Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, uvek imam zadovoljstvo poslednjih dana da govorim posle gospodina Šormaza. Mislim da je sasvim u redu njegova diskusija i neki argumenti postoje, međutim, uvek se postavlja pitanje šta je alternativa.
Mislim da, posmatrajući stvari tako crno-belo, možda bismo neki deo te diskusije mogli da prihvatimo. Sve ću vas podsetiti da je naš današnji put, a i ova strategija, da je presečeno kada smo 2006. godine ušli u Partnerstvo za mir. Svi znamo da tada čak ni DS nije bila deo Vlade Republike Srbije, da je tada bila manjinska vlada koju je podržavala SPS.
Dakle, tada je doneta strateška odluka, jer svi znamo ako hoćemo da govorimo argumentovano, da je tada odluka o ulasku u Partnerstvo za mir bila ona tačka kada praktično pokažete jasnu volju šta je vaš krajni cilj. To je bilo 2006. godine. Svi znamo da je 2006. godine svima nama bilo poznato šta će se desiti sa Kosovom, bilo je samo pitanje kakva će strategija biti primenjena: da li će uspeti da se dobije većina u Savetu bezbednosti, pa da se tu proglasi nezavisnost Kosova, pošto zbog protivljenja Rusije i Kine ta većina nije pridobijena, dobila se druga strategija.
Takođe, svi smo znali, gospodine Šormaz, 2006. godine, da će oni proglasiti nezavisnost i svi smo znali da će Amerika biti jedna od prvih država, ako ne i prva, koja će tu nezavisnost priznati.
Prema tome, sa svim tim saznanjima, vrlo čvrsto tvrdim da smo svi znali, doneli smo odluku o ulasku u Partnerstvo za mir i tada smo ušli u Partnerstvo za mir, takođe, na mala vrata pogurani od strane SAD.
Ne možemo u roku od dve ili tri godine da kažemo da neke činjenice ili argumente nismo znali kada smo donosili odluke, verujući tada, verujem da je to tada bila dobra odluka i ubeđen sam da smo odmah posle 2000. godine ušli u Partnerstvo za mir, pa u NATO, da bismo neke šanse, kada govorimo o nekom boljem rešenju statusa Kosova, sigurno imali.
Znate bolje od mene da su tada uslovi za ulazak u NATO bili mnogo manje sporni nego što su oni danas i bili su pre svega politički, a ne tehnički ili neke vojne prirode.
Mislim da je dobar ovaj zakon o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama. Dobro je da i vi to podržavate i dobro je da to zakonski regulišemo. Zaista neke države to regulišu tako što vlada donese odluku, bez učešća skupštine, ali mislim da je Srbija takva država u kojoj zaista Parlament mora da ima krajnju reč kada donosimo takvu odluku koja se tiče takvih operacija.
Verujem da ćemo i poštovati sve ono što piše u ovom zakonu, da ćemo imati priliku da usvajamo te godišnje planove, da će biti manje nekih vanrednih situacija kada će se to angažovanje vršiti van godišnjih planova, ali u svakom slučaju imamo Skupštinu, imamo Odbor za bezbednost, imamo javnost, medije i svi će biti uključeni u proces donošenja tih odluka.
Mislim da je dobro da imamo zakon. Zaista je on dobar i on jasno po svim tačkama i članovima reguliše na koji način mi možemo da donesemo takvu odluku. Na taj način opet otvaramo jedan spoljnopolitički kapacitet. Ne bih se sada osvrtao na tu vašu konkretnu priču o Avganistanu i da li treba tamo da učestvujemo ili ne treba, verovatno ne treba. Znate, ali kada ste deo jednog zajedničkog društva i organizacije, sve to ima koristi i nedostatke. Ako pomognete partneru na jednom polju vojno, možete očekivati uzvratnu podršku politički i ekonomski. Tako svet funkcioniše. Irska možda može da opstane kao ostrvo, ali Srbija ne može. To je moje duboko uverenje, zato ćemo mi da glasamo za ovaj zakon.
Što se tiče ovih manje spornih zakona, a to su odbrana, civilno služenje, smatram da će to skoro svi podržati. Tu su otklonjene neke nejasnoće.
Što se tiče civilnog služenja pretpostavljam da je ideja da se ta oblast uredi i naravno to svi podržavamo i da će to ostati kao mogućnost za svakoga ko želi na taj način da služi vojni rok. Ipak je potrebno da imamo jasna pravila, jer smo i sami bili svedoci mnogih slučajeva gde se to civilno služenje vojnog roka pretvaralo u neku farsu, da to praktično nije imalo nikakvog smisla, dakle, ili će ono postojati i onda imati smisao ili apsolutno neće postojati, ali mi ćemo taj zakon podržati.
Ovo što je najatraktivnije to je verovatno pitanje oko VBA i oko VOA. Pretpostavljam da ćemo u nekom narednom periodu taj zakon ponovo menjati.
Ono što je dobro jeste da smo napravili korak napred da se napokon i te institucije otvaraju za kontrolu. Ko će biti Generalni inspektor, kako će to čovek raditi taj posao, kome će biti odgovoran – to su sve pitanja za raspravu i za argumentovanu analizu, ali je dobro da je taj proces započeo.
Smatram da ne možemo da očekujemo da ni od jedne institucije da na početku da fantastične rezultate, ali uspostavljanjem Generalnog inspektora na primet, 2009. godine sigurno će dati rezultat. Ta institucija će za pet-šest godina imati svoju težinu, svoj kredibilitet i postaće organ koji će ozbiljno moći da kontroliše rad tih obaveštajnih agencija, isto tako kao što će imati svoju ulogu Unutrašnja kontrola.
Bez obzira na to i baš zbog toga hoću da kažem da mi poslanici moramo i dalje da zadržimo, a i da tražimo, značajnu ulogu Odbora za bezbednost u kontroli obaveštajnih agencija i vojnih, naravno, zato što je Odbor za bezbednost Skupštine Srbije uvek, bez obzira ko je na vlasti i ko je u opoziciji, jedna višestranačka komisija koja na pravi način može da vrši civilnu kontrolu nad tim agencijama.
Mi smo tokom ove godine imali dve ekskurzije, nisam imao priliku i zadovoljstvo da učestvujem u tim agencijama, ne verujem da je to nešto pomoglo.
Ipak, na neki način otvorili smo vrata i pokazali da i te stvari nisu nedostižne za kontrolu. Ja ću se kao član Odbora za bezbednost zaista truditi da taj odbor dobije svoje mesto i ulogu u kontroli tih obaveštajnih institucija. Verujemo da ćemo tu imati podršku svih drugih parlamentarnih stranaka.
Tako da, podržavamo ove zakone kao nesporno reformske zakone, kao dobar početak i kao priliku da se taj proces kontrole uspostavi i da započne uspostavljanje veće transparentnosti rada tih institucija, zato što smo mi politički veliku cenu plaćali, kada govorimo o Haškom tribunalu. Stalno su nam isporučivali, je li tako, izveštaje zvanične ili nezvanične – da su to institucije koje sprečavaju završetak saradnje, da se vrši opstrukcija. Da se ne vraćamo u prošlost, vi se sećate da su te institucije imale ulogu posle 2000. godine u tadašnjim sukobima između različitih lidera i stranaka.
Mislim, zaista, da je ovo dobar početak. Mi ćemo zbog toga podržati zakon i kroz rad Skupštine i kroz rad Odbora za bezbednost pratićemo koliko je napredak napravljen. Naravno, uz vašu podršku i saradnju predlagaćemo sve promene koje su neophodne da se taj zakon poboljša.