Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, uvek imam zadovoljstvo poslednjih dana da govorim posle gospodina Šormaza. Mislim da je sasvim u redu njegova diskusija i neki argumenti postoje, međutim, uvek se postavlja pitanje šta je alternativa.
Mislim da, posmatrajući stvari tako crno-belo, možda bismo neki deo te diskusije mogli da prihvatimo. Sve ću vas podsetiti da je naš današnji put, a i ova strategija, da je presečeno kada smo 2006. godine ušli u Partnerstvo za mir. Svi znamo da tada čak ni DS nije bila deo Vlade Republike Srbije, da je tada bila manjinska vlada koju je podržavala SPS.
Dakle, tada je doneta strateška odluka, jer svi znamo ako hoćemo da govorimo argumentovano, da je tada odluka o ulasku u Partnerstvo za mir bila ona tačka kada praktično pokažete jasnu volju šta je vaš krajni cilj. To je bilo 2006. godine. Svi znamo da je 2006. godine svima nama bilo poznato šta će se desiti sa Kosovom, bilo je samo pitanje kakva će strategija biti primenjena: da li će uspeti da se dobije većina u Savetu bezbednosti, pa da se tu proglasi nezavisnost Kosova, pošto zbog protivljenja Rusije i Kine ta većina nije pridobijena, dobila se druga strategija.
Takođe, svi smo znali, gospodine Šormaz, 2006. godine, da će oni proglasiti nezavisnost i svi smo znali da će Amerika biti jedna od prvih država, ako ne i prva, koja će tu nezavisnost priznati.
Prema tome, sa svim tim saznanjima, vrlo čvrsto tvrdim da smo svi znali, doneli smo odluku o ulasku u Partnerstvo za mir i tada smo ušli u Partnerstvo za mir, takođe, na mala vrata pogurani od strane SAD.
Ne možemo u roku od dve ili tri godine da kažemo da neke činjenice ili argumente nismo znali kada smo donosili odluke, verujući tada, verujem da je to tada bila dobra odluka i ubeđen sam da smo odmah posle 2000. godine ušli u Partnerstvo za mir, pa u NATO, da bismo neke šanse, kada govorimo o nekom boljem rešenju statusa Kosova, sigurno imali.
Znate bolje od mene da su tada uslovi za ulazak u NATO bili mnogo manje sporni nego što su oni danas i bili su pre svega politički, a ne tehnički ili neke vojne prirode.
Mislim da je dobar ovaj zakon o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama. Dobro je da i vi to podržavate i dobro je da to zakonski regulišemo. Zaista neke države to regulišu tako što vlada donese odluku, bez učešća skupštine, ali mislim da je Srbija takva država u kojoj zaista Parlament mora da ima krajnju reč kada donosimo takvu odluku koja se tiče takvih operacija.
Verujem da ćemo i poštovati sve ono što piše u ovom zakonu, da ćemo imati priliku da usvajamo te godišnje planove, da će biti manje nekih vanrednih situacija kada će se to angažovanje vršiti van godišnjih planova, ali u svakom slučaju imamo Skupštinu, imamo Odbor za bezbednost, imamo javnost, medije i svi će biti uključeni u proces donošenja tih odluka.
Mislim da je dobro da imamo zakon. Zaista je on dobar i on jasno po svim tačkama i članovima reguliše na koji način mi možemo da donesemo takvu odluku. Na taj način opet otvaramo jedan spoljnopolitički kapacitet. Ne bih se sada osvrtao na tu vašu konkretnu priču o Avganistanu i da li treba tamo da učestvujemo ili ne treba, verovatno ne treba. Znate, ali kada ste deo jednog zajedničkog društva i organizacije, sve to ima koristi i nedostatke. Ako pomognete partneru na jednom polju vojno, možete očekivati uzvratnu podršku politički i ekonomski. Tako svet funkcioniše. Irska možda može da opstane kao ostrvo, ali Srbija ne može. To je moje duboko uverenje, zato ćemo mi da glasamo za ovaj zakon.
Što se tiče ovih manje spornih zakona, a to su odbrana, civilno služenje, smatram da će to skoro svi podržati. Tu su otklonjene neke nejasnoće.
Što se tiče civilnog služenja pretpostavljam da je ideja da se ta oblast uredi i naravno to svi podržavamo i da će to ostati kao mogućnost za svakoga ko želi na taj način da služi vojni rok. Ipak je potrebno da imamo jasna pravila, jer smo i sami bili svedoci mnogih slučajeva gde se to civilno služenje vojnog roka pretvaralo u neku farsu, da to praktično nije imalo nikakvog smisla, dakle, ili će ono postojati i onda imati smisao ili apsolutno neće postojati, ali mi ćemo taj zakon podržati.
Ovo što je najatraktivnije to je verovatno pitanje oko VBA i oko VOA. Pretpostavljam da ćemo u nekom narednom periodu taj zakon ponovo menjati.
Ono što je dobro jeste da smo napravili korak napred da se napokon i te institucije otvaraju za kontrolu. Ko će biti Generalni inspektor, kako će to čovek raditi taj posao, kome će biti odgovoran – to su sve pitanja za raspravu i za argumentovanu analizu, ali je dobro da je taj proces započeo.
Smatram da ne možemo da očekujemo da ni od jedne institucije da na početku da fantastične rezultate, ali uspostavljanjem Generalnog inspektora na primet, 2009. godine sigurno će dati rezultat. Ta institucija će za pet-šest godina imati svoju težinu, svoj kredibilitet i postaće organ koji će ozbiljno moći da kontroliše rad tih obaveštajnih agencija, isto tako kao što će imati svoju ulogu Unutrašnja kontrola.
Bez obzira na to i baš zbog toga hoću da kažem da mi poslanici moramo i dalje da zadržimo, a i da tražimo, značajnu ulogu Odbora za bezbednost u kontroli obaveštajnih agencija i vojnih, naravno, zato što je Odbor za bezbednost Skupštine Srbije uvek, bez obzira ko je na vlasti i ko je u opoziciji, jedna višestranačka komisija koja na pravi način može da vrši civilnu kontrolu nad tim agencijama.
Mi smo tokom ove godine imali dve ekskurzije, nisam imao priliku i zadovoljstvo da učestvujem u tim agencijama, ne verujem da je to nešto pomoglo.
Ipak, na neki način otvorili smo vrata i pokazali da i te stvari nisu nedostižne za kontrolu. Ja ću se kao član Odbora za bezbednost zaista truditi da taj odbor dobije svoje mesto i ulogu u kontroli tih obaveštajnih institucija. Verujemo da ćemo tu imati podršku svih drugih parlamentarnih stranaka.
Tako da, podržavamo ove zakone kao nesporno reformske zakone, kao dobar početak i kao priliku da se taj proces kontrole uspostavi i da započne uspostavljanje veće transparentnosti rada tih institucija, zato što smo mi politički veliku cenu plaćali, kada govorimo o Haškom tribunalu. Stalno su nam isporučivali, je li tako, izveštaje zvanične ili nezvanične – da su to institucije koje sprečavaju završetak saradnje, da se vrši opstrukcija. Da se ne vraćamo u prošlost, vi se sećate da su te institucije imale ulogu posle 2000. godine u tadašnjim sukobima između različitih lidera i stranaka.
Mislim, zaista, da je ovo dobar početak. Mi ćemo zbog toga podržati zakon i kroz rad Skupštine i kroz rad Odbora za bezbednost pratićemo koliko je napredak napravljen. Naravno, uz vašu podršku i saradnju predlagaćemo sve promene koje su neophodne da se taj zakon poboljša.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, pravo na repliku.

Više puta sam pomenut i pogrešno protumačen. Na primer, ja nisam rekao da mi podržavamo ovaj zakon o učešću naših vojnika i o multinacionalnim operacijama, kako god da ih nazovete. Suprotno sam rekao – da ne glasamo! Mi podržavamo kao DSS učestvovanje u mirovnim operacijama, shodno Ustavu, pa da u Parlamentu za to glasamo, mada se slažem sa ovim što je govorio gospodin Delić.
Dakle, shodno Ustavu vodićemo računa u kojim i kakvim operacijama, a nikako u okviru kontigenta NATO pakta ili bilo koje članice države NATO pakta. I reko sam koji su razlozi?
Pozivati se na 2006. godinu i Partnerstvo za mir, pa, nije sporna odluka, apsolutno nije sporna, ali vaš rezon je nelogičan. Šta je krajnji cilj Rusije? Da li je krajnji cilj Rusije članstvo u NATO paktu? Ona je, takođe, članica Partnerstva za mir. Da li je to krajnji cilj Rusije?
I zašto bi naš ulazak 2006. godine u program Partnerstvo za mir značio krajnji cilj – ulazak u NATO pakt. To nije tačno, nego je to partnerski odnos i saradnja sa NATO paktom.
Mi ne kažemo da to ne treba da bude, mada to ne treba da postoji. Ja sada kažem svoje lično mišljenje. To je jedini vojni savez u svetu. Ja smatram da bi svet bio srećniji da nema nijednog vojnog saveza, nego da se poštuje međunarodno pravo i da nema ni jednog jedinog vojnog saveza.
To je nemoguće, očigledno je da određena država želi da bude policajac i da se pita za sve u svetu. A kada se pozivam na međunarodno pravo – pa, na to smo i računali. Možda ste vi znali 2006. godine šta će oni uraditi 2008. godine. Ja ne sporim da vi to možda niste znali. Mi to nismo! Mi smo se uzdali u međunarodno pravo.
Imali smo organizovane pregovore, prvo sa Ahtisarijem – videlo se da su namešteni. Sa ''trojkom'' – videlo se da je to samo kupovina vremena, ali smo učinili sve što smo mogli tada kao država, koliko znam zajedno u kohabitaciji, predsednik Republike i Vlada, da u tim pregovorima uradimo ono što je međunarodno pravo.
Siledžije to nisu htele! Uradili su suprotno. To je jedina moguća i normalna reč. Šta sada – mi sada treba da se pomirimo sa tim?!
Takođe, jedna od velikih zabluda je – ako uđemo u NATO pakt, to sam juče čuo od jednog kolege, da ćemo se lakše vratiti na Kosovo. Majke ti! Jedan od prvih uslova će biti da priznamo nezavisnost Kosova, čak i ako nas budu pozvali da uđemo u NATO pakt. Dakle, to će biti jedan od prvih uslova, a doći će kao uslov, ako vam nije dovoljno ovo oko vizne liberalizacije, i za ulazak u EU. Onda ćemo da vidimo da li Evropa nema alternativu?!
Ujedno, nikada nećemo da priznamo Kosovo i nećemo da uđemo u EU, ako to bude uslov! To je politika koju vi podržavate i to je ono što se govori. Znači, u Avganistanu, a to je žalosno što ste rekli, i time ću završiti...
(PREDSEDAVAJUĆA: Tri minuta.)
Evo, samo jednu rečenicu i time ću završiti.
Ako mi učestvujemo sa Vojskom u kontigentu NATO pakta, kao članica NATO pakta, recimo, u Avganistanu – jeste da to nije dobro, ali ćemo na drugoj strani imati ekonomske beneficije.
Šta je onda Vojska Srbije – plaćenička vojska?!
Ne može da se ima takav odnos. Šaljemo naše vojnike da ginu u Avganistan, a ovamo ćemo to da naplatimo od Amerikanaca za budžet Srbije – to je neozbiljno!

Pravo na repliku ima poslanik Vlajko Senić. Izvolite.

Šta god vi kažete, neću da kažem da je neozbiljno i neodgovorno i poštujem sve vaše argumente, ali upravo se tu sukobljavaju dve koncepcije. To što se desilo 2008. godine, desilo se, tvrdim vam da smo svi to znali 2006. godine, ali nije važno. Možda je sada neko zaboravio da je znao.
Hoću da kažem šta je naša alternativa. Ako je 2008. godine proglašena nezavisnost, da li mi tim vašim planom i vašom strategijom, šta činimo, da li dobijamo veći broj zemalja koje će nam pomoći da vratimo Kosovo i Metohiju? Da li imate plan da vojno intervenišemo da vratimo Kosovo i Metohiju u sastav Srbije? Koji je to vojni savez van NATO pakta kom Srbija treba ili može da se priključi da bi eventualno ostvarila svoje interese?
Ovde govorim isključivo o ostvarivanju interesa Srbije kroz učešće, na primer, u tim multinacionalnim operacijama. Vi dobro znate da ta nezavisnost Kosova nije zbog Koštunice ili Đinđića ili ne znam koga, to je proces koji je trajao 30 ili 40 godina i svoje ishodište je doživeo 2008. godine kada su oni to učinili. Šta mi možemo da radimo? Da se začaurimo i da čekamo narednih 50 godina da proradi međunarodno pravo? Međunarodno pravo tu očigledno nije radilo, kao što nije radilo ni na primeru Abhazije, gde je Rusija prekršila međunarodno pravo kada je bilo njima u interesu. Velike sile mogu da gaze međunarodno pravo, kada se pozivaju na međunarodno pravo, kada je to njima u interesu.
Šta Srbija tu može da uradi? Da li vi imate neki plan? U redu, ako imate plan, to ću da podržim. Ali ne vidim da možemo da popravimo naš status bez saradnje sa onima koji su, kako vi kažete, prekršili međunarodno pravo. Žao mi je što smo mi žrtva kršenja međunarodnog prava i žao mi je što mi nismo bili ti partneri koji su možda zajedno sa njima kršili međunarodno pravo.
I, pravo da vam kažem, za interes Srbije pre bih pristao da budem partner nekom i da kršim međunarodno pravo, nego da ovako virtuelno branimo međunarodno pravo i kao rezultat toga imamo izgubljeno Kosovo, imamo izolaciju Srbije i nemamo nikakvu perspektivu. To je rezultat 30 ili 40 godina procesa. Ne mogu naredne generacije da čekaju pet decenija da se neko u svetu seti i da vidi da li primenjuje ili ne primenjuje međunarodno pravo.
Uostalom, mi smo kroz našu diplomatsku akciju pokušali (kako se zagrcnem od tog međunarodnog prava) i pokušaćemo da iskoristimo ponovo institut međunarodnog prava. Nisam neki veliki optimista, ali smo pokušali. Pravo je jedno, a realan život je drugo. Zbog toga podržavamo ovaj zakon. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Dragan Šormaz. Izvolite.

Nećemo ništa lično, ne želim da mi bude žao. Nema tu da mi bude žao, borba mora da se nastavi.
Naravno da mi imamo strategiju, naravno da imamo plan, to je sve rađeno, to je sve napušteno i zbog toga su raspisani izbori prošle godine. Da imamo konsenzus, kao što ga nemamo, a ovde govorite šta ćemo da radimo, a glasaćete za Strategiju nacionalne bezbednosti u kojoj piše šta je jedna od mera, čitao sam vam dva-tri puta za ova dva dana, i na šta sve ima pravo država Srbija. Nemojte sada kao kolege iz DS da vam kažem, pitajte gospodu u uniformama da vam objasne šta piše u Strategiji. Nismo to mi napisali. To ste vi doneli u Skupštinu i vi ćete za to glasati.
Nema tu šta da pričamo o tome da li nam je žao ili nije. Međunarodno pravo je važeće još uvek i moramo za to da se borimo. Mi smo rekli da treba tužiti države koje su priznale, vi ste se odlučili da tražite mišljenje suda. Eto, u tome je razlika. Ako neko govori šta bismo radili, mi govorimo. Šta znači trčanje i onda izjava ministra inostranih poslova, otprilike, u ovom trenutku se na još 30 novih država vrši pritisak da se prizna nezavisnost Kosova. Je li imaš informaciju, ministre, kakva je to izjava za javnost?
Znate li šta bi uradio naš ministar inostranih poslova? Naš ministar inostranih poslova bi rekao – na 30 država vrši vašingtonska administracija pritisak, kao što zna i ministar inostranih poslova da Vašington vrši pritisak. To je odgovoran odnos prema narodu. To je odgovoran odnos prema građanima. Dokle, obmane? Dokle zamajavanja? Dokle mislite da ćete marketingom da postižete stvari?!
Izmišljate razne sukobe, magovi, o kojima priča gospodin Velimir Ilić, a narod – sto hiljada otpuštenih, ništa od akcija koje ste obećali.
Kada pričamo o strategijama, pa, mi smo učestvovali u donošenju tog zakona, ponosimo se time, odličan, pravedan zakon, obesmišljen akcijama Mlađana Dinkića i obećanjima od hiljadu evra po akcijama. Mi to nikada nismo rekli kao izvršna vlast. Nikada to ljudima nismo obećali, ali smo dali mogućnost da se pravedno raspodeli. E, tako se radi. Mi smatramo da se tako radi.
Treba jasno reći, ako je Vašington taj koji na 30 država u ovom trenutku vrši pritisak, a to je rekao i ministar inostranih poslova, recimo, države Bangladeš, sa kojom ne znam da li imamo ijedan dinar razmene u ekonomskom odnosima, a rekao je da se na njega vrši pritisak, ako se tu to dešava, zašto to ne reći? Ako to radi Vašington, a to je okosnica NATO pakta, šta ćemo mi tu? Mi opet kažemo, ne – članstvu, a ne kažemo – ne saradnji. Nemojte stalno da mešamo ta dva termina.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč, pošto u elektronskom sistemu nema prijavljenih?  (Ne.)
Podsećam narodne poslanike da, u tom slučaju, prelazimo na raspravu u načelu, a po prijavama za reč.
Obaveštavam vas da su saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč, u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: LDP, SPS-JS, NS, ZES, DSS, Napred Srbijo i SRS.
Prvi prijavljeni po redosledu prijava narodnih poslanika je narodni poslanik Saša Dujović, a posle njega narodna poslanica Aleksandra Janković.
Reč ima narodni poslanik Saša Dujović.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani ministre, set ponuđenih predloga zakona iz ove oblasti ima za cilj da unapredi  i uredi oblast koja se odnosi na Vojsku Srbije, odbranu Republike Srbije, vojnu, radnu i materijalnu obavezu, civilnu službu i upotrebu Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama van Republike Srbije.
Posle ratova koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije, ova oblast je ostala krajnje neuređena ili sa zakonskim rešenjima, najblaže rečeno, u pokušaju. Posle usvajanja predloženih zakona verujemo da će se pre svega pripadnicima Vojske Srbije, ali i oružanim snagama olakšati zadatak koji imaju ispred sebe, a to je pre svega zaštita građana, imovine, ukratko zaštita državnosti Republike Srbije na celoj svojoj ustavno definisanoj teritoriji.
Kroz istoriju stvarane svetle tradicije srpske vojske nameće se obaveza svima nama da i u današnjosti učinimo sve kako bismo omogućili profesionalizaciju Vojske Srbije, a u svrhu zaštite, pre svega, suvereniteta Republike Srbije.
Predlog zakona o odbrani je po opštem mišljenju kvalitetno pripremljen. Posebno je za pohvalu deo koji predviđa saradnju sa nevladinim sektorom u svrhu sprovođenja projekata koji afirmišu i imaju za cilj poboljšanje odbrambene gotovosti oružanih snaga Srbije.
Posle ratnih sukoba koji su se odigrali na prostorima bivše Jugoslavije, kao posledicu imamo veliki broj učesnika ratnih veterana okupljenim u raznim organizacijama, a koji mogu biti kvalitetan partner državnim institucijama u sprovođenju Zakona o odbrani Republike Srbije.
Predlog zakona o Vojsci Srbije izazvao je veliku polemiku u javnosti, posebno kod korisnika vojnih penzija i socijalno zdravstvenog osiguranja vojnih osiguranika.
Kontradiktorne izjave u javnosti stvorile su sliku da bi moglo doći do redukovanja stečenih prava kod ovih korisnika i njihovo stavljanje u jedan neravnopravan položaj. Problem je složen i sveobuhvatan, ali ne bi bio on toliko velik da nisu u pitanju živi ljudi, njihova socijalna sigurnost, zdravlje i egzistencija. Radi se o sudbini stotine hiljade građana Srbije čija su ostvarena prava iz oblasti socijalnog prava vojnih osiguranika, u većoj ili manjoj meri, dovedena u pitanje.
Postavlja se još jedno ozbiljno pitanje, a to je način na koji predlagač definiše rešenje vojnih penzija. Smatram da je neophodno razmisliti o načinu usklađivanja istih, jer ponuđeno rešenje nije dobro, vojne penzije po mom mišljenju treba da prate rast plata u Vojsci i to bi bilo krajnje prirodno.
Predlog zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi dobro je urađen. Celovito reguliše predmetnu materiju i državi daje odrešene ruke da koristi ljudske i materijalne resurse za odbranu zemlje. Uz navedene dobre strane Predloga ovoga zakona, ostaće nejasnoća i to šta je profesionalizacija Vojske i drugih oružanih snaga i bezbednosti, ako je odbrana opšte pravo i obaveza, ako svi građani Srbije podležu opštoj vojnoj obavezi. Verujem da je predlagač predvideo kroz podzakonske akte zaštitu građana od moguće zloupotrebe tih prava, koje se inače mogu široko sagledavati i primenjivati.
Predlog zakona o civilnoj službi pored pristojno uređene zakonske regulative koju reguliše nameće i dilemu da li je ova problematika mogla biti i deo Zakona o odbrani, a ne poseban zakon.
Predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Srbije detaljno reguliše način učešća oružanih snaga van granica Republike Srbije. Potrebno je voditi računa o načinu odlučivanja za slanje pripadnika oružanih snaga u misije, pre svega mirovne, ali i humanitarne. Jer oružane snage Republike Srbije čine više faktora, a Ustav Srbije obavezuje donošenje skupštinskih odluka o slanju pripadnika samo jednog od faktora, a to je Vojska Srbije.
Na kraju svega iznetog, naglašavam da su zakonski predlozi koji su predmet razmatranja i rasprave po ovoj tački prihvatljivi za Pokret veterana. Poslanički klub SPS-JS će u danu za glasanje će glasati za navedene predloge. Hvala. (Aplauz.)