Hvala.
Na početku bih morao da obavestim javnost da je 7. septembra 2001. godine u ovoj sali, kada je predsednik Veća građana bio gospodin Mićunović, bila objedinjena rasprava povodom četiri predloga zakona. Tri predloga zakona su stvarno bili zakoni o potvrđivanju sporazuma sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj – ticali su se finansijskog dela, nekog, ekonomskog i socijalnog.
Tada su predstavnici SRS, Vukićević, Maja Gojković i Vojislav Šešelj, oštro napadali koncept koji je zastupao Miroljub Labus. Pogledao sam i stenogram pa sam primetio da je oštar kritičar te politike, tog septembra 2001. godine, bio Ivica Dačić, Oskar Kovač, Buba Morina, Veljko Odalović, u to vreme je i on bio poslanik, Jovan Zebić i još nekoliko ljudi iz SPS, koji su kritikovali taj nekritički odnos prema svemu što, u to vreme, dolazi iz inostranstva.
Ovo ističem samo radi podsećanja, da u međuvremenu neko promeni politiku, a neko je i dalje na istim pozicijama, znate, ima isti stav povodom nečega što je vrlo važno. Srbija je ovih devet godina, verovatno i duže, ali da se koncentrišemo samo na ovaj period Dosmanlijske vlasti, suočena sa velikim unutrašnjim problemima, ekonomskim i socijalnim, pa i problemom suvereniteta i teritorijalnog integriteta, suočena sa velikim uslovljavanjima iz inostranstva, suočena sa činjenicom da se ne biraju sredstva kada se napada Srbija i srpski narod, da se udara na dostojanstvo, da se udara na egzistenciju i da su u takvim uslovima i narod i država poprilično ranjivi i onda su stvarno u mogućnosti da iz najboljih namera prepoznaju mesiju u svemu i svačemu.
Začas se pojavi mesija koji ima čarobni štapić, ispriča nešto, iskritikuje neki koncept, neki predlog, a u pitanju je čovek koji u životu nije čak napravio ni garažu, pa se napravi svojevrsna zbrka.
Meni godine ne dozvoljavaju da pričam na taj način, a neko iskustvo mi prosto nalaže da imam u vidu da se kao predstavnici Vlade nalaze gospodin Mrkonjić i gospodin Dejan Kovačević, Kovačević koji je napravio više mostova u zemlji nego što ovde ima mesta za poslanike. Sada ja njemu da pričam kako se gradi most, kako se vrši eksproprijacija, kako se pravi idejni projekat, glavni projekat, kako se sprovodi tender, izvinite, to ne bih mogao tako kvalitetno da ispričam, da bih ubedio gospodina Kovačevića da je grešio proteklih 40 godina.
Radi javnosti moram da kažem da u ovoj zemlji kada je bilo najbolje stanje svi ovi naši putevi koji imaju karakter autoputa ili, da kažemo, da se nalaze na deonici gde je Koridor 10, gotovo da su svi pravljeni sredstvima inostranih kredita.
Sedamdesetih godina kada je krenuo autoput od Niša ka Beogradu, takođe, bio je međunarodni zajam. Zašto? Ni tada nismo imali tu neku svoju akumulaciju da nam nešto ostane da bismo mogli dugoročno da planiramo neku investiciju.
Ovo pričam iz razloga što uzimati zajam za izgradnju autoputa i svega onoga što ide i predstavlja Koridor 10 nije izuzetak, to je jednostavno, moram reći, pravilo.
Gotovo da je slično pravilo i kad je u pitanju železnička infrastruktura. Retke su zemlje u svetu koje sopstvenim sredstvima mogu da prave železnicu, zato su se i železničari udružili i napravili svoju posebnu banku koja finansira sve to.
Ovo kažem da bi se jednostavno shvatila ozbiljnost ove teme koja je na dnevnom redu. Naravno, Kinezi su nam postali prijatelji posle devet godina i to je veliki epohalni uspeh. Napokon je sazreo Boris Tadić, shvatio je da bez obzira što su Kinezi niski ljudi prave vrlo kvalitetne lekove i gigant su u gotovo svim oblastima. Danas imaju najveće dve banke u svetu, ti Kinezi koje ste napadali 2000. godine, i kritikovali i Mrkonjića i mene što pričamo o prijateljstvu sa Kinom i prijateljstvu sa Rusijom.
Gospodine Mrkonjiću, tada su nas napadali ovi vaši koalicioni partneri, da vas podsetim. Ništa oni ne znaju, nisu se oni promenili, oni ni sada ne znaju, da znate. Zato sam se javio da vam kažem, da i sada ne znaju.
Mi ovde na stolu imamo dva zakona o potvrđivanju nekih sporazuma, a sporazum je nešto što predstavlja saglasnost volja strana ugovornica. Mi koji treba ovo da ratifikujemo, recimo, gde bismo eventualno mogli da intervenišemo, to je član 1. i član 3, a u članu 2. Sporazuma tu ne možemo ništa da menjamo, ali možemo da na bazi teksta Sporazuma zaključimo kakva je bila volja ugovornih strana i kakva je bila pregovaračka snaga onih koji pregovaraju i šta je dogovoreno. Znajte, član 2. ovog zakona je u suštini šargarepa ili štap – uzmi ili ostavi!
Smatram da je bilo prostora da se bolje pregovara. Smatram da je bilo prostora da se preciznije neke stvari reše, definišu i mislim da kada država pregovara sa inostranstvom, bez obzira da li je to neka međunarodna organizacija, banka ili neka država, onda se rukovodi nekim svojim principima i svojim interesima.
Nije naš interes samo da se uzmu pare, nego da se vidi šta sa tim sredstvima može maksimalno da se izvuče i da se napravi. Naravno, mi nismo u poziciji da diktiramo opšte uslove nekome ko ima neke svoje opšte uslove i predstavlja međunarodnu organizaciju, ali smatram da neke klauzule ili nešto što ste se dogovorili duboko zalazi u neka pitanja, a to su i pitanja suvereniteta ove države.
Radi reda, ja ću da pomenem neke pojmove koji ne bi smeli da budu u ovom sporazumu. Pod D, recimo, Program 2, pod D, tačka 1 – ''Zajmoprimac će najkasnije do 30. juna 2010. godine usvojiti i dostaviti Banci'' (Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj) ''akcioni plan za reformu JP "Putevi Srbije", u formi i sadržaju koje banka smatra zadovoljavajućim.'' Znate, ovo niste smeli da stavite u ovaj sporazum, bez obzira da li vam se ovo daje bespovratno, sa nekom kamatom ili bez neke kamate itd. Da li smo onda mi pod starateljstvom Međunarodne banke, pa ona kaže - ako sam ja zadovoljna, vi ćete da reformišete javno preduzeće "Putevi Srbije"?
Organizacija organa državnih, organizacija javnih preduzeća je u isključivoj nadležnosti Republike Srbije. Ako se mi pravdamo kod nekoga ko je dao pare i od njegove saglasnosti zavisi da li ćemo dobiti pare za autoput, a zavisi od toga kako planiramo da transformišemo svoje javno preduzeće, izvinite, molim vas, o čemu ste vi onda pregovarali? O transformaciji preduzeća ili o izgradnji autoputa? To niste smeli da dozvolite da bude ovde!
Dalje, tačka 2 – između ostalog, banka smatra zadovoljavajućim, a koji potvrđuju raspoloživost adekvatnih naknada za potrebe eksproprijacije. Šta to znači? Da oni procenjuju kako će da se vrši eksproprijacija i kakva će biti cena, odnosno naknada, a znate i sami, gospodine Mrkonjiću, da postoji miran postupak i postoji sudski postupak. Da li to znači da će oni da utiču na naše sudove? Zašto kažem da je mnogo važnije sačuvati državu, i integritet i suverenitet? Ne otvaram temu, shvatili ste o čemu se radi.
Onda, kaže – roba i radovi, smernice za nabavku, to nismo videli. Dalje, smernice za konsultante, nemojte, molim vas, iz inostranstva. U vreme Labusa znalo se – 35% odlazi za konsultante iz inostranstva. U sporazumima je stajalo, napisano. I vi ste bili, gospodine Mrkonjiću, u to vreme poslanik u Veću građana. Sećate se da su poslanici SRS kritikovali u kom procentu se zaračunavaju konsultantske usluge. Šta su te usluge? Studije, navodno, izvodljivosti. Sada u Srbiji haraju ovi što prave studije izvodljivosti, bivši arhitekti, itd, koji imaju tamo neke svoje kanale, za 7% od ukupne vrednosti kredita, on će da ti napravi studiju izvodljivosti za koju ti garantuje da će da prođe. Zašto? Jer sve što on napiše, to mora da prihvati Dinkić ili neki drugi. Taj krug je zatvoren, da znate.
Sledeća stvar koju niste smeli da stavite, pa onda da morate da pazite Procedure međunarodnog nadmetanja. Mi smo u Zakonu o javnim nabavkama upravo naveli neku blagu prednost naših učesnika na javnim nabavkama. Šta to znači? Ne mora ovo ništa da znači na papiru, da vam kažem nešto, u praksi, ali zašto ovo da stoji?
Dalje, priča se o poslednjem datumu, da znate do 2015. godine, ipak će oni da kontrolišu to šta ide, kako ide, i da sada ne ulazim baš u ove detalje, pa pravo na inspekciju, Banka će da vas kontroliše kompletno, oni kad počnu da kontrolišu, ko zna šta sve mogu da traže da kontrolišu, pa prevara i korupcija. Vidite, ubacili su vas i posmatraju vas i sa gledišta prevare i korupcije.
Znate, mi imamo sada dva procesa. Imamo proces gde sasvim opravdano država treba da se zaduži za jedan zajam da bi napravila nešto što je infrastruktura, jer ona povlači, sve povlači. Onda, oni vas kontrolišu jer ne veruju, jer oni tačno znaju koga su doveli na vlast, znate.
Gospodine Mrkonjiću, oni bolje znaju DS nego vi i ja. Oni kažu –sada moramo da napravimo sistem kako da kontrolišemo da ne bude prevare i korupcije i daju kriterijume, molim vas.
Pazite, još jedna stvar, na dnevni red Narodne skupštine ne dolazi zakon povodom potvrđivanja nekog sporazuma sa MMF, o čemu se razgovara, jer juče je, ni kriv ni dužan, Mirko Cvetković ovde rekao nešto, mi smo se frapirali, hteli smo da padnemo u nesvest, kaže: "to ne podleže ratifikaciji". Zašto? "Te pare uzima Narodna banka da bi čuvala kurs, da bi to bile rezerve." Za koga rezerve?
Da li to treba da se vrati? Ako treba da se vrati, valjda država mora da se pita. Ne može guverner Narodne banke – puj, pike, ne važi se. Prebacite tri milijarde kod nas na račun. Hoćete li da vam vratimo? Evo da vam vratimo. Čekajte, gde je država? Šta da, ne daj Bože, udari kap guvernera? Ko će da odgovara? On, svojom imovinom? Nema on toliko imovine, on ima samo vilu na Dedinju. Nema te imovine sa kojom on može da odgovara.
Vidite kako se istovremeno dešavaju dva poprilično, na prvi pogled, kontradiktorna procesa, ali oba su loša. Naravno, treba nam infrastruktura, potrebni su nam autoputevi. Zašto? Da se zaposle naši ljudi, da i taj protok kroz ovu našu lepu državu bude prihvatljiv, da hvatamo i te priključke, kako se kaže, da ne bi neko drugi napravio neke druge koridore, pa nam ugrozio perspektivu za neko duže vreme. Kako da ne sumnjamo u realizaciju ovoga? Kako da ne sumnjamo?
Prođemo kroz Beograd, ranije su svakoj ulici dva puta godišnje menjali asfalt, pa su onda krenuli na trotoare, sada su krenuli na bankine, pa idu sad na parkove.
Pre dve godine su rekonstruisali park, nisu proveli struju, a sada provode struju. Pre nekoliko dana vidim postavljaju one betonske kućiće za kanarince, ptičice. Kako to može da bude toliko prioritetno za građane, a vi kažete da 700 hiljada ljudi gladuje u ovoj zemlji? Gde mogu da završe ove pare? Drugo, ovde se napravila i posebna firma, Koridor 10. Dakle, ne postoji poverenje u javno preduzeće, nego postoji u Koridor 10.
Suštinski, nije materija ovog zakona, ali suštinski, ono što mi svi moramo da znamo jeste – je l' se vraća kroz osam godina? Sa kojim sredstvima će da se vrati, da li putarina, da li ono što se prikupi putem poreza, na koji način?
Na koji način će da se vrate sredstva u ovom iznosu ili da počne vraćanje sredstava po ovom zajmu? Slažem se, nije mu mesto da bude u ovom zakonu, jer nije ni u ovom sporazumu, zato što je Republika Srbija preuzela obavezu, ali će to morati da ide iz budžeta u budućnosti.
Mi moramo da imamo neku projekciju, neko razmišljanje kako bi se to vratilo, da li iz putarine, da li iz takse za registraciju motornih vozila, da li poseban porez, da li akcize – ne znam. Možda se nešto u međuvremenu desi ili izmisli kao neki novi izvor sredstava za namensko vraćanje ovoga. I te informacije treba da imamo, da bismo znali o čemu se radi.
Naravno, potrebni su i projekti, potrebna je i eksproprijacija, potrebno je pripremiti operativu koja ovo radi, potrebno je efikasno koristiti ova sredstva, da se maksimalno izvuče iz tih raspoloživih sredstava.
Potrebno je sprovesti našu kontrolu, a ne ovo ovde što rade, nego pravu kontrolu. Zašto? Ovo su sredstva koja su namenjena za nešto što je opravdano.
Ovo ne ide na pokriće budžetskog deficita, ovo ne ide na agencije, ne ide na ove eksperte koji su izmišljeni ovde, itd, ovo je nešto što mora da se vidi. Mora da se vidi u kilometrima, u putevima, mašinama koje će godinama da rade i da proizvode taj čudni proizvod koji se zove ''put''.
Moram da vam kažem da u ovom sporazumu stvarno nema mesta za ove rečenice: "izgradnja kapaciteta za potrebe bezbednosti puteva, uključujući i pomoć za osnivanje nacionalnog saveta za bezbednost puteva". Zašto bismo mi sredstvima stranog kredita pravili nacionalni savet za bezbednost puteva, gospodine Mrkonjiću?
Dalje, "izgradnja okvirnog plana za unapređenje bezbednosti puteva". Mi ovim sredstvima treba da platimo izgradnju plana, pazite – imate saobraćajne fakultete koji sve to mogu da završe. Da nije ovo konsalting usluga inostranstvu, možda ste uslovljeni? Znate, kada stisnu oni, mogu da razumem to.
Zatim, "izradu i usvajanje nacionalne strategije za bezbednost puteva". Za iradu i usvajanje. Neko je radi, a ko je usvaja? Šta se plaća onome koji usvaja strategiju? Ako ta strategija dođe u Narodnu skupštinu, šta nama treba da se plati ovde da bi digli ruku za tu strategiju? "Izradu i upravljanje dva međuresorna pilot-projekta o bezbednosti puteva". Da ne čitam dalje šta je to dato po sistemu – lepo bi bilo da stoji u nekom sporazumu.
Mislim da ste mogli mnogo, mnogo bolje da pregovarate. Meni je žao, recimo, što u okviru ove tačke dnevnog reda, na način na koji sam pričao, nisam mogao, recimo, da pomognem gospodinu Gojku Popadiću iz Novog Sada. On i žena su penzioneri, kukaju za socijalu pomoć, žive sa ćerkom i sa unucima u stanu od 49 kvadrata. Deca kukaju, jer ono što im se da na sto je nedovoljno. Znam da ovaj zajam neće gospodinu Popadiću da pomogne, ali se stiče utisak da se u ovim evroatlanskim integracijama zaboravilo na ljude, poprilično se zaboravilo na ljude. Znate, verovatno i unuci ovog gospodina Popadića treba da koriste taj autoput. Ali, kakva je ova situacija sada, da li će oni da dožive to?
Gospodine Mrkonjiću, ovo što su uradili za devet godina ovi vaši koalicioni partneri, koje ste vi kritikovali do pre godinu i po dana, poprilično je ugrejalo, ako mogu da kažem, socijalnu i ekonomsku situaciju u ovoj zemlji. Šesto hiljada ljudi kao državni službenici nalaze se u neizvesnoj situaciji. Tu će biti i vojska, i policija, i železničari, i poštari, i medicinski, zdravstveni radnici, a zašto ne reći i sudije, i tužioci? Je l' vidite i sve, sami, da ovo nije završeno?
Mirko Cvetković juče nije znao da kaže gde je granica Republike Srbije! Nije znao da kaže, nemušto je nešto pričao. Verovatno ga je neko na vratima ubedio da je on predsednik Vlade i da treba da sedne tu. Ali, ništa nije odgovorio osim onih providnih rečenica o tome „drži vodu dok majstori odu“. Niko nije dao ovom narodu jasnu poruku da vredi živeti u ovoj Srbiji, da se vredi boriti za nešto.
Juče sam pričao o nasrtajima na odbornike. Evo, nažalost, sinoć se desilo da je napadnut poslanik. Dok sam to pričao smeškali su mi se.
Situacija izmiče kontroli. Nešto mora da se uradi. Verovatno će ovi zakoni proći zato što postoji potreba. Naveli ste koja je namena, namena je opravdana, predstavlja interes. Takve projekte treba podržati, ali, otvarajte oči, šta se dešava sa tim projektima.
Gospodine Mrkonjiću, da vas podsetim, 2000. godine otvarali ste most u Varvarinu, sećate se da ste Velju jedva spasili, mislim da je i Dejan bio, napadali su ga ovi iz SPO, sa njima ste sad u koaliciji. U Niš ste vodili predsednika države Milana Milutinovića da otvara onaj drugi most. Tad su ga napali Boško Ristić i ovi, sad su sa vama koalicioni partneri. Da vas ne podsećam za Novi Sad, znate ko je proveravao da li može da se izdrži.
Vodite računa sa kime ste u koaliciji, i ako ova sredstva stvarno dođu, gledajte da od svakog evra i od svakog dinara napravite što više, a mislim da vi to znate da uradite. (Aplauz.)