Gospođo predsedavajuća, gospodo potpredsednici, gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, na početku da kažem, evo prvi pokušaj da se napiše jedan ovako važan dokument. Sa te strane, tim koji je radio ovaj dokument zaslužuje priznanje, jer se angažovao na ovom vrlo teškom zadatku.
Samo da podsetim, prva strategija na prostorima bivše SFRJ urađena je 1983. godine pod nazivom ''Strategija oružane borbe''. U izradi tog dokumenta angažovalo se više desetina stručnjaka, eksperata iz različitih društvenih oblasti i rad je trajao više meseci, a ti ljudi su bili oslobođeni od svih drugih obaveza.
Članom 14. Zakona o odbrani regulisano je da Nacrt strategije nacionalne bezbednosti izrađuje Ministarstvo odbrane, a članom 12, da ga Vlada predlaže Narodnoj skupštini na usvajanje, što je regulisano u članu 9. istog zakona.
Sva moja saznanja govore o tome da je Ministarstvo odbrane sopstvenim potencijalima izradilo ovaj nacrt i da nije koristilo naučne potencijale drugih institucija u Srbiji, kao ni potencijale većeg broja penzionisanih doktora nauka, nekadašnjih pripadnika Vojske, stručnjaka za ovu oblast. Da je ovo greška, sigurno govori i činjenica da neki od njih i danas aktivno rade, neki doktori polemistike rade za potrebe organizacije UN na sličnoj problematici.
U decembru mesecu Predlog nacrta strategije nacionalne bezbednosti dat je na javnu raspravu, koja je u januaru mesecu zbog velikog interesovanja i produžena. I sam sam učestvovao na jednoj od tih rasprava. Taj prvi Nacrt koji je dat na javnu raspravu obilovao je greškama, počevši od logičnih, pa do grešaka u definisanju pojedinih termina. Predlog koji je danas pred nama prošao je kroz lektorsku trijažu i znatno je bolji u odnosu na prvobitni Nacrt.
Ono što posebno čudi je upotreba velikog broja stranih reči i izraza, a koji kada se prevedu na srpski jezik deluju, u najmanju ruku, smešno. Tako napad na upotrebu ovih reči ukazuje na malograđanske manire autora, tako da to prelazi praktično u oblast verbalnog mazohizma i uništavanja sopstvenog srpskog jezika.
I kada pročitamo sam naslov – Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, odmah dolazimo u prvu dilemu, koje je to nacije ova strategija. Odgovor bi mogao da bude – samo srpske nacije, pošto druga u Srbiji ne postoji. Sada ako bismo hteli da budemo maliciozni mogli bismo ovaj naslov da prevedemo kao – srpska bezbednost u Republici Srbiji. Ipak mislim da je posredi nešto drugo, a to je da je reč „nacionalna“ nekritički preuzeta iz engleskog jezika, gde se taj izraz prevodi kao – državna.
Dakle, naslov dokumenta bi mogao ili trebalo da glasi – Strategija državne bezbednosti Srbije. Ali, tu se onda susrećemo sa određenim negativnim konotacijama iz naše bliske prošlosti koje nas podsećaju na Državnu bezbednost, odnosno današnju BIA. Ako je i to bio problem, ako se to želelo izbeći, onda bi dokument mogao da nosi naslov – Strategija bezbednosti Srbije.
Ukratko ću da razjasnim neke osnovne pojmove iz samog naslova ovog dokumenta.
Strategija. Prvobitno, to je označavalo veštinu ratovanja ili vojskovođenje u ratu. Kasnije dobija značenje vođenja ili rukovođenja posebnim organizacijama ili značajnim oblastima ljudske delatnosti, kao što su npr. politika, ekonomija i sl.
Bezbednost se u nauci razmatra kao stanje, odnosno zaštićenost neke države, tj. nekog dobra, vrednosti, društva i slično. U političko-bezbednosnom smislu obuhvata celokupnu zaštićenost države od svih vidova subverzivne delatnosti spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja i drugih štetnih delatnosti i uticaja, a kao funkcija je nezaobilazan atribut države, bez obzira na karakter uređenja, politički sistem i oblik vlasti. Obično obuhvata funkcije državne i javne bezbednosti i bezbednosti oružanih snaga.
Dokument je prepun materijalnih, tehničkih, jezičkih i saznajnih grešaka. Skrenuću pažnju samo na neke, počevši od uvoda ovog dokumenta.
U nauci se ne može uvažiti sintagma ''strateški dokument'', kako je to danas čak i ministar upotrebio kod svog istupanja, jer takav dokument ne postoji. Postoji univerzalno prihvatljiva naučna podela dokumenata prema određenim kriterijumima, kojih ima ukupno 22.
Nacionalni interese Republike Srbije. Postavlja se pitanje ko ih je odredio, ko ih je utvrdio, verifikovao ili praktikovao? Koliko je poznato, to do danas niko nije uradio.
Ako su autori to uradili, treba ih nagraditi za naučnu i zakonodavnu genijalnost, ali u našoj teoriji je naznačeno 18 različitih značenja reči "interes". Postavlja se pitanje koje su značenje koristili autori, jer njihov politički interes u stvari ukazuje, a može se iz pojedinih delova teksta videti, na sebičnu politiku jedne stranke.
Mnogo se u tekstu pominju ljudska i manjinska prava. Logika jezika, kakva je razlika između ljudskih i manjinskih prava? Valjda i manjine čine ljudi. Da li ljudi u nacionalnim manjinama imaju samo ljudska prava, a pripadnici ili ljudi nacionalnih manjina imaju ljudska i manjinska prava ili samo manjinska prava? Ko tu ima više prava?
Evropska spoljnopolitička orijentacija, opet logika misli i jezika. Da li je to spoljnopolitička orijentacija svih evropskih država ili samo članica EU, ili je to spoljnopolitička orijentacija vladajućeg establišmenta Republike Srbije prema evropskim državama i prema EU? Za strategiju treba, a i svima treba, da bude jasno da je to stanje koje se može brzo promeniti. Koliko je poznato, Republika Srbija ima i imaće razne spoljnopolitičke orijentacije i sve će one biti deo tzv. evropskih spoljnopolitičkih orijentacija.
Molio bih vas da pročitate stav 4. Uvoda – ''Strategija nacionalne bezbednosti daje analizu okruženja Republike Srbije, identifikuje izazove, rizike i pretnje bezbednosti, i utvrđuje nacionalne interese.''
Koliko mi je poznato, nijedan dokument, pa ni Strategija ne može da ''daje'', ''identifikuje'' i ''utvrđuje''. To mogu da urade samo autori i da to izlože u tekstu dokumenta.
Gospodo poslanici, nemojte misliti da je ova moja diskusija usmerena protiv autora ovog dokumenta. Za razliku od vas, ja njih čak i lično poznajem. Oni su prihvatili da izrade ovaj dokument, jer im je to naređeno i oni su svakako učinili sve što su mogli, ali ipak se postavlja pitanje naučne, etičke i saznajne odgovornosti autora. Zašto su krenuli u izradu ovog dokumenta, a da prethodno od Ministarstava, odnosno od Vlade nisu dobili druge polazne dokumente.
Slikovito rečeno, oni su počeli da grade kuću od krova. Trebalo je da Vlada udari temelje i zidove, da bi oni tek onda mogli da urade jedan ovakav dokument.
Poznato je da državna rukovodstva u pravilno uređenim državama izrađuju koncepciju razvoja države koja ima svoj javni i tajni deo, zatim, doktrinu razvoja države koja, takođe, ima svoj javni i tajni deo, a tek zatim dolazi strategija razvoja države i taktika razvoja države, odnosno pojedinih oblasti.
Na osnovu toga radi se koncepcija odbrane države koja, opet, ima svoj javni i tajni deo, doktrina odbrane države koja ima, takođe, i javni i tajni deo i strategija odbrane države i taktika kao njen niži deo.
Sve ovo je trebalo da se donese i izradi odmah posle donošenja Ustava Republike Srbije, a tek posle toga trebalo je da se donesu različiti zakoni, pa i zakon o odbrani i zakon o Vojsci Srbije. Kod nas je to sve išlo obrnutim redom.
Velika je hrabrost, ali i odgovornost, autora da napišu Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategiju odbrane Republike Srbije, a da nisu prethodno stvoreni, odnosno izrađeni navedeni dokumenti, koncepcija i doktrina. S obzirom na to i na činjenicu da nisu saznajno ovladali naučnim dostignućima i njihovim problemskim i predmetnim oblastima nije ni čudo da su napisali ovakav dokument.
Izostanak teorijske postavke, i nepotpune, čak, i pogrešne postavke i tvrdnje, ukazuju da ovaj dokument treba povući iz zakonodavne procedure, zatim pronaći nove autore ili značajno ojačati tim koji je radio ove dokumente, a potom napisati valjane tekstove i potom ih ozakoniti.
Jednostavno rečeno, dokumenti Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategije odbrane Republike Srbije nisu dovoljno valjani za prihvatanje i usvajanje u Skupštini Srbije.
Kada se pročita celokupan sadržaj ovih dokumenata, naslovi i podnaslovi, posebno pojedina objašnjenja, onda se pouzdano može zaključiti da je ovo tipičan primer u nauci nazvan ''promašaj teme'', hoću reći da sadržaj teksta ne odgovara naslovu.
U odeljku prvom – Bezbednosno okruženje, ima mnogo izraza koji zaslužuju šire naučno razmatranje i definisanje, navešću samo neke: socijetalna bezbednost, stvaranje multipolarnog sveta, integracioni procesi u oblasti bezbednosti, izazovi i rizici i pretnje su nepredvidivi, asimetrični i imaju transnacionalni karakter, globalizovana ekonomija, prioriteti globalne bezbednosti, transnacionalni asimetrični karakter savremenih izazova, rizika i pretnji, transnacionalno profilisane asimetrične pretnje.
Kad se sve ovo pročita, autorima bih postavio pitanje – koja je to ekonomija danas u svetu globalizovana? Ko je spoljni neprijatelj globalne bezbednosti?! Hajde da bude smešno, malo humora. Da to možda nisu vanzemaljci? Koji su prioriteti globalne bezbednosti?
Mi znamo da se autori ne usuđuju da to u dokumentima istaknu, da iza svih naših problema stoje naši prijatelji ili prijatelji naše vladajuće oligarhije, naših evropejaca, a čik ako se bilo ko usudi da to otvoreno kaže, a to ipak treba reći u nekom dokumentu, mada se to može pročitati i u ovim dokumentima između redova, ma kakvi oni bili.
Tvrdnja da je bezbednost nedeljiva je obična glupost. Vrlo je čudno od autora da nigde u tekstu nisu pomenuli Rezoluciju Republike Srbije o vojnoj neutralnosti, a morali su.
Neki narodni poslanici su govorili o tome na različite načine i, na kraju krajeva, oni na to i imaju pravo. Bez obzira šta ko mislio o njoj, nju je usvojila Skupština Republike Srbije i po njoj se moraju vladati svi državni organi, dok je Skupština Srbije jednog dana ne promeni. Nikome nije zabranjeno, na kraju krajeva, da pokrene takvu inicijativu.
Kada se pročita odeljak dva, pod nazivom – Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, može se zaključiti da nigde nisu navedeni izazovi. Prema ovom tekstu u bezbednosti Republike Srbije nema izazova. Postoje samo rizici, pretnje, opasnosti, izvori rizika, ugrožavanja, izvori nestabilnosti i izvori sukoba.
Korektna analiza, tvrdi autor u ovom tekstu, navodi na zaključak da oni nisu uvažavali univerzalne prihvatljive i prihvaćene odredbe pojmova "izazov'', ''rizik'' i ''pretnja" koji se koriste kao termini u raznim naučnim i odgovarajućim stručnim oblastima.
Ako se samo pogleda prvi stav u trećem odeljku – Nacionalni interesi u oblasti bezbednosti, može se zaključiti da je to tipičan primer u nauci poznat kao ''prazna definicija'', koja je proizvod tzv. ''obrnute svesti. Po njoj znači da nacionalni interesi proizilaze iz najviših vrednosti. Postavlja se pitanje kojih? Koje su utvrđene u Ustavu Republike Srbije.
Koliko je poznato u našem jeziku se reč "interes" upotrebljava u šest osnovnih i dvanaest posebnih značenja. Na osnovu ovog teksta, ne može se pouzdano utvrditi koji su pravi, da li osnovni ili posebni nacionalni interesi u oblasti bezbednosti?
U odeljku četiri – Politika bezbednosti, takođe, postoji puno grešaka, pogrešnih pristupa i objašnjenja, posebno ukazujem na tačku 4. 3. Politika odbrane. Tekst u ovom odeljku je prava poslastica za korektnu, naučnu, akademsku raspravu. Potrebno je suptilno razmotriti tvrdnje autora koje imaju sumnjivu saznajnu vrednost. Na primer, šta je to – multilaterativni pristup pitanjima odbrane i bezbednosti? Pitanja zahtevaju nalaženje pravog odgovora. Problem zahteva traženje pravog rešenja, odnosno traženje pravog odgovora na određena pitanje.
Autori odbranu i bezbednost navode kao dve odvojene pojave, a u narednom tekstu odbranu razmatraju kao sastavni deo bezbednosti ili bezbednost kao sastavni deo odbrane. U najmanju ruku, čudnovato je. Da se podsetimo: bezbednost je zaštićenost od svih oblika subverzivne delatnosti, a odbrana je suprotstavljanje napadu neprijatelja borbom ili različitim vrstama borbe.
Kakva je to kooperativna bezbednost ili zaštićenost nečega? Šta je odbrana i zaštita nacionalnih interesa?! Ko je planirao ciljeve politike odbrane Republike Srbije i iz kojih i čijih strategijskih opredeljenja one proizilaze?!
Šta će se raditi ako nas ne primi EU u svoje članstvo? Kakva je razlika između misija i zadataka? Kakva je razlika između oružanog ugrožavanja spolja, oružane agresije i oružanog napada neprijatelja, spoljnog ili unutrašnjeg?
Na kraju, sa pitanja Strategije nacionalne bezbednosti, samo kratko da pređem na Strategiju odbrane Republike Srbije i o to na odeljak pet, tačka 5.1. Struktura sistema odbrane, stav 4, koji počinje tvrdnjom – ''Misije i zadatke Vojske definiše Narodna Skupština Republike Srbije''.. Ovo je prava poslastica, takođe, za naučnu raspravu. Navedeni stav da zadatke, odnosno misije Vojske definiše, odnosno određuje Narodne skupština Srbije, u najmanju ruku je čudnovata, jer Skupština nije naredbodavac Vojsci. Ona može da odobrava ili zabranjuje angažovanje Vojske na određenim zadacima, ali ona nikako i nikada nije bila naredbodavac Vojsci.
Gospodo poslanici, još jednom naglašavam da ovaj dokument nije prihvatljiv za zakonodavnu proceduru i usvajanje. U tekstu je prisutan relativno veliki broj grešaka i proizvoljnih tvrdnji autora. Tekst je pogodan za preduzimanje naučne i stručne rasprave po ovim pitanjima. Tekst se ne može popraviti amandmanima, već se mora organizovati ponovno pisanje valjanog teksta.
Neka Vladi Srbije služi na čast što je ovakav dokument uputila u skupštinsku proceduru, jer to govori o njenoj stručnosti i kredibilitetu.
Opet napominjem, i izvinjavam se, na kraju krajeva, ako sam bio oštar, autorima ovog teksta, jer ipak, ovo je prvi put da se neko usudi da napiše jedan ovakav dokument. I smatram da su oni učinili u datim okolnostima sve što su mogli. Znajući kako funkcioniše vladajuća većina u ovoj skupštini, ne sumnjam da će ovaj dokument biti usvojen.
Rekao sam ono što sam imao, jer sam prilikom razmatranja pitanja iz ovih strategija konsultovao veliki broj kolega, stručnjaka za oblast strategije, bilo sa instituta iz civilstva, bilo sa ljudima koji su nekada bili načelnici Instituta za strategijska istraživanja. Javio mi se čak i jedan stručnjak za polemistiku iz SAD-a , koji se naših prostora. On, takođe...
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Narodni poslaniče, 20 minuta. Vreme koje vam je na raspolaganju iskorišćeno je.)
Koristiću vreme poslaničke grupe. Želim samo jednu rečenicu. (Aplauz.)

Ne možete koristiti vreme poslaničke grupe. Sada smo u delu sednice kada reč imaju predsednici poslaničkih grupa. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, a posle njega narodni poslanik Vlajko Senić.

Dame i gospodo, narodni poslanici, gospodine ministre, odmah na početku da kažem da DSS neće podržati ova dva predloga odluka o strategiji. Znači, ni Predlog odluke o usvajanju Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije kao ni Predlog odluke o Strategiji odbrane Republike Srbije.
U dosadašnjoj raspravi, na primer, kolega Pastor je rekao da on vidi pozitivne pomake u ove dve strategije, vezano za svoje obrazlaganje i zalaganje njegove partije da Srbija postane član NATO pakta, mogu se složiti sa njim, s tim što mi smatramo da je to obrnuto.
Dakle, mi vidimo da je to korak unazad, naročito da je to korak unazad u odnosu na ova dva predloga, u odnosu na decembar 2007. godine, kada smo poslednji put u ovom parlamentu raspravljali o srpskoj AP Kosovo i Metohija i u Deklaraciji koji smo doneli, između ostalog, i o vojnoj neutralnosti Srbije, čega u ova dva predloga odluka o strategijama apsolutno nema. Ni jednom jedinom rečju se ne pominju!
Naročito, posle 17. februara 2008. godine, prosto ne mogu da verujem da već duže vreme neke naše kolege potpuno zaboravljaju, a čini mi se i ministri u Vladi, na taj datum kada su privremene institucije na Kosovu i Metohiji nepravno, nezakonito, proglasile nezavisnu državu Kosovo, a dan kasnije ih je prvo priznala država Avganistan, potom, odmah, SAD kao država koja je nosilac svih aktivnosti politike unutar NATO pakta i glavni partner unutar NATO pakta.
Ali da pređem na ove tekstove, baziraću se bukvalno na ovo što piše u samom tekstu. Pošto građani uglavnom ne znaju šta piše u tim strategijama, pokušaću da pročitam neke delove, na koje imamo primedbe, da bi građani bolje razumeli.
Što se tiče opštih zapažanja i primedbi u načelu na Predlog Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije ističemo da, prilikom donošenja ovog predloga, u Srbiji ne postoji nacionalni konsenzus o nacionalnim ciljevima ili ciljevima nacionalne politike. I dosadašnja rasprava u ovom parlamentu, o nekim pitanjima koja treba da određuju nacionalne ciljeve i nacionalnu politiku, to je pokazala
Takođe, Ministarstvo odbrane, i to smo čuli do sada, može da doprinese stvaranju ovog dokumenta u delu koji se odnosi na odbranu, a ne celog teksta, ali, s obzirom na to da neki drugi nisu spremni da to urade na pravi način, recimo, po meni, predsednik Vlade je morao ovde da obrazlaže ovaj dokument, očigledno, htelo ne htelo, Ministarstvo odbrane je moralo to da uradi, čak ga tu treba i odbraniti.
Na neki način, Ministarstvo odbrane se bavilo ovim što u suštini i nije bio posao Ministarstva i zbog toga je, u sadržajnom smislu, dosta prisutna konfuzija, jer ima dosta oprečnih stavova u različitim delovima teksta.
Slažem se i sa kolegom Delićem da formulacije i jezik dokumenta nisu na potrebnom nivou. Pretežno, deluje opisno, nekako komentatorski, dnevnopolitički, a često je i neprecizan.
Preći ću sada i na pojedinosti. Kada se govori o bezbednosnom okruženju, recimo, mogu se složiti sa delovima koji pišu, na primer, o separatističkim težnjama u regionu, vezano za srpsku AP Kosovo i Metohiju, zatim, priznavanje, tako baš piše, tzv. republike Kosovo od strane pojedinih država u neposrednom okruženju Republike Srbije, kao i određenog broja država u svetu, nepovoljno se odražava na jačanje mera poverenja i saradnje i usporava proces stabilizacije na ovim prostorima, što je apsolutno tačno.
Dalje, terorizam i ekspanzija organizovanog kriminala, korupcija, nedozvoljena trgovina narkoticima i oružjem, kao i trgovina ljudima, koji su najizraženiji na Kosovu i Metohiji, značajno opterećuje stanje bezbednosti u jugoistočnoj Evropi, neadekvatno rešavanje povratka izbeglih, prognanih i interno raseljenih lica na prostoru bivše SFRJ itd. Sve je to tačno.
Između ostalog, piše da u takvim uslovima kontinuitet međunarodne podrške i vojno i bezbednosno prisustvo sa mandatom UN u regionu može doprineti stabilizaciji stanja i sprečiti nastajanje konflikata i njihovo prerastanje u sukob širih razmera.
Onda nije jasno zašto smo, kad ovako nešto piše u ovoj strategiji, pristali na to da se povlači UNMIK, da dolazi Euleks, dole se smanjuju snage KFOR, koliko vidimo po najavama.
Ako i dalje postoje te pretnje, a postoje, na osnovu čega i kako mi reagujemo kao država, a ovako nešto pišemo, recimo, u ovom predlogu? Znači, radimo nešto sasvim suprotno od onoga što u ovom delu Strategije piše.
Pogledajte, tamo se formiraju i bezbednosne snage Kosova itd. Svi znamo da one znače pretnju za Republiku Srbiju. Ali, na koji način mi reagujemo – potpisivanjem Protokola o kontroli granica itd. Znači, jedno govorimo deklarativno, a drugo radimo u praksi.
Što se tiče izazova, mogu reći da izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, čini se da je to samo puko nabrajanje. Ima tu izazova, pretnji bezbednosti, kao što su separatističke težnje, opasnost od oružane agresije, problemi ekonomskog razvoja, obaveštajna delatnost, nacionalni i verski ekstremizam, piše da je i korupcija, zaista i jeste, jedan od rizika i pretnji bezbednosti, ali, tu vidim jednu neprekinutu nit u vladanju Srbijom od 2000. godine naovamo, a stalno pričamo da je korupcija problem. Od pet vlada, koliko je izabrano od januara 2001. naovamo, u četiri vlade je vladala DS, čak bila najuticajnija i najbrojnija sa ministrima, sve vreme je imala vlast u pokrajini, sve vreme vlast u gradu Beogradu, a predsedniku Republike je ovo drugi mandat.
Zašto to pitanje nije smanjeno kao pretnja našoj bezbednosti? Takođe, i neravnomeran privredni i demografski razvoj Republike Srbije itd.
Međutim, smatramo da je tu trebalo navesti da postoje i neki drugi izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Republike Srbije, kao što su, npr. međunarodni pritisci. Svesni smo da postoje svakodnevni, i da dan-danas postoje pritisci na državu Srbiju. Zar nije pod pritiskom doneta odluka da se građanima Srbije koji žive u srpskoj AP Kosovo i Metohija izdaju lična dokumenta u Beogradu?
Reći ću vam da je mene kontaktiralo pet Albanaca iz Gnjilana, koji žele da uzmu naša dokumenta, a ne mogu i ne znaju da li smeju da dođu u Beograd. Na koji način oni, recimo, mogu da dođu do pasoša? Svi znamo da je ovo urađeno samo zato da ne bi 100.000 ili 200.000 Albanaca uzelo naše pasoše i na taj način EU, pritiskom na nas, u stvari pomaže nezavisno Kosovo.
Takve međunarodne pritiske imamo i dan-danas, po mnogim pitanjima, po pitanjima vizne liberalizacije. Bili smo prisutni kada su o tome govorili neki ministri u Vladi. Gospodin Dačić je otvoreno dva-tri puta rekao da je Srbija pod raznim pritiscima još uvek. Jednostrane sankcije i blokada – kao država, čak i mnogo oštrije od jednostranih sankcija i blokada, imali smo to iskustvo devedesetih godina. Tako nešto i dan-danas postoji u svetu, te jednostrane sankcije prema nekim država u svetu, nekima se preti i sa mnogo jačim od jednostranih.
Da li to postoji kao opasnost za nas? Da uzmemo kao mogućnost da, umesto raketnog štita u Poljskoj i u Češkoj, NATO pakt donese odluku da raketni štit postavi na Kosovu i Metohiji ili, na primer, čak, delom i na Kopaoniku. Recimo, ambasador SAD u Crnoj Gori je morao na to pitanje da odgovara crnogorskoj vladi, jer je dole napravljena neka vrsta uzbune, kada se čulo da to postoji kao mogućnost. Šta ako se zaista to planira?! Šta ako se krene u realizaciju?! Šta ako se mi kao država tome suprotstavimo?! Zar ne postoji kao rizik i jedan odgovor SAD, recimo, jednostrane sankcije i blokada, prema nama, zato što ne pristajemo na tako nešto?
Politički i socijalni ekstremizam, o tome se govori ovih dana. U ovom tekstu nema. Unutrašnji terorizam, uopšte ne postoji u tekstu kao mogućnost, nego da samo spolja može da se donese.
Oružana pobuna čiji je cilj, ne promena granica, nego čiji je cilj promena političkog sistema vlasti ili politike, i klasični privredni kriminal ne stoje kao pretnje, kao da privredni kriminal nije zaista pretnja, smetnja i rizik, jer što imamo jači privredni kriminal, valjda imamo manje novca u budžetu, a što imamo manje novca u budžetu, imaćemo manje novca za bezbednost i odbranu Srbije.
To su neke stvari koje su, po našem mišljenju, apsolutno propuštene.
U onom delu gde se govori o nacionalnim vrednostima, nacionalnim interesima i ciljevima politike nacionalne bezbednosti, takođe, imamo najobičnije nabrajanje, često nepotpuno i nejasno formulisano.
Zatim, da pređem na Politiku nacionalne bezbednosti. U delu – Osnovna opredeljenja politike nacionalne bezbednosti, u stavu 3, pa u stavu 4. doslovno piše: „U zaštiti suvereniteta i teritorijalne celovitosti, Republika Srbija je odlučna da upotrebi'', molim da svi pazimo šta piše, ''diplomatska, pravna i sva druga legitimna sredstva u skladu sa čvrstim, ustavno zacrtanim opredeljenjem da nikada ne prizna odluku privremenih institucija Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija o jednostranom proglašenju nezavisnosti.“ Mislim da dobro piše, ali mi onda nije jasno zašto se tako ne ponašaju i zašto tako ne govore zvaničnici Republike Srbije, jer kada govore, oni govore o upotrebi diplomatskih i pravnih sredstava.
– Ovo je možda uticaj predsednika SPS Ivice Dačića, koji je ovo govorio u kampanji, a kasnije je počeo drugačije da se ponaša, kada je ušao u vlast.
Potom dolazi problematični sledeći stav: „Polazeći od uverenja da je nacionalna bezbednost Republike Srbije usko povezana sa bezbednošću regiona jugoistočne Evrope i kontinenta u celini, Republika Srbija će unapređivati odnose sa članicama EU, kao i članicama i partnerima NATO na osnovama neposredne, bliske i dugoročne saradnje i zajedničkog delovanja“. Ko je doneo ovakvu odluku u državi, ikada?
Šta bi sa četiri stuba nacionalne politike i saradnje sa svima?!
Gde je ovde Rusija, ako se već govori i o regionu jugoistočne Evrope i kontinenta u celini? Da li ćemo samo unapređivati odnose sa članicama EU i partnerima NATO pakta? Zar nema interesa i Rusija tu? Uostalom, i taj gasovod koji ide prema Italiji, zar ne treba i sa njima o tome da razgovaramo. Apsolutno mi nije jasno zašto je taj deo izostavljen i zašto ovako piše.
U delu – Spoljna politika (4.1.) što se tiče politike nacionalne bezbednosti kaže se: ''Istorijske, bliske i sveobuhvatne veze Republike Srbije sa Ruskom Federacijom po pitanjima od šireg nacionalnog interesa ojačane su strateškim partnerstvom u domenu energetike. Republika Srbija će nastaviti proces jačanja bilateralnih odnosa, posebno u kontekstu pridruživanja EU i jačanja svoje regionalne pozicije, što bi stvorilo okvir za novu dimenziju posebnog odnosa između Republike Srbije i Ruske Federacije.''
Ispada da su nam Rusi potrebni samo zato što imaju naftu i gas i to im na ovaj način kažemo, pročitajte jednostavno šta im kažemo. A sve drugo i neka druga vrsta saradnje?
Evo, da uporedimo, šta kaže sledeći stav: ''Republika Srbija je opredeljena da obnovi tradiciju dobrih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, dugu više od jednog veka'', pa, kolika je tradicija odnosa sa Rusijom, ''tokom koje su obe države u više navrata zajedno stajale u odbrani opštih vrednosti.'' Tačno, i treba ovako da stoji. Da se razumemo, nemam ništa protiv, ali mi nije jasno zašto tako isto ne stoji i za Rusiju?!
''Uprkos razlikama izraženim kroz odluke Sjedinjenih Američkih Država da priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova,'' te razlike se ovde priznaju, ne priznaje se da su nas još gađali kasetnim bombama, obogaćenim osiromašenim uranijumom itd, ''Republika Srbija je spremna da unapređuje odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, u interesu konsolidacije demokratije, stabilnosti i prosperiteta na Zapadnom Balkanu.''
Zar u svemu ovome ne možemo da sarađujemo i sa Rusijom? I sa SAD, ali i sa Rusijom?
Zašto je za Rusiju napisano – interesi ojačani strateškim partnerstvom u domenu energetike? Zato što je očigledno, ''Nabuko'' samo reč. ''Nabuko'' je samo reč, to svi znaju i ništa više, pa je očigledno zbog toga ovako moralo da piše.
Dalje, imamo tu i ekonomsku politiku. Mislim da taj deo treba izbaciti, barem dok je ova vlada, pošto nema ekonomske politike. Preko 100.000 ljudi je izgubilo posao. U proseku su za 100 evra niže plate za poslednjih godinu dana. Šta će nam, onda, ovde, ekonomska politika?
Kada pogledamo deo politike odbrane tu nema pominjanja vojne neutralnosti. Da zaključim, što se tiče ove strategije potpuno je, što se nas tiče, neprihvatljiva.
Smatramo da je potrebno prethodno postići nacionalni konsenzus o ključnim nacionalnim vrednostima i ciljevima koji se štite, kako bi se nakon toga, uz učešće svih relevantnih političkih i drugih faktora, pristupilo izradi dokumenta koji bi te usvojene ciljeve i vrednosti ispravno ugradio u dokument koji bi kao takav bio opšteprihvaćen i upotrebljiv, promenljiv i primenljiv u praksi za dugi niz godina.
Što se tiče Strategije odbrane, ona je, što se tiče opštih zapažanja, mnogo bolje napisana nego ova.
Očigledno je da su je radili ljudi koji to bolje znaju, kojima je to posao u Ministarstvu odbrane i koje je i trebalo više da učestvuje u izradi. I tu imamo neke primedbe.
Recimo, što se tiče stava 4.1. na strani 8. (Osnovi opredeljenja politike odbrane) trebalo bi preciznije da stoji odrednica da Republika Srbija nijednu državu, ni savez, ne smatra neprijateljskom.
Mislimo da bi bilo bolje da stoji – ''unapred neprijateljskom'', jer vidimo šta donosi dan, šta donosi noć. Unapred nikoga ne smatramo neprijateljem, a šta će se kasnije dogoditi to je pitanje.
Smatramo da je u ovom tekstu izražena tendencija neprimerene internacionalizacije sistema nacionalne odbrane, jer preovladavaju i u ciljevima i u zadacima odrednice međunarodnog karaktera, i po ovom tekstu ispada da polovina odbrambenih zadataka Srbije u stvari predstavlja međunarodne odnose. Smatramo da je u ovom tekstu prenaglašena opredeljenost ka zavisnosti od međunarodnih faktora i vojnih saveza.
Takođe, pod tačkom 4.2. (Osnovni ciljevi i zadaci politike odbrane) imamo primedbe. Dakle – iz strategijskih opredeljenja politike odbrane Republike Srbije proizilaze sledeći osnovni ciljevi:
– efikasan sistem odbrane, u redu,
– mir i stabilnost u okruženju, u redu,
– integracija u evropske i druge međunarodne bezbednosne strukturama i učešće u NATO programu Partnerstvo za mir. Umesto ovoga, trebalo bi da piše u formulaciji da Srbija treba da bude vojno neutralna zemlja. To je valjda naš cilj.
Valjda smatramo da država Srbija treba da bude vojno neutralna zemlja? Doneli smo takvu odluku. Toga nema nigde, apsolutno nigde! Nije sporno angažovanje u programu Partnerstvo za mir, ali da li je to cilj?
Šta znači cilj angažovanja u Partnerstvu za mir? (Aplauz.)
(Predsedavajuća: Iskorišćeno je vreme koje vam je na raspolaganju, 20 minuta. Zahvaljujem.)

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, posle njega narodni poslanik Boris Aleksić.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, saradnici, narodni poslanici, mislim da je ovo važna tema i bez obzira što, kako je ministar rekao, nije politička slika onoga što Vojska ili Vlada radi ona daje jasan politički prizvuk, koji, čitajući ovu strategiju nacionalne bezbednosti, kod mene budi optimizam. U ovom trenutku u okruženju u kome se Srbija nalazi Vojska i Ministarstvo odbrane čine zaista maksimalne napore da Srbiju održe na onom kursu na kome se nalazi od 5. oktobra 2000. godine, zahvaljujući volji građana Srbije.
Ovde smo slušali neke prethodnike koji su, neki ozbiljno, neki neozbiljno, analizirali ovaj dokument.
Čuli smo od jednog čoveka, koji ima, bar sam kaže, impresivnu vojnu karijeru, da je tvrditi da je bezbednost nedeljiva – ordinarna glupost.
Parlament je mesto gde mogu da se kažu takve stvari, ali baš zbog toga želim da počnem od te tačke i da se građanima Srbije obratim sa objašnjenjem, odnosno pokušajem objašnjenja da ne možemo govoriti o tome da je bezbednost ordinarna glupost i da je bezbednost nedeljiva, jer su građani Srbije tokom 1999. godine, zahvaljujući jednoj lošoj politici, katastrofalnoj politici, pogrešnoj politici, na svojoj glavi osetili šta je međunarodna bezbednost i kako je bezbednost, nažalost, deljiva i kako ono što vi radite danas ne može da bude nešto što se tiče samo suvereniteta jedne zemlje i jedne teritorije. Taj koncept je odavno prevaziđen.
Zbog toga je dobro što je na ovaj način Strategija predstavljena javnosti, jer na ovaj način šaljemo i domaćoj i međunarodnoj javnosti poruku šta hoćemo, gde idemo, kakvi su naši ciljevi. Tu nema apsolutno ništa skriveno i mislim da je to zaista dobra stvar.
Dalje, mislim da u oblasti Vojske, u oblasti vojne bezbednosti, u oblasti naših potencijala, Srbija, na žalost ili na sreću, bolje stoji nego što je politički i ekonomski posmatrano u regionu i da zbog toga naša orijentacija za međunarodnom saradnjom, naša spremnost da podelimo naše bezbednosne kapacitete, naša želja da integrišemo bezbednosne kapacitete Srbije u regionalno i međunarodno okruženje može da bude nešto od čega će Vojska sigurno, a i građani Srbije, uveren sam, imati opipljive materijalne koristi. Jer se politika na kraju, što se građana tiče, svodi na to da li političari umeju da formulišu vlast i da vode Vladu na taj način da građani od toga imaju određeni ekonomski boljitak.
U tom smislu, hoću da kažem da je definisanje ovakve nacionalne strategije otvoren prostor da Srbija postane zaista lider u regionu zapadnog Balkana. I pruža nam se prilika da, od jedne zemlje koja je pre deset godina bila glavni problem u regionu zapadnog Balkana, postanemo država koja će biti vojni, a samim tim, kroz određeno vreme, politički i ekonomski lider u regionu.
Da bismo to ostvarili, mi moramo da se otvaramo, mi ne možemo da se zatvaramo.
Mislim da je zbog toga važno da se o svim tim stvarima ovako otvoreno i nedvosmisleno govori i u Narodnoj skupštini i dobro je što se, a to je i obaveza, Strategija usvaja ovde. I dobro je što su neki drugi zakoni na dnevnom redu, i dobro je što ćemo usvojiti i ovaj zakon o međunarodnom angažovanju naših vojnih i drugih snaga.
Hoću da kažem da Srbija, htela - ne htela, ima ključnu ulogu u regionu.
Mi smo zemlja u koju svi gledaju kada govorimo o BiH, mi smo zemlja koja je, koliko god je to bilo moguće, uzdržano reagovala na samoproglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije i koja, od kad ova vlada ima mandat, sarađuje sa evropskim institucijama na Kosovu i Metohiji, razmišljajući, ne o tome da demagoški svaki dan ponavlja ono što je već jasno poznato, već, na koji način da može Srbima i drugim građanima kojima je svakodnevno ugrožen život na teritoriji Kosova i Metohije kroz tu saradnju da učini neku konkretnu pomoć.
Po pitanju BiH, naravno, kao jedan od garanta Dejtonskog sporazuma, Srbija se, takođe, ponaša veoma odgovorno i veoma konstruktivno. Mislim da je to jedna kriza kojoj očigledno idemo u susret, to se čuje na svakom koraku, to se golim okom vidi. I zbog toga je momenat u kojem donosimo ovu nacionalnu strategiju bezbednosti, ovaj zakon o odbrani i sve druge prateće stvari, još jedan korak pri čemu šaljemo jasnu poruku međunarodnoj zajednici o tome da će naša konstruktivna uloga u regionu i dalje biti takva kakva je i do sada – da jačanjem i snaženjem vojnih potencijala Srbije region može da ide samo ka stabilnosti, a ne ka nestabilnosti.
U tom smislu, kada govorimo o regionalnoj ulozi Srbije, onda se postavlja pitanje i budućnosti naših integracija i to je pomenuto na različite načine od svih prethodnih govornika. Svako od nas ovde može da iznese svoj lični ili stranački stav, ali se postavlja pitanje – da li je naš cilj da određene ciljeve ostvarimo ili nam je cilj da samo promovišemo stranački stav?
Svi znamo da je odluka o vojnoj neutralnosti doneta u određenom političkom trenutku, kao sredstvo da se predupredi dramatičan put ove zemlje kojim je ona mogla da ide da su neke druge snage pobedile na talasu proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije.
Svi znamo da je u tom trenutku to bio manje ili više voljan kompromis, koji je omogućio da imamo predsedničke izbore i pobedu demokratskog kandidata, nakon toga, ubrzo, parlamentarne izbore i pobedu evropske koalicije.
Da li su svi koji su glasali za vojnu neutralnost duboko uvereni da je to u interesu Srbije, kada govorimo o nekoj slici u budućnosti? Verovatno da ne, ali nažalost, mi smo ušli u takav politički sistem u kome ne možemo sve ciljeve da ostvarimo odmah, ali imamo pravo da sanjamo i da verujemo da ćemo ostvariti sve ciljeve za koje smo se borili u nekom realnom vremenskom roku.
U tom smislu, mogu da kažem da sam uveren da je interes Srbije da u budućnosti, nekoj bliskoj, realnoj, postane punopravni član NATO pakta, ali moram da primetim da mi još u potpunosti nismo iskoristili potencijale koji postoje u saradnji kroz Partnerstvo za mir sa NATO paktom i mislim da je to dobar put.
Smatram da u narednom periodu možemo očekivati veću aktivnost u toj oblasti i da na taj način mi već šaljemo poruku gde će se ova zemlja naći na kraju tog puta. Kroz takav put i kroz takvu saradnju, verujem da ćemo i najveći deo društva pridobiti za tu konačnu odluku.
Ko će na kraju preuzeti odgovornost, da li građani na referendumu ili političari u Vladi, Skupštini, videćemo, to je pitanje za budućnost, ali u svakom slučaju, mislim da o tome govore i ljudi koji su kompetentni za vojnu oblast. Jasno je da ćemo u jednom trenutku doći u situaciju da budemo možda najmoćnija vojna zemlja u regionu, a da se ne nalazimo formalno u članstvu NATO, i jasno je da ćemo u tom trenutku na to pitanje odgovoriti.
Ono što hoću da kažem, to je da nekako u senci postoje određene druge aktivnosti koje nas vode ka tom cilju, a koje nisu dovoljno afirmisane. Mislim da je i gospodin Jovanović govorio o jednoj poseti parlamentarne delegacije Sjedinjenim Američkim Državama. Pošto sam bio član te delegacije, hoću da kažem da sam se zaista dobro osećao, da imamo Vojsku koja vodi napred srpsko društvo.
Dakle, da imate Vojsku, da imate instituciju, koja često u prošlosti nije bila baš povezivana sa nekakvim demokratskim procesima, uostalom, juče je bila ta tragična ''petogodišnjica'', ali da osećate na svakom koraku gde ste primljeni, da su reforme i stvari koje su učinjene u srpskoj Vojsci otvorile vrata srpskoj politici, mislim da je to proces koji mora da se nastavi i da je to proces gde Srbija zaista ima veliku šansu.
Samo ću reći da je naša saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja, kojoj su se mnogi ovde podsmevali, nešto što je ocenjeno kao najbolja bilateralna saradnja u toj oblasti, da u ovom trenutku jedan naš kadet studira na Vest Pointu, ili pitomac, kako bi neki drugi rekli. Mislim da su to konkretne stvari od kojih građani Srbije imaju korist, da je to pravac koji smo jasno zauzeli i donošenjem ove strategije mi na tom putu ostajemo.
U svakom slučaju, dobro je da je javna rasprava bila toliko otvorena, dugačka, da je svako mogao da uzme učešće u njoj. Malo je čudno da će za ovu strategiju glasati ljudi koji potpuno različito vide šta ona nudi, gde nas vodi i kakvi su joj ciljevi, ali to je, verovatno, neka, slika političkog raspoloženja u Srbiji danas.
U dokumentu je naglašeno, time ću završiti, da je danas pitanje energetske bezbednosti, stabilnosti, itd, jedno od ključnih, kada govorimo o bezbednosti i stabilnosti jedne države. Mislim da je to nešto što verovatno možda i nije trebalo više da bude obrađeno, ali, u svakom slučaju, mi danas praktično živimo u situaciji kada je naša energetska zavisnost od jedne države velika, jer danas Rusija ima kompaniju koja je većinski vlasnik naše najveće kompanije.
Mislim da je to pitanje sa kojim se verovatno nosila ova strategija i da je to nešto što je sada naša ekonomska i politička realnost, kao i da ćemo, takođe, sa tim faktorom u budućnosti morati da računamo. Verujem da će to biti, bez obzira na sve razlike i bez obzira na različite stavove pojedinačno nekih od nas prema tom aranžmanu, nešto što će ipak dati konstruktivni doprinos svemu tome.
Želim na kraju da kažem da i pitanje ulaska u NATO nije nešto na šta nas neko tera, da nikako nije povezano sa ulaskom u EU, i oni koji ne žele da vide Srbiju u NATO pokušavaju veštački da vežu ulazak Srbije u NATO sa ulaskom u EU, da nas, za razliku od nekih drugih, NATO bar ne tera da menjamo imena ulica. Ali verujem da ćemo ovakvim putem i ovakvim razvojem doći u situaciju da to bude naš krajnji i prirodni cilj, bez nekakve ideološke rasprave na tom putu, jer zaista, mi danas više ne živimo u nekom hladnoratovskom periodu.
Ako ste primetili, te dve zemlje danas sarađuju veoma korektno, veoma profesionalno i veoma uspešno. Zato mislim da na taj način i mi moramo da razmišljamo, ukoliko želimo da ova zemlja izraste u ono za šta potencijal zaista postoji, a to je ekonomski, vojni i politički lider celokupnog regiona. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić, a posle njega narodna poslanica Nada Kolundžija.

Hvala, gospođo Čomić.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pošto smo posebno u prepodnevnom delu mogli da čujemo hvalospeve na račun NATO pakta, a evo i sad, gospodinu ministru Šutanovcu bih predložio da pokrene jednu inicijativu u Vladi Republike Srbije da se obnovi spomenik pobijenoj deci u NATO agresiji, koji stoji oskrnavljen u Tašmajdanskom parku u Beogradu, već pet godina. Među tom decom su i albanska deca. Kip sa tog spomenika je ukraden, isečen i uništen pre više godina, tako da mislim da bi bio pravi trenutak da obnovite to. Zaista ružno izgleda, ako nije kompletan. Dakle, to je prva stvar.
Kada je u pitanju sama Strategija nacionalne bezbednosti, kao i Strategija odbrane, moram da kažem da je ovde došlo do brkanja opštih pojmova.
Gospodine ministre, vi ovde pokušavate da pomirite dva nepomirljiva koncepta. Prvi koncept je koncept ljudske bezbednosti ili takozvani ''Hjumen sekjuriti koncept''. On je promovisan u UN od strane Kofi Anana 2003. godine, ali pod snažnim uticajem i pritiskom SAD. Pre toga je promovisan od strane niz nevladinih organizacija u SAD, pre svega Saveta za spoljne odnose, za koga mnogi autori veruju da je neformalni centar moći u SAD, a takođe, i Američkog instituta za mir.
Oni su promovisali koncepciju u saradnji sa jednom kanadskom organizacijom "Responsibl to protekt", a takođe, i "Preventing dženosajd", dakle, odgovorni da zaštite i sprečavanje genocida. Ta njihova teorija zasniva se na rezultatima agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Oni su rekli sledeće: ''Doba suverenosti države je završeno, dolazi novo doba, mi ćemo sada umesto država u prvi plan da stavimo individue!''
Međutim, kao što ćete videti, to je jedan zastareli koncept koji je postojao još u četvrtom veku i kasnije u srednjem veku. Dakle, ništa novo.
Po tom konceptu ljudske bezbednosti trupe NATO pakta, trupe SAD mogu da intervenišu bilo gde u svetu da bi sprečile klimatske promene, da bi sprečile pandemije, da bi sprečile ugrožavanje ljudskih prava, naravno, onako kako oni tumače ljudska prava, a kako ih tumače to smo dobro videli na sopstvenom primeru kada su prekršili Povelju Organizacije Ujedinjenih nacija i izvršili agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, bacali osiromašeni uranijum itd. Ima primera širom sveta.
Dakle, to je koncept ljudske bezbednosti. On se direktno suprotstavlja konceptu suverenih država, koji je definisan još dalekim Vestfalskim mirom 1648. godine. Taj mir je proklamovao suverenitet država i prihvaćen je u Evropi, između ostalog, Rusija je jedna od potpisnica tog mira.
On je ostao na snazi, praktično, kroz različite varijante, između ostalog je prihvaćen i kroz Povelju OUN, sve do 1999. godine kada su ovi momci sa Zapada počeli da razvijaju koncept ljudske bezbednosti i tako dalje i tako bliže.
Sada neko može da pomisli da je koncept ljudske bezbednosti nešto novo. Kao što sam rekao – nije. Da bi što lakše mogli da potamane muslimane u krstaškim pohodima, izmislili su svojevremeno jedan koncept satanizacije islama, koji je promovisan od strane Tome Akvinskog i drugih.
Promovisan je ranije, u četvrtom veku. Tada je odbegla vera bio islam i na osnovu tog koncepta pokrenuti su krstaški ratovi. Kasnije Amerika promoviše Koncept o odbeglim nacijama – Rouge Nations (''neposlušne zemlje'') koji se zasniva na istom principu. On se svodi na teoriju pravednog rata.
Dakle, rat može da se vodi ako je pravedan. Sjedinjene Američke Države mogu da napadnu bilo koju državu na ovom svetu ako imaju opravdani razlog. Toma Akvinski i sveti Avgustin su definisali neke od tih razloga u dalekoj prošlosti.
Dakle, Amerikanci su se Konceptom ljudske bezbednosti vratili u daleku prošlost. Kao što sam rekao, taj koncept je poguban. On je u prošlosti doveo do teških i ozbiljnih ratova. On danas dovodi do podrivanja i uništavanja koncepta UN, koncepta koji je razvijen nakon stravičnog Drugog svetskog rata, po kojem su sve države ravnopravne, po kojem su sve nacije ravnopravne, bez obzira da li su male ili velike. Sila može da se primeni, ali u skladu sa Glavom 7. Povelje OUN.
Vi ste u Strategiji nacionalne bezbednosti pobrkali ova dva koncepta. S jedne strane, hoćete saradnju sa NATO paktom, SAD i EU, a sa druge strane, hoćete da očuvate teritorijalni integritet Srbije. E, pa, ne može, ne može zato što su NATO pakt, SAD pa i EU, a predstaviću malo kasnije dokumentaciju u vezi sa tim, otvoreno protiv teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Oni Kosovo i Metohiju ne tretiraju kao teritoriju Srbije. Imate čak na zvaničnom sajtu EU i mapu Srbije, gde su granice između Kosova i Metohije i ostatka Srbije postavljene kao državne. I to ću, takođe, da vam dam.
Da vidimo neke druge koncepte. Kao što vam je poznato, trebalo bi da vam bude poznato, ruski predsednik Dmitri Medvedev promovisao je 15. maja jedan novi koncept evropske bezbednosti. Šta je suština tog koncepta? Suština tog koncepta je da SAD ne dominiraju evropskom bezbednošću. Kao što vi znate, gospodine Šutanovac, i vaši saradnici, saradnja između NATO pakta i EU je definisana kroz pravila "Berlin plus", gde je evropski sistem bezbednosti uključen u NATO sistem bezbednosti. Oni imaju određenu autonomiju, ali u okviru NATO sistema bezbednosti, pri tome moraju da se poštuju neka osnovna pravila, ne smeju da se dupliraju resursi, ne sme da se duplira lanac komanda. Vrlo je jasno da evropsku bezbednost kontroliše NATO pakt, tj. SAD.
Dakle, ruski predsednik je predstavio ovaj koncept, novi koncept evropske bezbednosti, vrlo detaljno. On je veoma dobar, za razliku od vaše strategije odbrane, koja se zasniva na evroatlantskim principima, ovaj koncept se zasniva na kontinentalnoj Evropi, onoj Evropi o kojoj je govorio, recimo, De Gol, o kojoj govori general Pjer-Mari Galoa. To je Evropa koja uključuje Rusiju. Evropa bez Rusije nije Evropa, ali,, naravno sa Rusijom jeste Evroazija.
Dakle, taj koncept je veoma bitan i on bi obezbedio mir u budućem periodu. Kao što vidite, NATO pakt polako ide prema izvorima energije, širi se prema Rusiji, imate američke analitičare koji vrlo precizno govore o tome i priznaju da oni opkoljavaju Rusiju sistemom vojnih baza. NATO pakt se ne sprema za uspostavljanje mira, on se sprema za budući rat sa Rusijom, za kontrolu Evroazijskog masiva, za kontrolu Evroazijskih resursa, a oni su najveći na svetu. To nije ništa novo, to su radili i u prošlosti, to je "Drang nach Osten" ili pohod na Istok, više puta se desio, obijen im je o glavu.
Zašto je važan ovaj predlog ruskog predsednika, gospodine ministre, za nas kao državu? Zato što smo mi upravo novi sistem evropske bezbednosti mogli da promovišemo na našoj teritoriji, jer se on zasniva na suverenosti država. Kao što znate, Ruska Federacija smatra da je Kosovo i Metohija neodvojivi deo Republike Srbije. Upravo uz pomoć ovog koncepta možemo da izvršimo do kraja Rezoluciju 1244, to je Rezolucija Saveta bezbednosti OUN i da vratimo našu Vojsku i policiju na Kosovo i Metohiju.
Naravno, vi o tome ne smete da govorite.
S druge strane, šta kaže Ričard Has, koji je predsednik Saveta za spoljne odnose, u svom tekstu od 24. septembra 2009. godine, tačnije intervjuu – mi smo verovatno u eri u kojoj će međunarodni sporazumi i konvencije pre predstavljati izuzetak nego pravilo. On vrlo jasno govori o tome da SAD neće poštovati međunarodno pravo i međunarodne konvencije, bez ikakvih problema. A već sam vam objasnio uticaj Saveta za spoljne odnose na američku politiku, između ostalog njihovi kadrovi su Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk, predsednik Obama je često učestvovao na njihovim slušanjima itd, a pre njega i Džordž Buš, takođe, i mnogi drugi.
Vi pominjete u Strategiji nacionalne bezbednosti NATO pakt isključivo, ne pominjete nijednu drugu organizaciju koja se bavi pitanjima bezbednosti. Imate, takođe, Organizaciju Ugovora o zajedničkoj bezbednosti, koju čine Rusija, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgistan, Belorusija i Jermenija, koja se polako širi.
Za nju Amerikanci, SAD, tvrde da je protivteža NATO paktu i već imaju nekoliko analitičkih tekstova na tu temu, gde govore o tome da Rusija militarizuje tu organizaciju. Naravno, shvatili su da ona treba da se suprotstavi širenju NATO pakta na Istok ili tom čuvenom ''pohodu na Istok''.
Pored toga, postoji i Šangajska organizacija za bezbednost. Više od toga, pogledajte, i drugi kontinenti se bude. Niko ne želi da bude u NATO paktu, niko ne želi da sarađuje sa NATO paktom zato što znaju da je NATO pakt ''čelična pesnica'' SAD.
Nedavno su Hugo Čavez i Gadafi predstavili ''projekat bezbednosne saradnje'' između Afrike i Južne Amerike, koji treba da bude protivteža NATO paktu.
Dakle, sve države, svi narodi koji razmišljaju o svojoj slobodi beže od NATO pakta.
Kasnije ću vam pružiti dokaze i podatke iz italijanskih izvora o tome da je NATO pakt organizacija koja promoviše terorizam, ne samo što promoviše terorizam, nego i organizuje terorističke grupe širom Evrope. Naravno, pošto smo deo Evrope, i kod nas su organizovane.
Da vidimo kako izgledaju strategije nacionalnih bezbednosti drugih država. Biće i američka, da ne brinete.
Prvo, ruska Strategija nacionalne bezbednosti, mogli ste da pogodite da ću prvo nju da citiram, do 2020. godine. Po njima, međunarodno pravo ima primat.
Multipolarni svet je nezamenjiv i planeta ne može više da se vrati u vreme unipolarnog sveta, kojim su dominirale SAD. Rusija smatra da je prioritet zaštita Rusa, gde god se nalazili. Takođe, zauzima stav da ima posebne interese u određenim regionima sveta. Pogađate da je jedan od tih regiona Balkan, tj. Srbija, ali to nije ništa novo, čuveni engleski geopolitičar Makindar je govorio o značajnoj ulozi istočne Evrope u kontroli Evroazije, evroazijskog masiva i to još na početku 20. veka, ako se ne varam, 1903. godina.
Evo sada vaša omiljena Strategija nacionalnih bezbednosti SAD, koju je promovisao Džordž Buš. Zaista je obimna, ali suština je sledeća: SAD zadržavaju pravo da spreče pojavu konkurenta njenoj moći u bilo kom delu sveta.
Mislim da je ova rečenica sasvim dovoljna. Jasno vam je šta to znači. Oni ovde promovišu koncept ljudske bezbednosti, u stvari intervencionističku politiku. To je suština njihove priče.
Tu je njihova strategija odbrane iz 2008. godine, koja je veoma zanimljiva zato što potvrđuje iste principe. Dakle, teško da ćete moći da pomirite ova dva sistema, ova dva koncepta. Oni tu promovišu pobedu u dugotrajnom ratu, odbranu države, promociju sigurnosti u celoj planeti i, kao što sam rekao, sprečavanje da se pojavi na planeti bilo kakva konkurencija njihovoj moći.
Gospodine ministre, NATO pakt koji se ovde promoviše, italijanski profesor Danijel Ganzer je objavio knjigu pod naslovom „Tajne NATO armije“.
Ganzer objašnjava da su te oružane formacije, dakle, tajne NATO armije, stvorene u celoj zapadnoj Evropi, u Francuskoj, u Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Finskoj, Španiji, Portugalu, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Turskoj itd.
Prema tvrdnjama ovog uglednog italijanskog profesora, organizaciju i opremu o ovim tajnim armijama, faktički terorističkim grupama, obezbedili su Centralna obaveštajna agencija SAD, britanska obaveštajna služba MI-6 i, naravno, NATO pakt.
Osnovne metode ovih paravojski, tj. terorističkih grupacija, jeste tzv. strategija zategnutosti i terorističke akcije, lažne zastave ili false flags. Šta to znači? To je pijaca Markale, gde su Muslimani postavili bombu i kasnije optužili Srbe za to. To su isto uradile ove terorističke grupacije pod kontrolom NATO pakta. Sprovodi se i dan-danas u drugim delovima sveta.
Genzer u svojoj knjizi otkriva da je NATO bio jezgro te terorističke mreže. Navodi da su tajni komitet za planiranje i saveznički tajni komitet bili temelji tajnih armija širom zapadne Evrope. Možemo da podsetimo da je Đulio Andreoti, predsednik Saveta ministara, 1990. godine priznao postojanje ''Gladija''. Vama će to biti zanimljivo zato što su oni učestvovali u ubistvu Alda Mora. Priznao je i njegove očigledne veze sa pomenutim organizacijama, između ostalog i NATO paktom. Takođe, Vičence Vincigera, pripadnik „Ordine Nuovo“ je otvoreno govorio pred italijanskim sudovima o povezanosti ovih tajnih grupacija sa NATO paktom.
Govoreći o ''Gladiju'', potvrdio je da je ta paravojska kontrolisana od strane NATO. Oni su izvršavali niz atentata širom Italije i zapadne Evrope. Na primer, 1985. godine u Bolonji, kada je stradalo 85 ljudi, osnovni cilj ovih akcija je bio da se optuži Moskva za te terorističke napade. U Nemačkoj 1990. godine predstavnici Socijalističke partije došli su do podataka o postojanju tajne NATO armije u njihovoj zemlji, što je bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom i u suprotnosti sa ustavom Nemačke. Kada su zapretili da će sve javno da objave, uključujući i veze paravojnih formacija sa Demohrišćanskom partijom CDU zapušena su im usta podacima o umešanosti Vilija Branta u celu operaciju.
Takođe, 1990. godine u Evropskom parlamentu pokrenuta je zvanična inicijativa za raskrinkavanje uloge NATO, CIA i MI-6 u stvaranju nekih drugih terorističkih grupacija. Imate te zvanične podatke u EU. Čak je i upućeno pismo predsedniku SAD, Džordžu Bušu. Međutim, SAD i većina evropskih zemalja su ostale neme, samo su u Italiji, Švajcarskoj i Belgiji sprovedene delimične istrage.
Da ne idemo dalje, da vidimo šta nam je poručio predstavnik ambasade SAD, Debora R. Menuti, šef političkog odeljenja ambasade SAD. Ona je vas pohvalila, prilikom jednog susreta na kojem je govorila, u Novom Sadu, 30. juna 2009. godine. Ona prvo opisuje vašu uspešnu saradnju sa NATO paktom, šta je trebalo u stvari da vi uradite, a uradili ste, i kaže sledeće: „Ova saradnja sa NATO i međunarodnim partnerima, kao što su SAD, bila je jedan od faktora uspeha reformi u sistemu odbrane koji je Srbija postigla do danas. Vojska Srbije je svedena na 30 hiljada vojnika.“ To je ono najvažnije što je istakla predstavnica ambasade SAD u Srbiji i otvoreno je rekla koja je bila vaša uloga ovde.
Što se tiče dokumenata koje sam vam obećao, zvanični dokument EU koji govori o putu Kosova ka članstvu u EU, evo ga, ovde su zvanični pečati Euleksa, Evropske komisije i EU. Dakle, šta Kosovo treba da uradi da bi postalo član EU? Očigledno, tretiraju Kosovo i Metohiju kao nezavisnu teritoriju.
Na zvaničnom sajtu EU je i ova karta Srbije, gde su granice Kosova i Metohije i Srbije obeležene kao međudržavne granice. (Aplauz.)

Narodni poslaniče, 20 minuta je prošlo, iskorišćeno je vreme koje je na raspolaganju. Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, neću upoređivati Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane sa zemljama kao što je Rusija i SAD i smatram da ova strategija ima posebnu vrednost, upravo zbog toga što polazi od činjenice da se radi o Srbiji i polazi od toga da Srbija treba da objektivno sameri sebe, svoje mesto, svoje ciljeve, svoje interese i da nađe način kako u okviru sopstvenih kapaciteta da obezbedi ono što jeste cilj jedne i druge strategije. Naravno, Poslanička grupa Za evropsku Srbiju glasaće za ove dve strategije, jer mi smatramo da je od posebnog značaja činjenica da su ove dve strategije danas pred nama i ma kako se slagali sa onima koji tvrde da ovo nije političko pitanje u smislu stranačkog pitanja i stranačkog razumevanja Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, ovo ipak jeste važno političko pitanje i za građane Srbije ali i za svet.
Dakle, mi se obraćamo građanima Srbije, ali se obraćamo i svetu, obraćamo se našim susedima i zapravo ovim dokumentima pokazujemo ko smo, kakvo društvo želimo da gradimo, šta su nam prioriteti, kakav je naš odnos prema nama samima, ali kakav je naš odnos i prema drugima, pre svega prema onim vrednostima koje smo proklamovali. Bilo je prigovora da nikada nije uspostavljen nacionalni konsenzus oko toga šta jesu nacionalni interesi, nacionalni ciljevi, ja mislim da mi nemamo nikakvu dilemu oko toga šta jesu nacionalni interesi. Nacionalni interesi su definisani Ustavom, oni su definisani i osnovnim civilizacijskim vrednostima koje je ova zemlja prihvatila i u tom smislu za nas ove dve strategije imaju poseban značaj, jer upravo ove vrednosti jesu polazište u utvrđivanju odgovornosti, nadležnosti, i obavezama institucija kada je u pitanju Nacionalna bezbednost i Strategija odbrane.
Republika Srbija na osnovu Ustava donosi, dakle, uređuje pitanje kao što je suverenitet i teritorijalna celovitost, bezbednost Republike Srbije, odbranu i bezbednost države i njenih građana, a Skupština, prema članu 99. tačka 9) usvaja Strategiju odbrane. U tom smislu za nas ovi dokumenti jesu dokumenti koje je uputila Vlada i oni predstavljaju, da kažem, jedinstven odnos Vlade prema ovim važnim pitanjima, činjenica da ove dokumente ovde predstavlja i brani ministar odbrane, za nas nema posebno važnost, osim što, naravno, Ministarstvo odbrane ima najveće obaveze i najveći udeo u onome što ove dve strategije definišu.
Ono što je za nas ključno u opredeljivanju za izglasavanje ovih strategija jeste činjenica da ove strategije polaze od realnog sagledavanja sveta.
Dakle, u ovim strategijama mi vidimo da je napravljena temeljna analiza onoga što svet danas jeste i što Srbija u tom svetu jeste, može i treba da bude.
Ove strategije nemaju ideološki predznak, niti su opterećene onim što bi neki, iz diskusije se to vidi, želeli da one budu opterećene, a to je nekakvim okoštalim, prevaziđenim, istorijski poraženim konceptima odbrane i bezbednosti.
Dakle, ono što za nas jeste razlog da glasamo za ove strategije koje neki drugi osporavaju jeste upravo činjenica da se oni temelje na naučnom sagledavanju sveta u kom mi danas živimo. One, takođe, jesu važne i zbog toga što pretpostavljaju da se taj svet dinamično menja i da ove strategije ne sadrže okoštale definicije koje onemogućavaju da se i sama strategija Srbije u ovim oblastima menja, već, naprotiv, dopuštaju da u skladu sa promenama oko nas menjamo sopstvene resurse, menjamo sopstvene ciljeve ako treba, menjamo sredstva kojima ćemo te ciljeve ostvarivati.
Još jedna od ključnih stvari, koja je važna za nas, jeste da ove strategije uzimaju u obzir iskustva drugih država, uzimaju iskustvo zemlje, dakle, i saznanja koja imamo iz našeg i ne tako davnog iskustva.
Ono što za nas predstavlja posebnu važnost jeste da se ovde uzima u obzir da je pitanje bezbednosti sve više pitanje koje se tiče međunarodne saradnje i međunarodnog okruženja, dakle, zemlja ne sme da se ponaša kao izolovano ostrvo u definisanju sopstvenih strategija odbrane i bezbednosti i to ove dve strategije upravo naglašavaju. Smatramo da prigovor da ima previše okrenutosti ka međunarodnom faktoru i važnosti međunarodnih činilaca, da je, zapravo, prednost ove strategije zato što suštinska opasnost, odnosno suštinska prednost Srbije, volela bih da Srbija uvek koristi prednosti i da izbegne svaku opasnost, jeste da ukoliko razume i shvati u kojoj je meri međunarodna integrisanost u bezbednosne strukture važna za ovu zemlju, i pretpostavka njene sigurnosti i bezbednosti, da će utoliko imati manje problema u budućnosti. I upravo zbog toga smatramo da je pitanje povezivanja sa međunarodnim institucijama ključno pitanje ostvarivanja ovih dveju strategija.
Ono što je sada otvoreno pitanje i ne zahteva trenutni odgovor, a očigledno polarizuje naše društvo, jeste pitanje članstva u NATO.
Nema nikakve sumnje da je Partnerstvo za mir dovoljan okvir u ovom vremenu za ostvarivanje te saradnje. Naravno, bitno da ove strategije ne ograničavaju Srbiju i ne postavljaju ciljeve koje ne može ostvariti.
I kao parlamentarac i neko ko se zalaže za uspostavljanje civilne i javne kontrole službi bezbednosti, odnosno bezbednosnog sektora, smatram da je važno što je ovim strategijama predviđena puna kontrola odbrane i bezbednosti. Mislim da to, takođe, omogućava da gradimo ono što jeste jedna od pretpostavki na kojima se ove strategije zasnivaju, a to je izgradnja istinski demokratskog društva. To je nemoguće ukoliko pitanje bezbednosti nije pitanje koje je na uvidu demokratske javnosti.
Dakle, svi ovi razlozi za nas su razlozi da izrazimo zadovoljstvo što Srbija predstavljajući se i kroz ove dve strategije dokazuje da jeste zemlja koja želi da gradi demokratsko društvo, da jeste zemlja koja smatra da je njena uloga u ostvarivanju stabilnosti i mira ne samo unutar zemlje i u regionu izuzetno važna i da je spremna da svoj maksimalni doprinos da, da je Srbija zemlja koja je spremna da gradi međunarodni poredak, koji će počivati na odbrani svih civilizacijskih vrednosti. Hvala vam. (Aplauz.)

Da li želi reč još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ili poslanika koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe? (Ne.)
Reč ima ministar, Dragan Šutanovac. Izvolite.