Gospodin Čotrić.

Gospodine Periću, za početak, za vašu informaciju, Vuk Karadžić nije rođen u Loznici, rođen je u Tršiću. Mislim da je to opštepoznato i da to znaju i deca u vrtićima.
Što se tiče knjiga koje je gospodin Vojislav Šešelj objavljivao na latinici, evo ih, ovde su: „Knjige za lomaču“, 1989. godine; tačno je, inicijali su na ćirilici, a sve ostalo je na latinici. Štaviše, piše da je gospodin Vojislav Šešelj i izdavač tih knjiga –izdaje i štampa dr Vojislav Šešelj, Mihajla Pupina 14, Zemun polje itd.
Slažem se sa vama da je bitna suština, a ne forma, ne na kom pismu su knjige napisane, ali to odstupa od onoga što ste vi rekli, da on nije menjao svoje stavove, da je uvek bio dosledan srpskom nacionalizmu. Ako je bitna suština, onda i ova knjiga pokazuje kakve stavove je zastupao gospodin Vojislav Šešelj. Knjiga je objavljena 1988. godine i zove se „Suočavanje sa samoupravljanjem“, gde Vojislav Šešelj glorifikuje taj sistem, gde nastavlja ono što je objavio u prethodnoj knjizi koja se zove „Marksistički koncept naoružanog naroda“, gde je za moto uzeo jednu rečenicu Edvarda Kardelja o naoružanom narodu, što je dosledno u toj knjizi obrađivao.
O doslednosti samo još jedna stvar: kada je 1988. godine Vuk Drašković, u to vreme već poznati pisac, autor nekoliko romana o sagi, o stradanju srpskog naroda od ustaša u Drugom svetskom ratu, o genocidu nad srpskim narodom, pravio intervju sa Vojislavom Šešeljem za „Omladinske novine“, na pitanje Vuka Draškovića upućeno sagovorniku, dakle Vojislavu Šešelju, koji je u to vreme bio asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu, šta je po nacionalnosti, odgovorio je sledeće: „Jugosloven srpskog porekla“. Toliko o doslednosti, toliko o srpskom nacionalizmu dr Vojislava Šešelja. Žao mi je što se on, zapravo, menjao, ali menjao se stalno nagore.

Sreto, vi rekoste da nećete. Hoćete? Gospodin Sreto Perić ima reč.

Gospodine Čotriću, hvala na maloj ispravci, pa valjda je svakome jasno, održava se „Vukov sabor“ u Tršiću, naravno, to uvek bude propraćeno i u Loznici.
Moram da vam se zahvalim što ste pokazali nama poslanicima i široj srpskoj javnosti da pažljivo čitate knjige prof. dr Vojislava Šešelja. Pokloniću vam poslednja izdanja, verovatno nemate, pa ću vam obezbediti da imate u vašoj biblioteci i te knjige.
Zanima me, ako nije problem, da mi odgovorite – to iz intervjua, da li je to bilo u momentu kada je gospodin Vuk Drašković bio sekretar kod Mike Špiljka ili je možda iz nekog kasnijeg perioda? Eto, samo to.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da zakon treba povući iz procedure. Juče je u ovoj skupštini bilo takvih predloga. Mi zaista smatramo da ono što je Vlada uradila amandmanima na svoj zakon zaista nije dovoljno, da je to sve urađeno ne zato što je stvar kod Vlade sazrela, da zakon nije dobar ili da ga treba unaprediti, već je Vlada to uradila pod pritiscima javnosti. To je u ovoj državi, u ovom parlamentu postala praksa. Nažalost, dobre stvari ne proističu iz Vlade, nego se upravljaju, definišu, modeliraju onako kako to javnost, iz ovih ili onih interesa, hoće.
Vidite, gospođo ministre, kada Vlada izrazi opredeljenje da usvoji jedan ovakav zakon u Skupštini, odnosno da tom zakonu Skupština da podršku, onda u tom zakonu morate da prepoznate nacionalnu svest i odgovornost, morate da prepoznate kakvo je stanje ili kakvo bi trebalo da bude stanje sa pravima i slobodama u toj državi; morate da prepoznate demokratske i parlamentarne principe kod onih koji pišu zakone, svakako; i, na kraju, morate da prepoznate zrelost Vlade da koristi pametne i korisne stvari iz uporedne pravne prakse.
Sve ove kategorije ne mogu da se prepoznaju u ovom tekstu. Koliko ste vi upoznati sa njim, koliko su ga neki drugi pisali, ja ne znam, ali ovo o čemu sam na početku ovog izlaganja govorio zaista u ovom zakonu ne može da se prepozna.
Juče ste rekli da je oblast pravnog režima tajnih podataka u Srbiji u haosu. I zaista jeste, jer ga uređuje 400 podzakonskih akata. Ali, moje pitanje upućeno vama i Vladi u kojoj sedite je: a ko vam je branio da ranije donesete ovaj zakon? Nije vam branio niko. To ste mogli da uradite ne pre godinu, pre tri, mogli ste to da uradite i pre sedam godina, ali niste. Srpska radikalna stranka smatra da ste vi koji činite vlast poslednjih devet godina u Srbiji tendenciozno proizvodili haos u ovoj oblasti jer su to bili nečiji interesi.
Ako država zaista pokaže opredeljenje da ovu oblast uredi, onda joj je dosta tri, četiri ili pet stavova iz Krivičnog zakonika, i ovde može da bude reda. Suprotno, onako kako jeste u Srbiji, kada volje nema, onda se stvar uređuje sa 400 podzakonskih akata. Nije ovde problem što ih ima 400, suština problema jeste to što su podzakonski akti isključivo u rukama Vlade i izvršne vlasti, daleko od parlamentarne kontrole i od očiju javnosti. Znači, od postupka njihovog pisanja, usvajanja, sprovođenja ili kontrole, sve je povereno Vladi. Vi ne možete da započnete priču kada predstavljate ovaj zakon, a da ne pomenete vašu odgovornost za haos koji postoji u ovoj oblasti u Srbiji.
Spominjali ste u svom obrazloženju ovog zakona i činjenicu da nema transparentnosti u ovoj oblasti. Pitanje koje vam SRS postavlja: a šta to u poslednjih devet godina, kada je u pitanju tajnost podataka, nije bilo transparentno?
Ovom državom, njenim političkim, finansijskim, bezbednosnim sistemom krstare strane obaveštajne službe, direktno ili indirektno, preko nevladinog, trećeg sektora, tih segedinskih đaka zahvaljujući kojima danas vi sedite tu gde sedite.
To su neke stvari koje ste zaista na samom početku morali da objasnite, a ne da nam pročitate, i ponovite tu praksu, ono što smo sami mogli da vidimo i pročitamo u obrazloženju zakona, koje svaki poslanik u ovom parlamentu dobija.
Postavlja se pitanje ko će od organa javne vlasti sprovoditi norme ili odredbe koje su definisane u ovom zakonu? Jedan od njih je svakako BIA i, naravno, rukovodioci u okviru tog organa javne vlasti. Znači, to se odnosi na bezbednosne provere, određivanje, kontrolu, unutrašnju inspekciju itd., pošto nemamo baš mnogo vremena da se svega dotaknemo sada.
Pitam vas, gospođo ministre, a videćete na kraju ovog segmenta mog izlaganja i zašto vas to pitam, šta radi BIA danas u Srbiji? Ne radi ništa, osim što juri Ratka Mladića i što eventualno, tamo gde treba, postavlja javne tužioce, s obzirom na to da im ide reizbor ili izbor, kako već, nije bitno.
Kako da se BIA bavi drugim poslovima kada su oni koji su odgovorni, rukovodioci u tim organima ljudi koji apsolutno nemaju politički ili profesionalni kredibilitet da sede na mestima direktora u BIA ili njihovih zamenika? Voleo bih da čujem šta je profesionalni kredibilitet Saše Vukadinovića da bude direktor BIA? Da li činjenica da su u jednom trenutku umeli da trguju informacija i on i njegov zamenik, ili možda zato što su favoriti Dušana Petrovića, šta je od to dvoje prevagnulo?
Vidite, mi izražavamo sumnju da će primena ovog zakona biti adekvatna zato što su na odgovornim mestima u službama koje će sprovoditi ovaj zakon ljudi koji nemaju nikakav kredibilitet da to rade. Mi ne osporavamo njihov lični kredibilitet, isključivo profesionalni, samo profesionalni kredibilitet.
Zato vas pitamo, ovaj zakon, kako vi kažete, treba da obezbedi nacionalnu bezbednost, pravnu sigurnost, ustavni poredak, da li će biti poveren ljudima i službama kojima oni rukovode, da li će biti na adekvatan način poveren i da li će oni adekvatno primenjivati mere koje ovaj zakon predviđa?
Da se oni ne bave svojim poslom ilustrovaću vam jednim primerom koji sam u ovom parlamentu kao problem otvorio pre nekoliko dana. Govorili smo o Vojnobezbednosnoj agenciji, Vojnoobaveštajnoj službi, tu su sedeli predstavnici Ministarstva pravde i ja sam govorio o jednom vidu ekstremizma koji se javio u Pčinjskom okrugu, pred kojim služba koja će primenjivati odredbe ovog zakona zatvara oči.
To se dešava u opštini Bosilegrad, gde su pojedinci ili ekstremisti napisali jedan članak u novinama koje predstavljaju... A vi ćete proceniti, jer ako ste spremni da reagujete na to možete da dobijete papire da to vidite, da li tu ima elemenata ataka na ustavni poredak Republike Srbije.
Evo o čemu se radi: u Bosilegradu postoji institucija koja se zove Kulturno-informativni centar. Nju ne plaća ni opština, a bogami ni Vlada, finansira se iz donacija. Ona se bavi problemima bugarske manjine u Bosilegradu. U jednom od svojih tekstova, u tom broju 58, 59 naslov je „Kanibalizam na balkanski način“... Između ostalog, pošto je tekst opširan, pročitaću samo ono u čemu biste elemente ataka na ustavni poredak mogli da prepoznate.
U tekstu kaže ovako: „Dati smo mirovnim dogovorom (čitaj: po diktatu) državi koja više ne postoji, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je pretrpela promenu, prerasla u Kraljevinu Jugoslaviju, kasnije pretrpela još nekoliko preobražaja, što će reći da sa pravne tačke gledišta taj dogovor nije validan, radi proste činjenice jer jedan od subjekata dogovora više ne postoji, znači podleže reviziji. Sam zahtev za reviziju je garancija da se Bugarska interesuje za sudbinu svojih sunarodnika. Dati smo koliko Srbima, toliko i Hrvatima i Slovencima, koji danas žive u dve međunarodno priznate države, koji u pravnom pogledu mogu korenito da reše našu sudbinu.“
Između ostalog piše: „Bugarska ima obavezu da barem obavesti svetsku javnost da bi ona preduzela mere u željenom pravcu. Krajnje je vreme da zasučemo rukave, da opišemo u jednom dopisu sav bol i celokupna stradanja i da ih predstavimo svetskoj zajednici, Organizaciji UN i EU“. Podsetiću vas samo da je Bugarska odskora član Evropske unije.
Na ovakav tekst do sada, od njegovog objavljivanja (ovaj tekst sam dobio od građana koji su anonimno to poslali u Poslanički klub SRS) niko sem nas iz SRS u ovoj skupštini i predstavnika Srpske pravoslavne crkve nije reagovao. Očekujem... Ovo smo dobili u maju, odnosno broj je iz marta meseca, bilten koji je objavljen; sve ćete dobiti, naravno, fotokopije. Ponavljam, niko sem nas i predstavnika Srpske pravoslavne crkve nije reagovao.
Ovo je ozbiljan problem, problem za organe javne vlasti koji će se baviti, između ostalog, i ovim zakonom. To od vas očekuju građani Bosilegrada. Bugarska nacionalna manjina u Srbiji uživa sva prava koja treba da uživa jedna nacionalna manjina. Odnosi bugarske manjine i srpskog naroda su na vrlo, vrlo visokom nivou. Dužnost je države da reaguje, kako bi sprečila namere pojedinaca da ih uruše i obesmisle. Znači, toliko o BIA, toliko o službama, odnosno organima javne vlasti i njihovoj spremnosti da u jednom pozitivnom, nacionalno svesnom i odgovornom smislu deluju, kada je u pitanju njihova nadležnost.
Mi smatramo da ćete koncepcijski, kako ste zakon napravili, u principu stvoriti prostor da se sprovodi i dalje diktatura u ovoj oblasti izvršne vlasti, i predsednika, i vladajuće stranke i svih onih koji im daju podršku.
Vi ste zbog svega toga, što je u suštini i jedna od bitnijih primedaba SRS, isključili parlamentarnu kontrolu. Kada je u pitanju parlament, on se spominje šturo u dva ili nešto više članova, ali dva su bitna: u članu 26. kažete da parlament može da skine oznaku tajnosti sa nekog podatka ukoliko je to u javnom interesu, a u članu 88. da kancelarija podnosi izveštaj nadležnom skupštinskom odboru za poslove bezbednosti.
U tom istom 88. članu se ne predviđaju mehanizmi kojima će se reagovati ukoliko Odbor konstatuje nešto što ne treba da konstatuje, a kada je u pitanju član 26, taj javni interes će opet biti izraz isključivo političke volje većine.
Ne bismo imali prava da osporavamo političku volju većine da je većina u Srbiji zdrava i normalna, ali Srbija ima skupštinsku većinu koja se obezbeđuje od sednice do sednice, skupštinsku većinu koja je često to obezbeđivala u redovima opozicije. Imate skupštinsku većinu u Srbiji, a to je demonstrirano i u poslednjem danu za glasanje, u ponedeljak, koja često politički konsenzus oko nekih pitanja ni unutar same sebe nije mogla da obezbedi. Kako da ne sumnjamo da će politička volja u kontekstu skidanja oznake tajnosti biti ispravna i korektna?
Takođe smatramo da ste vrlo loše napravili stratifikaciju u pogledu stepena tajnosti podataka. Čini nam se da ste tu izmešali babe i žabe. Mislim da država tu mora da pokaže, kada su u pitanju stepeni tajnosti podataka čijom zloupotrebom ili neadekvatnim tretiranjem možete da dovedete u pitanje nacionalnu bezbednost, ustavni poredak, odnosno nanesete neotklonjivu ili tešku štetu po Republiku Srbiju... Smatramo da ti podaci ne mogu da imaju isti tretman ni u jednom normativu ovog zakona, kao i neki drugi.
Smatramo da ste mnogo loših normi ovog zakona pokušali da izglasate u Skupštini i da omogućite da zakon zaživi u senci rasprave Poverenika sa onim ko je pisao ovaj zakon, što je bilo potpuno pogrešno. Mi nemamo nameru da budemo advokati Poverenika, ali smatramo da je država obavezna da u jednom smislu bude restriktivna, dok u drugom smislu mora da iznađe model da omogući ili obezbedi potpuna prava i slobode građana.
S obzirom na to da i moje kolege iz SRS imaju štošta da vam kažu i poruče, više će priče biti u konkretnoj raspravi u pojedinostima. Vi ćete ovakvim modelom zakona samo dati legitimitet haosu koji promovišete devet godina. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, želim da se na početku svog izlaganja zahvalim ljudima iz Ministarstva pravde i gospođi Snežani Malović.
Vi zaista na jedan dobar način radite vaš posao. Građani Srbije to moraju znati. Ako je neko u ovom parlamentu doneo kvalitetne zakone, ako se negde oseća promena u radu, ako se negde vidi volja, trud i nesebični napori da se neki sektor društva transformiše, to je vidljivo u sektoru pravde. Vi zaista kroz Ministarstvo pravde, zajedno sa svojim stručnim timom, ovde donosite vrlo kvalitetne zakone, koji i te kako transformišu ovo društvo u jedno bolje, pravednije društvo.
Građani Srbije nekako podnose nemaštinu, bilo je nemaštine i u ranijim periodima našeg života, teško se živelo i nekada u Srbiji i ne treba to sada apsolvirati, ali građani Srbije nikako ne podnose nepravdu. Svi napori koji se usmeravaju na ispravljanje nepravde, a pogotovo napori koji se usmeravaju u borbi protiv kriminala, moraju biti primećeni, pohvaljeni, zapaženi, pogotovo što borba protiv kriminala u Srbiji sa sobom nosi i brojne rizike. Zaista sam, kao i svi poslanici kluba ZES, nedavno bio veoma uznemiren činjenicom da se ovde ljudima koji su okosnica borbe protiv kriminala preti, da im se ugrožava egzistencija, život, da se preti porodicama.
Država Srbija je sposobna da se odupre i pobedi svaki vid kriminala i država Srbija će pobediti kriminal. Bez obzira na to ko čini političku elitu u ovoj zemlji, ko čini vlast, država Srbija mora biti jedinstvena kada je reč o obračunu sa kriminalom. Tu ne tražim, nego zahtevam podršku svih političkih stranaka i svih struktura ovog društva.
Da se okrenemo malo zakonu i da vidimo o čemu ovde raspravljamo, čuli smo neka interesantna razmišljanja. Država Srbija je država sa jakom komunističkom tradicijom. U državi koja ima jaku komunističku tradiciju kult tajne se dugo godina uspešno negovao. Međutim, to društvo sa jakim komunističkim nasleđem i dan-danas ima relikte tog nasleđa, koje je implementirano u zakone, u način razmišljanja, u sistem vrednosti.
Ovi zakoni doprinose daljoj demokratizaciji našeg društva i svakako pospešuju razvoj našeg društva. Vas koji govorite „tema“ moram da podsetim, pošto ste malopre govorili o BIA, da je ovde baš Dušan Petrović, koga ste takođe malopre pomenuli, javno pitao tadašnjeg direktora BIA Radeta Bulatovića – izvinite, kolika vam je plata? Znate, ovde je stigla kutija, zaključana sa dva lanca, ni Hudini to ne bi otvorio, gde je bila napisana ta plata. Nismo mogli da otvorimo kutiju.
Da ne govorim o pitanju koje je postavljeno javno – izvinite, koliko se ljudi u ovoj zemlji prisluškuje? Ma, Rodoljub Šabić je muke video da objasni ljudima koji su vodili BIA da dostave te podatke ovde i da vidimo kolika je njihova plata.
Saša Vukadinović, direktor BIA, oba podatka učinio je dostupnim javnosti – znamo i kolika je njegova plata i koliko se ljudi ovde prisluškuje. Više nema tih tabu tema.
Da ne govorim, kada pitate koje su kvalifikacije da neko rukovodi BIA, o tome da je ovde dr Dabić sedeo u „Ludoj kući“ i svirao gusle, dok Saša Vukadinović nije izabran za direktora BIA. Razumem njegove neutešne pacijente, pacijente dr Dabića, koji sada jadikuju što je dr Dabić, odnosno Radovan Karadžić, tamo gde treba da bude. Ne razumem zašto toliko besa i ogorčenja prema službi koja više ne čuva kokain u sefu „Komercijalne banke“, kao što se to radilo u vreme kada je stranka koja sada kritikuje rad BIA bila na vlasti, već se presreću međunarodni putevi kokaina i rekordna isporuka te droge pleni u međunarodnim vodama pod rukovodećom ulogom srpske BIA.
Znate, ako želimo da budemo deo bezbednosnog sistema sveta, morate da pohvalite takve akcije. Nije valjda da imate apstinencijalnu krizu?
Nemojte da dobacujete. Biće još takvih akcija, obračunaćemo se sa kriminalom. Neće biti droge ni u sefu „Komercijalne banke“, neće biti droge ni na ulicama, radićemo posao za koji smo dobili mandat od građana.
Meni je jedino žao što BIA još uvek nije u poziciji da otvori dosijea Službe državne bezbednosti. Onda ne bih morao da idem u Sarajevo i da kupujem knjigu Ivana Bešlića „Čuvari Jugoslavije“, da vidim ko je bio saradnik Službe državne bezbednosti sa šifrom „Magistar“. Zahvaljujući knjizi Gorana Petrovića, imao sam priliku da vidim ko je imao šifru „Magistar“ i ko je u Sarajevu bio doktor nauka, a onda poslat u Beograd da razbije ovu zemlju i da razbije opoziciju.
S druge strane, jedna politička stranka deli svoje partijsko glasilo na početku zime, razumem, dobro je za potpalu, ali u tom partijskom glasilu, suprotno Zakonu o javnom informisanju, vređaju se mnogi ljudi koji sede u ovoj sali. Vređa se Nenad Konstantinović na vrlo vulgaran način; vređaju se ljudi koji su pripadali pokretu „Otpor“ i vrlo često se ovde ljudima lepe etikete stranih špijuna.
Kada bismo zaista primenili taj zakon o dostupnosti informacija, kada bismo zaista imali mogućnost da otvorimo dosijea Službe državne bezbednosti, znali bismo ko je i za čiji račun bio špijun, za koju organizaciju, ko je imao šifru „Magistar“, zašto je tu šifru dobio, koji mu je zadatak bio i onda ne bismo imali ovde ovakve diskusije.
S druge strane, imamo jednu naknadnu opozicionu pamet. Pročitaću izvode iz diskusija nekih i sada opozicionih poslanika iz 2004. godine kada smo donosili Zakon o tajnosti podataka i 2007. kada smo ga menjali: „To se radi na preporuku NATO pakta, da bi NATO pakt imao pristup informacijama.“ Isti ti koji su tako kritikovali zakon, posle četiri godine su promislili i videli da je DS u pravu i da je zakon dobar, sada brane Poverenika, koji više nije NATO plaćenik. To više nije čovek koji će svoje tajne, tajne ove države, davati NATO paktu i Haškom tribunalu, već se, naprotiv, pozivaju na njega.
Vidite kako je dobro kada je neko u opoziciji. Najteže je u opoziciji prvih 20 godina, posle će vam biti lakše. Do tada ćete shvatiti da su i ovi zakoni koje donosimo dobri. Očekujem da ih i vi popravite amandmanima, ali ajde dalje da vidimo šta još treba raditi sa ovim zakonom.
Kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija, pozivamo se na Ustav kao najviši pravni akt ove države. U članu 51, Pravo na obaveštenost građana, stoji da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja. Mislim da bi bilo dobro da u nekim novim ustavima Republike Srbije pravo na pristup informacijama bude jedna ustavna kategorija, kao što je pravo na obaveštenost. Mislim da bi bilo dobro da institucija Poverenika za informacije od javnog značaja bude ustavna kategorija.
Dobro je da danas kada razgovaramo o ovim zakonima, o pristupu informacijama od javnog značaja i o državnim tajnama, znamo da će biti predviđene određene kaznene norme, kao što će biti predviđene i određene bezbednosne forme da bi neko bio u mogućnosti da raspolaže državnim tajnama.
Kada je reč o jednom bezbednosnom upitniku za fizička lica, u članu 59, mislim da je dobro sastavljen, dobro predviđen, dobro urađen, kao i čitav zakon, ali mislim da je dobro da se ovde pozabavimo i nekim važnim stvarima koje su u ovom zakonu. Kaže: Osnovni bezbednosni upitnik za fizička lica – U osnovni bezbednosni upitnik unose se sledeći podaci o podnosiocu zahteva, pored imena, prezimena, matičnog broja, ovde se kaže da se traže i podaci o članstvu ili učešću u aktivnostima organizacija čije su aktivnosti ili ciljevi zabranjeni; zatim se traže kontakti sa stranim službama bezbednosti i obaveštajnim službama.
Možda ne bi bilo loše da imamo otvorene dosijee, da imamo mogućnost da znamo ko je od njih radio za neke službe bezbednosti koje su sada službe bezbednosti inostranih republika, odnosno naših bivših republika.
Siguran sam da će nas biti, ali sam siguran i da će onda „Magistar“ sedeti ovde i da se neće mnogo javljati.
S druge strane, ovde smo imali prilike da čujemo i kritike na račun gospodina Čotrića, da je on promenio svoje političke stavove. Znam ga 30 godina, nikad nisam čuo da grana otpadne od drveta; čuo sam, evo, sada će i novembar mesec, da uvek list otpadne od drveta, ali da drvo otpadne od grane, to nisam čuo, zaista. Mislim da se gospodin Čotrić nije menjao. Za kraj mogu da kažem samo jednu stvar. Ovi zakoni su najbolji evropski putokaz za Srbiju, a primena ovih zakona je svakako stepenište ka Evropi i mislim da na tom stepeništu moramo preskakati po dva stepenika, jer nemamo vremena za čekanje.
Dakle, pripremite amandmane, bićemo voljni da sve stručno osmišljene amandmane prihvatimo, ali moram da vam kažem da je zakon dobro urađen. Još jedanput, gospođo Malović, čestitam vam na svemu što ste uradili na reformi pravosuđa u Srbiji. Hvala.

Reč ima Dragan Todorović, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, u velikoj meri sve ovo što je rekao Srđan Milivojević, ako bismo izuzeli ko govori (ne mislim ništa pežorativno, nego da nije pripadnik DS), mogao bih da prihvatim. Deklarativno, to je na neki način stvar protiv koje nijedan čovek ne bi mogao da bude. Protiv čega smo mi? Protiv prakse. Znate, ovo je reklama, ovo je EPP. Šta je pozadina? Pozadina je, suštinski, jedno totalitarno partijsko društvo koje se nije uopšte izmenilo u odnosu na neke ranije periode.
Podsetiću vas, kada ste imali priliku, to nije bilo davno, da pokažete da ste neko novo društvo, da se zalažete za neke nove vrednosti, vi ste pali na ispitu. Postoje tri akcije Službe državne bezbednosti iz 2001. godine: „Kaktus“, „Šumadija“ i „Mačva“. Tom prilikom je obuhvaćeno oko 50 lica koja su praćena bez odobrenja Vrhovnog suda. Među tim licima su najviši politički vrh, kriminalci iz bivše i tadašnje vlasti.
Rekao sam da postoji mogućnost da se na osnovu informacija koje bismo mogli da dobijemo od BIA možda otkriju i neke činjenice vezane za ubistvo Zorana Đinđića jer je neposredno praćeno i njegovo okruženje, i to najbliže okruženje. Da li znate ko je to sprečio? Nije SRS, to je sprečila Demokratska stranka. Odbili su da Odbor za odbranu i bezbednost dobije te informacije, koje bi na neki način utrle put da se službe državne bezbednosti, odnosno BIA, i civilne i vojne službe bezbednosti ne zloupotrebljavaju od strane vlasti.
To niste uradili i zbog toga nemate moralno pravo da bilo kome govorite, ni u prošlom ni u budućem vremenu, da li će raditi isto to što ste radili vi. Jer, da smo dobili informacije, znali bismo ko je naredio te istrage i, što je posebno važno, znali bismo korisnike informacija koje su prikupljene od tih ljudi. Onda bi se mnoge stvari raspravile.
Ono što ste spomenuli u vezi sa drogom u „Komercijalnoj banci“, gospodine Milivojeviću, da li je bilo koje lice optuženo da je ono što je nađeno u trezoru na protivzakonit način dopremljeno u trezor?
Pazite, sva droga, koja se nađe bilo gde …
(Predsednik: Zahvaljujem. Vreme.)
Samo da završim rečenicu.
(Predsednik: Završite rečenicu.)
...završiću rečenicu, može da bude oduzeta na carini, od policije, ili od vojske na graničnim prelazima. Da li postoji jedan jedini gram koji je na drugi način došao u taj trezor? Ako jeste, a neko nije odgovarao, onda ste vi odgovorni. Prema tome, o tome morate da vodite računa.