Gospodin Jovan Palalić ima reč.
Gospodine Iliću, imaćete pravo da dobijete reč na kraju, pošto vaša poslanička grupa nije iskoristila, odnosno predstavnik nije iskoristio vreme, ali to je na kraju, posle već prijavljenih govornika.
Izvolite, gospodine Palaliću.

Juče sam u okviru načelne rasprave ukazao na osnovne nedostatke ovog predloga zakona a sada ću se osvrnuti na neke delove koje želim da potenciram, s obzirom na to da se danas čulo u diskusiji da je ovaj predlog zakona iskorak u pravcu demokratizacije društva.
Sve ovo, pogotovo deo zakona koji se odnosi na ljudska prava, na poziciju pojedinca, na onog koji traži informaciju, jeste korak nazad i zaista podseća na komunistička vremena. Zaista podseća na komunistička vremena, jer način kako se daju tajni podaci licima koja ih traže, bezbednosne provere koje se tada vrše, način na koji se ti podaci mogu zloupotrebljavati od kancelarije Saveta, koja će doći do tih podataka, predstavlja ono što je već viđeno i predstavlja opasnu mogućnost za instrumentalizaciju bezbednosnih službi i podataka od strane vlasti.
Ukazaću ovde na nekoliko članova koji se odnose na proveru lica koje traži podatke, na način kako se ti podaci prikupljaju, bezbednosni podaci, način na koji se podaci čuvaju i koriste. To su članovi 66, 67. itd.
Pitanje koje je ovde zaista kontradiktorno i ostavlja mogućnost vlasti da te podatke zloupotrebljava vidimo u članovima 66. i 67. Kaže ovako, član 66: „Organi nadležni za vršenje bezbednosne provere dostavljaju kancelariji Saveta izveštaj o rezultatima bezbednosne provere, odnosno posebne bezbednosne provere, uključujući popunjeni bezbednosni upitnik, sa preporukom za izdavanje ili uskraćivanje odobrenja.“ Nigde se ne navodi da ti podaci koji dođu kod Saveta ne mogu da se koriste za neku drugu namenu, osim za dobijanje traženih podataka.
Na ovo ukazujem zato što, bez preciznog definisanja toga, kancelarija Saveta, koja se formira od sadašnjeg Saveta za bezbednost, koji čine uglavnom ljudi iz jedne političke stranke (u ovom slučaju DS) i ljudi iz Predsedništva Srbije, može te podatke da koristi u sasvim druge namene.
Član 67. kaže: „Ako je izveštaj nepotpun ili je dostavljen bez preporuke, kancelarija Saveta donosi rešenje na osnovu dostavljenog izveštaja.“ Šta to znači? Da, iako su podaci nepotpuni, kancelarija može da dopusti nekom licu, iz političkih razloga, da do nekih podataka dođe. Zašto se ovde nije nedvosmisleno reklo – ako izveštaj nakon bezbednosne provere nije potpun, ne možeš da dobiješ podatak. Trebalo je decidirano reći. Ovako se Savetu ostavlja mogućnost da on taj podatak nekom da, iako lice možda radi za tajne službe.
Kaže se – nepotpun ili dostavljen bez preporuka. Šta znači nepotpun – neko lice nije napisalo da je saradnik strane službe, jer se traži to u upitniku? Služba koja to proverava, recimo BIA, dostavlja bez tog podatka upitnik Savetu. To lice je možda saradnik službe, ali Savet ima diskreciono pravo da tom licu daje neki podatak koji je od interesa za bezbednost Republike Srbije. Ovde mogu da se pojave veoma ozbiljne zloupotrebe.
Gde je najveći problem, gde će, u stvari, odbiti svakoga ko poželi da dođe do nekog podatka – izuzetno, ako se iz izveštaja o rezultatima bezbednosne provere i preporuke za izdavanje o ispunjenosti zakonom propisanih uslova za izdavanje odobrenja došlo do bitne izmene proveravanih podataka, koji bi mogli biti od uticaja za odobrenje, naložiće se dopunska provera.
Kako je kancelarija Saveta mogla da dođe do tog podatka da je došlo do bitne promene podataka iz bezbednosnog upitnika? Jedino ako je to lice neko permanentno pratio, u svim segmentima koji su popunjeni u upitniku. To je ta opasnost – da bilo ko od nas kome treba neki podatak bude u situaciji da razmišlja, prvo, da li iskreno da popuni upitnik; drugo, šta može da se desi ako se nešto promeni u bilo kom od ovih podataka, a nema obaveze službi BIA ili MUP-a da te provere permanentno rade.
Ovo su vrlo ozbiljne stvari i zadiru direktno u ljudska prava i prava građana ili, kako se kaže u zakonu o dostupnosti informacija, u interes da se informacija zna. Zato je ovaj zakon opasan. On je nedorečen, neprecizan u svom najosetljivijem segmentu, koji se odnosi na ljudska prava, a pogotovo što se svi podaci slivaju na kraju, ne podaci i evidencije o tome šta su tajni podaci, nego se u kancelariju Saveta slivaju sve bezbednosne provere svih lica koja su ikad tražila neki podatak. To je jedna banka podataka o svima nama, koju kontrolišu ljudi koji su političari, ne stručni ljudi, nego političari.
Zato ovaj zakon ima niz problema, koji su, imam utisak, u javnosti skrajnuti od ozbiljne rasprave, a fokusirana su samo, opravdano, prava Poverenika i Zaštitnika građana.
S obzirom na obim diskrecionih prava organa koji podatke mogu da imaju u ovom zakonu, to može da ide u jednom sasvim drugom pravcu i zaista podseća na neka vremena za koja smo mislili da su davno gotova. Ovde se želi raspolagati morem podataka o ljudima koji pokušaju da dođu do neke informacije koja im je bitna.
Najveći je paradoks, i to želim da čujem na kraju, gospođo ministre Malović, kako je moguće da lokalne samouprave, pokrajine mogu pojedine podatke da proglašavaju tajnim? Kako je moguće da se oni, ti organi vlasti, kako su ovde definisani, bave podacima koji su od interesa za bezbednost Republike Srbije?
Znači, sve živo može postati tajna u Srbiji. Apsolutno sve, čak i ono što ni na koji način ne bi trebalo da bude tajna, jer se odnosi na vršenje vlasti i ono što bi građani trebalo da znaju, jer se od sredstava građana puni budžet i pojedini funkcioneri od toga primaju plate i vrše svoje funkcije.
U redu su potrebe najviših državnih organa da proglašavaju određene podatke tajnom, ali da se to spušta na najniže nivoe vlasti, to je apsolutno neprihvatljivo.
Zato sam želeo da se u ovom drugom delu diskusije fokusiram na one delove zakona koji ozbiljno mogu da naruše pravo na dostupnost informacija licima koja imaju mogućnost da traže neku informaciju koja je proglašena tajnom, i to od najšireg kruga ljudi, pa da dođu u situaciju da neki građanin neke opštine traži podatak koji je tajna i bude podvrgnut permanentnim bezbednosnim proverama.
To je problem i to je ozbiljna opasnost da se izvrgne ruglu jedan dobar zakon, koji je donet 2004. godine kada je na vlasti bila Demokratska stranka Srbija, zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, koji je trebalo da proširi mogućnost transparentnosti vršenja vlasti i mogućnost da građani imaju uvid, pošto plaćaju i finansiraju državu, u to šta državni organi rade. Hvala.

Reč ima gospođa Marina Toman. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, ministri, kada govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja moramo da konstatujemo da on svakako vodi ka unapređenju postojećeg zakonskog rešenja. Neke odredbe su preciznije i, kako tvrdi predlagač, trebalo bi da dovedu do njegove efikasnije primene u praksi.
Međutim, isto tako moramo da konstatujemo da ove izmene nisu dovoljne i adekvatne da bi se otklonili svi problemi koji su sprečavali slobodni pristup informacijama od javnog značaja. Moramo takođe da konstatujemo da su neke promene kozmetičke, a da su one suštinske izostavljene.
Konstatujemo, takođe, da neke sugestije i primedbe Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja nisu prihvaćene, iako on dobro zna kako se ovaj zakon primenjuje u praksi.
Kada govorimo o izmenama ovog zakona moramo da postavimo jedno pitanje – zašto su promenjeni samo neki članovi, zašto su izostavljeni članovi koji su se pokazali kao neadekvatno zakonsko rešenje, što je, uostalom, potvrđeno i u praksi?
Ne možemo, takođe, a da se ne zapitamo u kojoj meri je ovaj predlog nastao kao rezultat rada Vlade, a u kojoj meri on sadrži predlog nevladinih organizacija koji su svojim potpisima podržali građani i uputili parlamentu?
Naravno, Vlada je iskoristila ono što je njoj odgovaralo; ono što nije, to je izostavljeno. Još je veći apsurd što su to uradili upravo oni koji godinama zagovaraju razvoj civilnog društva kao jedan od preduslova razvoja demokratije.
Moramo da se složimo da je postojeće zakonsko rešenje bilo zaista manjkavo i da je praksa pokazala da je neophodno da se ono promeni. Umesto da se to otkloni, pred nama se nalazi predlog koji mnogo toga ne otklanja. Zakon je zaista dao mogućnost da se obavi veća kontrola rada državne uprave, odnosno da građani dobiju informaciju u vezi sa radom državnih organa i drugih organa javne vlasti, ali između mogućnosti i načina ostvarivanja tog prava u praksi, složićete se, veliki je raskorak.
Problem je upravo to što je to pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u praksi više puta na raznorazne načine opstruisano ili pak ignorisano, tako da je u velikoj meri izostala adekvatna kontrola rada državne uprave, a da ne govorimo o smanjenju korupcije.
Kada govorimo o toj manjkavosti, navešću jedan primer. Mehanizam za pokretanje odgovornosti bio je loš, a prekršaji za uskraćivanje prava na pristup informacijama nisu sankcionisani. Predloženim izmenama neke institucije i dalje ostaju zaštićene; građani nemaju pravo na žalbu na odluku Vlade, Skupštine, Ustavnog suda, Vrhovnog suda, republičkog javnog tužioca. Nepreciznosti postoje i kada je u pitanju mogućnost vođenja upravnog spora protiv rešenja, ali o tome će više govoriti moje kolege pravnici.
Nije rešeno, takođe, kako će se postupati ukoliko ovaj zakon bude u koliziji sa drugim zakonskim rešenjima. Srpska radikalna stranka je predložila jednim amandmanom – ukoliko su odredbe drugih zakona u suprotnosti sa ovim zakonom u pogledu ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja, da se primenjuju odredbe ovog zakona.
U praksi, organi javne vlasti izbegavaju da tražiocima informacija omoguće pristup informacijama, s pozivom na tajnost podataka ili dokazivanje opravdanog ili osnovanog interesa, i to pozivajući se na čitav niz zakona (Zakon o policiji, Zakon o poreskom postupku, Zakon o poreskoj administraciji, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o prekršajima, Zakon o parničnom postupku, Zakon o upravnom postupku itd), vrlo često neopravdano.
Ne može se drugim zakonima, koji u jednom članu ograničavaju pristup informacijama, urediti ova materija, ako već postoji zakon koji reguliše ovu oblast.
Činjenica je da ovakvo stanovište zastupa i Poverenik za informacije u obrazloženju svojih drugostepenih rešenja, što je potvrdio i Vrhovni sud Srbije u svojoj sudskoj praksi, tako da se nadamo da ćete uvažiti i prihvatiti ovaj naš amandman.
Predlogom rešenja menja se i član 28. koji uređuje obaveznost i izvršenje rešenja Poverenika. Prema važećem zakonu, izvršenje rešenja i zaključaka Poverenika, u slučaju potrebe, obezbeđuje Vlada Republike Srbije. Po novom, Vlada Republike Srbije, u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja Poverenika i može, da istaknem, bliže odrediti način izvršenja rešenja. Moramo da istaknemo da Vlada, od kada je ovaj zakon u primeni, nije ispunila svoju obavezu iz ovog člana i nije obezbedila da se izvrše rešenja Poverenika koja su organi odbili da izvrše.
Postavljam pitanje – koje su se to okolnosti promenile, koji su se to novi mehanizmi uveli da bi Vlada bila prosto naterana da postupa drugačije? Vlada, koja je svojim nečinjenjem, odnosno ignorisanjem zakona upravo ohrabrivala da se zakon krši. Pri tome, ne samo zakon, već i Ustav, odnosno ustavna obaveza da građani imaju pravo da budu obavešteni. Da li je zbog toga neko u Vladi snosio posledice, odnosno da li je sankcionisano ovakvo ponašanje? Ne.
Upravo ovi podaci bacaju senku na tvrdnje da se na ovaj način jasnije reguliše postupak izvršenja rešenja Poverenika. Kako tvrdi predlagač u obrazloženju člana 7, zakonom je predviđeno da Vlada u svakom konkretnom slučaju, u okviru svojih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, svojim aktom bliže odredi način izvršenja rešenja Poverenika. Međutim, u izmeni lepo stoji da Vlada može; znači, Vlada može, ali i ne mora.
Da vas podsetim, to je upravo ono na šta je Poverenik konstantno ukazivao i tražio da Vlada to reši, ili svojim poslovnikom ili da se to reši nekim novim podzakonskim aktom. Međutim, to nije urađeno, toga nema u predlogu. Predlagač se opredelio da Vlada uredi postupak izvršenja. Znači, zakon je Vladi poverio da brine o sprovođenju izvršenja rešenja Poverenika.
Međutim, da vas još jednom, ministre, podsetim, Vlada je ta koja je ignorisala ovaj zakon i ako pokušavate da uverite i nas i javnost da ova intervencija treba da otkloni dosadašnji problem u vezi s izvršenjem rešenja Poverenika, mislim da je u pitanju zabluda.
S druge strane, postoji i ta druga činjenica, da taj problem neće rešiti nijedan zakon ukoliko Vlada, odnosno ministri koji je čine ne promene svoj stav da se zakon mora poštovati, da se on odnosi na sve, da niko iz njega nije izuzet, nijedna institucija, i da ne može Vlada da bude ta koja će po ličnom nahođenju da donosi odluke o tome koje informacije mogu da budu dostupne.
Od 2005. godine, od kada je ovaj zakon u primeni, nijedan od ovih problema nije rešen. Na neki način, iluzorno je što nas ponovo ubeđujete da će baš ovo zakonsko rešenje, odnosno ove izmene i dopune Zakona uvesti red u ovu oblast i omogućiti njegovu efikasniju primenu. Slična ubeđivanja, da vas podsetim, bila su i kada je usvajan Zakon.
Javnost je takođe dosta kritikovala član 38, odnosno da ovlašćeno lice u organima javne vlasti koje postupi po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja nije zaštićeno.
Umesto da prihvati te sugestije koje su zasnovane na onom što se odvijalo u praksi, Vlada uvodi samo neke kozmetičke promene, bez suštinskih.
Ministre, ovlašćeno lice, odnosno zaposleni u organima javne vlasti, radi ostvarivanja prava javnosti da zna, mora biti zaštićen i ne može se pozvati na odgovornost za otkrivanje korupcije ili nekih drugih nezakonitih radnji.
Ovo su samo neke primedbe, moje kolege će govoriti o drugim. To su, otprilike, primedbe zbog kojih SRS ne može da podrži ovaj predlog.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta i dvadeset sekundi.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, koji takođe nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a posle njega narodni poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo, u Predlogu zakona o tajnosti podataka postoji veliki broj problematičnih odredaba koje će u praksi biti velika prepreka za zaštitu tajnosti podataka od interesa za državu, a posebno što će te odredbe u praksi biti veoma štetne za državu Srbiju.
Na neke od tih odredaba ja imam određene primedbe o kojima želim da govorim. Prvo bih počeo od člana 8.
Što se tiče člana 2. tačke 8), koja reguliše bezbednosnu proveru i njenu suštinu, kao i postupak koji pre izdavanja odobrenja za pristup tajnim podacima sprovodi nadležni organ u cilju prikupljanja podataka o mogućim bezbednosnim rizicima i smetnjama u pogledu pouzdanosti za pristup tajnim podacima, kako će se postupiti kada se ovlašćeni obrati nadležnom organu, u cilju prikupljanja podataka od bezbednosnog značaja? Da li je nadležni organ u svakom slučaju jedini organ koji će dati ili neće dati podatke procenjujući određeni stepen rizika?
Na primer, ako se traži tajni podatak od BIA ili vojne bezbednosti, pa ti organi odbiju da daju podatak, da li je to konačna odluka, protiv koje se ne može uložiti žalba ili čak pokrenuti upravni spor?
Ova odredba ne garantuje ostvarivanje određenih prava naših građana koja su normirana i propisana u članu 36. Ustava Republike Srbije.
Veoma je važno istaći, kada su u pitanju sudski organi, a s obzirom na dosadašnju praksu, da osim što je BIA oslobađala svoje ljude od čuvanja državne tajne pred pravosudnim organima pred kojima su vođeni određeni postupci, onima koji su bili okrivljeni i koji su se pozivali na dokumente Udbe i vojnih organa ti podaci su bili uskraćeni, a pogotovo u krivičnim postupcima za krivična dela protiv naroda i države i protiv nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Bilo je i takvih slučajeva da se sudu nisu dostavljali ti podaci od strane BIA i vojnih organa, čime se građani stavljaju u neravnopravan položaj i ugrožava njihovo pravo.
Što se tiče člana 9, Srbija više godina, kako se to kaže, ima aktivnu saradnju sa Haškim tribunalom, a u najvećoj meri ta saradnja se odnosi na dostavljanje tajnih podataka Haškom tribunalu, sa kojih se skida oznaka državne tajne i službene tajne. Vlada Srbije je dostavila Haškom tribunalu na stotine hiljada stranica, a pre svega tajne podatke koje vodi BIA i vojna bezbednost, kao i Ministarstvo inostranih poslova iz odeljenja koje se bavi obaveštajnom delatnošću.
Opravdano postavljam pitanje da li su time nastupile štetne posledice, izdavanjem takve dokumentacije koja nosi oznaku državna tajna, strogo poverljivo ili vojna tajna? Sigurno da ima štetnih posledica po nacionalnu bezbednost i zaštitu državnih interesa Republike Srbije. Za ovo je odgovorna aktuelna vlast, koja je tajne podatke od interesa za državu olako i bez dovoljne državne odgovornosti i kontrole predavala Haškom tužilaštvu i sudu. Sada Haški tribunal i sud ne znaju šta će sa tim dokumentima i koja će im kompozicija trebati da ta dokumenta eventualno vrate, ako budu imali volju. Sumnjam da će naša država sa ovakvim zakonom da zaštiti svoje nacionalne interese. I, kako će se otkloniti nastale štetne posledice?
Što se tiče člana 2. tačka 12), tu se propisuje da je bezbednosni rizik stvarna mogućnost narušavanja bezbednosti tajnih podataka.
Ova odredba koja govori o bezbednosnom riziku je nejasna i ne sadrži sve elemente koji bi dali obeležje tome riziku. Ova odredba je paušalna jer nema valjanog obrazloženja koje bi regulisalo njegovu primenu u praksi. Nije napravljena oštra granica i razgraničenje sa ostalim odredbama zakona, što će u praksi omogućiti brojne zloupotrebe.
Dame i gospodo, na ovo vam posebno ukazujem, mnogi će se pozivati na ono opštepoznato diskreciono pravo koje postoji, pa će reći – uskraćujem taj podatak, pozivam se na diskreciono pravo i ne moram da ga dostavim.
Međutim, državni organi su dužni, po određenim zakonima, ne samo po ovom zakonu, da pruže određene podatke, pre svega sudu i građanima, a i drugim institucijama ove države.
Što se tiče člana 6, čuvanje i korišćenje tajnih podataka, ovde mora biti precizno i jasno propisano vremensko važenje čuvanja tajnih podataka i njihovo korišćenje posle prestanka funkcije ili radnog odnosa.
Treba imati u vidu da nema pravne pretpostavke da se ova odredba ima primenjivati retroaktivno. Ali, ovde mora da se ima u vidu i činjenica da se ljudi koji su otišli ili će otići sa funkcije, kao i svuda u svetu, javnosti obraćaju i kroz memoare, pišu određene činjenice o događajima, gledano kroz istoriju.
Ovim zakonom će biti onemogućeno tim ljudima da objave određene podatke koji imaju istorijski značaj, a zakonodavac želi i nastoji da i ti podaci budu tajna.
Na primer, do sada je tajna bila, i jeste, ko je ubio ministra odbrane Savezne Republike Jugoslavije Pavla Bulatovića. Tajna je ko je ubio Ranka Panića na Trgu Republike, na mitingu 2008. godine. Pa, ako bi se za nekoliko godina to ubistvo i dalje vodilo kao nerasvetljeno, a neko od funkcionera koji su se nalazili ili se nalaze na rukovodećim mestima u MUP-u, BIA, ili neko iz Vlade, ode sa te funkcije, da li će u slučaju da obelodani ko je ubio Ranka Panića, ko je ubio Pavla Bulatovića odgovarati po ovome zakonu?
Što se tiče člana 8 – podatak koji se može odrediti kao tajni – ovo je zaista neprihvatljivo, apsolutno neprihvatljivo. Što se tiče naslova ovoga člana, njegova definicija je neprecizno određena i jasno nedefinisana.
Naime, po mom mišljenju, svaki podatak koji treba biti određen kao tajni nedopustivo je tako definisati kako je ovaj član definisao. Ovde je reč o definiciji koja govori o tome koji se podatak može, pazite, molim vas, odrediti kao tajna.
Ovde treba da stoji da svaki podatak koji sadrži elemente i biće tajne mora biti tajna, a ne – može. I to ostavljate na volju pojedincima, da oni odlučuju o tome da li može ili ne može. Tajni podatak će, recimo, za nekoga biti da otvori neku aferu ili da je zataška. Po predloženoj definiciji, reč „može“ mora biti zamenjena rečju „mora“.
Član 12 – posebni slučajevi određivanja i označavanja tajnih podataka. Što se tiče odredaba ovoga člana, stvaraju se brojne mogućnosti zloupotrebe određenih lica, posebne vrste i posebnih funkcija. Na primer, da povežemo dva podatka, po ovom članu, koji nisu tajna i da ih povežemo u celinu i kažemo – e, sad predstavljaju tajnu. Šta je ovo? Na šta ovo liči?
Na primer, supruga nekog ministra može da ima, kako bi se u našem narodu reklo, intimnu vezu sa, na primer, trećim sekretarom neke strane ambasade.
Dakle, tu se radi o podatku koji je tajna samo za suprugu i ministra, kao i trećeg sekretara te ambasade, ali neko to u BIA može proglasiti i državnom tajnom. Tako ja shvatam odredbe člana 12. ovoga predloga zakona.
O takvim vrstama zloupotrebe ovoga člana mogu da govorim do sutra, kad bi bilo vremena.
Tako može biti državna tajna ko je preuzeo pare sa Kipra i gde su pare završile, ko je pare potrošio, da li su pare podeljene, u kom iznosu i gde se nalaze. Da li će Vlada, ko obelodani taj podatak, ovo proglasiti državnom tajnom?
Označavanje stranih tajnih podataka je posebna problematika. Ovde je nejasno na koji dokument se to odnosi, da li na onaj dobijen operativnim radom (ja sam stari operativac u ovom poslu, mogu da vam kažem) naših službi ili nekom međunarodnom razmenom između naših organa i organa stranih država?
Međutim, za državu Srbiju neće biti tajna strane države do koje smo došli na bilo koji način, ako se priprema bombardovanje Srbije, što smo nedavno i doživeli. Objavljivanje tog podatka, koji za stranu državu kao agresora predstavlja tajnu, ima izuzetan značaj za državu Srbiju i njene građane, da se blagovremeno zaštite od agresora, a ujedno i da se delovanjem i uticajem na agresora putem međunarodnih institucija spreči agresija i onemogući tajno pregovaranje sa eventualnim agresorima, kao što su to radili Tuđman, Mesić, Kučan, Izetbegović i neke nevladine organizacije.
Zato smatram da tajni podatak koji je za stranu državu predstavljen kao tajna, a odnosi se na tajne podatke i namere stranih obaveštajnih službi i agresiju na Republiku Srbiju, ne može biti tajna. I ovde će doći do brojnih zloupotreba.
Što se tiče člana 26 - Opoziv tajnosti u javnom interesu, SRS smatra da ne bi trebalo da bude dvostrukih standarda u praksi. Ovo naročito ističem zbog toga što su se do sada na olak način skidale oznake državne tajne za potrebe Haškog tribunala. Nemamo precizne podatke ko je, kada i koje vrste podataka predao, a možda i prodao stranim obaveštajnim službama. Posebno je to mogućnost prilikom promene visokih funkcionera u državnim institucijama, koje su inače dužne da državnu i vojnu tajnu čuvaju kao oko u glavi, a ne da tone i tone tajnih dokumenta iz prošlosti i sadašnjosti nude, ko će pre kome da proda i da preda.
Posebno moram da istaknem da predsednik SRS nije mogao da dođe do mnogih podataka koji su dostavljeni haškom sudu i tužilaštvu Haškog tribunala, čime je prof. dr Vojislavu Šešelju onemogućeno pravo da koristi i one dokaze koje koristi tužilaštvo Haškog tribunala.
U većini slučajeva radi se o lažnim i falsifikovanim dokumentima, čime je Šešelju oduzeto osnovno pravo na odbranu i pravo da mu se istovremeno dostave dokumenti koji se dostavljaju Haškom tribunalu.
Takođe ističem i napominjem da su protiv dr Vojislava Šešelja Haškom tribunalu iz Srbije dostavljeni brojni lažni i falsifikovani dokumenti, na osnovu kojih sud neće moći da zasnuje bilo kakvu odluku, osuđujuću, u odnosu na Vojislava Šešelja, jer međunarodno pravo, a i naše i uporedno u celini, ne prihvata lažne dokaze i falsifikate. U predmetu protiv dr Vojislava Šešelja ima brojnih dokumenata koji su falsifikati i koji su uglavnom lažni.
Što se tiče odredbe člana 38 – Pravo na odobrenje bez bezbednosne provere – ovo je skandal! Da li vi znate da sudija za prekršaje, koji izriče kaznu za prekršaj onome ko je pljunuo na ulici, ima pravo pristupa državnoj tajni? Gospođo ministre, vi niste imali iskustvo, da ste radili u strukturama službe bezbednosti, ni civilne ni vojne, ni javne ni državne, ali moram da vam kažem, kada pročitate sada ovaj spisak, posebno moram da istaknem, a vi dajte ocenu da li je onaj ko je ovo pripremao imao tri čuke u glavi, hoće li da zaštiti državu na ovakav način? Ovo su diletanti vama poturili. Vi ste obrazovana žena, vi ste pravnik, ali ne znam da li ste stigli, od brojnih obaveza, da vidite kome sve mogu da budu dostavljeni tajni podaci.
Ti podaci mogu da se dostave, ali bez prethodne operativne bezbednosne provere. Slažem se da to može da bude dostavljeno predsedniku Republike, predsedniku Vlade, predsedniku Skupštine, predsedniku Kasacionog suda, predsedniku Vrhovnog suda, specijalnom tužiocu, Zaštitniku građana, ali mi nije jasno kako vi predlažete da se dostavljaju brojnim sudijama Ustavnog suda, to može jedino predsedniku Ustavnog suda. Gde ste stavili načelnika Generalštaba? Načelnika Generalštaba ste stavili na kraju.
Znate da imate hiljade sudija, opštinskih, viših, okružnih sudova, kojima trenutno raspolažemo. Imate brojne tužioce, imate brojne zamenike. Imate bezbroj tih lica koja mogu bez bezbednosne provere da dođu do podataka. Ovo je apsolutno nedopustivo. Član 38. je katastrofa. Ovde samo što još niste dozvolili da vam poture i da kažu da i kafe-kuvarica ili sobarica imaju pravo da bez provere dostavljaju te podatke.
Ovo su podaci od posebnog interesa za državu. Ovo nije zakon o vinu i rakiji, ovo nije zakon o lovu i ribolovu. Očekujem od službe državne bezbednosti, sada BIA, i vojne bezbednosne institucije i nadležnih organa unutrašnjih poslova, koji obavljaju poslove javne bezbednosti, da se suprotstave primeni ovakvih odredaba, da čuvaju državu na bolji način i da ne dozvole da mangupi dođu i da džudža, Kurta i Murta može ovaj zakon da koristi kako njemu odgovara.
Nije jasno ko je predlagač ovog zakona, osim što to ovde formalno piše. Ko je pisao ovaj predlog? Gospođo ministre, ovde je morala da dođe ekipa koja je radila na pripremi ovog zakona, ovog predloga, pa da ljudi iz BIA sednu tu, da sednu ljudi iz MUP-a, iz vojne bezbednosne ustanove i da nam daju odgovore. Nisam siguran da su vrsni stručnjaci, koje imamo i u BIA, i u MUP-u, i u vojnobezbednosnoj ustanovi... Najbolje službe bezbednosti u Evropi imala je bivša država. Mi imamo višedecenijsko iskustvo u ovoj oblasti.
Ne mogu sada zbog vremena da govorim, jer sam oduzeo vreme mojim kolegama, ali moram da vam kažem da ovaj zakon predstavlja katastrofu, pogotovo za one ljude koji razmišljaju o tome kako treba da se štiti država i njena teritorija i nacionalni interesi države. Ovoga ni u Bangladešu nema. Hvala.

Vreme poslaničke grupe koje je iskorišćeno je 17 minuta i 30 sekundi. Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, posle njega narodni poslanik Boris Aleksić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se nešto skriveno pokaže vidljivim, onda sa tim treba da se upozna i javnost, a i ostali narodni poslanici.
Na osnovu cele ove diskusije, analize ovog zakona možemo samo da konstatujemo da je u pitanju namera, možda i zlonameran pokušaj, Vlade Republike Srbije da mimo Ustava i važećih zakona uvede novu, četvrtu službu bezbednosti ili agenciju. Za sve one koji vole da imaju agente u Srbiji i sve, što bi rekli, na mala vrata, koristeći nedisciplinu, nezainteresovanost, neznanje i naravno podršku većine u Narodnoj skupštini, ta nova agencija ili služba u navodno jedinstvenom bezbednosno-obaveštajnom sistemu Republike Srbije ima krajnje bezazlen, benigni naziv – kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka.
Pokušaj njenog pravnog utemeljenja, da ponovimo, mimo Ustava i važećih zakona, nalazi se u ovom tekstu Predloga zakona, posebno u članovima 24, 65, 66, 67, 79, 85, delimično 86, a naročito u članovima 87 - 97. ovog predloga zakona.
Ovde se vidi, kroz ove članove, da je namera Vlade da pod hitno formira ovu četvrtu agenciju ili službu bezbednosti, što postoji i u nekim drugim članovima ovog predloga zakona, koje ne smatram karakterističnim. Vlada je i sama obnarodovala svoju nameru u razlozima za donošenje zakona, u stavu 4, delimično u stavu 5, koji kaže da se u proceni finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje ovih zakona tačno koristi stav 2.
Pre nego što nastavim da obrazlažem skrivene namere predlagača, treba prokomentarisati i protekle kvazistručne rasprave, na kojima su glavnu reč vodili stručnjaci, eksperti za sve i svašta.
Radi javnosti ću reći, to nije iznenađenje za SRS, da su u Predlogu zakona učestvovali, pored ministarke, i vrhunski eksperti koji se odazivaju na sve vrste okruglih stolova kada su ovakvi predlozi zakona u pitanju, primera radi: Vladimir Cvijan, Gordana Pavlović, Slobodan Homen, Saša Gajin, Goran Matić i ostali. Evo, i Miki Rakić. Čudi nas samo da nije učestvovao aktivno i bivši ministar Petrović u ovom predlogu zakona.
Ono što je suštinski bitno, što se tiče pravih namera Vlade, koje smo već uočili, to je da žele posebnu agenciju ili službu pod imenom kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka.
Svi mi dobro znamo, kao i građani Srbije, a zbog javnosti treba da podsetimo, da je DOS-ovska vlast, koja je od 2000. godine na vlasti, namerno upropastila do sada solidan obaveštajni sistem ukidanjem Službe za informisanje i dokumentaciju, koja se bavila obaveštajnim radom pri Ministarstvu inostranih poslova, ukidanjem Obaveštajne uprave BIA, koja je imala takve zadatke, kao i gašenjem velikog broja vojnih izaslanstava u malim zemljama, mada su preko njih stizali kvalitetni i korisni obaveštajni podaci. Obaveštajni sistem je pao na niske grane, a ozbiljno se ljulja i kontraobaveštajni.
Svima je valjda jasno, što se tiče nacionalne bezbednosti i odbrane, vojske, sve je postalo transparentno. Na to nas, pored ostalih, obavezuju međunarodne obaveze, za koje mislimo da su uglavnom usmene; žargonski, jezikom ulice, to je ono „dođem ti“ – vi nama tajni dokument, mi vama komad šargarepe, vi nama vojnu tajnu, mi vama večeru kod „Šarića“. Valjda sve te akcije koje su bile poznate u prethodnom periodu još uvek niste zaboravili.
Ovaj predlog, kao i ostali zakoni koje je skupštinska većina usvojila bez komentara, ne rešava brojna druga pitanja, a to je kako će i ko zaštititi podatke od značaja za spoljne poslove Srbije, kako će i ko štititi ambasadore i druge diplomate, nosioce tajnih podataka. Ne bih sada da navodim i Milana St. Protića, koji je ambasador u Švajcarskoj, ali poznajući njega, ko će njegove manire u ovom predlogu zakona uskratiti.
Međutim, da se vratim na službu, tačnije Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost. Po zamisli tvorca predstojeće apsolutne diktature, predstavljaće neku nadslužbu bezbednosti koja će, u funkciji vladajuće garniture, raubovati podatke iz inostranstva, posebno CIA, MI6 i drugih, njima sličnih, prijateljskih i partnerskih službi, podatke od BIA, VBA i VOA, podatke od MUP-a, a da neće proliti ni kap znoja, niti uložiti bilo kakav trud.
Kao dokaz svih ovih tvrdnji citiraću i komentarisati pojedine ustavne i zakonske odredbe i prateće akte.
Pošto su se ovde neki poslanici iz pozicije pozivali na Ustav, kao pravni osnov za sve zakone, moram da kažem da je opštepoznato da zakon koji nastaje iz nekog prethodnog zakona po prirodi stvari ima manju težinu i da nije dobro da se ista materija reguliše u većem broju zakona, ako može da se objedini, pa tako i u odnosu na ova dva zakona.
Ovaj osnovni Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije kaže sledeće, član 1. stav 2: „U Republici Srbiji zabranjeno je osnivanje i rad službi bezbednosti mimo odredaba ovog zakona“. Potenciram reči „mimo odredaba ovog zakona“, da bi svima bilo jasno o čemu se radi.
Član 4. stav 1: „Službe bezbednosti su: Bezbednosno-informativna agencija, kao posebna organizacija, Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija, kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane“. Dakle, potenciramo naziv „agencija“. Iz svega ovoga vidite da se nasilno formira četvrta agencija, koja će kontrolisati ove tri.
Član 8: „Vlada će uredbom obrazovati kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost (u daljem tekstu: kancelarija Saveta) kao službu Vlade koja obavlja stručne administrativne poslove za potrebe Saveta, a naročito poslove u vezi sa sazivanjem i pripremanjem sednica Saveta; stručne poslove u vezi sa praćenjem sprovođenja smernica i zaključaka; poslove administrativno-tehničke podrške Birou za koordinaciju i čuvanje i stavljanje na uvid članovima Saveta izveštaja i drugih akata Saveta“.
Ovaj predlog zakona koji imamo ispred nas govori nešto sasvim drugo. Govori to da preko noći jedna administrativno-tehnička kancelarija postaje moćna služba, koja će baratati tajnim podacima tek tako. Neka uredba se pretače u zakon i time se ... Predsednik Srbije se pametno i lukavo setio, izvlači se iz priče gurajući Cvetkovića u celu ovu priču; on kao predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost navodno nema nikakve veze sa kancelarijom, koja treba da mu pripremi materijale za sednice, već to sve preuzima Cvetković, koji je totalni amater za pitanja iz ove oblasti. Sve ovo lepo piše u članu 90. stav 6. ovog predloga zakona. Zbog toga smo mi mišljenja da je opasna ujdurma ili opasno neznanje i mislimo da je u pitanju pravo, vrlo čvrsto, opasno i štetno predloženo rešenje koje će se koristiti isključivo u neke druge svrhe.
Zbog malo vremena pomenuću samo neke članove, tj. nelogičnosti. Imamo i član 87. koji kaže: „Kancelarija Saveta je služba Vlade sa svojstvom pravnog lica“. Da vam objasnim šta je pravno lice u ovom predlogu zakona i u ovome što sam pročitao – administrativno-tehnička kancelarija koja u zakonu ima svojstvo pravnog lica za kontrolu ili nadzor. Ovo je preduslov za formiranje službe bezbednosti, a da bude pravno lice.
Zamislite analogiju: da u budućem zakonu o Narodnoj skupštini napišu da sekretar Narodne skupštine, zajedno sa službom Narodne skupštine, kontroliše i nadzire narodne poslanike, zakone koje su usvojili i njihovo sprovođenje. Po toj analogiji je i uporedno pravo vlasti. Ako može kancelarija Saveta, zašto ne bi imala pravo i služba Narodne skupštine, zajedno sa sve sekretarom?
Dokaz da mi imamo službu jeste da oni, po članu 66. stav 1. i članu 80. stav 2, barataju bezbednosnim podacima, što znači da služba, doduše lenja, jer drugi rade za njih, raspolaže tajnim podacima dobijenim operativnim putem od ove tri službe.
Da ne bih gubio vreme, član 88. tačka 1) se odnosi na pripremu za hapšenje i jurenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića, što je svakako izvršavanje međunarodnih obaveza. Član 88. stav 1. tačka 3) kaže da se svi bezbednosni podaci dobijeni iz inostranstva nalaze kod njih. Onda nisu više inostrani zaštićeni podaci, nego naši.
U članu 88. tačke 5), 6), 7) i 8) govore opštepoznate činjenice, koje su opšte mere bezbednosti koje sprovode u nadležnosti BIA, VBA i VOA, što znači da opet imaju ingerenciju službe. Dakle, član 88. stav 1. tačka 9) govori da evidenciju bezbednosno podobnih, pozitivna provera i bezbednosno nepodobnih, negativna provera... Ovu evidenciju imaju već dosadašnje službe bezbednosti.
Da ne bih citirao sve članove, moram da pomenem član 90. stav 6. koji kaže: „Direktor kancelarije Saveta odgovoran je Vladi i predsedniku Vlade“.
Ovo pravilo važi za direktore postojećih službi bezbednosti, pa je logično da važi i za ovu, što je dokaz da se uopšte ne razlikuju i da je u pitanju nova služba.
Predlagač je zaboravio da je, po onom sporednom, nevažećem Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti u Republici Srbiji, kancelarija Saveta kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost, koja već ima svog predsednika i svog sekretara koji rukovode ovom kancelarijom.
Kada smo već spomenuli direktora kancelarije Saveta, raspolažemo saznanjima iz Haga (uostalom, vi znate da je naš predsednik najbolji poznavalac brojnih oblasti, najobavešteniji živi Srbin) da je Goran Matić, direktor kancelarije Saveta, generalno jedan možda pristojan i vaspitan čovek, ali da se nije baš proslavio ni u bezbednosti, ni u pravu. Uostalom, on je i učesnik u izradi ovog nakaradnog predloga zakona.
Ono što vredi pomenuti jesu neke tačke u kojima treba izbrisati ostale norme. Član 3, u kome smo mi predlagali da se neke norme brišu, jeste to da od trenutka kada Vlada Republike Srbije dođe u posed tajnih podataka strane ili međunarodne organizacije, on postaje domaći i više nije strani.
Ako se pogledaju razlozi za donošenje zakona, u drugom stavu može se naći obrazloženje da je relikt prošlosti podela podataka po osnovu državnih organa u kome su nastali. Po toj logici, ako je podatak nastao u stranoj državi, a isti je proglašen tajnim, u pitanju je mesto nastanka, a ne njegova sadržina u postupku. Onda ne stoji ono što je napisano u razlozima.
Ono što još vredi pomenuti jeste i sama tačka 1) člana 2. a to je - svaki. Ne može baš svaki podatak, recimo, iz domena ljudskih prava i sloboda da predstavlja tajnu. Ko god je pratio javnu raspravu o nacrtu ovog zakona mogao je da uoči da su se sve veštački stvorene strane isključivo bavile problemom ko će imati pravo, a kome će to pravo biti uskraćeno, da čita tajne podatke.
Mi smo ubeđeni da je Vlada, po principu „da se Vlasi ne dosete“, namerno ponudila neka dvosmislena rešenja u pojedinim članovima, kako bi skrenula pažnju narodnih poslanika i javnosti na nebitne u odnosu na suštinske nedostatke. Zbog toga smo mišljenja da ako nešto može da čita Tadić, ili Cvetković, ili možda gospođa Đukić-Dejanović, neka čitaju i Šabić i Janković. To je bolja varijanta nego da im ovi prvi to prepričavaju.
Zlo će biti za državu ako svaki podatak iz ustavnih odrednica koje su pobrojane u tački 1) člana 1. bude proglašen za tajnu. Nećemo smeti ni da zucnemo ni u Narodnoj skupštini, ni na ulici, ni u novinama i kompletna država pretvoriće se u tajnu, a možda to i jeste želja predlagača.
Ono što je takođe bitno napomenuti jeste razlika između osnovne odredbe i opšte. Predlagač ne uočava razliku između te dve reči; reč „opšte“ je pojmovno sveobuhvatnija, i osnovno može biti deo opšteg. Već član jednog predloga potvrđuje da su pobrojane opšte, a ne osnovne odredbe.
Dakle, mi smo pisali jedan amandman koji se odnosi na takav predlog, tačnije na tu vrstu promene.
Moram da vam napomenem i za član 7, koji se odnosi na organe javne vlasti. Jezička, faktički, rugoba koju je predlagač upotrebio u ovom predlogu je u suprotnosti sa Ustavom i ne može se svrstati ni u zakonodavnu, ni u sudsku, niti u izvršnu vlast. Niko nema prava, a posebno ministarka pravde, da krši Ustav. Međutim, u tački 7) postoje brojne nelogičnosti, dvosmislenosti, pa čak i kršenje člana 5. Ustava koji se odnosi na političke stranke. Organi javne vlasti, da li BIA, VBA... organi javne vlasti nosioci su javnih ovlašćenja i njihovi direktori su, po definiciji, najstručniji ljudi da procene tajnost podataka. Reklo bi se da jesu, ali u pitanju su tajne službe. Očigledna nelogičnost.
U ovoj tački postoji sledeća formulacija: „kao i pravno lice koje osniva državni organ ili se finansira u celini, odnosno u pretežnom delu iz budžeta, a koji postupa sa tajnim podacima...“.
Sada ću vam navesti jedan kratak primer: u nekim budućim pripremama za izbore SRS može da napravi akcioni plan kojim će građanima u predizbornoj kampanji ponuditi potpuno drugačije rešenje problema, recimo, teritorijalnog integriteta, od ovog koje im je nametnuto od režima. Srpska radikalna stranka ovaj plan čuva u tajnosti, čekajući povoljan politički momenat da ukaže narodu na izdajničku, recimo, politiku predsednika DS i njegove stranke u celini. Ovaj akcioni plan je tajni do trenutka sprovođenja izbora, a mi smo ga tako klasifikovali u našoj dokumentaciji.
Međutim, članom 7. kaže se da vladajući režim preko svojih insajdera saznaje da mi imamo takav dokument i evo Tadića, Cvetkovića i Slavice Đukić-Dejanović na vratima SRS, sa ogromnim obezbeđenjem i zahtevom da pristupe i koriste i čitaju naš plan. Na to imaju pravo po članu 37. ovog predloga zakona. Evo dokle je stigla drskost predlagača.
Ili, recimo, drugi primer: javni servis, odnosno RTS, preko saznanja od svojih informatora dođe do podataka o postojanju tajnih dogovora i potpisanih predsporazuma da će vlast priznati nezavisno Kosovo. Hoće li Tijanić da objavi, ali čeka ili ne sme ili se boji, takvu vest ili takav sporazum? Opet ona trojka sazna za to i zapuca, recimo, stigne u Takovsku ulicu i pita lepo – Tijaniću, odakle ti to, ko ti je dao podatak, znaš li ti da je to najstroža tajna, i slično.
Sve ovo piše u Predlogu zakona – da predsednik Republike, Skupština i Vlada mogu sve da znaju.
Da ne bih uzimao vreme svojim kolegama, imam tu još podataka koje ću u raspravi u načelu da iznesem... Suštinski ne postoji javna vlast, suštinski ne postoji četvrta vojnoobaveštajna služba ili bilo koja vrsta obaveštajne službe. Na mala vrata kršite odredbe člana Ustava koji kaže ko može da vrši vlast. Zbog svega toga pravite i gomilate još veću administraciju, da biste ovim zakonom koji ste doneli o administraciji sve viškove prosledili u ovu novu kancelariju, jer će to govoriti da će nestručni ljudi raditi posao i utvrđivati one norme i one podatke koje su utvrdili stručni ljudi.
Zbog toga, da ne bih uzimao vreme, ovaj predlog zakona ne možemo podržati, a sve ostalo ćemo vam objasniti u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je još 16 minuta i 30 sekundi, tako da je Poslaničkoj grupi SRS na raspolaganju osam minuta.
Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić. Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, čuli ste, pred nama je Predlog zakona o tajnosti podataka. Meni je veoma žao što je ministarka izašla malopre, jer mislim da imamo neke važne primedbe da joj saopštimo ovde i smatram da može da popravi još uvek ovaj predlog zakona, koji je zaista tragikomičan.
Skrenuo bih pažnju na niz nelogičnosti koje se navode u ovom zakonu. Oni koji su pisali zakon nisu obratili dovoljno pažnje, tako da su ostavili mogućnost da, na primer, lica koja služe u stranim vojskama, kao i lica koja su bila u stranim paravojnim formacijama, imaju pristup dokumentima koji su klasifikovani kao „poverljivo“ ili kao „interno“. Više od toga, u ovom zakonu licima koja deluju suprotno interesima Republike Srbije je dozvoljen uvid u dokumentaciju koja je klasifikovana kao „strogo poverljivo“, „poverljivo“ ili „interno“. Dakle, jedino im se ne dozvoljava pristup dokumentima koji imaju oznaku „državna tajna“. Prosto neverovatno! Kasnije ću to, ako budem imao vremena, da obrazložim.
Tačno je da se ovim zakonom faktički uvodi „super šef“ obaveštajnih službi. Dakle, krenuli ste jednim principom kojim je krenuo Džordž Buš nakon terorističkih napada 11. septembra. Faktički, čoveku koji će biti šef kancelarije Saveta se daju ovlašćenja direktora BIA, pa i šire. Prosto neverovatno! Dakle, to je veoma loše za sistem bezbednosti u Republici Srbiji, imaćemo duplikat u službama bezbednosti i veliki problem, ali jačaće izvršna vlast, jačaće partijska policija koju vi stvarate ovim zakonom, a građani Srbije će imati sve veće i veće probleme. Ovim amandmanom Vlade koji ste naveli i rekli da brišete član 40. niste nimalo popravili ovaj predlog zakona, samo ste zamazali oči.
Da vidimo, dakle, u konkretnim stvarima. Kada je u pitanju stepen tajnosti, vi ste predvideli, kao što sam rekao, da se dokumenti klasifikuju kao „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“. Preuzeli ste, takođe, određenu klasifikaciju iz inostranstva, koja je karakteristična isključivo za Republiku Albaniju i za SAD. To vam je član 15. Ovde imam spisak klasifikacije poverljivih dokumenata većine evropskih zemalja, koji je javno objavljen, i ova klasifikacija se jedino primenjuje u Albaniji i u SAD; dakle, obrađuje i druge zapadne zemlje.
Kada je u pitanju član 16, vi predviđate trajnost dokumenata koji su označeni državnom tajnom. Na primer, predvideli ste 30 godina. Navešću vam prost primer iz prakse: kada je profesor dr Smilja Avramov svojevremeno tražila određenu dokumentaciju o jednoj istorijskoj ličnosti u arhivu Londona i arhivu Rima, državnim arhivima, njoj su rekli da su ti podaci pod zabranom objavljivanja sto godina.
Ta istorijska ličnost je bio Josip Broz Tito, a šef državnog arhiva u Rimu joj je rekao da bi, ukoliko bi dao te podatke, bio kriv za razbijanje Jugoslavije.
Tada još uvek nije izbio rat. Po razbijanju Jugoslavije, prof. dr Smilja Avramov se vratila u rimski arhiv, međutim ni tada nije uspela da dobije tu dokumentaciju.
Ovo ste morali mnogo bolje da definišete.
Član 32 – pod brojem 10) vi pominjete mere kripto-zaštite, dakle, bez ikakvih detalja.
Ovo je zaista čudno, s obzirom na to da u nekim stranim državama postoje čitavi instituti koji se bave kripto-zaštitom. To kod nas nije ni u povoju. Mi smo praktično u kamenom dobu, što se tiče kripto-zaštite. Možete da pogledate knjige profesora Trifonija na tu temu, slobodno.
Čuveni član 40, pazite šta ste vi predvideli u članu 40 – vi ste predvideli da direktor kancelarije Saveta nema uvid u određenu dokumentaciju, ali ste izostavili njegovog zamenika, tako da ispada da zamenik direktora ima pravo uvida u dokumentaciju, koju ne može da vidi, da pregleda ni sam direktor Kancelarije. To je dokaz da su nestručni ljudi učestvovali u sastavljanju ovog zakona.
Šta je dalje problem? Problem je, u članu 42. i drugim članovima koji tretiraju stranu dokumentaciju, u sledećem: naša država je svojim zvaničnim odlukama, tj. Vlada, omogućila tribunalu u Hagu da ima direktan, neposredan i opšti uvid u sve državne arhive Republike Srbije. Takva ovlašćenja nema Vlada Republike Srbije.
Čak ste nam dostavili dokument u kome ste to precizirali. Vi stvarno ne gledate šta radite. Vlada Republike Srbije je narodnim poslanicima dostavila informaciju o realizaciji Nacionalnog programa integracija - NPI Srbija u EU, još 10. oktobra 2008. godine.
U njemu se, između ostalog, navodi sledeće: „Tužilaštvu tribunala u Hagu je do sada obezbeđeno na stotine hiljada dokumenata“, ovde kao da je reč o kamenju, bez preciznog podatka, ili krompiru, „uključujući poverljive dokumente sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, Ministarstva odbrane, državnih bezbednosnih agencija, MUP-a i drugih organa.
Od sredine 2006. godine tužilaštvo tribunala ima opšti i direktan uvid u sve arhive državnih organa Republike Srbije.“
Džaba vam zakon o tajnosti podataka kada tužilaštvo tribunala može da ima apsolutan uvid u sve državne arhive Republike Srbije, Vlade, parlamenta, Bezbednosno-informativne agencije, Vojnobezbednosne agencije, bilo koje druge.
Šta se dalje kaže u istom dokumentu?
„Vlada Republike Srbije je do sada oslobodila čuvanja državne, službene i vojne tajne preko 500 pripadnika vojske, policije i drugih svedoka.
U ovoj oblasti saradnje Srbija pruža efikasnu pomoć tužilaštvu tribunala u pronalaženju i uzimanju izjava od svedoka i osumnjičenih.“
Ovde takođe kršite pravilo o jednakosti oružja, pravilo o ravnopravnosti stranaka u krivičnom postupku, jer ako ove podatke i ove mogućnosti ostavljate tužilaštvu tribunala u Hagu, postavlja se pitanje zašto na te stvari ne može da računa i odbrana?
Vi direktno priznajete da ovim kršite Ustav Republike Srbije, da kršite međunarodne konvencije, da kršite pravo na pravično suđenje.
Dakle, stranci u ovoj državi mogu da imaju opšti i potpuni uvid u sve državne arhive, ali zato za građane Srbije uvodite odgovarajuće restrikcije.
Oni moraju da prođu bezbednosne provere. U redu što moraju da prođu bezbednosne provere, ali pazite, za posebnu bezbednosnu proveru vi ste predvideli, kao dodatni element, da se proverava da li lice koje traži uvid u dokumentaciju dela suprotno interesima Republike Srbije. To niste predvideli za dokumentaciju označenu pod „strogo poverljivo“, „interno“ i „poverljivo“. To vam je član 54.