Upravo sam to htela da komentarišem - koliko znam, moj amandman je prihvaćen. S obzirom na vrlo dugačak krug replika, sad bih da se vratimo na ono što je ministar govorio. Drago mi je što ovaj put malo više govori o ovom zakonu, makar to što govori zvučalo kao pamflet, jer je očigledno mnogo radio na tome da pročita sve ono što je nama u obrazloženju napisao.

Vratila bih se na ono što je on rekao, da ovaj zakon razvija institucionalne mehanizme da se unaprede odnosi sa dijasporom. Upravo je to glavna zamerka DSS-a. Ovde takvih mehanizama nema. Verujte, čitali smo zakon mnogo puta, sa vrlo stručnim ljudima koji se bave ovom materijom, i takvih mehanizama ovde nema. Da bih to potvrdila, postaviću vam pitanja koja vam DSS postavlja već nekoliko puta, i u načelnoj raspravi i danas po amandmanima. Dakle, kako se biraju delegati za Skupštinu? Koja je nadležnost Skupštine? Koliko traje mandat Skupštine i mandat delegata? Koga obavezuju odluke Skupštine? Da ste vi odgovorili na ova pitanja u ovom zakonu, onda biste mogli da kažete da je Skupština mehanizam, a ovako - to nije tačno.

Druga stvar o kojoj želim da polemišem. Rekli ste da ste opredeljeni za demokratski sistem vladavine i nemate potrebu za dirigovanjem (te dve stvari se, naravno, isključuju), ali ovo što ste uradili u zakonu upravo pokazuje da niste opredeljeni za demokratski sistem vladavine. Kada govorite o savetima, nigde nemate ljude iz dijaspore. Kada govorite o politici Vlade, vi nemate Skupštinu. Gde je Narodna skupština Republike Srbije? Ona takođe treba, sa Vladom, da donosi takvu odluku kao što je opredeljenje politike prema dijaspori i Srbima u regionu. Vi, naravno, nemate to.

Tamo gde treba da se dogovarate sa dijasporom, vi uopšte nemate dijasporu. O kakvoj vrsti demokratije onda vi tu pričate? To je potpuno smešno. To što ste vi nama izgovorili, jako lepo zvuči, ali ga nema ovde. A ja sam vam i juče, kada sam govorila o onom čuvenom članu 3, u kome vi govorite o tome kako ste opredeljeni za rodnu ravnopravnost, rekla da vi to nemate u zakonu. Vi napišete neki član iz koga mi treba da zaključimo to. Toga nema u zakonu, ministre.

Da li ste vi čitali zakon ili ste čitali samo obrazloženja? Mi vam odgovorno tvrdimo - to što vi pričate, nije u zakonu. Zato vas molimo da prihvatite suštinske amandmane, koje smo mi kao politička stranka podneli, a ti se amandmani tiču Skupštine. I mi ćemo vam o tome i dalje pričati.

Drago mi je što ste prihvatili ovaj amandman. On, naravno, ima smisla. Jer, mi smo rekli - dodelom nacionalnih priznanja za poseban doprinos očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore, odnosno matične države i Srba u regionu, kao i za doprinos u promociji Srbije u svetu i afirmacije njenih interesa, i to je u redu. Naravno da ste prihvatili i lepo je što ste prihvatili, ali vas molim da prihvatite suštinske amandmane koji ovaj zakon čine dobrim ili povucite zakon i razradite Skupštinu. Jednostavno, nemojte da se igrate s ovim zakonom.

Obaveštena sam od potpredsednika da je rasprava o amandmanu gospodina Nikolića bila već zaključena kad sam ja preuzela vođenje sednice.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović, koji želi reč. Izvolite.

Gospođo Đukić-Dejanović, vi ste meni izuzetno draga i simpatična dama, ali mislim da ovoga puta niste rekli punu istinu. Jer, koliko sam video, gospodin Delić je samo izvukao svoju karticu i napustio mesto predsedavajućeg, pa sumnjam da vam je za tako kratko vreme mogao reći šta se u stvari dešavalo u sali.

Gospodine Martinoviću (oduzeću ovo vreme), gospodin Delić je prišao i obavestio me o ovome što sam rekla. Inače, ja ne lažem. Nekad prećutim istinu, ali uopšte ne lažem.

Nisam rekao da lažete, gospođo Đukić-Dejanović. To vam ne bih nikada rekao. Duboko vas cenim i uvažavam, ali mislim da vam gospodin Delić nije dao pravu informaciju. Javio sam se za reč pre nego što je on napustio mesto predsedavajućeg, rekao mi je da nemam pravo na repliku i onda sam ja rekao da se javljam po amandmanu. Međutim, vi ste odmah prešli na sledeći amandman.
Ali, nije bitno. Dakle, zaključiću raspravu sa gospodinom Tomislavom Nikolićem, zato što on nije prisutan u sali. Kad bude prisutan, onda ćemo se pogledati u oči pa ću da mu kažem ono što imam da kažem. Ne želim da pričam bilo kome iza leđa.
Osvrnuću se na amandman koji smo podneli na član 4. stav 2. Predloga zakona. Naime, mi smo predložili da se izmeni formulacija stava 2. u članu 4. Predloga zakona tako da glasi: Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja - mi smo predložili da se dodaju reči: "srpskih nacionalnih interesa" - tradicionalnih odnosa i istorijskih veza.
Smatramo da zaista nije bilo nijednog razloga da se ovaj amandman odbije. Međutim, u obrazloženju Vlade zašto se ne prihvata amandman kaže se ovako: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je intencija predlagača zakona da obuhvati što širi krug lica koja žive van matične države, a samim tim i lica koja su državljani Republike Srbije, a nisu pripadnici srpskog naroda i žele da očuvaju tradicionalne, kulturne i jezičke veze sa Republikom Srbijom''.
Ako sam dobro razumeo, gospodine ministre, vaša vlada hoće da kaže da se samo Srbi brinu o srpskim nacionalnim interesima, a da je sve druge državljane Republike Srbije koji nisu po svom etničkom poreklu Srbi baš briga za srpske nacionalne interese. Niste u pravu, gospodine ministre. Evo, pošto dolazite iz stranke koja se hvali negovanjem ravnogorskih tradicija, dozvolite da vas podsetim na nešto što verovatno znate.
U Kanadi, u mestu Vinzor, 1956. godine je objavljeno jedno istorijsko delo, koje se zove "Knjiga o Draži". To je zbirka eseja ljudi koji su pripadali pokretu Draže Mihailovića i koji su iznosili svoje poglede na taj pokret, a dolazili su, inače, iz raznih krajeva Jugoslavije.
U drugom tomu te knjige o Draži imate jedan esej koji se zove ''Doprinos primorskih Hrvata''. Tu su vam navedena imena ljudi koji su etnički pripadali hrvatskoj naciji, a bili veliki borci pokreta Draže Mihailovića. Pominje se, recimo, ime nekog Krešimira Vranića, koji je bio kapetan bojnog broda. Sigurno ste čuli i za Niku Bartulovića, čuvenog književnika koji je bio veliki prijatelj sa Momčilom Đurićem i Ilijom Trifunovićem Birčaninom.
Pa je tu ime još jednog Hrvata Silvija Alfirevića, koji je u okviru Dinarske divizije Momčila Đurića izdavao jedan list koji se zove "Krik iz jame" i u tom listu je opisivao zločine ustaša. Čak kažu da su upravo Silvije Alfirević i njegov list bili motiv za Ivana Gorana Kovačića da napiše onu potresnu poemu "Jama".
I sad vi nama hoćete da kažete da samo onaj ko je formalno Srbin može da brine o srpskim nacionalnim interesima, a svako ko nije Srbin - ne može. Vidite li da niste u pravu? Šta imamo mi koji živimo u ovoj i ovakvoj Srbiji od ljudi koji danas vode Srbiju, koji su Srbi navodno, formalno, a uopšte ne brinu o srpskim nacionalnim interesima? Nemamo baš ništa.
Dakle, velika je neistina da ćete prihvatanjem ovog amandmana navodno da povredite državljane Srbije koji žive u dijaspori, a nisu etnički Srbi.
Nećete da ih povredite. Ali, vi ne prihvatate ovaj amandman iz drugog razloga, koji je više psihološke prirode. Hoćete da ispadnete ''mnogo fini'', pa da nekoga ne uvredite. Verujte mi, ovim amandmanom, da ste ga prihvatili, nikoga ne biste uvredili.
Vaš problem što ova vlada i manje-više sve dosmanlijske vlade od 2000. godine ne znaju ni same kakvu politiku da vode. Vi biste malo da vodite srpsku politiku, malo američku, malo francusku, malo nemačku, a ne treba da vodite sve te politike.
Treba da vodite samo jednu politiku - srpsku politiku, da na svet gledate srpskim očima i da mislite svojom srpskom glavom. Pustite Amerikance neka vode američku politiku, Francuze da vode francusku politiku, Nemci neka vode nemačku politiku, a Englezi neka vode englesku politiku, a vi vodite srpsku politiku.
Prihvatanjem ovog amandmana ne samo da ne biste uvredili državljane Srbije koji nisu Srbi, već biste im još dali na značaju. Pojačali biste slogu i jedinstvo svih državljana Srbije koji žive ma gde u svetu. Ali vi iz ovih trivijalnih dnevnopolitičkih razloga odbijate jedan amandman koji je i te kako dobar, ne zato što sam ga ja podneo, nego zato što on, u stvari, i te kako odgovara intencijama predlagača.
Hajde da se ne lažemo, gospodine ministre. Ovaj zakon ste pisali, pre svega, za Srbe koji žive van Srbije. Naravno, pisali ste ga verovatno i za državljane Srbije koji žive u dijaspori, a koji su po svom etničkom poreklu Mađari, Slovaci, Bugari itd., ali ste ga, pre svega, pisali za Srbe.
Što onda tu koncepciju ne isterate do kraja? Zašto nemate političku hrabrost da tu koncepciju sprovedete od početka do kraja, nego ste stali na pola puta? Zakon se primenjuje za Srbe izvan Srbije, ali kada neko u amandmanu pomene srpske nacionalne interese, onda je to neprihvatljivo. To je neozbiljno, gospodine Srećkoviću.
Dakle, treba da prihvatite ovaj amandman. Dobar je i ne da odudara od intencija vas kao predlagača i vaše vlade, nego naprotiv, on tu intenciju pojačava i naglašava ono što je jako bitno u današnje vreme, da i te kako postoji kohezija između etničkih Srba državljana Srbije i onih državljana Srbije koji nisu etnički Srbi. Nikakvog tu posebnog jaza nema, osim ako ga neko veštački pravi. Daću vam još jedan primer, gospodine Srećkoviću. Početkom 90-ih godina poslanik SRS u ovoj skupštini bila je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja. Verujte mi, srčanije je branila srpske nacionalne interese nego mnogi, i onda i danas, koji su formalno Srbi, ali koji sa istinskim srpskim nacionalnim interesima zaista nemaju nikakve veze.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uočljivo je da većina, rekao bih čak i sve opozicione stranke izražavaju veliko nezadovoljstvo ovim zakonom, smatraju ga poprilično nedorečenim, ali ima tu i nekih protivrečnosti. Na jednu od takvih protivrečnosti, u članu 4, podneo sam amandman.

Čini nam se da je, ukoliko je iskreno, a nadamo se da jeste iskreno opredeljenje Vlade i kompletne srpske političke elite da se sa našom dijasporom uspostave znatno bolji odnosi, pred nama jedan veliki posao. Posao koji nas obavezuje, koji mora da se radi sistematski, uporno, bez improvizacije i posao u kome rezultati neće doći brzo, jer je očigledno da je to poverenje dijaspore u maticu i te kako poljuljano.

Podsetio bih vas, još od one stare devizne štednje pa nadalje, preko humanitarne pomoći, pa evo i ovih zadnjih godina, od 2000. godine, ova borba oko ovih tri i po miliona evra koje je naša dijaspora imala zarobljenih u Beobanci. Znači, jako je puno nepoverenja u poslovnu klimu i naša dijaspora nije spremna da ono što je mukotrpnim radom uspela da stvori tako olako uloži u Srbiju. Jako je puno primera gde nisu imali razumevanja. Naš mentalitet, ovakav kakav je, jako je loš. Nivo naše svesti i odnos prema tim ljudima utiče na njih da se sa jako puno nepoverenja odlučuju da svoja sredstva ulože u Srbiju.

Mislim da je obaveza političara, obaveza svih nas, a pre svega Vlade, da sve naše resurse stavi u pogon. Nismo u situaciji da možemo da se bilo kog resursa odreknemo, naročito kada je u pitanju dijaspora, jer su njene mogućnosti velike.

To je i bio razlog da podnesem amandman na ovaj član 4, na stav 2, koji je, čini mi se, i nepotreban, ali u svakom slučaju potrebno je da se naglasi obaveza Vlade da uspostavlja odnose sa svim onim ljudima koji osećaju da imaju kulturne i istorijske veze sa maticom. To ne može da bude stvar dobre volje Vlade, niti bilo koje institucije u Srbiji.

To mora da bude obaveza i ove i nekih narednih vlada i svih institucija u dužem periodu. Zbog toga sam podneo ovaj amandman u ime SNS.

Na naslov iznad člana 5. i član 5. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Milica Vojić-Marković i Željko Tomić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Milica Vojić-Marković.

Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na naslov iznad člana 6, koji u Predlogu zakona glasi: "Sufinansiranje projekata", a mi smatramo da mora da piše: "Finansiranje i sufinansiranje projekata".

Kada smo prvi put čitali ovaj zakon, imali smo utisak da ovaj naslov asocira na to da mi kao država, odnosno Vlada Srbije želi partnerski odnos sa Srbima u dijaspori i Srbima u regionu. Ima naroda koji to rade, npr. Jermeni, Jevreji; to je mudar način da se sa dijasporom funkcioniše.

Međutim, kada smo dalje čitali tekst i došli do pitanja budžeta (to je takođe sporno pitanje, što se tiče poslanika DSS-a, a o tome ćemo kasnije govoriti), mi smo shvatili šta vi u stvari nameravate s ovim. Dakle, ovim naslovom ste se jasno opredelili za sufinansiranje kao jedini način obezbeđivanja sredstava za realizaciju projekata.

Mi smatramo da mora da postoji još jedan način, a to je finansiranje. Svaka ozbiljna država i ozbiljna vlada su valjda u stanju, ako smatraju da je neki od projekata koji je podnela neka organizacija Srba u dijaspori ili Srba u regionu i te kako važan za tu oblast i za Srbe koji žive u dijaspori ili regionu, da finansiraju projekat.

Ali, cela priča koju pokušavate da nam ovim zakonom ispričate jeste druga stvar. Vi smatrate da dijaspora ima novca i da taj novac na neki način mora da se prelije u ovo ministarstvo, jer dalje predviđate da će ministar raspolagati tim novcem. To ne može. Država mora da preuzme odgovornost da, ako već želi da ima ovakav zakon, a smatramo da je u ovom trenutku nužan, i finansira projekte za koje smatra da su i te kako važni.

Šta druge organizacije govore o tome? Evo jednog mišljenja gospodina Dušana Janjića, predsednika Foruma za etničke odnose, bivšeg direktora Matice iseljenika, koja je i te kako važna organizacija. Naravno, nije stranačka i zbog toga vam se ne sviđa i nije vam partner u pisanju ovog zakona. On kaže ovako – oni koji zaista imaju novac i integrisani su u sredinu u kojoj žive, zainteresovani su da im se omogući zadužbinarstvo, direktne investicije, donacije, a ne osnivanje Skupštine dijaspore. Ovo je površan i neadekvatan odgovor na realne potrebe.

To vam oni kažu. Čitala sam vam šta kaže gospođa Mirjana Samardžija, Kongres srpskog ujedinjenja, šta kaže gospodin Predrag Golubović, Srpska narodna odbrana, a čitaću vam još, pošto očigledno niste čitali ni zakon ni ovo što vam kažu organizacije Srba o tome.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević, koji želi reč. Izvolite.