Uvažene kolege narodni poslanici, Poslanička grupa SRS podnela je veći broj amandmana na Predlog zakona o civilnoj službi i svi podneti amandmani tretiraju uglavnom istu problematiku, pokušavaju da široj javnosti ukažu na svu besmislenost donošenja jednog ovakvog zakona, koji, u ime nekakvog prigovora savesti, na direktan način omalovažava svu tradiciju slavne srpske Vojske, podriva odbrambenu moć Republike Srbije, a u isto vreme i srpsku omladinu omalovažava na taj način što, umesto da je motiviše za jedan poziv kakav je častan vojnički poziv, na indirektan način ga od toga odvraća i umesto toga šalje u razne domove i ustanove da čuvaju nečije bake ili deke. To sigurno nije u duhu slavne srpske tradicije, a sve ovo obrazlaže se, od strane predlagača, nekakvom potrebom da ove ustanove uposle određeni broj civilnih lica.
Postavio bih jedno logično pitanje: ako te ustanove imaju potrebu da uposle određena lica, zašto ih ne uzmu sa biroa za nezaposlene jer, nažalost, na biroima se danas nalazi više srpske omladine nego ikada. U nedostatku prave strategije zapošljavanja, teško da ta omladina ima čemu dobrom i da se nada.
Konkretno, moj amandman se odnosi na član 27. koji se odnosi na odlaganje i na prekid vršenja civilne službe u određenim okolnostima, kao što su privremena nesposobnost za rad, smrt ili teška bolest člana porodice, elementarna nepogoda ili odluka samog civilnog lica da nastavi služenje vojnog roka sa ili bez oružja.
Tu se i krije sva nelogičnost ovog amandmana. Član 21. Ustava Republike Srbije kaže da su svi ravnopravni i jednaki pred zakonom. Pitao bih: šta ako se desi inverzan proces, ako nekom ko služi vojni rok sa oružjem odjednom proradi savest pa hoće da pređe na civilno služenje, a još gore, hipotetički, da se to, ne daj bože, desi u vreme neposredne ratne opasnosti? Šta bi bilo da većina vojnika odluči da pređe u civilno služenje? Možete i sami zaključiti kako bi to na direktan način ugrozilo bezbednost zemlje i Vojske u celini.
Na kraju, rekao bih da u prilog ovoj mojoj konstataciji ide i činjenica da je ceo ovaj predlog zakona dat na 22 strane, a obrazloženje predlagača na čak 13 strana. Čini mi se da je više predlagaču stalo da uveri javnost da treba doneti zakon, nego što mu je stalo do sadržaja i suštine samog zakona.
