Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, važeći Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja će, nažalost, biti samo još jedan u nizu zakona koji se uglavnom nisu primenjivali. Iz kog razloga?
Pokušaj novinara, nevladinih organizacija ili građana da dobiju informaciju na osnovu Zakona često nailazi na zid ćutanja od strane nosilaca javnih ovlašćenja, pa čak i na izlive netrpeljivosti nekih funkcionera, ministara, da to svedemo i na nivo lokalne samouprave, svakako i predsednika opština, načelnika opštinskih uprava itd. Svakako da je najveće neznanje i needukovanost u tome da se Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odnosi i na informacije kojima oni raspolažu, odnosno svi ti organi koje sam naveo, pa čak i mnogo više nosilaca, pogotovo lokalnih organa vlasti, ali i njihova odbojnost prema ovakvom zakonu.
Nije jedini posao Vlade, odnosno Skupštine da donosi određena zakonska akta i da se na tome završi, već i da se stara o njihovom sprovođenju, i to je ono u čemu je ova najviše i podbacila. Izglasavanje dve, tri ili četiri stotine zakona godišnje ne čini jednu vladu uspešnom, već staranje o pravilnoj, adekvatnoj primeni tih zakona.
Žao mi je što smo usvojili jedan zakon, odnosno usvojio je parlament u nekom prethodnom sazivu, a taj zakon, zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, nije sproveden kako treba. Sada imamo izmene i dopune tog zakona. Bojim se da će se završiti na tome, da će situacija ostati kakva je i bila, nepromenjena. Sloboda pristupa informacijama od javnog značaja i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predstavlja jedan od važnih indikatora demokratizacije društva i preduslov za ostvarivanje drugih ljudskih prava, kao što su sloboda medija, sloboda mišljenja i pravo na učešće u vršenju javnih poslova.
Slobodan pristup informacijama predstavlja i efikasno sredstvo nadzora rada organa javne vlasti i sredstvo za podizanje nivoa njihove odgovornosti pred građanima. Posredstvom slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja podstiče se i veće učešće građana u političkim procesima i uspostavlja značajan mehanizam u suzbijanju korupcije. Verujem da se slažete s ovim. Žao mi je što niste odradili posao kako treba.
Podizanje nivoa javnosti u radu organa vlasti u direktnoj je pozitivnoj koleraciji sa kvalitetnim rezultatima u borbi protiv korupcije.
Štaviše, sloboda pristupa informacijama podrazumeva i mnogo više od obaveze vlasti da se korektno odnosi prema zahtevima za pristup informacijama, a posebno o javnom novcu, što podrazumeva i obavezu vlasti da što više informacija učini dostupnim, odnosno da ih javno objavljuje ne čekajući da to neko od građana, novinara zatraži.
Od tog neprimenjivanog zakona dolazimo do zakona o izmenama i dopunama istog zakona, koji bi bio više nego dobrodošao da nije problematičniji i lošiji od samog važećeg zakona. Deo ovog zakona je, da se razumemo, vrlo dobar. Možda nije karakteristično za poslanike opozicije da barem deo zakona hvale, ali deo zakona jeste dobar, za razliku od pojedinih članova zakona koji umesto da obezbeđuju i učvršćuju pravo na slobodan pristup informacijama, to pravo smanjuju i ograničavaju. Mislim da je još drastičniji primer u zakonu o tajnosti podataka, ali o njemu ću nešto malo kasnije.
Ono što mi najviše smeta kod ove vlade je uporno ignorisanje građanske inicijative. Pretpostavljam da znate na šta mislim, a ako ne znate, da vas podsetim: kao što je javnosti poznato, 2007. godine je radna grupa Koalicije za slobodan pristup informacijama, koju su činili predstavnici Centra za unapređivanje pravnih studija, Komiteta pravnika za ljudska prava i kancelarije Poverenika za slobodan pristup informacijama, sačinila tekst budućeg predloga zakona, zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama.
Nakon toga, kao što vam je poznato, a verujem da većina poslanika to zna i zna kada je taj predlog zakona stigao u proceduru, odnosno kada je predat Narodnoj skupštini, nevladine organizacije, inicijativa građana itd. skupili su 35.870 potpisa građana u prilog ovom zakonu i na taj način formalno su pokrenuli građansku inicijativu za usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Nažalost, do današnjeg dana ovaj legitimni predlog zakona nije našao svoje mesto na dnevnom redu zasedanja, iako je Skupština imala obavezu da to uradi.
S druge strane, umesto tog građanskog predloga koji je stigao 2007. godine, čekali smo tri godine na ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona, da bismo sada dobili predlog od vašeg ministarstva, gospođo ministre, koji se razlikuje u nekih 10%, možda, od zakona koji je predala grupa građana, odnosno građanska inicijativa. Ovaj parlament je bio, u svakom slučaju, u obavezi da razmatra ono što je stiglo 2007. godine, a ne da jedan dobar deo tog zakona prepišete, a sve što vam ne odgovara da promenite kako vama odgovara.
Što se tiče zakona o tajnosti podataka, osvrnuću se i na njega. On predstavlja jedan od ključnih zakona koji nedostaju u pravnom sistemu Republike Srbije. On je takođe trebalo da bude davno usvojen. Nažalost, nije.
Ovim zakonom bi trebalo da se predvidi uređenje jedinstvenog sistema određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost Srbije.
Nažalost, ovaj zakon je neophodan, ali je i on loš. On je čak dosta lošiji od ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona.
Njega je prethodno potrebno harmonizovati sa ostalim pravnim aktima, a pre svega sa najvišim pravnim aktom tj. Ustavom, kako ne bismo došli u situaciju da pojedine odredbe ovog zakona narušavaju čitav pravni sistem Srbije.
Ključni problemi ovog zakona, koji izazivaju najviše polemike, vezani su za nedostatke i nedoslednosti koji su očigledni u ovom predlogu zakona.
Neke od odredaba ovog zakona snižavaju institucionalni nivo zaštite ljudskih prava. Takođe, predloženi mehanizam nadzora za primenu zakona nije adekvatno rešenje iz razloga što Savet za nacionalnu bezbednost nije državni organ, nego predstavlja stručnu službu Vlade, koja ne bi trebalo da vrši nadzor.
Nažalost, Predlogom zakona se šire i jačaju ovlašćenja izvršne vlasti na uštrb zakonodavne i sudske vlasti, kao i nadzora nezavisnih državnih institucija i ograničava se njihov pristup tajnim podacima, čime se u stvari sužava njihova, čini mi se, ustavna uloga. Kada sam rekao nezavisne državne institucije mislio sam na Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja.
Da nevolja bude veća, on predstavlja tendenciju obnavljanja državocentričnog poimanja bezbednosti, čime će se svesno ili nesvesno koncentrisati vlast u rukama manjeg broja ljudi, što nije dobro, jer mislim da ovim zakonom izvršna vlast dobija veća ovlašćenja nego što bi trebalo i nego što je to slučaj u nekim demokratski uređenijim državama nego što je država Srbija.
Zakon o tajnosti podataka uvodi odobrenje za pristup tajnim podacima i njihovo korišćenje.
Pri tom, izuzima iz zakona određene institucije, poput Državne revizorske institucije, Agencije za borbu protiv korupcije, koje po zakonu imaju ovlašćenje da pristupe poverljivim informacijama iz svoje nadležnosti.
Kada sam već kod Agencije za borbu protiv korupcije, sporno rešenje koje se odnosi na Agenciju za borbu protiv korupcije jeste ono kojim se narušava princip podele vlasti i odnos između državnih organa i različitih organa vlasti, te samim tim posebno otežava ili čak onemogućava ostvarivanje poslova iz nadležnosti kontrolnih antikorupcijskih tela koja su obrazovana kao samostalni i nezavisni državni organi.
Predlogom zakona o tajnim podacima koji je Vlada RS dostavila Narodnoj skupštini na usvajanje oduzima se delimično postojeće ovlašćenje Zaštitniku građana ili, kako se to popularno zove, ombudsmanu i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da nesmetano pristupe svim podacima i da ustanove da li državne službe i državni službenici krše zagarantovana ljudska prava i slobode, odnosno rade pravilno i zakonito.
Najočigledniji primer bi bila dva člana ovog zakona, član 38. Predloga zakona koji nezavisnim kontrolnim telima, Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja, otežava funkcionisanje i ostvarivanje nadležnosti jer se pristup tajnim podacima omogućava uz odobrenje nadležnog organa.
Agencija za borbu protiv korupcije, Uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija nisu uopšte obuhvaćene ovom odredbom, te im nije data mogućnost ni da uz odobrenje nadležnog organa imaju pristup podacima označenim kao tajni podaci.
Ako pođemo od principa da ovaj zakon podrazumeva da svako ko obavlja državne poslove ima pravo da zna tajne podatke koji su iz njegove nadležnosti, a to bi svakako trebao da bude jedan od osnovnih razloga za postojanje ovakvog zakona, stižemo i do tog člana 40. koji sam malopre pomenuo, koji pravi izuzetak od ovog principa. Ovim članom se izuzetno ograničava pristup tajnim podacima Zaštitniku građana i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ova odredba nije u skladu ni sa zakonima koji regulišu nadležnosti nezavisnih državnih institucija, kao ni sa Ustavom RS kao najvišim pravnim aktom.
Ovakva rešenja u zakonu su u direktnoj suprotnosti sa rešenjem sadržanim u članu 25. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, kojim je utvrđena obaveza državnih organa da, na zahtev Agencije za borbu protiv korupcije, dostave sva dokumenta i informacije koje su potrebne za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije. Dostava podataka, dokumenata i informacija nije uslovljena stepenom tajnosti, kao ni bilo kakvom drugačijom klasifikacijom.
Prema važećem Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Poverenik za informacije od javnog značaja ima pravo uvida u svaki dokument, svaki nosač informacija, bez ograničenja. To ovlašćenje Poverenika je nužno da bi on obavljao svoju funkciju i to ne bi smelo, što se nalazi u zakonu, da podleže ničijoj saglasnosti, da li će neko njemu da odbori ili neće da odobri. U dosadašnjoj praksi niko nije doveo tako nešto u pitanje, a verujem da će nakon usvajanja ovog zakona to biti vrlo problematično.
Ili možda mislite da Poverenik ima previše posla pa ste rešili da mu na taj način olakšate, pošto čovek možda nema dovoljno prostora, dovoljno ljudi za obavljanje svog posla onako kako bi trebalo, pa ćete na taj način što mu nećete dati informaciju olakšati njegov posao?
Prema ovom predlogu zakona, Poverenik više nema pristupa ni jednom jedinom dokumentu koji nosi oznaku poverljivosti. Umesto toga, on ima pravo na odobrenje, šta god to značilo. Znamo kako je do sada u državi Srbiji korišćeno to pravo na odobrenje, za koje ja smatram da je vrlo sporno i koje mu samim tim u određenim slučajevima može biti uskraćeno. Verujem, na osnovu nekih ranijih primera, da će funkcioneri to obilato koristiti. Ne samo funkcioneri, nego i agencije itd.
Da vas podsetim šta piše u Ustavu Republike Srbije, u članu 20. stav 2. koji garantuje da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati. Tako stoji. Šta biste vi rekli, gospođo ministre, da li ovaj zakon ograničava to pravo na slobodu? Ako su ovlašćenja Poverenika utvrđena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, to nisu nikakva lična ovlašćenja samog Poverenika, to su ovlašćenja organa ustanovljenog da bi štitio ljudska prava. Verujem da se u vezi s tim slažemo. Ali, očigledno je ograničavanje ovlašćenja u ovakvom Predlogu zakona.
Predlog zakona o tajnosti podataka će umesto rešenja doneti mnogobrojne probleme. U toj oblasti biće od njega više štete nego koristi. Zakon ne zadovoljava potrebe unutrašnjeg pravnog poretka. Bilo bi najbolje da se povuče iz procedure dok se njegove odredbe ne formalizuju i uklope u pravni sistem. Bolje rečeno, barem dok se veći deo ovog zakona ne napiše ponovo.
Zloupotrebe zakona su moguće, naravno, i u slučaju zakonske odredbe o izdavanju odobrenja za uvid u podatke bez posebne provere podnosioca zahteva, jer bi se, zajedno sa drugim zakonskim odredbama, mogla ograničiti ovlašćenja onih koji imaju prava na te dozvole.
Na kraju, posle svih kritika koje je u javnosti doživeo Predlog zakona o tajnosti podataka, povlačenja Predloga zakona iz procedure u avgustu ove godine (znate i sami da nije stigao na dnevni red za glasanje, nije glasano o njemu), Ministarstvo pravde je obećalo da će ovaj zakon izmeniti, a Vlada Srbije ga ponovo dostavlja republičkom parlamentu u onom izvornom, nepromenjenom obliku.
Ja ne znam, gospođo ministre, da li ste ga menjali, ali u odnosu na ono što sam prvobitno dobio ne sećam se da smo dobili drugi Predlog zakona, sa izmenama. Ja ga nisam imao ispred sebe. Znate i sami da ste puštanjem ovakvog zakonskog predloga u skupštinsku proceduru izazvali veliko negodovanje stručne javnosti. Verujem da ni sada neće biti drugačije. Kao što sam rekao, takav predlog zakona koji ste vi naknadno dostavili ja nisam dobio; raspitao sam se kod kolega da li smo dobili, da li možda samo ja nisam video...
Amandmani su, gospođo ministre, nešto drugo; oni mogu da budu usvojeni i ne moraju da budu usvojeni. Kada naknadno dostavite amandman dajete parlamentu priliku da ga jednostavno ne usvoji. Za mene, dokle god se taj amandman ne nađe na dnevnom redu, dok ga ja ne vidim, a nisam ga video, priznajem, Predlog zakona je onakav kakav ste vi dostavili. Amandmani su nešto drugo, je li tako?
Da vas konkretno podsetim na sve manjkavosti. Ne znam da li ste ih rešili tim amandmanima za koje kažete da ste ih dostavili, pošto stvarno nisam imao priliku da ih vidim. Podsetio bih vas na sporne odredbe Predloga zakona o tajnosti podataka. Prvi konkretan problem je ograničenje ovlašćenja Poverenika za informacije i Zaštitnika građana da pristupe tajnim podacima. Naravno, to sam sve pričao, ali ću sada vama ukratko i sažeto reći, čisto da vas podsetim, a to je: nepostojanje kontrole i mogućnost da se praktično sve proglasi tajnom (to podseća na neka stara vremena, nažalost); pravo zapošljavanja po jednog „bezbednjaka“ u svakom organu vlasti. Ne mislim da je to neophodno, s obzirom na to da se samo, kako vidim, otvara potencijalnih tri-četiri hiljade radnih mesta, naravno za politički podobne, stručno nebitne, ali stranački svakako opredeljene ljude.
Ono što mi jako smeta jesu te simbolične kazne od 5.000 do 50.000 dinara za lica koja ne postupe po ovom zakonu. Znači, prostim rečnikom rečeno, svi „bezbednjaci“ rizikuju kaznu od 5.000 dinara ako ne dostave podatke. To je stvarno simbolično i toliko je beznačajno da mu je jednostavno jeftinije da plati nego nešto da da; ako mu se ne sviđa ili ako ne želi da da neka dokumenta, on će jednostavno platiti 5.000 i završiti priču.
Ovaj zakon smanjuje dostignuti nivo ljudskih prava i sloboda, i, što je još lošije, u suprotnosti je sa Ustavom, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, Zakonom o ombudsmanu, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Stoga vam predlažem... Ponavljam još jednom, nisam video amandmane i ne mora da znači da će biti usvojeni. Jesu li usvojeni? Vlada ih je usvojila, ali nisam video šta piše u tim amandmanima. Dobro, da ne ulazimo u polemiku, opomenuće me gospođa predsedavajuća. Svakako bih vam predložio da povučete ovaj zakon iz procedure i da ga konačno napišete kako treba.
S druge strane, nikada mi neće biti jasno to da Vlada sama podnosi amandmane na svoje predloge zakona, čime priznaje da ti zakoni ne valjaju. Svakako je bolje za Vladu da te zakone povuče iz procedure, napiše ih ponovo i onda ih dostavi Narodnoj skupštini na usvajanje. Hvala.