Hvala. Onda ste potrošili vreme predviđeno za ovlašćenog predstavnika.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Saša Dujović, koji ima reč. Izvolite, gospodine Dujoviću.

Hvala, gospodine predsedavajući. Ovo je još jedan pokušaj našeg poslaničkog kluba i mene lično da malo doradimo i pomognemo da ovaj zakon zaista ima smisao.
U članu 15. piše: "Licu koje se prvi put odlikuje određenim ordenom ili medaljom to odlikovanje daje se, po pravilu, u najnižem stepenu". Samim tim se nečije delo, da bi dobio orden ili medalju, ne gleda po visini dela, nego po nekoj stepenosti, da krene od najniže stepenice.
Moj amandman je bio da se brišu stavovi 3. i 4. ovog člana, gde kaže: "Nosiocu ordena ili medalje izuzetno se može dodeliti isti orden, odnosno medalja, u istom stepenu. U slučaju iz stava 3. ovog člana ne dodeljuje se ponovo odlikovanje, već posebna oznaka koja se nosi na prethodno dodeljenom odlikovanju".
Po meni je to malo deplasirano. Smatram da, ako neko dobije medalju ili orden za neko delo koje je učinio, bilo da je u pitanju odbrana države ili neko delo za koje nadležna kancelarija proceni da treba da se dodeli odlikovanje ili medalja, treba da ostane autentično i da ponavljati dva, tri, četiri puta, jer ovde nigde ne stoji koliko puta može da se dodeli u istom stepenu jedan orden ili medalja, jednostavno nije dobro.
S druge strane, u zadnjem stavu kaže da se dodeljuje posebna oznaka, koja se odnosi na prethodno dodeljeno odlikovanje. Šta znači posebna oznaka? Znači, neko će dobiti jedan orden ili jednu medalju i jedno šest lenti pride, za šest dela koja je učinio. Zato smatram da stavove 3. i 4. treba izbrisati, ostaviti stavove 1. i 2. i na taj način omogućiti da orden ili medalja koji se dodele za neku zaslugu imaju svoj smisao, a ne da bude ovako besmisleno formulisano kao što je sada.

Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Reč ima gospodin Krasić.

Gospodine Novakoviću, uzeću malo od vremena poslaničke grupe. Kada prođu dva minuta, trošiću to vreme.
SRS je podnela amandman na član 15. u pogledu stepenovanja ovih ordena i medalja, ali o tome ću kasnije.
Tema jeste ozbiljna. Mada, kada se stavi ovako neozbiljan tekst, on stvarno može da deluje inspirativno i za neke umetničke forme koje je koristio Nušić i da ne ređam dalje. Stvarno je tema ozbiljna, jer ulazimo u nešto što se zove sistem društvene vrednosti.
Svaki orden i svako odlikovanje je nešto vidljivo, prepoznatljivo kao znak javnog priznanja. Ali, kada se kaže javno priznanje, reč javno ne treba tumačiti samo kao država, nego pre svega kao društvo, kao nešto što društvo daje kao simbol, prepoznatljivi znak da pojedinac može da ga zakači za rever, na odelo, i da komšije, prijatelji i svi oni koji ga vide shvate da se radi o čoveku koji je učinio nešto dobro za svoj narod i svoju državu.
Naravno, kada se radi o nekom tranzicionom periodu, o neizgrađenom sistemu vrednosti, ili započetom pa zaustavljenom, ili o sistemu vrednosti koji se nalazi na raskrsnici gde nema semafora a ima 16 puteva i stranputica, verovatno se i predlagač, da bi izbegao suočavanje sa ideologijom kao nečim što je neminovno u politici, opredelio za nešto što je stvarno bezlično.
Međutim, uvek kada se društvo ili onaj koji vrši vlast nađe u situaciji da treba da se orijentiše u vremenu i prostoru i da na neki način odredi pravce sistema vrednosti koji treba da se gaji, onda nepogrešivo mora da se vrati u svoju tradiciju i da se pozove na nju.
Mnogo je razloga zbog čega to treba da se uradi. U tradiciji se nalaze i koreni državnosti, pa samim tim i postojanja savremenika. Tradicija je verovatno i nepogrešiva, jer ako je omogućila našim precima pre 200, 300 ili 500 godina da imaju svoj sistem vrednosti i da, kao rezultat, između ostalog, i tog sistema vrednosti, dođemo i mi i naša deca, onda verovatno u tome ima nečega dobrog i to treba poštovati.
Međutim, mi u tranziciji se nalazimo u jednoj paradoksalnoj situaciji. Imamo dijabolične političare koji ne znaju gde je sistem vrednosti.
Sve se proglašava sistemom vrednosti. Svako ko vozi džip, verovatno je uspešan. Može da bude i najveća fukara, što bi rekao Ivo Andrić, ali on je uspešan. Niko ga nije uhapsio, nema dokaza, svoju ekonomsku i materijalnu moć dokazuje svojim materijalnim statusom, a to kakav je u duhovnom smislu, kakav je u moralnom smislu, mi smo napravili takvo društvo da to više nije ni bitno.
Nije bitno ni za šta želiš da glasaš, kom sistemu vrednosti treba da pripadaš, kom sistemu vrednosti stremiš. Bitno ti je da u nekom selu u Vrbasu dobije tvoje dete posao u NIS-u i zna se, naravno, kakvo će biti glasanje. Onda se čudimo zbog nekog nemorala koji se manifestuje sa strane, iz inostranstva, i zgražavamo se nad nepravdom, a mi pristajemo na nešto što je nemoralno i što je nepravda.
Zato kažem da je ovo vrlo težak trenutak u kome pričamo o javnim priznanjima, ne samo sa gledišta naziva tih ordena, nego i sa gledišta, pre svega, vrednosnog kriterijuma na osnovu koga treba nešto da se odluči. Ako predsednik Republike, bez obzira ko da je u pitanju, sa imenom i prezimenom, treba da bude taj koji svečano potpisuje nešto i dodeljuje, a kao takav nam se javi neko u liku koji kaže - ja sam samo kucnuo, hoću da platim prekršajnu kaznu, onda se postavlja pitanje da li taj uopšte može da potpiše to.
Da li možemo mi nešto da uradimo ovde u Narodnoj skupštini sa pozivanjem na legalitet, legitimitet, a znamo da više ni poslanik SRS ne sme da podnese ostavku jer ona neće da se prihvati? Vidite, ta vrsta dijaboličnosti kako devalvira možda i nešto što se naziva dobra volja, dobra namera.
Naše osnovne primedbe su upravo to što u sistemu odlikovanja kao javnih priznanja mi treba da se pozivamo na tradiciju. Jer, ukoliko se mi ne bismo pozivali na tradiciju, a ne znam da li bi možda neko drugi na planeti Zemlji mogao da se pozove na našu tradiciju..., ako mi u sistemu ordena izbacimo Obiliće, Obrenoviće, Karađorđeviće (možda nisu prisutni direktno, ali kao vrednosna kategorija mogu da posluže i Dositej i Vuk Karadžić itd.), ako mi to ne prihvatimo kao naš sistem vrednosti i nečega što nam nudi naša tradicija, ko će onda to da uradi? I zašto bi taj drugi to uradio? Zašto mi bežimo od toga?
Vidite, evrofanatici u ovoj zemlji po svaku cenu žele da ponište, omalovaže, uvrede ono što je tradicija, ono sa čime su rasli, vaspitavali se i stvarali ovu zemlju naši preci, ali istovremeno veličaju sve ono što je tradicija, recimo, Engleske – i kraljica i lordovi i serovi itd. Sve se to veliča. Od koga? Od onih istih koji uništavaju našu tradiciju i prekrajaju našu istoriju.
Kako je moguće da ljudi imaju takav vrednosni sud da je tuđe dobro, zlatno, pa neka bude i gadno i odvratno?
Pošto je samo tuđe korisno i dobro, a naše sve što je plemenito ne valja, njega treba da se odreknemo. To ne sme da postoji. Mora da padne u zaborav. A zašto je to tako? Jer se ovde piše nova istorija od vladara do vladara. Kako dođe novi vladar, istorija kreće sa njim. On je najpametniji, on je najlepši. On, po toj logici stvari, i najbolje može da uradi.
A mi danas imamo situaciju da preživljavamo paljevinu od petog oktobra 2000. godine i, verujte, kada bih hteo malo da oponašam Nušića ili nekog od naših znamenitih pisaca, onda bih mogao da podnosim amandmane po sistemu ''orden Čumeta'', ili da vam ređam dalje, ali neću. ''Orden bespravne gradnje, prvi pijuk'', ''orden bespravne gradnje, drugi pijuk'', ''orden Šilerova'' – to je vaš sistem vrednosti. I vi sada nas želite da uterate u ovaj način razmišljanja o nekoj velikoj državnoj stvari. A gde je sistem vrednosti?
Hajde, ljudi, molim vas, na šta može biti asocijacija Đelić? ''Orden vojvode od Meridijan banke''. Došao je, nije imalo kuče za šta da ga ujede, i jedanaest i po miliona nije u sukobu interesa. Juče čak nije našao za shodno da bude u zemlji, nego je pobegao u Švedsku, jer mrzi Ruse. Ili, ''orden crne čarape preko glave'', koji bi asocirao na Narodnu banku Jugoslavije. ''Orden prvog stepena paljenja Narodne skupštine''. ''Orden drugog stepena premlaćivanja u RTS''. A vi se borite protiv nasilja. Kako to, ljudi, molim vas? Pa, ko će da vam veruje? Ko može da veruje?
Ovaj zakon stvarno treba da se povuče iz procedure. Zaboravite sve ove moje sarkastične šale, one u ovom trenutku nisu toliko bitne. Samo vam dajem jednu ideju, da razmislite šta smo mi mogli da napravimo sa ovim vašim predlogom zakona. Kao što smo javnost obaveštavali 2001. i 2002. godine povodom izmena i dopuna Poslovnika Narodne skupštine. Onda smo javnost upoznali otprilike o čemu se radi. Vuk čuva stado ovaca. Koza čuva kupus. Eto, to je ta vaša priča.
Najbolje bi bilo da se ovaj zakon povuče. Jer, u ovom zakonu, pored tog sistema odlikovanja i javnih priznanja, ne samo sa gledišta naziva, stepenovanja itd., mora da se napravi stvaran sistem vrednosti.
Moram da vam skrenem pažnju i povodom ove komisije i svih ovih koji učestvuju, ako mogu tako da kažem, od inicijative do konačnog predloga koje lice treba da dobije koje javno priznanje. Tu treba ipak da se nalaze ljudi koji mogu da definišu šta je to društvena vrednost i šta se to verifikuje i šta se to priznanjima glorifikuje u društvu preko nekog pojedinca koji treba da bude svetli primer mladim generacijama i svim drugima, ne samo sa gledišta odavanja priznanja za njegovu upornost i istrajnost, nego i sa gledišta dobrog primera, koji treba da se reklamira.
Ne da se reklamira kao „Jelen pivo“, nego da se reklamira kao nešto što je društveno korisna i prihvatljiva pojava, kao obrazac ponašanja.
Čime ćemo mi da se reklamiramo i šta da glorifikujemo? Time ko je koliko preduzeća otkupio, ko je stekao veće bogatstvo, ko je postao uspešan? Aca Vlahović vam je uspešan? Po čemu? Početak za imetak. Čime on može da bude primer drugima?
Ko može da bude primer drugima? Pogledajte po žutoj štampi šta se reklamira. To su neki novi idoli. Ako su to idoli, onda njima treba Boris Tadić da da priznanja. Kome od njih da da priznanja? Za šta, za koji sistem vrednosti?
Uništava se naša tradicija, a glorifikuje se tuđa tradicija. Kod nas sve što je staro 200-300 godina kao običaj - ne valja, ali običaj iz Engleske, pabovi itd., to je dobro, tu si ''in'' itd. Ali tamo je država od reda. Ovde država od reda ne može da postoji. Jer, ako bi postojala država od reda, odmah bi se ovi skupili i rekli – kondomom protiv kordona. ''Kondomom protiv kordona'' i sada vi promovišete sistem vrednosti. Koji je to sistem vrednosti?
Orden zasluga za državu ili za odbranu i bezbednost - ko može da ga dobije u ovoj zemlji, kada ste uništili vojsku? Slušam šta priča Saša Dujović za sve one koji su se oduprli NATO agresiji. Saša, kada bi im dali odlikovanja, ovi tvoji koalicioni partneri bi ih oterali sve u Hag, znaš li to? Oni su došli na tom talasu. Rekli su 2000. godine – kada mi dođemo na vlast, tamo će da budu naši partneri, NATO, Amerika itd. Gde su ti vaši partneri? Pa, pronašli ste partnere i prijatelje u Rusiji. A 2000. godine ste ih pljuvali, i te Ruse i te Kineze. Eto vašeg sistema vrednosti!
Ko da odgovara? Ko se ne otvori, ne odgovara. Vama ne odgovara. Vi funkcionišete po sistemu ''zgrabi, otmi, uzmi, zaduži''.
Naravno da ne možemo da glasamo za ovo. Kako vas nije sramota? Pre deset godina je Vojislav Šešelj započeo akciju približavanja Srbije, Rusije i Belorusije. Ismevali ste se pre deset godina, a juče ste svi potrčali da se slikate. Svi. I još ste udaljili narod, da ne bude ovde. A mi smo 2000. godine doveli narod ispred Narodne skupštine da iskaže svoje oduševljenje približavanjem, otopljavanjem i činjenicom da se nalaze prijatelji u Rusiji i Belorusiji.
Niste hteli da pustite ni statusnu konferenciju Vojislava Šešelja juče, a očekujete da glasamo za ovaj vaš sistem javnih priznanja?
Niko ne zna. Nema kantara koji može da izmeri javna priznanja. Javna priznanja nisu empirija, već zavisi od vrednosnog suda onog koji nešto ocenjuje. Ko će da ocenjuje? Ubacite Konstantinovića u Komisiju za odlikovanja. Znate li kakva će odlikovanja da dolaze? Samo učesnici Parade ponosa mogu da dobiju odlikovanja za narod i za državu.

 Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Reč ima gospodin Munjić.

Gospodine predsedavajući, za obrazloženje ovog amandmana koristiću vreme koje imam kao ovlašćeni predstavnik.
SRS je podneo amandman na član 16. stav 2, kojim tražimo da se oroči vreme u kome Komisija za odlikovanja treba da dostavi predsedniku svoj predlog da li neko zavređuje odlikovanje. Pošto je predviđeno da se odlikovanja dodeljuju u februaru i junu, ovim amandmanom smo tražili da se to oroči na 15. februar - za odlikovanja koja se dodeljuju u februaru, odnosno za 15. jun - za odlikovanja koja se dodeljuju u junu.
Obrazloženje neprihvatanja amandmana jeste da nije neophodno posebno precizirati predložene rokove jer dodela odlikovanja nije prevashodno vezana za rokove, već je vezana za postojanje uslova za dodelu odlikovanja, tj. da li postoji ocena da određenom licu, odnosno subjektu treba dodeliti odlikovanje.
Članom 13. stav 1. predloga zakona propisano je da se odlikovanja dodeljuju u februaru i junu. Ako već postoje uslovi za dodelu odlikovanja, dakle ocena da postoje opravdani razlozi da se nekome dodeli odlikovanje, i ti uslovi su u određenom postupku utvrđeni, onda se pristupa daljem postupku, dostavljanju predloga od strane Komisije predsedniku Republike na njegovu ocenu da li neko zavređuje odlikovanje ili ne. Ovim amandmanom traženo je da, ako je već predviđeno da se odlikovanja dodeljuju na primer u februaru, Komisija za odlikovanja treba da dostavi predsedniku predlog do 15. februara, i to smatramo sasvim logičnim.
Obrazloženje Vlade apsolutno ne stoji kada kaže da su važniji uslovi od rokova. Tačno je, ali ti uslovi su već utvrđeni na neki način, jer posle toga se dostavlja predsedniku na odlučivanje. Treba oročiti to dostavljanje predsedniku, da neko ne drži predlog u fioci. Ako su odlikovanja već predviđena da se dodeljuju u februaru, onda da se taj predlog negde ne čuva do marta ili aprila, pa tek posle da se iznese i dostavi predsedniku.
U suprotnom, treba brisati član 13. predloga zakona, tu odredbu gde se odlikovanja dodeljuju u februaru i junu, i ostaviti na volju predsedniku Republike da on odlučuje i kada će da se dodele odlikovanja i da li će da se dodele i sve u vezi sa dodelom odlikovanja. Onda je tako trebalo uraditi, ako već ne prihvatate ovaj amandman.
U odeljku koji propisuje slučajeve za oduzimanje odlikovanja osvrnuo bih se samo na par stvari vezanih za vaša obrazloženja neprihvatanja amandmana Dejana Mirovića, poslanika SRS, kojim je on tražio da se odlikovanje obavezno oduzima i licu koje je pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora od pet godina i više.
Vaše obrazloženje da postupanje suprotno javnom poretku i moralu u sebi podrazumeva i ovaj slučaj, krajnje je licemerno.
Ta ocena, postupanje suprotno javnom poretku i moralu, vrlo je uopštena. Međutim, osuda za teška krivična dela, za koja je propisana kazna zatvora od pet godina i više, mora biti obavezujuća u pogledu oduzimanja odlikovanja i treba je posebno predvideti u ovom zakonu. Vi u Predlogu zakona to niste predvideli, mi smo tim amandmanom upravo to tražili i mislimo da stoje svi razlozi da se ovaj amandman prihvati.
Neprihvatanjem ovog amandmana može se desiti da neko ko je učinio tako teško krivično delo, na primer krivično delo obljube nad nemoćnim licem ili detetom, sa teškim posledicama, krivično delo veleizdaje itd., dobije ili nastavi da nosi odlikovanje koje je već primio. Prihvatanjem ovog amandmana bi se takva mogućnost apsolutno sprečila. U suprotnom, može se desiti, mada zvuči paradoksalno, da ono što ne može na velika, prođe na mala vrata. Mislim da ste vi majstori za ovo i izgleda da će se to tako događati i kada je ovaj zakon u pitanju.
Još jedan osvrt na amandman koji je podneo SRS, koji se odnosi na slučaj da odlikovano lice odbije da primi odlikovanje pa se smatra da takvo odlikovanje nije ni dodeljeno, pa se ono, mi tražimo, predaje muzeju. Obično se kaže da, kada čovek nema ono što voli, onda treba da voli ono što ima, ili dobije kao priznanje, odnosno odlikovanje, kao jedan od sistema vrednosti o kojima je malopre govorio kolega Krasić. Ako neko ne želi odlikovanje i odbije da ga primi, to odlikovanje treba dati na čuvanje muzeju.
Zašto? Zbog toga što je već sproveden postupak za njegovu dodelu. Komisija je odradila svoj deo posla, već je u zakonom predviđenom i sprovedenom postupku zaključila da neko treba da dobije to odlikovanje i taj svoj predlog upućuje predsedniku Republike. Dakle, taj neko posle toga odbija da primi odlikovanje. Ostaje otvoreno pitanje šta se onda dešava s tim odlikovanjem.
Da li se takvo odlikovanje dodeljuje drugom licu, da li se negde sklanja, ostavlja u fioku, da li može neko da ga odnese kući? Šta se događa s takvim odlikovanjima? Ili, za sledećeg koji prima odlikovanje treba u obrazloženju napisati na primer - Marko Marković dobija odlikovanje koje je odbio da primi Petar Petrović. Onda bi to trebalo uraditi ukoliko se ne prihvati ovako nešto.
Međutim, ono što predstavlja zajednički imenitelj za sve zakonske predloge koji dolaze u ovu skupštinu, koji se dostavljaju Skupštini na usvajanje i koji su predmet kritike SRS, jeste da sve što dolazi od opozicije, a posebno od SRS, u smislu amandmana radi poboljšanja teksta predloga određenih zakona, vi jednostavno ignorišete ili prihvatate po jedan-dva amandmana, samo reda radi.
Neko je svojevremeno kazao da ovca i vuk različito shvataju reč sloboda, jer je često sloboda za vuka značila smrt za ovcu. Međutim, istovremeno građanima Srbije treba da bude jasno i nešto drugo.
Kao što svaki vek ima svoj srednji vek, tako ste, izgleda, prema onome kako se ponašate prema njima, prema građanima Srbije, u njihovim životima vi njihov srednji vek. Zahvaljujem na pažnji.

Kao ovlašćenom predstavniku ostalo vam je još i minut i po. Po Poslovniku se javlja gospodin Martinović.

Gospodine potpredsedniče, već duže vreme krši se član 195. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, u članu 195. piše da Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinom pitanju koje je na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.

Vlada je odredila za svog predstavnika gospodina Milana Markovića, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. On nije prisutan u sali. Sednica je danas počela u 13.00 časova. Sumnjam da se ministar umorio, nije hteo da diskutuje sa narodnim poslanicima ni kada je bio prisutan u sali.

Vi ćete sada, verovatno, u odbranu Vlade da kažete da ovde sedi poverenik, ali poverenik, po članu 196. Poslovnika, ima ovlašćenja samo na sednicama odbora Narodne skupštine. Dakle, može da daje stručna i druga objašnjenja na sednici odbora Narodne skupštine, ali nema nikakva ovlašćenja kada je reč o plenarnim sednicama. Ovde bi trebalo da sedi ministar i ne samo da sedi, nego da sluša ono što govore narodni poslanici i diskutuje sa narodnim poslanicima. Jer, parlament nije mesto u kome se ćuti, nego mesto u kome se govori.

Tražimo da ministar dođe u salu i aktivno se uključi u rad sednice. Inače je ova rasprava potpuno besmislena. Mi ovo ne govorimo zbog narodnih poslanika koji su podneli amandmane. Narodni poslanici ne govore zato da bi ih njihove komšije videle na televiziji, nego zato da bi ih neko čuo. Taj neko je Vlada, koja je predložila ovaj zakon.

Rasprava je potpuno besmislena. Ovo je potpuno degradiranje parlamenta, gde narodni poslanici govore, a nema ko da ih čuje. Gospodine potpredsedniče, pozovite ovlašćenog predstavnika Vlade da dođe u salu, da sluša ovo što govore narodni poslanici i pokuša argumentima da nas ubedi u to da naši amandmani nisu dobri.

Nema povrede člana 195. Ministar je u Skupštini, nadam se da sluša sve što pričate, a odgovore na sva postavljena pitanja i objašnjenja daće u završnoj reči, pretpostavljam, jer tu je poverenik koji pomno prati i beleži sve što se ovde događa.
Reč ima gospodin Martinović.

Gospodine potpredsedniče, zaista sam morao da se javim za repliku. Vaše objašnjenje, u najmanju ruku, nije dovoljno ozbiljno. Znam da je ministar u zgradi Narodne skupštine, ali mi nemamo ništa od toga što on sad negde pije kafu ili ruča ili gleda TV ili ćaska sa svojim kolegama iz DS.
Mi tražimo da on bude prisutan u sali. Ne da bude u zgradi Narodne skupštine, nego da bude prisutan u sali, da sluša ono što govorimo mi i drugi narodni poslanici i da pokuša argumentima da nas ubedi da ovo što smo mi našim amandmanima predložili nije dobro i da je iz određenih razloga te amandmane valjalo odbiti.
Ne mogu da prihvatim da je poverenik neko ko sada ovde treba da beleži ono što govore narodni poslanici, pa će da prepriča ministru. Da li to znači da ćete vi onda da date pauzu, da bi poverenik mogao da prepriča ministru sve ono što je čuo od narodnih poslanika? Izvinite, ali tako u Poslovniku ne piše.
Kada bude postojala poslovnička odredba da je poverenik zadužen da prepričava ministru ono što su narodni poslanici govorili, prihvatiću vaše objašnjenje. Do tada, zaista vas najljubaznije molim da poštujete odredbu člana 195. Ne zbog SRS, nego zbog građana koji prate ovaj prenos, da bi mogli da čuju kakvo je mišljenje i kakav je stav ovlašćenog predstavnika Vlade. U suprotnom, rasprava je potpuno besmislena, nema nikakvu svrhu.