednosti na prostoru Evrope.
Nijedna zemlja u našem okruženju danas ne sledi politički kurs koji sledi Srbija. Bosna i Hercegovina je predala akreditive i zahtev za članstvo u NATO pakt.
Makedonija ima politički problem sa Grčkom, jer da ga nema, danas bi bila u statusu u kojem su Albanija i Hrvatska – punopravna članica.
Rumunija, Bugarska, Mađarska, Grčka, sve zemlje koje se nalaze u našem okruženju su te odluke već donele.
Ovde se stvara pogrešan utisak da tu odluku ne donosimo zbog toga što smo pod prevelikim uticajem Ruske Federacije, ali ako Ruska Federacija nema ništa protiv članstva Srbije u EU, onda ne može imati ništa protiv naše namere da što pre stignemo do tog cilja, a pogotovo što unutar EU ili NATO saveza možemo doći do odgovora na one probleme na koje do sada sami nismo bili sposobni da odgovorimo u političkom smislu.
Jer, ne mislim da topovi treba da govore umesto političara, pa zbog toga što nismo bili sposobni da odgovorimo, uvlačili smo u probleme i sebe i sve druge oko nas.
Pitanje Kosova je veoma važno, ali kroz davanje političkog odgovora na problem odnosa Srbije i NATO, mislim da se može doći do rešenja koje bi učinilo kvalitetnijim život Srba na Kosovu, otvorilo kvalitetniju perspektivu odnosa srpske i albanske zajednice na Kosovu, i Beograda i Prištine.
Da li to želi Ministarstvo odbrane? Pa, po svemu onome što je Ministarstvo odbrane uradilo u poslednjih nekoliko godina, jasno je da ne samo da želi, nego tako nešto i radi. Da li to želi Vlada? Vlada nema snagu da nam kaže da je na tako nešto spremna. Onda neka Vlada traži podršku ovde u Parlamentu za jednu takvu odluku i tu podršku smo spremni da damo, ne samo podršku koja bi značila glasanje za Strategiju odbrane, u kojoj se Srbija opredeljuje za punopravno članstvo u NATO paktu, nego i podršku koja bi nas obavezala da našem društvu objasnimo zašto je to u njegovom interesu, iako su danas očekivanja većinski na drugoj strani.
I posebno osuđujemo tu kalkulantsku politiku koja bi odgovor na ovako teško pitanje sa lidera prenela na društvo. Onda nam ne treba Vlada i nije nam potreban Parlament, ukoliko se svi složite sa činjenicom da će to pitanje biti rešeno na nekom referendumu. Pre toga društvo mora biti sposobno da razumno rasuđuje o težini odluke koju donosi, oslobođeno emocija, a nijedno društvo, pogotovo naše, nakon svega onoga čemu je bilo izloženo, ne može doneti odluku na jedan takav način.
Zato je to naša politička obaveza, da uvedemo Srbiju u EU najbrže što možemo, između ostalog, i kroz punopravno partnerstvo i članstvo u NATO savezu, međunarodne bezbednosne organizacije koje se pominju, naše učešće u međunarodnim misijama, apsolutno razumevanje, velika podrška za tako nešto.
Oni koji to osuđuju neka razmisle o miru koji su srpskom narodu na prostoru bivše Jugoslavije, nažalost, i suviše često, garantovale međunarodne snage, i našoj obavezi da na drugom prostoru planete kojoj pripadamo mi nekome podarimo taj mir, ukoliko imamo snagu, a imamo obavezu da to uradimo, što nas praktično obavezuje na drugačiji odnos prema Misiji UN u Avganistanu i na spremnost da se o tome ovde u Parlamentu, prvo, otvoreno govori, a potom i na svakom drugom mestu na kojem se o tome danas arbitrira i odlučuje.
Još jedna veoma važna tema o kojoj želimo da razgovaramo, u okviru Nacionalne strategije odbrane, jeste uloga društva u ostvarivanju ove strategije. Uloga drugih institucija, to ne može biti samo zadatak Ministarstva odbrane.
Naravno da to jeste prvi posao Ministarstva odbrane, ali kao što ne može policiji da reši problem nasilja u Srbiji, ne može ni Ministarstvo odbrane da bude uspešno u profesionalizaciji vojske, ukoliko nema društvenu podršku za tako nešto. A društvena podrška proizilazi iz jedne nove vrste ambicioznosti našeg društva, da radi više da bi imalo više.
Sada smo u jednom haosu u kojem se steže kaiš do granice izdržljivosti. Kako ćemo ostvariti ovu strategiju ukoliko svi delimo i sledimo logiku po kojoj ćemo se odreći prvo večere, pa ručka, pa doručak svesti na jednu kašiku? Sa time treba prekinuti i reći da efikasna strategija odbrane Republike Srbije košta i da nas ona obavezuje da stvorimo novac kojim će to biti finansirano, da profesionalizacija vojske košta i da nas obavezuje da stvorimo novac kojim će profesionalni vojnik biti plaćen, da bi naši sinovi sedeli sa nama, u svojim porodicama, školovali se i radili poslove koje žele da rade, ukoliko su se već odlučili da krenu drugim putem od onog na čijem se kraju nalazi oficirski čin, i o tome treba danas govoriti.
U periodu štednje i recesije na ovome ne smemo da štedimo ni da se ovoga lišavamo, jer demokratska Srbija ne može postati dovoljno sigurna ukoliko njene institucije nisu demokratizovane i modernizovane, a mislim da prazne klupe i odsustvo drugih ministara jasno upućuju na jedan problematičan stav, da je to pitanje vaš lični problem ili problem nekoliko generala iz samog Ministarstva, a tako nešto nije tačno.
Juče smo bili svedoci petogodišnjice obeležavanja ubistva dvojice gardista u Topčideru. To nije problem samo Vojske, ali to danas opterećuje i Vojsku. Institucije koje postoje u ovoj državi moraju dati efikasne odgovore i na to pitanje i na ona pitanja koja se svakodnevno postavljaju mimo Vojske, a to po pravilu obavezuje nas ovde u Parlamentu i zato je ovde u Skupštini veliko poštovanje za te porodice, osuda za one koji su zloupotrebili tu tragediju i jasna obaveza Skupštine Srbije da će insistirati na punoj istini.
Jer je puna istina u interesu tih porodica, to je najmanje što za njih možemo učiniti, a potom i u interesu naše vojske koja ne sme biti paravan za ono za šta je bila u prošlosti kada je bila zloupotrebljena.
Jasno je sve ono što misli LDP – pružamo podršku reformama u oblasti bezbednosti, ali nemamo razumevanja za političke slabosti i kalkulisanje koje prepoznajemo ovde kroz nespremnost Vlade da uradi ono što je već Ministarstvo uradilo, to je, da krene otvoreno, putem integracija, u NATO savez i da na takav način učini brzim i realnim našu evropsku budućnost. (Aplauz.)

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin ministar.
Izvolite, gospodine Šutanovac.

Koristio bih priliku da odgovorim na nekoliko postavljenih pitanja i da neke stvari pojasnim, jer mi se čini da idemo u pogrešnom pravcu, a nije ta intencija.
Žao mi je što kolega koji je prvi diskutovao nije prisutan, ali postoje Evropske odbrambene snage duži niz godina i centrala je u Briselu. I nama je poznata kao formacija, i trebalo bi da bude poznata formacija nekome ko je pripadnik JNA ili penzioner Vojske Srbije, to je EUFOR, koji se nalazi trenutno u BiH, kao formacija koja je ispred Evropske bezbednosti.
Sa druge strane, postavlja se pitanje ko je učestvovao u pisanju ovih dokumenata. Moram da kažem da je na ovome radila cela Vlada. Ministarstvo odbrane je bilo sistem integrator, što, moram priznati, nije često viđeno u svetu, da je u svetu to najčešće ministarstvo spoljnih poslova, ali da ovde nisu pobrojani poslovi koje treba da izvršava Ministarstvo odbrane.
Naprosto, ovo je jedan zbornik svih, da kažem, učesnika u javnom dijalogu, koji su bili ne samo u okviru Vlade, već i u okviru nevladinog sektora, i u okviru onih koji su stručni i profesionalni, fakulteti itd. Nije ovde zadat domaći zadatak šta u nekoj budućnosti treba da radi samo Ministarstvo odbrane i da smo mi dobili ekskluzivno pravo da se bavimo nacionalnom bezbednošću. Naprotiv, činjenica jeste da Ministarstvo odbrane, kao takvo, tretira nacionalnu bezbednost kao takvu, ali mnogo toga što ste pobrojali je apsolutno tačno i da ne govorim, porodice, pa nadalje.
Međutim, ono što ne mogu da se složim, to je jedna stvar koja očigledno postoji kao nerazumevanje, Londonska konferencija, koja se održala krajem 2002. godine, definisala je najveće izazove, rizike i pretnje koji dolaze sa prostora jugoistočne Evrope i to je upravo prostor Kosova i Metohije. Možemo da diskutujemo o stvarima koje smo mi stavili da je to usled nezavisnosti, između ostalog. Vi možete biti protiv toga ili ne biti protiv toga.
Činjenica jeste da je to trenutna bezbednosna najveća crna rupa Evrope i da je bezbednost u celoj Evropi, i šire, ugrožena baš zbog stepena kriminala koji dolazi sa prostora Kosova i Metohije. Naprosto, mi nismo mogli, niti smeli niti želeli, da to izbacimo iz Strategije nacionalne bezbednosti. Takođe, činjenica je da se mi nismo bavili politikom. Ovaj dokument nije politički dokument, isključivo. Ovo je bezbednosni dokument i nema nikakvog prava za milost u odnosu na nešto što bi bilo možda nekome milozvučna politika. Naprosto, to je faktičko stanje stvari.
Verujte mi, ne postoji praktično nijedan ministar, ministarstvo, a i sa kim god smo razgovarali po pitanju bezbednosti, koji se ne bave ne samo problemom koji se tiče veze kriminala koji dolaze sa Kosova i Metohije, već i problemima koji se tiču fundamentalista, ekstremista itd. To su tzv. asimetrične pretnje, koje prevazilaze granice naše zemlje. Naravno da stavljamo i njih, iako su u nekim drugim zemljama, a smatramo da Kosovo nije, mislim na drugu zemlju. Toliko. Hvala.