Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospođa Milica Vojić-Marković.

Gospođo predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, u startu hoću da razjasnimo jednu nedoumicu.
Poslanička grupa DSS govori o zakonu, o originalnom tekstu koji ste vi nama ovde dostavili, a o amandmanima – ne o amandmanima koje ste vi napisali, ne o amandmanima koje je napisao Zaštitnik građana Saša Janković, ne o amandmanima koje su napisali poslanici opozicije, nego o amandmanima koje ste vi od strane Saveta Evrope naterani da napišete – neću da govorim, o tome ćemo govoriti nekom drugom prilikom, kad amandmani dođu na red.
Dakle, Vlada Srbije je na svojoj poslednjoj sednici pred letnji raspust usvojila Predlog ovog zakona. Od momenta kada je ovaj predlog zakona ugledao svetlo dana obrušile su se kritike javnosti na radnu grupu, koju je predvodio gospodin Vladimir Cvijan. Upozoravam da ću pomenuti ponovo ovo ime, pa treba da se zapamti. Dakle, stručna javnost je komentarisala vrlo negativno Predlog ovog zakona; komentarisao je Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja, komentarisale su nevladine organizacije, najveći broj njih, komentarisali su i građani. Dakle, javnost je apsolutno bila zgrožena predlogom da se demokratizacija vrati šest koraka nazad i da se uskrati pravo građanima da država poštuje njihova prava i slobode.
Dakle, ovaj zakon je – naravno, kritike su bile potpuno u skladu sa tekstom koji ste vi nama ovde dostavili – izuzetno loš. To je zakon koji apsolutno ni koncepcijski, ni pravnotehnički ne odgovara nivou koji bi trebalo da bude predstavljen poslanicima i koji bi trebalo da bude usvojen u Skupštini Srbije.
Nije mi jasno, kad već prepisujete sve i svašta, ovaj zakon je poslednji ovakav donet u Evropi, zašto bar ova radna grupa nije pogledala šta je moglo da se prepiše od nekog drugog? Jer, kad vidimo zakone koje nam dostavljate mi moramo zaista da lomimo jezik na prevodima, koji su apsolutno neprihvatljivi za naš jezik.
Ono što je namera predlagača ovog zakona, a ona je potpuno jasna, to je da mnoge informacije, koje bi građani morali da znaju ako je ovo demokratska država, ostanu tajne, skrivene i da se pod tim da se informacije ne plasiraju građanima sakriju i zloupotrebe, i neznanje i nedostatak rezultata, a iza svega toga da se sakrije korupcija i kriminal.
Potpuno je jasno da demokratska vlada, a ova za sebe to kaže, a očigledno nije, mora da polaže račune građanima o tome kako ona i njeni funkcioneri troše novac građana Srbije. Najveći deo tih informacija, upravo prema ovom zakonu, treba da bude zaštićen, odnosno nedostupan građanima, i očigledno je da vi o demokratizaciji i o demokratskom društvu ne znate mnogo.
Ono što je tendencija svih ovih zakona koji dolaze, a ja razmišljam upravo o Zakonu o dijaspori koji je pre nekoliko dana ovde usvojen, tako i ovog zakona pred nama, to je da oni zapravo ne pružaju nikakve mehanizme za sprovođenje zakona. Ti mehanizmi koje vi predviđate su potpuno neefikasni. Tako neefikasni mehanizmi ne mogu da primenjuju demokratske standarde koji treba da postoje u svakoj demokratskoj državi i da budu visoki.
Hajdemo prvo od nekoliko vrlo važnih stvari na koje se odnose kritike svih, kompletne javnosti, kada je u pitanju ovaj zakon. Prva stvar je da predlog ograničava ovlašćenje Poverenika za javne informacije i Zaštitnika građana; to je primer koji ne postoji ni u jednom zakonu od ovih evropskih zakona koje sam već pomenula. Zaista je neverovatno da Vlada ograničava stečena prava građana i da one koji su po Ustavu i po nekim drugim zakonima Srbije dobili pravo da štite prava građana i da dobijaju one informacije koje građani ne mogu da dobiju kako bi ostvarili svoja građanska prava i slobode vi sada ograničavate i oni ne mogu da ispune ono što im je Ustavom povereno, odnosno nadležnost koju su dobili prema Ustavu i prema zakonima Srbije.
Pomenuću vaše članove, član 2. gde objašnjavate pojmove (tačka 7) i član 9. gde kažete ko određuje tajne podatke (tačka 5), pa ću malo parafrazirati kako to može da izgleda u praksi. Zaista je neverovatno da vi verujete da Vlada, koja treba da štiti interese građana, može da dozvoli jednom direktoru veterinarske stanice, u ovom slučaju, pošto on zaista ima poverene poslove od Vlade, a vi se raspitajte koje, da on neku informaciju proglasi poverljivom, nedostupnom javnosti i da onda ni Poverenik, ni Zaštitnik građana ne mogu da dođu do te informacije zato što je to volja jednog funkcionera.
Istovremeno, recimo, dovešćete do toga da jedna lokalna samouprava proglašava informaciju interno poverljivom i nedostupnom građanima, i da u drugoj lokalnoj samoupravi ta informacija, recimo plata gradonačelnika ili ne znam šta drugo, bude nedostupna za javnost.
Poverenik i zaštitnik građana su jedini državni organi za koje je izričito predviđena mogućnost vašim zakonom, ne vašim amandmanima, da budu ograničeni u pristupu podacima neophodnim za vršenje njihove funkcije. Pozivam se na član 38. i član 67 – ta dva člana nemaju ni teorijskog, ni pravnog, ni praktičnog osnova. Vi kažete i sami, uz naknadnu pamet, da sam u pravu i neke od tih stvari ste ispravili. Ti članovi, u stvari, ograničavaju ovlašćenja Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, onih koji treba da zastupaju građane i da brinu o građanima. Na taj način doprinosite kršenju ljudskih prava građana, štitite kriminal i korupciju.
Rešenje bez presedana je u članu 40. gde u tački 1) kažete – dok je akcija u toku, ne možete da proverite nikakav podatak. To je neverovatno rešenje! Kažete, ukidate član 40. Hvala Bogu da ga ukidate. To je neverovatno rešenje.
Zašto? To je potpuna suspenzija nadležnosti. Evo vam jednog primera kako to može da izgleda u praksi. Svi se sećate da je pre dvadesetak i kusur godina ubijena novinarka Dada Vujasinović. Dan-danas se o tome ništa ne zna, akcija je u toku. Dakle, ni njeni roditelji, ni bilo ko drugi ne može da dobije nijednu informaciju dok je akcija u toku, sledećih 500 godina. To je apsurdno.
Sledeća stvar koja je potpuni privid, kao i mnoge stvari u ovom zakonu, jeste nadzor. Vi kažete – za nadzor za primenu ovog zakona nije predviđena nadležnost nekog od organa vlasti, kakvi za to postoje u svetu, nego će nadzor vršiti nekakva služba Vlade; vi kažete i koja je to služba Vlade. Molim vas, to je potpuni privid nadzora. Bilo koja stručna služba niti ima inspekcijska, niti nadzorna ovlašćenja. Kako je moguće vršiti nadzor bez inspekcijskih i nadzornih ovlašćenja? Takva ovlašćenja su potpuni apsurd.
Šta je Vlada u stvari htela ovim zakonom najbolje se vidi na primeru pristupa Agencije za borbu protiv korupcije strogo poverljivim informacijama.
Hajdemo opet na primer: ako Agencija, recimo, treba da istraži neku povredu zakona iz svoje nadležnosti i trebaju joj podaci od nekog javnog funkcionera... Recimo, najbolji primer je to što mi ne znamo ko su autori Zakona o informisanju; ne znamo zato što je, izgleda, pre nego što je donet ovaj zakon ministar (koji trenutno nije ovde) proglasio da je to nekakva tajna najvišeg nivoa i do dan-danas niko ne zna kako ćemo da dobijemo tu informaciju.
Znači, ako Agencija treba da dobije neku informaciju, ona mora da se obrati tom funkcioneru, da stane u red, da popuni bezbednosni upitnik, da prođe bezbednosnu proveru BIA ili MUP-a. To nije kraj; ona ne mora da dobije odobrenje, odobrenje može da bude uskraćeno. Šta onda ona treba da radi, da povede upravni spor? Fantastično! To je izvanredan primer borbe protiv korupcije i kriminala. Nešto ćemo odlagati beskonačno, nešto ćemo terati do 250 godina unapred, a inače smo proklamovali da će to ubrzati borbu protiv kriminala i korupcije. Kako funkcioniše to što ste proklamovali najbolje se vidi na ovim zakonima koji nam dolaze. Vi jednostavno ne želite da se suprotstavite tome, sem na rečima.
Šta je još loše? Predlog ovog zakona daje mogućnost velikom broju ljudi da sve i svašta, što im ne odgovara da dođe u javnost, sakriju pod tim da je to neka tajna koju javnost ne treba da zna. Recimo, hajdemo opet na jedan sladak primer. Kada je Vlada proglasila za tajnu to što Srbija treba da plati SAD zbog toga što je naš građanin Kovačević pretukao građanina SAD time ste onemogućili more građana Srbije da dobiju informacije, time ste kršili naša ljudska prava, a to ne može da bude tajna.
Zašto vi ne dozvoljavate, recimo, da se te informacije pojave u javnosti, da građani znaju kako njihova Vlada funkcioniše, kako funkcioneri koje je postavila Vlada troše novac građana Srbije? Vrlo je jednostavno, vama i nije cilj da ti podaci budu demokratski dostupni javnosti. Vama je cilj nešto drugo, da sakrijete kako oni funkcionišu, da sakrijete zloupotrebe koje ti funkcioneri vrše. Po vama, zapravo, ovaj zakon treba da ima funkciju da zaštiti aktivnost funkcionera, a ne države.
Za kraj, kada govorimo o ovom zakonu, želim da kažem još jednu vrlo zanimljivu stvar. Šta je još tendencija ovog zakona? Da se moć grupiše na jednom mestu. Pošto je informacija moć, moć se grupiše na jednom mestu. Koje je to mesto u ovoj državi? Naravno, svemogući predsednik Boris Tadić, koji je očigledno postavio svog generalnog sekretara da bude na čelu radne grupe.
Evo, kada stavite sve na papir, pa povežete šta je šta, dobijete vrlo jednostavnu informaciju. Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, to je to lice kod koga će se ukrštati sve tajne informacije, to je taj pomenuti šef radne grupe koja je pisala zakon, gospodin Vladimir Cvijan, gle čuda, generalni je sekretar predsednika Tadića. Znači, on će imati nadležnost nad svim tajnim informacijama. Naravno, potpuno je jasno da on neće reći, „časna pionirska reč“, očigledno, da on neće reći te tajne informacije svom šefu koji ga je tu postavio i koji ga je postavio na mesto generalnog sekretara. Znači, kada stavite samo imena ljudi, doći ćete do toga šta je cilj i namera ovog zakona.
Ovaj zakon zaista poništava demokratske tradicije koje je ova zemlja u međuvremenu, za vreme Vlade Vojislava Koštunice, postigla, jer su i Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja postavljeni u to vreme i zakon je donet u to vreme. Dakle, vi poništavate sva stečena prava građana. Ovaj zakon je protivustavan, jer ograničava nadležnosti Poverenika za informacije od javnog značaja i Zaštitnika građana. Ovaj predlog je očajno loš. Mislim da je najzdravije i najzrelije, i za vas i za državu, da ga povučete.
Samo još nekoliko reči o zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja. Gospodina Bradića nema tu. Reći ću samo nekoliko stvari. Taj zakon je pokazao da je jako dobar, u primeni je pokazao da je jako dobar, a to pokazuje i ovih nekoliko izmena koje su se u međuvremenu pokazale kao kočnica jednoj zaista dobroj primeni zakona. To su uglavnom pitanja termina, rokova. Dobro je što je to promenjeno, prosto, stvari treba ubrzati.
Ali, ono što nije dobro ni u prvom ni u drugom zakonu – kada su zakoni pisani nisu konsultovani ni Poverenik, ni Zaštitnik građana. Interesantno je da je na ovaj drugi predlog jedan od amandmana podneo Zaštitnik građana, u ime Poverenika kome to zakon ne dozvoljava.
Nadam se da ćete vi, ne vi, pošto vi taj zakon i ne predstavljate, gospođo ministre, nego gospodin Bradić, koji očigledno nema druga posla nego da sluša poslanike koji govore nešto konkretno o zakonu, taj amandman prihvatiti, kao i nekoliko koje smo mi kao poslanička grupa podneli.
Šta je još zanimljivo? Ovaj tekst koji je prihvaćen, a koji se odnosi na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zapravo je jedan tekst koji se od 2007. godine pojavljivao u Skupštini, pa volšebno nestao. To je tekst jedne građanske inicijative, jedne nevladine organizacije. Ono što je zanimljivo, izostavljeni su vrlo važni delovi, kao što je zaštita izvora informacija, zatim, mogućnost žalbe protiv Skupštine, Vlade, predsednika, republičkog javnog tužioca, Ustavnog i Vrhovnog suda, kada se uskrati pristup informacijama. Zanimljivo je da je tada predlog te grupe građana bio primat Zakona o slobodnom pristupu informacijama nad drugim propisima.
Znači, ono što vam se nije sviđalo ste izostavili, a drugo ste potpisali. To što potpisujete tuđe je već poznata stvar. Dakle, koristite jedan prilično opasan metod da potpisujete tuđe zakone, koristite jedan opasan metod da uništavate demokratiju u ovoj zemlji i koristite još nešto da sve koncentrišete u rukama jednog predsednika.
Gospođo ministre, pošto se ovaj zakon o kome govorim odnosi na vas, mislim da je dobro da vi povučete taj predlog. Poslanička grupa DSS jeste napisala amandmane. Odgovoriću tom kolegi koji kaže da mi iz opozicije ne treba da pišemo amandmane ako nećemo da podržimo zakon.
Ako popravite zakon svim amandmanima koje smo mi prihvatili, onda će on biti sasvim solidan zakon, pa ćemo ga možda podržati. Ovako, u ovom tekstu, nećemo sigurno. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Molim vas, samo se prijavite.

Gospođo predsedavajuća, baš me kolege iz SRS podsećaju na obećanje dato juče; i gospodinu Sreti Periću sam rekao, u ime poslanika SPO, ja sam i potpredsednik te stranke, da mi imamo odgovornost prema javno izgovorenoj reči, da je ono što je gospodin Čotrić rekao pre neki dan istina, bez obzira na to što mislimo da to nije nešto što je bitno i da treba razumeti vreme i okolnosti u kojima su 1988. i 1989. godine knjige gospodina Vojislava Šešelja, evo, javnost može da vidi, to su originali, štampane latinicom. Mislim da to nije tema kojom mi treba posebno da se bavimo, niti je to nešto što treba da opterećuje ni ovu skupštinu, ni našu javnost, ali ovo je samo zarad istine. Juče sam dobro procenio da je neko novije izdanje očigledno štampano ćirilicom, što je dobro.
Uvažena gospođa Vojić-Marković je pričala o dobrim izmenama lošeg zakona. Mnogo kritika je izneto na račun dobrih predloga koji poboljšavaju očigledno loš Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je donet 2004. godine, znači, u vreme kada je predlagač tog zakona bio dr Vojislav Koštunica.
Srpski pokret obnove je, mislim da javnost to zna, politička stranka koja je odavno spremna za korenite i temeljne promene u društvu na svim nivoima. To je politička stranka koja je zagledana u najbolji deo naše tradicije i koja želi, zarad potrebe rehabilitacije onih koji su na svojoj koži osetili sve ono loše u totalitarnom režimu i zarad naše zajedničke budućnosti, da da svoj puni doprinos ispravljanju istorijskih nepravdi.
Ono što mislim da javnost zna, ali treba da znaju i poslanici u Skupštini Srbije i osećam potrebu da to kažem, to je da će sva zakonska rešenja, bez obzira na to sa koje strane dolazila, koja idu u smeru da se kao društvo što pre oslobodimo svega lošeg iz naše bliže i dalje prošlosti što opterećuje našu sadašnjost, imati punu podršku Srpskog pokreta obnove. Jer, mi smo nebrojeno puta ukazivali na to da su sve postkomunističke zemlje bivšeg istočnog bloka koje su napravile ozbiljne reforme i ozbiljne rezove u svom društvu ozbiljno napredovale.
Očigledno je da mi kao društvo i kao država nismo do kraja napravili ozbiljne rezove i ozbiljne reforme, da su svi takvi pokušaji u startu bili opterećeni nizom otežavajućih okolnosti. To je sigurno jedan od uzroka zbog čega je zakon koji danas menjamo i koji je znatno poboljšan, znači, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, donet pre pet godina, bio tako loš.
Mislim da su se svi složili u diskusijama da je on, faktički, u velikoj meri bio neprimenjiv i neprecizan, da nisu postojali ni rokovi, ni jasno definisane obaveze onoga ko treba da dostavi informacije od javnog značaja.
U svakom slučaju, SPO se od početka zalagao za punu kontrolu javne vlasti, za punu kontrolu rada državnih organa i lica koja ih predstavljaju.
Sigurno je da će ove izmene apsolutno demokratizovati odnose u društvu, da će doprineti afirmaciji i javnosti rada, naravno, i slobodi informisanja.
Mi smo svedoci šta se sve poslednjih nekoliko godina dešavalo, vezano za informacije koje su objavljivali mediji. Pre samo desetak godina to je bilo prosto nezamislivo.
Da ne pričamo o onom totalitarnom režimu u kome, ako pogine vojnik na odsluženju vojnog roka, bez obzira na to koji je uzrok pogibije, da li je međunacionalni sukob, da li je tuča, da li je ubistvo, da li je nesreća, roditelj nije imao pravo da pita i da sazna šta se desilo, kako se desilo itd. Da ne pričamo o tome da li je običan građanin imao pravo da traži od organa javne vlasti informacije koje se i njega i društva tiču.
Sigurno je da se sa ovakvim zakonom, odnosno sa izmenama Zakona, društvo kreće u pozitivnom smeru napred. Zbog toga će SPO podržati sve ono što nas oslobađa balasta prošlosti, onoga što je usmereno ka zaštiti vlasti, a ne ka zaštiti interesa građana, udruženja građana i svih ostalih koji nisu u sferi javne vlasti.
S obzirom na to da su ovde precizirani rokovi za dostavljanje informacija, da je precizirana i zakonska zaštita, da je moguće da tražilac informacija od javnog značaja sam odredi u kojoj će formi dobiti informacije od javnog značaja, da postoji i žalbeni postupak, poslanici SPO će, kao desna strana liste ZES, u danu za glasanje dati svoj glas ovim izmenama i dopunama Zakona.
Što se tiče Zakona o tajnosti podataka, mislim da je najznačajniji kvalitet ovog zakona to što je uopšte ušao u proceduru. Dosadašnjih 400 podzakonskih akata i Zakonik o krivičnom postupku, koji je u nekoliko članova regulisao ovu materiju, predstavljali su jedan pravni galimatijas i mogućnost da jednostavno sve što se dešava u državi, društvu i u sferi javne vlasti proglasite za tajnu.
Što se tiče SPO-a, sigurno je da mi razmišljamo malo drugačije.
Po nama bi, i tu moram da se složim sa nekim prijateljima iz opozicionih stranaka, ta mogućnost proširenog stavljanja oznake „tajna“ na mnoge dokumente i u mnogim slučajevima trebalo da bude liberalnija.
Slažem se sa tim procenama da ovaj zakon ipak pruža mogućnost nosiocima javne vlasti da sačuvaju neke podatke za koje mislimo da, možda, uz jedno liberalnije rešenje, ne bi trebalo da budu tajni.
Ono što je dobro, što je uradila Vlada Republike Srbije, za šta se SPO zalagao od svog osnivanja, to je što je od aprila ove godine skinula oznaku „državna tajna“ sa montiranog političkog procesa suđenja generalu Dragoljubu – Draži Mihailoviću, što je skinula oznake „državna tajna“ sa svih dokumenata i oslobodila obaveze čuvanja državne tajne svedoke koji su prisustvovali streljanju generala Dragoljuba – Draže Mihailovića i što je, zahvaljujući pre svega Ministarstvu pravde, gospodinu Slobodanu Homenu, formirana komisija za otkrivanje mesta pogubljenja prvog antifašiste u Evropi, Dragoljuba – Draže Mihailovića, za čije mesto pogubljenja mislimo da će biti novo srpsko svetilište.
Hteo bih da povučem jednu paralelu. Mi mislimo o Franku, fašisti u Španiji, ono što misli španska i međunarodna javnost, ali i jedan fašista je imao snage da podigne jedan veliki krst u Španiji i da na jednoj strani krsta budu ispisani levičari. Poslata je poruka levo orijentisanoj Španiji, a na drugom delu krsta desno orijentisanima u Španiji da je građanski rat najveća nesreća i da su svi oni žrtve jednog lošeg vremena.
Srpski pokret obnove je, sa svojim osnivanjem, usvojio Deklaraciju o nacionalnom pomirenju. Sreća je da su, baš po predlogu SPO-a, izjednačena dva antifašistička pokreta – to su ravnogorski i partizanski pokret.
Ono što sigurno verujemo jeste da ćemo mi uz zajedničke napore, a SPO sebe stavlja u tom delu na raspolaganje, uspeti da ispravimo sve istorijske nepravde, da ćemo moći da rehabilitujemo sve nevino postradale od 1945. godine naovamo. Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koja je usvojena 25. januara 2006. godine, rezolucija broj 1481, u velikoj meri kao da je prepisana iz programa Srpskog pokreta obnove.
Verujem da ćemo mi u dogledno vreme, kao i ova skupština, usvojiti neku sličnu rezoluciju i da ćemo onda konkretno i na terenu mnogo toga uraditi, pre svega u pogledu onoga što se najavljuje, a to je skidanje vela državne tajne sa mnogih masovnih grobnica u kojima su žrtve pre svega pripadnici srpske građanske klase nastradali od strane revolucionarnog terora.
Kao politička stranka smo još 1997. godine u Kragujevcu podigli jedno spomen-obeležje na mestu gde su streljani Kragujevčani od strane partizanskih jedinica 1944. i 1945. godine.
Verujemo da će sva ta mesta u Srbiji dobiti prigodna spomen-obeležja i da će se, shodno preporuci Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o merama uklanjanja nasleđa bivših totalitarnih komunističkih režima, koji su činili zločine u ime teorije klasne borbe, načela diktature, proletarijata i legitimizovali uklanjanje ljudi koji su smatrani štetnim po izgradnju novog društva i neprijateljima komunističkih režima, da je ogroman broj žrtava, pre svega u zemljama istočnog bloka i bivšeg Sovjetskog Saveza... Naravno, a to je glavna poruka, Parlamentarna skupština oštro osuđuje kršenja ljudskih prava, i to teška kršenja, izvršena od strane totalitarnih komunističkih režima, izražava saosećanje, razumevanje i priznanje žrtvama tih zločina.
Činjenica je da se sa ova dva zakonska predloga naše društvo u velikoj meri otvara i demokratizuje, da stepen podizanja ljudskih prava ide na jedan viši nivo.
Kažem, Srpski pokret obnove bi voleo da su ovi zakoni mnogo ranije ušli u skupštinsku proceduru, da se u nekim rešenjima ode dalje od predloženih zakonskih rešenja, ali budući da imamo svest o trenutku u kome se nalazi naše društvo i o svim okolnostima, Srpski pokret obnove će zbog toga i zbog razloga koje sam izneo u danu za glasanje dati podršku ovim zakonima.

Gospođa Vojić-Marković, replika. Izvolite.

Hvala vam, gospođo predsednice. Pošto sam pomenuta, pošto je loše protumačeno ono što sam rekla, moram da kažem da sam o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja govorila kao o dobrom zakonu, koji je, kao i svaka živa materija, u nekim momentima pokazao da neke stvari treba pojasniti, promeniti rokove i sve ostalo.
Moram da pomenem da je taj zakon tada predložio gospodin Kojadinović, koji predstavlja određenu političku grupu, i da je gospodin Čikiriz takođe... možda ne on lično, ali njegova poslanička grupa je u to vreme glasala za taj zakon. Ne stidim se što sam u ime svoje poslaničke grupe glasala za taj zakon.
Taj zakon je zaista pomerio demokratiju unapred i mislim da je sasvim u redu da nešto što pokaže neke nedoslednosti i mane popravimo na vreme. Hvala vam.

Gospodin Sreto Perić, replika.

Ako gospodin dr Vojislav Šešelj, predsednik SRS, isključivo govori istinu u Hagu, onda je za jednog poslanika SRS ovde u srpskom parlamentu Sveto pismo da govori istinu. Knjiga koju sam juče pokazao je „Hajka na jeretika“, izdanje iz 1991. godine, pisano ćirilicom.
Gospodine Čikiriz, polemika između vas i mene izazvana je željom narodnog poslanika gospodina Krasića da se poštuju odredbe Ustava, član 10. stav 1: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo“. On je govorio u kakvoj situaciji je Beograd, a ja bih mogao da govorim kakva je situacija u Loznici, rodnom mestu Vuka Karadžića. To je ono što mi želimo da se uradi.
Vi ste meni sada pokazali dve knjige gde takođe ćirilicom piše - Šešelj Vojislav, odnosno njegovi inicijali. Ne možemo ulaziti u stvar tehnike; možda je u nekom periodu nešto i odštampano, on je u to vreme, osamdesetih godina, mnoge članke uputio raznim časopisima koji su izlazili u bivšoj Jugoslaviji i verovatno je neki od njih štampan latinicom. Ono što je svima poznato jeste da je Vojislav Šešelj uvek pisao i potpisivao se ćirilicom.
Ima jedna mnogo važnija stvar – važno je šta knjige pišu, a ne kako su napisane. Ima nešto što je mnogo važnije i od toga – doktor Vojislav Šešelj i SRS nikada nisu promenili svoju ideologiju. To je ideologija srpskog nacionalizma. Široj javnosti u Srbiji je poznato, kada je u pitanju stranka kojoj vi pripadate i predsednik vaše stranke, koliko je on puta menjao ideologiju, i još neki koji su nekada bili u SRS. Meni je poznato da je gospodin Čotrić, od Srpskog slobodarskog pokreta, pa preko nekih daljih stranaka, bio vrlo blizak predsedniku SRS. Znači, dosledan ideologiji srpskog nacionalizma je ostao prof. dr Vojislav Šešelj, a neki nisu mogli da izdrže to, verovatno pod pritiskom i sa strane, a možda i zbog sopstvene savesti.
Usput, i prekinuću svaku dalju polemiku, knjiga „Sudija“ je objavljena na latiničnom pismu, ali meni nije smetalo da je pročitam, a autor je predsednik SPO gospodin Vuk Drašković.

Gospodine Čotriću, daću reč gospodinu Čikirizu, jer je dijalog takav.

Slažem se sa gospodinom Sretom Perićem da treba prekinuti raspravu o ovoj temi, ali ono što javnost treba da zna – osnova u kojoj su se razišli, posle zajedničkog delovanja u početku, gospodin Šešelj i gospodin Drašković je to što smo mi smatrali da se, recimo, Knin brani u Beogradu i da unutrašnja snaga Srbije može da bude jaka samo ako ima i dobru spoljašnju zaštitu, a vi ste zastupali tezu da se Beograd brani u Kninu.
Ne mislim da je nepatriotska ni naša, ni vaša teza, mislim da se radi o ozbiljnim ljudima koji su imali različiti politički pogled, a sumnjam da je bilo ko loše mislio svojoj zemlji. Patriotizam svakog pojedinca i svake političke stranke, bez obzira na to na koji je način artikulisan, cenim.