Reč ima narodni poslanik gospodin Dragan Šormaz. Prijavite se, gospodine Šormaz.

(Narodni poslanik Aleksandar Martinović: Po Poslovniku. )

Da li ja imam reč?

Gospodine Šormaz, samo trenutak, samo upozoravam da razgovori na istu temu ili reklamiranje Poslovnika na istu temu jeste skopčano sa konsekvencama, koje su vama dobro poznate.

Hoćete da vam dam reč i da vas kaznim ako budete pričali o istim temama? Gospodine Šormaz, izvolite. Da li želite reč?

Gospodin Aleksandar Martinović ima reč.

Dakle, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista nemam nameru da vređam gospođu Nadu Kolundžiju, naprotiv, duboko uvažavam to što je ona narodni poslanik i nisam imao nameru da je vređam ni prilikom mog prethodnog izlaganja. Samo je pozivam da malo tišim tonom govori kada je reč o narodnim poslanicima SRS. Mi nikog nismo vređali.
Ako je neko radio kao pravnik u zemljoradničkoj zadruzi, pa zar je to uvreda. Svi pravnici koji rade u zemljoradničkim zadrugama u Srbiji po vama su ljudi niže rase. Kada im kažete da rade u zemljoradničkoj zadruzi oni manje vrede nego oni koji su zaposleni u Agenciji za privatizaciju, to uopšte nije tačno. (Aplauz.)
Imam jednu sugestiju za vas, gospođo Đukić – Dejanović. Da bih ja vama mogao da kažem šta nameravam da saopštim narodnim poslanicima morate da mi uključite mikrofon, ne mogu ja sa mesta sa vama neformalno da razgovaram. I, sad treba da govorim iz trbuha da li hoću da pričam o povredi Poslovnika ili sam se javio za repliku. Bilo bi korektno da mi na neki način date reč kako je to predviđeno Poslovnikom, izvinjavam se ako sam nekog uvredio, zaista nisam imao nameru.
Pozivam i gospođu Kolundžiju i sve narodne poslanike da o temi koja je na dnevnom redu govorimo argumentovano, nema potrebe da se ovde vređamo, tema je izuzetno ozbiljna i zanima sve građane Srbije.
Pozivam gospođu Kolundžiju, koja je šef Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, da o ovoj temi govorimo razložno, argumentovano, bez preteranih negativnih emocija. (Aplauz.)

Gospodine Šormaz, samo se prijavite ponovo, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću u ovom našem preostalom vremenu, verovatno ga neću do kraja ni iskoristi, jer u ovoj situaciju malo ima svrhe, koliko vidim, pričamo dva dana o ovom veoma važnom resoru, veoma važnom delu naše države, govorimo o nacionalnoj bezbednosti, o sistemu odbrane, a evo, ponovo, i sad, u Parlamentu neke situacije koje su politikanstvo i držanje predavanja jedni drugima, što sigurno ne može da doprinese niti sistemu odbrane, niti nacionalne bezbednosti, niti ugledu Parlamenta, ko god da u tome učestvuje.
Interesantno je da predstavnici izvršne vlasti u zemlji ovih dana histerično optužuju, bez ikakvog osnova, recimo, DSS za razne stvari, vezano i za nasilje i kada nismo vlast, i za, ne znam ni ja, održavanje nekih parada, koje nismo nijednog trenutka niti pokušali da sprečimo niti da osporimo i tako dalje. Konstrukcije idu i zna se ko ih izgovara i izmišlja, kao što se izmišlja da smo protiv EU, kao što se izmišlja da smo mi protiv učešća u mirovnim misijama. Eto, tako, onda se posle i drže predavanja i drugima u Parlamentu kako da se radi i ponaša.
Ponoviću sledeće stvari, što se tiče četiri zakona, zakona o civilnoj službi, Predlogu izmena i dopuna Zakona o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, što se tiče DSS smatramo da su oni korak napred u odnosu na postojeće zakone iz nekog starog sistema. Znači, da su u principu bolje rešenje nego što smo do sada imali, iz vremena kada je u državi vladala doktrina naoružanog naroda, koju smo, nadam se, davno napustili. Mada vidim da je i danas i juče u raspravi bilo nekih kolega, narodnih poslanika, koji su još u tom vremenu, što smo prepoznali u obrazlaganjima i stavovima koje su izneli. Ovo nisu loša rešenja, dali smo neke amandmane na njih.
Takođe, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, dali smo neke amandmane koji su vezani za ove izmene koje su ljudi iz Ministarstva ponudili. Mislimo da bi na taj način mogle da budu popravljene ili precizirane te izmene koje su date. Naravno, od procene u Vladi zavisiće da li će ti amandmani biti prihvaćeni ili ne. Videćete da ima krajnje konkretnih amandmana koji preciziraju situaciju.
Gospodin Šami je to dobro obrazložio pre mene, a trudio sam se u onom uvodnom izlaganju da obrazložim ovaj zakon o kome se govori, doduše, u javnosti, u medijima, u poslednjih nekoliko dana, Predlog zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji.
Ipak, priznaćemo, o njegovom donošenju se govori duže vremena, kao što znate, on je došao po hitnom postupku, prošlog četvrtka je usvojen na Vladi. Znači, on je i nama došao u proceduru dosta brzo, nenadano, a stalno se govori o vremenu koje smo imali za pripremu i tako dalje.
Ali, za ovako kratko vreme dok smo se pripremali videli smo da ovaj zakon, u suštini, nije korak napred, što se tiče organizovanja i rada Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije, jer ima preplitanja u tome šta je nadležnost. Mi i dalje smatramo da je, kao što ime kaže, Vojnoobaveštajnoj agenciji posao samo obaveštajna delatnost i to, naravno, u svim onim poslovima koji imaju interes u oblasti rada Vojske Srbije, a nikako u nekim drugim oblastima.
Ovde je bilo govora o civilnim, o pravima građana ako su ugrožena itd, ali ona ne smeju da budu nikada ugrožena od ovih agencija. S druge strane, Vojnobezbednosna agencija koja po našem mišljenju, što ne piše u zakonu, nego piše da treba da ima i opštebezbednosne i kontraobaveštajne poslove, treba da se bavi samo kontraobaveštajnim poslovima, to je veoma jasno svuda u svetu urađeno. Pa pogledajte, gospođa Nado, pošto me gledate, videćete u ''nadležnostima'' da VBA ima zadatak da obavlja opštebezbednosne poslove i kontraobaveštajne poslove. Mi smatramo da Vojnobezbednosna agencija samo treba da obavlja poslove iz kontraobaveštajne delatnosti, a ne opštebezbednosne delatnosti.
Ima tu poslova što radi samo Ministarstvo odbrane, ima što radi Vojska, komandni sastav, stvari koje se tiču opšte bezbednosti, ali, dobro, tako je tu predviđeno, mi iznosimo samo naše primedbe.
Nećemo za zakon glasati. Podneli smo amandmane koji mogu da pomognu zakonu, naročito u oblasti ''kontrole rada'', gde smo našim amandmanima pokušali da pojačamo, pre svega, kontrolu tih agencija od strane Narodne skupštine Republike Srbije, što je i naš posao, pa su i amandmani tako formulisani.
Takođe, hteli smo da preciziramo posao tog generalnog inspektora, koji se već unapred hvali kao dobro rešenje, a da u praksi još ne znamo da li će uopšte biti ili neće biti dobro rešenje. Rekli smo i koje imamo primedbe na rad tog inspektora, pa čak i na njegov izbor, jer, podsetiću vas ponovo, o tome je govorio i gospodin Šami, u Predlogu je predviđeno da taj čovek treba da ima devet godina rada u struci, i da treba bude iz civilnog sektora, dakle, treba da bude civilno lice i treba da ima iskustvo od devet godina rada u struci.
Koja je to struka i gde je to mogao da stekne struku u kontraobaveštajnim delatnostima? Gde je mogao da stekne tu struku i da ima to iskustvo od devet godina, ako nije radio upravo, jedino, u Vojnobezbednosnoj agenciji ili u obaveštajnim? Gde je on mogao da stekne tih devet godina struke i iskustva koje ima?!
Znači, bukvalno, kao što je rekao i gospodin Šami, to je služba. Treba čovek iz službe da kontroliše službu. E, to malo teže ide i to se teško može nazvati civilnom kontrolom službi Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije. To je prvo.
Drugo, i kad ga izaberemo i kada bude postavljen od strane ministra, opet, šta je njemu posao osim samog nadzora. Znači, na njemu je da nadzire, u suštini da pomogne ministru odbrane da se bavi nekim drugim stvarima. Inspektor njih nadzire i onda dođe ministru i kaže šta je video, i to je sve. Za to treba da prima platu i to je civilna kontrola. Ako već na to idemo, zašto se barem ne omogući tom inspektoru da predloži mere prema onima koji krše pravila službe rada u tim agencijama, koji krše zakon u krajnjem slučaju.
Znate, Generalni inspektor u Policiji, ne da ima pravo predlaganja mera, sankcija, nego ima i službu za inspekcijske poslove, ima pravo istrage unutar Policije.
To smo sve doneli u Zakonu o policiji. Ovaj ima samo pravo nadzora i da ode kod ministra da mu podnese izveštaj i kraj, šta je video, a šta dalje, više se ništa ne pita.
Opet ponavljam, smatramo da je i to korak nazad, nema nikakve veze sa toliko proklamovanom pričom o evropskim vrednostima. Puna su usta ljudi iz vladajuće većine o evropskim vrednostima. Mi smatramo da su tradicionalne vrednosti srpskog naroda sastavni deo evropskih vrednosti i da nemamo tu šta sad mi više da se stidimo i da stremimo nečemu drugačijem i višem kad je srpska kultura, tradicija i istorija sastavni deo evropske kulture, tradicije i istorije. Svaki narod u Evropi je imao tamne periode i svetle periode, tako da ne vidim čega mi u našoj istoriji, bližoj ili daljoj, imamo da se stidimo, nego samo treba da se ponosimo i da smo bili Evrope.
Što se tiče pitaanja oko EU, mi smo rekli više puta šta je stav Demokratske stranke Srbije, znači, da – u EU, ali prvo da vidimo šta oni smatraju Srbijom.
Kad nam to kažu, onda ćemo da donesemo odluku. To kaže i vaš predsednik, ali je kontradiktoran. On kaže: ''Evropa nema alternativu, ali ako bude traženo da uđemo u EU tek posle priznavanja Kosova, onda nećemo.'' Pa, to je kontradiktorno, kako nema alternativu kad ima ''ali''. Očigledno, kada već postoji ''ali'' onda vam je potpuno besmisleno to da ''nema alternativu'', ali, dobro, propaganda radi sve. Biće građanima vrlo brzo jasno, ako im već sada nije sve jasno.
Član 23. definitivno sadrdži nešto što nisu evropske vrednosti, nešto što nisu standardi rada Vojnobezbednosne agencije, pre svega Vojnobezbednosne agencije (ovaj član se odnosi na nju) i onoga što kontraobaveštajne službe vojski u svetu rade.
Znači, ne može da piše: ''Ovlašćeno službeno lice VBA u otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela iz člana 6. stav 2. tački 3) i 4) člana 6. stav 3. ovog zakona ima sledeća ovlašćenja'', pa pogledajte koliko ima ovlašćenja, što nije sporno, većina njih: ''1) provera i utvrđivanje identiteta lica i identifikacija predmeta; 2) pozivanje; 3) traženje obaveštenja; 4) privremeno oduzimanje predmeta; 5) pregled prostora, objekata i dokumentacije i protivteroristički pregled.'' Podsećam vas da se tu radi samo o Vojsci. Znači, na sve ovo oni imaju prava, ali samo unutar sistema Vojske, Ministarstva odbrane.
Dalje: ''6) opserviranje; 7) prikupljanje, obrada i korišćenje ličnih podataka; 8) poligrafsko testiranje;'' mada svi mi znamo da to nije nikakav dokaz na sudu, ali hajde, stoji. I, pod tačkom devet, to je sporno, ''9) ovlašćenja policije za vršenje mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica i preduzimanja drugih mera i radnji.''
Ovo ne mora toliko da bude sporno, ali mora da bude u skladu sa onim drugim zakonima koje smo doneli pod ovlašćenjem suda nadležnog za to. Ne kažem da ne stoji, ali (zarez), ''u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak.'' Ne može, jer u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak ovlašćenja policije su ''hapšenje'', ''privođenje'' i te mere. Vi to dobro znate, ne može službenik VBA da ima ta ovlašćenja, ne može! On može da traži asistenciju. Za to postoji Vojna policija, za to postoji i Policija. On može da traži asistenciju, a ne može on da hapsi!
To su te primedbe koje imamo na ove zakone. Ponovo mogu kratko reći da nećemo glasati ni za ovaj predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, iz političkih razloga, a i zbog našeg stava. Jer, smatramo da ste i Strategijom nacionalne bezbednosti i Strategijom odbrane, pokušali da otvorite vrata ulaska Srbije u NATO pakt, ne spominjući nijednog trenutka vojnu neutralnost. To je neprihvatljivo!
Znači, jedan od ciljeva odbrane, jedan od ciljeva nacionalne bezbednosti mora da bude vojna neutralnost. Govorili smo bezbroj puta o tome zbog čega je to tako. Nije sporno naše učešće u mirovnim operacijama, ali ono mora da bude samo ako te operacije organizuju UN i ako nisu date u mandat NATO. Takav stav ćemo uvek imati u Skupštini.
Nećemo ići tamo gde NATO ima mandat isključiv, to su trenutno dve operacije: ISAF u Avganistanu i, nažalost, kod nas na KiM. Dakle, može biti država članica NATO pakta da ima komandnu ulogu u mirovnoj operaciji itd, ali ako idemo pod odlukom UN i ne u kontigentu države članice NATO pakta, kao što je to slučaj u Čadu. Pod našom zastavom, našim obeležjima, sa našim kontigentom – da!
I onda se slažem, treba da radimo sve što je pozitivno i što doprinosi ugledu Vojske i države, ali nikako u kontigentu sa NATO paktom, ne samo zato što nas je bombardovao, nego zato što je NATO pakt osnovni činilac, pokretač, snaga stvaranja nezavisne države na našoj teritoriji. Oni obučavaju bezbednosne snage Kosova, svi znamo da to rade njihovi oficiri.
Oni su napravili najveću bazu na KiM, od rata u Vijetnamu naovamo, oni, ozbiljno vam kažem, planiraju da stave raketni štit, da li u kombinaciji sa Turskom ili samo na KiM. Zbog toga su indikativne i silne posete turskih generala, vojnika, ministra odbrane itd. Srbiji, čak i korišćenje radarskog sistema na Kopaoniku. Ozbiljno o tome razmišljaju.
Neka me neko demantuje da to nije tako, ali ne iz vlasti. Mislim, ko je ovu vlast sastavio, ne moraju oni da znaju da se to radi. Neka demantuje ambasador SAD da to nije tačno. Postavljaćemo ovo pitanje dok ne dobijemo odgovor, jer to je nešto što može žestoko da ugrozi bezbednost i teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije. Molim sve, zato sam govorio o nacionalnom konsenzusu, da se po tom pitanju uozbiljimo.
Dakle, može u mirovnim operacijama, ali zna se pod kojim uslovima, ne može bez odluke Parlamenta. Ima ovde nedorečenosti, zato smo i dali amandmane, recimo – ''Narodna skupština Srbije donosi odluku o upućivanju mirovne misije u Čad.'' A onda, kažete – na osnovu odluke Narodne skupštine Republike Srbije odluku donosi predsednik Republike. On valjda na osnovu odluke Narodne skupštine sprovodi odluku u tom, nekom, komandnom lancu. On je ne donosi! Ustav kaže da tu odluku donosi samo Narodna skupština. Takođe, i tu smo dali amandmane da preciziramo.
Jeste, predsednik Republike, sada je taj, sutra će biti neko drugi, hvala Bogu. Ali, ako je po Ustavu nadležnost Parlamenta – Parlament donosi odluku. On u tom lancu komandovanja dalje samo sprovodi tu odluku. Ne može Parlament da donose odluku, pa da, onda, on, predsednik Republike, donese odluku. Zahvaljujem.

Gospodine Šormaz, 18 minuta. Zahvaljujem.

Reč ima poslanik Zoran Antić. Samo se prijavite, molim vas.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama imamo objedinjenu raspravu za šest zakona, i čini mi se da smo o dva zakona, pre svega, o zakonu o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama i o zakonu o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji imali sasvim jednu pristojnu raspravu. Nažalost, nije bilo dovoljno vremena, zbog obima i težine ove materije o kojoj danas raspravljamo, da i o ova četiri zakona koja su isto tako jako važna kažemo nešto više.
Mislim da pre svega treba uputiti jednu kritiku gospodi iz Ministarstva što posle dve godine mi imamo izmene i dopune Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije i to, rekao bih, u čak nekih stotinak instituta. Kao Poslanička grupa SNS podneli smo veliki broj amandmana na te zakone i nadamo se da će uz jedan korektan odnos jedan deo tih amandmana i biti usvojen.
Ono o čemu bih želeo da govorim u ovom vremenu koje mi je na raspolaganju, to je, pre svega, o zakonu o civilnoj službi i zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Upoređujući ova dva zakona može da se dođe do jednog zaključka, čini mi se, da ovim predloženim zakonima vojno i civilno služenje nije izjednačeno, da je civilno služenje je u velikoj prednosti u odnosu na vojno služenje. Stav Srpske napredne stranke je da tu ne sme da bude razlike, da je vojno služenje i te kako potrebno Srbiji dok god se ne steknu uslovi da se profesionalizuje Vojska, a, i tada, videćemo kakve će biti potrebe za vojnim služenjem. Ali, o tom potom.
Očigledno je da ima velike razlike i ako mi dozvolite, pre svega, pozabavio bih se onim što je formalno, onim što u samim zakonima piše. Prvo, što se vremena služenja tiče: kada je u pitanju vojno služenje – šest meseci, kada je u pitanju civilno služenje – devet meseci. Svi znate da prilikom civilnog služenja obaveza traje osam sati u institucijama ili ustanovama u kojima se služi, da ima slobodan vikend. Kada uporedite sve te obaveze, prilikom vojnog služenja i civilnog služenja, videćete da je otprilike isti fond sati.
Imamo jednu banalnu stvar kada je u pitanju redovno odsustvo: u zakonu koji tretira civilno služenje imate redovno odsustvo koje je trinaest dana, a da kod vojnog služenja imate redovno odsustvo koje je deset dana. Nepotrebna razlika, čini mi se. Imate predviđeno u civilnom služenju i vanredno odsustvo, a nemate predviđeno kada je u pitanju vojno služenje.
Evidenciju o tome da li je iskorišćeno redovno odsustvo, vanredno ili neko nagradno, vodi odgovorno lice u instituciji u kojoj se služi, kada je u pitanju civilno služenje. Znate i sami kako to funkcioniše u Srbiji, što se civilnog služenja tiče. Najčešće se svodi na to da se javite i da vas odmah otpuste kući. Više im smetate nego što ste im potrebni, jer ste jednom zakonskom klauzulom obavezali odgovorna lica u institucijama i ustanovama u kojima služe, da regruti ne mogu da budu raspoređeni na poslove koji bi im eventualno značili, da morate nekog da otpustite iz te institucije, ili eventualno, da rade poslove za koje specifikacijom nije utvrđeno, odnosno utvrđeno slobodno radno mesto. Prema tome, oni su jako često nepotrebni u tim institucijama, pa i sama evidencija o tome da li su prisutni ili nisu jeste poprilično neažurna.
Imamo u zakonu o civilnom služenju mogućnost da u vreme redovnog služenja, znači, lice može da putuje u inostranstvo. Toga nemate kada je vojno služenje.
Imate činjenicu da, kada je u pitanju vojnička plata, imaju pravo i jedni i drugi. Lice koje je na civilnom služenju ima i putne troškove i ishranu. Kada je u pitanju disciplinska odgovornost, jedna stvar je krajnje nekorektna, da se te sankcije pojačavaju, kada je u pitanju vojno služenje, da je uveden institut zabrane izlaska iz kasarne petnaest dana, da, ukoliko vojnik bude kažnjen tom kaznom, to mu se ne računa u vojni rok, ali se zato vikend, koji je neradni, za onog ko služi u civilnoj službi, računa u vojni rok. Da je lice koje vodi disciplinski postupak prilikom civilnog služenja iz institucije ili ustanove u kojoj regrut služi. To isto tako daje velike mogućnosti zloupotrebe.
Činjenica je da ovim zakonom o civilnom služenju vojnog roka u potpunosti stavljen u drugi plan teritorijalni organ, koji bi trebalo da ima znatno veću ulogu i koji bi niz poslova, pre svega kada je u pitanju disciplinska odgovornost, kada je u pitanju redovno, vanredno, odsustvo, moglo da obavlja na jedan mnogo ozbiljniji način nego što će to biti rađeno u institucijama u kojima se služi civilni rok.
Kada je u pitanju regrutna komisija otvaraju se ozbiljne mogućnosti za zloupotrebe, ona je ovim zakonskim projektom spuštena na nivo opštine. Neophodno je za ona lica kod kojih je utvrđena nesposobnost za služenje vojnog roka da ima naknadnu proveru na nekom višem organu, i da za to ne treba, eventualno, inicijativu da daje teritorijalni organ, već da to ide po automatizmu. Ubeđen sam da ovaj centar za civilno služenje vojnog roka neće moći da obavi sve poslove, jer je on pri Ministarstvu odbrane. Obim tih poslova je veliki i sumnjam da ćemo imati jedan kvalitet koji je neophodan, kada je u pitanju civilno služenje vojnog roka.
Ja bih, s obzirom na to koliko mi je vremena ostalo, izneo još jednu zamerku. Mislim da je institut po kome diplomatsko-konzularna predstavništva treba da vode evidenciju i da prate naše regrute u inostranstvu, jako loše koncipiran i u jednom i u drugom zakonu. To je posao Ministarstva odbrane. Diplomatsko-konzularna predstavništva, eventualno, u tome treba da asistiraju, ali kompletnu evidenciju treba da vodi Ministarstvo. Ovako, ubeđen sam da ćemo imati jako puno problema, jako puno loše vođene evidencije.
Ono što bih još želeo da kažem, to je da je civilna zaštita koja je predviđena ovim zakonom i obaveza prilikom civilnog služenja vojnog roka dosta traljavo rađena u prethodnom periodu. Ako se izvrši jedna analiza, siguran sam da biste utvrdili da većina regruta i nije imala neku praktičnu obuku kada je u pitanju civilna zaštita, a i u samom zakonu dotaknuta je ovlaš.
Trebalo je mnogo više vremena posvetiti tom institutu. Ako se već ide na civilno služenje, mislim da bi obuka regruta koji služe vojni rok u civilnoj službi i te kako bila od značaja za celo društvo.
Na kraju, pozvao bih i poslanike vlasti i predstavnike Vlade da pogledaju amandmane koje je Srpska napredna stranka pripremila. Verujem da imamo veliki broj jako ozbiljnih amandmana i da bismo usvajanjem jednog dela tih amandmana mogli da izbegnemo ove nesimetričnosti, rekao bih čak i poniženje, na neki način, za regrute koji su se odlučili za služenje u kasarnama. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima poslanik, gospodin Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam gde je gospođa Nada Kolundžija stekla sva vojna znanja, ali mi izgleda nakaradna njena logika po kojoj ministar trgovine može u ime Vlade obrazlagati vojne zakone stručno, ali fudbalski trener koji je, sticajem okolnosti, učesnik rata i rezervni major, nema pravo da te predloge zakona kritikuje.
Po profesiji sam novinar, ali sam rezervni oficir Vojske Srbije i Vojske Republike Srpske. Četiri godine sam proveo na ratištima, od toga 42 meseca u zoni neposrednih ratnih dejstava, pa se nadam da mi gospođa Kolundžija neće zameriti što ću govoriti o ovoj temi.
Kao i kolega Petković, smatram da od 5. oktobra 2000. godine do danas traje kontinuirano i plansko slabljenje vojne moći i borbene gotovosti Vojske Srbije, i to iz dva paralelna centra. Jedan centar je SAD i NATO pakt, drugi centar državno rukovodstvo Republike Srbije. Pokušaću to da obrazložim.
Slabljenje Vojske Srbije ogleda se, pre svega, u drastičnom smanjenju broja vojnika i oficira, kriminalnom uništavanju vojne tehnike i prevremenom penzionisanju ratnih kadrova. Najdrastičniji primer uništavanja vojne tehnike je već čuveno uništavanje 2000 strela, protivavionskih ručnih sistema po naređenju tadašnjeg ministra odbrane, a sadašnjeg predsednika države Borisa Tadića. Stvar sa uništavanjem vojne tehnike je otišla toliko daleko da se danas tenkovi, koji su skupo plaćeni i koji još uvek kao oružje predstavljaju strah i trepet za svaku pešadiju, prodaju kao staro gvožđe na kilogram, a da nije obezbeđena nikakva, a kamoli adekvatna zamena. Praktično, po naređenju vrhovnog komandanta, Borisa Tadića i DS, Vojska Srbije već nekoliko godina razoružava samu sebe.
U poslednjih osam godina nekoliko stotina oficira udaljeno je iz Vojske Srbije, izvršena je njihova čistka. U pitanju su oficiri koji su uspešno komandovali Vojskom Srbije u vreme agresije NATO pakta. Suprotstavili su se neprijatelju koji je u ljudstvu bio 40 puta nadmoćniji, a u tehnici možda i svih 400 puta. U pitanju su oficiri koje bi poželela svaka armija na svetu.
Praktično, jedino dobro koje Srbija ima od agresije NATO pakta jesu upravo ti oficiri i njihovo ratno iskustvo koje su stekli u tom ratu, a vi ste te oficire poslali u prevremenu penziju. Takav odnos prema ljudstvu, prema kadrovima i materijalnoj tehnici ne bi bio razumljiv čak ni u slučaju da je Srbija ekonomski jača nego što jeste i čak u slučaju da Srbija nema bezbednosne pretnje kakve ima.
Vojsku Srbije, snažnu armiju koja se uspešno suprotstavljala NATO paktu, objektivno, impresionirala je i domaću i svetsku javnost, instituciju koja je i pored svih afera, samoubistava itd, uz Srpsku pravoslavnu crkvu uživala najveće poverenje domaće i svetske javnosti, više niko ni u Srbiji, ni u svetu, ne shvata ozbiljno, kao ozbiljni faktor odvraćanja nekom novom agresoru.
Tvrdnja naših zvaničnika koji su došli na vlast 5. oktobra, a i sada se nalaze na vlasti, da Srbija više nikada neće ratovati, jesu neozbiljne i neodgovorne. Srbija će, nažalost, morati ratovati i na taj rat se, gledano u istorijskim razmerama, budite ubeđeni, nažalost, neće dugo čekati.
Prvo, mi smo zemlja kojoj je deo teritorije okupiran. Kad-tad, za pet, 25, ili 50 godina, Srbija će, po prirodi stvari, morati da oslobađa svoju teritoriju. Kada će se to dogoditi, zavisi od promene međunarodnih okolnosti, zavisi od toga kada će oni koji su nam prijatelji postati jači od onih koji su nam neprijatelji.
Da bi Vojska Srbije oslobodila svoju teritoriju, bez obzira na okolnosti, ona mora da predstavlja adekvatnu vojnu silu. Srbija mora da ima snažnu Vojsku čak i u slučaju da se odrekne teritorija KiM. Evo zbog čega. Prvi razlog je taj što se srpski neprijatelji nisu odrekli namere da dalje okupiraju teritoriju Srbije, da dalje komadaju teritoriju Srbije.
Postavljam pitanje – da li ima ikoga u ovoj sali ko zaista smatra da su SAD i NATO pakt odustali od tih svojih planova?! Ubeđen sam da nema nikoga. Međutim, to niko neće javno da kaže, ovi iz vlasti zato što su SAD i NATO pakt pomogli da dođu na vlast 5. oktobra, zato što im pomažu da ostanu na vlasti, ovi iz opozicije koji se reklamiraju kao buduća vlast računaju da će njima ta vlast sutra biti potrebna i da će im biti dobrodošla.
Kao što se vidi, u pitanju su lični i partijski razlozi koji su nadređeni suštinskim, nacionalnim i državnim interesima.
Isto tako, da postavim pitanje – da li ima nekoga ko veruje da su Šiptari odustali od ideje da stvore veliku Albaniju ili da su Hrvatska ili Mađarska odustale od svojih planova da Vojvodinu otcepe od Srbije i da gornja granica bude 400 metara odavde, na Brankovom mostu, ili da su Haris Silajdžić, Mustafa Cerić i ostali ideološki sledbenici Alije Izetbegovića odustali od namere da unište Republiku Srpsku i da Rašku oblast pripoje BiH?
Podsećam da je Republika Srpska, Republika Srbija kao potpisnik Dejtonskog sporazuma obavezna da brani ustavni poredak BiH i da brani postojanje Republike Srpske. Zbog svega toga Srbija mora da ima snažnu Vojsku, jer samo snažna Vojska u Srbiji može biti faktor odvraćanja onima koji žele da unište Republiku Srpsku, onima koji žele da zadrže KiM pod okupacijom i onima koji žele da Vojvodini odvoje od Srbije. To je istina.
Svako drugo tumačenje ili je iluzija ili je smišljeno obmanjivanje građana Srbije koje se plasira sa ciljem da se stvore psihološke pretpostavke da građani Srbije sutra lakše pristanu na okupaciju nekog drugog dela teritorije Srbije, kao što se sada praktično obrađuju psihološki i medijski da pristanu na to da je okupacija KiM svršena stvar.
Da bi Srbija imala dobru i snažnu Vojsku jedan od preduslova jeste da ima dobra zakonska rešenja. Po mišljenju nas iz SRS –ovim predlozima zakona, zakonskih rešenja, kada je pitanju ovaj set vojnih zakona, postoje rešenja koja su direktno u funkciji slabljenja vojne moći i borbene gotovosti Vojske Srbije. Svakako, najgore od tih rešenja je nastanak prakse takozvanog civilnog služenja vojnog roka. To je nemoguće. To je nemoguće čak i sa lingvističke tačke gledišta. Kako nešto što je vojno može biti civilno, odnosno kako može nešto što je civilno biti vojno?
Kada kažete da neko služi civilno služenje vojnog roka to vam je kao da kažete – danas sam se napio suve vode, jednostavno nije moguće. Po mišljenju nas iz SRS – civilno služenje vojnog roka je tempirna mina u odbrambenom sistemu Republike Srbije, koja taj sistem razbija u suštinskom, praktično vojnom smislu i u moralnom smislu. Smatramo da treba prekinuti sa praksom civilnog služenja vojnog roka, ne samo zato što slabi odbrambena moć Republike Srbije nego i zbog toga što se Vojska Republike Srbije, srpska vojnička tradicija, odbrana Republike Srbije izlažu javnoj ozakonjenoj sprdnji.
Uvođenjem civilnog služenja vojnog roka nije samo uništena i degradirana Vojska Srbije i odbrambena moć zemlje, već je uništena jedna od najlepših tradicija koja je postojala u srpskom narodu, a to je ispraćanje sina ''regruta'' u armiju. Znate da su do pre nekoliko godina, dok vi niste došli na vlast, Srbi svoje sinove u Vojsku ispraćali sa ponosom uz muziku, uz prisustvo rodbine i komšija.
Danas to sve masovnije rade u tišini, sa stidom, kao da sinove, među njima i sinove jedince, ispraćaju u Vojsku da brane otadžbinu, nego da ih ispraćaju na paradu ponosa. Zašto? Zato što ih uglavnom ne šalju u kasarne, tamo gde se od kada je sveta i veka šalju regruti, nego ih šalju u bolnice, domove zdravlja, komunalna preduzeća, pozorišta, obdaništa itd.
Umesto sa puškom, sa oficirima, sa vojnicima, naši sinovi se sve više druže sa decom i tetkicama u vrtićima. Uzimaju uzorke mokraće u laboratorijama domova zdravlja od svojih baba i šetaju kučiće beogradskih glumica u beogradskim pozorištima.
Znate da je nekada bila najveća čast služiti Vojsku u Školi rezervnih oficira u Bileći. Danas je najveća privilegija biti nosač pice ili čuvar perika u Narodnom pozorištu na Terazijama u Beogradu. E, kada neko na takav način šalje sina u Vojsku onda je po mom mišljenju mnogo časnije uraditi ono što je nekada bilo nezamislivo, otići kod doktora, platiti mu da dobijete lekarsko uverenje da vam sin nije sposoban da služi Vojsku.
Ovde se postavlja jedno praktično pitanje – šta će se dogoditi ako Srbija u sledećih 20 ili 30 godina bude ratovala? Ona će po prirodi stvari biti prinuđena da mobiliše nekoliko desetina hiljada ljudi vojnih obveznika koji su služili vojni rok, a nikada pušku nisu uzeli u ruke. Ljudi, da li shvatate o čemu se radi. Odslužili vojni rok, a ne znaju kako izgleda puška. Metkani su opalili. To je nakaradno. Šta će oni predstavljati na bojnom polju? Ništa. Glinene golubove. Pa, više će svojih saboraca pobiti, ako ne mislite da im organizujete za vreme rata neki kurs ovde u Narodnom pozorištu. Više će pobiti svojih saboraca nego neprijateljskih vojnika.
Praktično, umesto da sinove vaspitavamo da brane otadžbinu mi ih vaspitavamo da budu kukavice, da budu dezerteri, nesposobni za život, a kamoli sposobni da brane otadžbinu, da ratuju.
Drugo loše rešenje je rešenje koje se mora promeniti ako hoćemo da imamo Vojsku. To je odredba da vojni rok traje šest meseci. Svako ko se iole razume u ovu tematiku zna da za šest meseci nije moguće vojnika osposobiti da ovlada svim vojnim veštinama koje su neophodne za odbranu otadžbine, a redovno služenje vojnog roka postoji upravo iz tih razloga.
Pazite koja je apsurdna situacija – deo države je okupiran, a država smanjuje dužinu vojnog roka za jednu trećini, prvo sa dvanaest meseci na devet meseci, pa sa devet meseci na šest meseci!
Sledeća stvar na koju želim da ukažem jeste rešenje po kojem lica starija od 30 godina ne mogu biti profesionalni vojnici u Vojsci Srbije. To je nešto što je potpuna ludost, nešto što nema veze sa zdravim mozgom. Imali smo 1999. godine na Kosovu i Metohiji rat. Imali smo hiljade mladića koji su se junački borili na Paštriku, na Košarama, zaustavili su severnoatlantsku diviziju, zaustavili pešadiju NATO pakta. Ti momci su ratovali pet-šest meseci, osetili su krv, miris baruta. To su momci koje bi poželela svaka armija na svetu. Pravi profesionalci. Oni ne mogu biti profesionalni pripadnici Vojske Srbije. Zbog čega?
Pa, prošlo je deset godina i sada imaju 31 godinu. Ne mogu da brane otadžbinu. Ne mogu biti faktor odvraćanja, ali mogu neki momci, tatini i mamini sinovi, manekeni koji su visoki 180 cm, imaju idealnu težinu itd. Da li stvarno smatrate da su momci koje će te vi sada primiti na osnovu nekih konkursa biti bolji garant odbrane Republike Srbije od momaka koji su tri meseca dan i noć izgarali na Košarama? Svakoga dana su sahranjivali svoje drugove i odbijali napade NATO pakta. Čak i da nije bilo rata potpuno je nenormalno da neko ko ima trideset dve godine, koji ispunjava sve psihofizičke preduslove, ili 39 godina, koji želi da služi svojoj otadžbini ne može biti profesionalni pripadnik Vojske Srbije. To apsolutno nije normalno iz još jednog razloga.
Nije normalno iz razloga što praktično uvodimo praksu da Srbiju brane momci koji imaju 18,20 ili 25 godina. Ako sutra dođe do rata oni će da ginu. Pa, da li je bolje da ginu oni koji su neiskusni, koji su mladost Srbije, ili je bolje da ginu ljudi koji imaju 35,40,50 godina, koji imaju iza sebe ratno iskustvo, koji su nešto uradili u životu i nešto iza sebe ostavili? Hvala vam. (Aplauz.)