Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 20 sekundi.

Reč ima narodna poslanica Donka Banović, posle nje reč ima narodni poslanik Dobrislav Prelić.

Vreme na raspolaganju koje ima Poslanička grupa DSS jeste 14 minuta i 30 sekundi.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Gospodin Milan Lapčević se javio kao ovlašćeni predstavnik, možda niste videli da se prijavio.

Sada je tok sednice u raspravi prema prijavama za reč narodnih poslanika, a ovlašćeni predstavnici dobijaju, oni koji nisu iskoristili pravo iz člana 93, nakon rasprave a po prijavama narodnih poslanika, tako da vi imate reč, isključujući ovih 20 sekundi koje ću vam produžiti.

Dobro, hvala vam.

Danas govorimo praktično o tri sporazuma. Čini mi se da najveće interesovanje kod poslanika, a time i kod građana, izaziva Sporazum o zajmu Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, zato što je taj zajam namenjen delom, odnosno kompletno je namenjen za deo Koridora 10.

Osvrnuću se na komponentu Projekta, to je deo gde imamo nekoliko komponenti opisa Projekta, a ja ću govoriti o komponenti, čini mi se da je – B.

To je komponenta Projekta koja obuhvata izvođenje radova i nabavku opreme na autoputu E-80, Niš – Dimitrovgrad, na deonici puta severno od Dimitrovgrada, ukupne dužine od 9 km, dakle, izgradnju autoputa punog profila sa 4 saobraćajne trake i računskom brzinom od 120 km, sledeće, za relevantne električne i mehaničke objekte pripadajuća područja, objekte za naplatu putarine, raskrsnice i pojedine sporedne puteve kako bi se unapredilo povezivanje sa mrežom lokalnih puteva. U toj komponenti je još predviđeno i angažovanje konsultantske firme koja će pružati inženjerske usluge za pomenuti program.

Dakle, prosto želim i drago mi je što je gospodin Mrkonjić danas ovde, hoću da mu skrenem pažnju na jedan problem koji već nekoliko meseci postoji u opštini Dimitrovgrad, a u pitanju je eksproprijacija zemljišta.

Dakle, to je onaj deo obaveze koji država mora da obavi kvalitetno bez ikakvih problema i sporova sa vlasnicima, kako bi i sam Projekat ovog dela Koridora bio urađen kvalitetno. Skoro od avgusta postoji ovaj problem između Javnog preduzeća „Putevi“ i vlasnika zemljišta u Dimitrovgradu, koje je predviđeno za eksproprijaciju.

Postoji nekoliko faza, da kažem, nastanka tog problema. Prvi je bio pokušaj, čini mi se, ponuda od Ministarstva za poljoprivredu da se zameni, odnosno vrši razmena zemljišta. Zemljište druge ili treće kategorije ponuđeno je vlasnicima da to zemljište (naglašavam da su to njive, bašte, to je bogatstvo određenih porodica, ljudi to obrađuju i prehranjuju svoje porodice) zamene sa zemljištem pete ili šeste klase u prilično nepristupačnim područjima na Staroj Planini. Nijedan od vlasnika nije prihvatio ovu ponudu. Ta ponuda je propala. Vlasnicima je nuđena veća površina na Staroj Planini, ali nepristupačan predeo i nije pogodno za obradu. Razumljivo je zašto vlasnici nisu pristali na tu ponudu.

Sledeće, mislim da su prvi sastanci bili organizovani u septembru, mada ih je bilo nekoliko, gde su bili predstavnici „Puteva Srbije“. Tu je bilo nekoliko zajedničkih sastanaka, gde su predstavnici Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ vlasnicima za metar nudili od 260 do 360 dinara po metru kvadratnom. Opet, naglašavam, da su to njive i bašte. Dakle, nisu neke, da iskoristim reč, ''gudure'' koje te porodice ne koriste. Uvek je onaj ko prodaje nešto nezadovoljan, a onaj koji kupuje uvek misli da je dao previše. Smatram da su ovde vlasnici potpuno u pravu, da je to nedopustivo mala suma koja se nudi.

Naravno, nije teško doći do informacija koliko se u nekim drugim opštinama plaćalo zemljište. Recimo, u opštini Preševo, mada znam da tamo ima još nekih problema, vlasnicima su čak i do deset evra davali za metar kvadratni. Imamo Pirot, tu je isti kvalitet zemljišta, ponuda je bila 1.036 dinara. To je, opet, preko 10 evra.

Vlasnici zemljišta u Dimitrovgradu se zaista pitaju zbog čega je takav odnos prema njima, zašto se u nekim drugim lokalnim samoupravama stizalo do mnogo boljih cena.

Naglašavam, Dimitrovgrad je grad u kome skoro nijedna fabrika ni preduzeće ne rade. Ljudi koji primaju plate su zaposleni u nekoj budžetskoj instituciji. To su škole, to je lokalna samouprava. Inače, jako puno građana Dimitrovgrada su žrtve tranzicije ili, da kažem propalih preduzeća. Porodice koriste to zemljište za obradu. To je nešto što je za izdržavanje tih porodica jako važno.

Gospodine ministre, ne znam da li ste bili upoznati, pretpostavljam da ste čuli, bilo je u medijima o tome i hoću da vas upoznam detaljnije, nadam se da ćete u svom ministarstvu još doći do nekih informacija, kako su vođeni razgovori između predstavnika Javnog preduzeća „Putevi“, da je tu bilo nekih pritisaka, nekih ružnih reči, da su se odmah vlasnici upućivali na sud. To je ono tipa – žalite se, pa će to da traje. Mislim da ni državi nije u interesu da se sada pokreću neki sporovi pred sudom, zato što to odlaže celu stvar. Ovim putem hoću da istaknem da se lokalna samouprava u Dimitrovgradu nije mnogo angažovala da pomogne svojim građanima.

U opštini je ista vladajuća nomenklatura. U opštini su na vlasti DS i SPS. Međutim, mislim da je svakoj lokalnoj samoupravi, ko god da je na vlasti u Republici, prevashodno, najvažniji interes da se nekako izbori za interese svojih građana.

Dakle, pritisci, pretnje, pozivanje pojedinačno vlasnika zemljišta da se vrši pritisak nije u redu. To me malo podseća na one kaubojske filmove kada se osvajao Divlji zapad, pa su farmeri privođeni, pretilo im se kako bi u bescenje dali zemlju. Ovim putem vas zaista molim da pogledate taj problem i da intervenišete da se to razreši na zadovoljstvo i vlasnika i države koja svakako hoće da privede taj projekat kraju, kako treba. Hvala.

Iskorišćeno vreme je devet minuta i 10 sekundi. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi je pet minuta i 20 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Dobrislav Prelić, posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, u svakom slučaju SRS ne želi da ospori nijednog momenta vaše prisustvo ovde, ali je činjenica da ministri koji su bili potrebno da prisustvuju ovde nisu došli. To je jako dobro da javnost vidi i da SRS ima mogućnost da objasni našim građanima, da prezentuje, zbog čega ministri ne žele da dođu i prisustvuju u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

To se videlo, gospodine Mrkonjiću, i juče kada su bila poslanička pitanja, da ministri na mnoga poslanička pitanja nisu hteli da odgovore, ali na ona koja su odgovorili verujte da nisu bili adekvatni odgovori i da je bilo bolje da nisu ni pokušavali da daju obrazloženja.

Ono što SRS svakako želi da podrži jeste ulaganje u infrastrukturu, što su i moje kolege rekle, ali se postavlja jednostavno pitanje, program SRS je nedvosmislen i sve ono što smo godinama zastupali, pre svega saradnju sa Rusijom, Kinom i Indijom, kako to da ste se sada odjednom i vi okrenuli, odnosno ne konkretno vi kao ministar već vladajuća većina, pre svega DS od dolaska na vlast 2000. godine? Ono što su oni uradili i što je činjenica jeste svakako da su zemlju prezadužili.

Postavili smo pitanja, gospodine ministre, pod kojim uslovima se dobijaju krediti, koliki je grejs period, kolike su kamate? Na mnoga pitanja nismo dobili odgovore. Sada, odjednom, pogotovo posle posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva i dogovora oko kredita koji treba da dobijemo, od pojedinih političkih partija se traži transparentan rad, javni, za šta se svakako zalažemo, da se znaju kolike će biti kamate, koliki će biti grejs period itd.

Ono što su građani Srbije dobili od ove sadašnje Vlade i od, pre svega, demokratskih promena od 2000. godine, to je jedan veliki dug, jedna velika obaveza države koju će naše generacije i generacije vraćati. Samo ću da ponovim da, pre svega kada je ova vlada u pitanju, od predizbornih obećanja apsolutno ništa nije urađeno.

Da spomenemo samo nekoliko stvari: za 16 meseci ove sadašnje Vlade jednom se, ako se ne varam, premijer Cvetković oglasio posle 100 dana Vlade, kada je rekao – da ovu vladu krasi međusobno uvažavanje i tolerancija. Verovatno je bio u pravu. Kolač u Srbiji je mali, gladnih usta puno, pre svega mislim na 25 ministarstava – treba to sve zadovoljiti, a sve na uštrb građana Srbije.

Da je ovo nemoguća misija svedoči i to – da od akcija od 1.000 evra nema ništa, da socijalna pravda nije ni blizu na onom nivou o kome ste vi govorili, da penzije nisu povećane, jer danas, gospodine ministre, svi znaju da računaju, a znaju bogami i naši penzioneri. Oni danas imaju manje penzije nego što su imali, posle 11. juna, odnosno konstituisanja ove Narodne skupštine.

Čime može ova vlada da se pohvali? Obećano je 300.000 radnih mesta, a svakog dana je sve više i više otpuštaju radnici. Sve više je štrajkova i to svakodnevnih.

Od juče više ni pošta ne ide, jedno preduzeće koje je stabilno, a onda zamislite kako je u drugim strukturama. Hvalite se osnivanjem narodnih kuhinja, što znači da ste indirektno priznali da je sve više gladnih u Srbiji. Ljudi nam odsecaju prste, štrajkuju glađu, a Vlada apsolutno ne preduzima ništa.

Obećanja o belom šengenu, o skidanju (viza), a ono što je pogotovo pogodilo našu privredu, a najviše poljoprivredu je – jednostrana primena Trgovinskog sporazuma.

Videli ste, kada je pre svega izjava Holandije u pitanju, da od primene Trgovinskog sporazuma, obostranog, nema apsolutno ništa. Znači, traže se i dalje uslovi i ucenjuje se Vlada Republike Srbije, pre svega, kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom.

Kako je privreda sistematski uništena, tako je došla na red, gospodine ministre, i poljoprivreda, jedina privredna grana u kojoj država, odnosno Republika Srbija ostvaruje suficit, koja je direktno pogođena primenom jednostrane primene Trgovinskog sporazuma i uvozom strane robe na naše tržište.

Boris Tadić je pre neku noć na Prvom programu RTS dao izjavu – da država ne može da ulaže u proizvodnju. Naravno, vrlo uspešno su uništili proizvodnju u Srbiji. Ali, zato može da ulaže u "Fijat", u privatnu firmu. To je verovatno još jedno od obećanja iz vašeg koalicionog sporazuma.

Ko je dobio sredstva za oporavak privrede u Republici Srbiji – par tajkuna? Sigurno nisu dobila mala i srednja preduzeća, jer pouzdano znam da su im tražili apsolutno toliko dokumentacije i toga, bez obzira što su firme dobro funkcionisale, i na kraju ta sredstva nisu dobijena.

A, ono što je najopasnije jeste to da se budžetski deficit pokriva zaduženjima i stranim kreditima.

Gospodine ministre, pošto ste ovde, hteo bih da iskoristim priliku, da vas pitam – da li vi kao ministar za infrastrukturu raspolažete sa podacima i činjenicama na koji način se troši Fond za kapitalne investicije AP Vojvodine, gde se najviše ulaže u infrastrukturu i u putnu privredu?

Na osnovu apliciranih projekata u Fond za kapitalne investicije, opština iz koje ja dolazim dobila je za presvlačenje putne mreže oko 50 miliona i za izgradnju puta Kruščić – Bački Gračac. Mi smo podneli zahtev da taj put pređe u regionalni put, što mislimo da bi bilo od izuzetnog značaja za tu sredinu, a ja znam da vi vrlo dobro poznajete tu sredinu, pre svega poznajete i situaciju u opštini Odžaci, dakle, da taj put pređe u regionalni pošto je tu Bogojevo, jer ima jako puno prostora za ulaganja, a mislim, na kraju krajeva, da bi i Republika Srbija time dobila, međutim, odobreno nam je 19 miliona, gospodine ministre, a projekat je vredan 124 miliona dinara.

Znate li zbog čega nam je odobreno, gospodine ministre, 19 miliona? Pa, da ne bismo mogli da počnemo radove! A sve zbog toga što je na vlasti u opštini Odžaci bila Srpska radikalna stranka. Ne možemo da kažemo da nisu odobrena, ali su odobrena u tom iznosu da jednostavno, vi to znate vrlo dobro, ne možemo da počnemo radove.

Počeli smo ozbiljno da radimo, ja sam jednom o tome razgovarao sa vama, na zaobilaznici oko Odžaka, jer je to sredina, odnosno grad gde teški teretni saobraćaj prolazi kroz centar grada i mislim da bi, takođe, pre svega zbog Bogojeva, to imalo velikog značaja. Odobreno nam je 24 miliona, a vi znate koliko to košta – apsolutno, samo da ne kažu da nam nisu odobrena sredstva.

Gospodine ministre, ako ima iole demokratije, pre svega u izvršnoj vlasti AP Vojvodine, trebalo je da mi budemo mezimče, da pokažu jedan pravi stepen demokratije – da nema razlike, pre svega, u opštinama u kojima nije na vlasti DS sa koalicionim partnerima, jer i u opštini Odžaci ljudi plaćaju poreze i trebalo bi na isti način da se ta sredstva dele.

Hteo bih da vam postavim pitanje: ''Da nije slučajno predsednik Izvršnog veća, Bojan Pajtić, u sukobu interesa, kada je kao predsednik Izvršnog veća Vojvodine ujedno i predsednik Upravnog odbora Fonda?!'' Novce deli tako što mora da deli koalicionim partnerima, ali verujte, vi to dobro znate, da u Vojvodini takvi nisu potrebni, ali zato su potrebni ovde u Republičkom parlamentu – moraju prvo da dobiju te opštine, pa tek onda, ako nešto preostane, ovako na kašičicu, opštine koje pre svega ozbiljno i odgovorno rade.

Juče je ovde u Parlamentu, pre svega, gospodin Martinović pokušao da prezentuje jednu stvar – da se velika opasnost nadvila nad Vojvodinom kada je u pitanju statut i zakon o prenosu nadležnosti.

Gospodin Čiplić nije apsolutno uspeo da mu odgovori. Čak je pokušavao da prevuče temu na neku drugu stranu. Ono što je stvarno opasno i što SRS želi da prezentuje našim građanima i na vreme da upozori šta se sprema Srbiji i ovim zakonima koji su ovde usvajani, mislim pre svega na Zakon o regionalizaciji, a sada je došla na red i Vojvodina, rekao je da u Vojvodini nema separatizma, a ja ću vas podsetiti da u Vojvodini ima separatizma. To smo mi dokazali u više navrata. Siguran sam da ćemo uspeti sa tim da se izborimo i da prezentujemo javnosti pravu stvar, da Vojvodina neće dobiti to što je, pre svega, Bojan Pajtić obećao svojim koalicionim partnerima. Reći ću vam, još jednu stvar, gospodine ministre, i da završim izlaganje.

Znate li zbog čega u Odžacima nikada DS nije bila na vlasti –zbog toga što smo mi u izborima išli sa jednom, pre svega, iskrenom parolom, a to je "istinom protiv laži"? Do sada smo uspevali, a nadam se da ćemo uspeti i posle ovih izbora koji su sada raspisani. Ja vam zahvaljujem. (Aplauz.)

Iskorišćeno vreme je 12 minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić i on je poslednji prijavljeni govornik.

Nisam čuo koliko je vremena.

Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS je 25 minuta i 40 sekundi.

Hvala.

Na početku bih morao da obavestim javnost da je 7. septembra 2001. godine u ovoj sali, kada je predsednik Veća građana bio gospodin Mićunović, bila objedinjena rasprava povodom četiri predloga zakona. Tri predloga zakona su stvarno bili zakoni o potvrđivanju sporazuma sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj – ticali su se finansijskog dela, nekog, ekonomskog i socijalnog.

Tada su predstavnici SRS, Vukićević, Maja Gojković i Vojislav Šešelj, oštro napadali koncept koji je zastupao Miroljub Labus. Pogledao sam i stenogram pa sam primetio da je oštar kritičar te politike, tog septembra 2001. godine, bio Ivica Dačić, Oskar Kovač, Buba Morina, Veljko Odalović, u to vreme je i on bio poslanik, Jovan Zebić i još nekoliko ljudi iz SPS, koji su kritikovali taj nekritički odnos prema svemu što, u to vreme, dolazi iz inostranstva.

Ovo ističem samo radi podsećanja, da u međuvremenu neko promeni politiku, a neko je i dalje na istim pozicijama, znate, ima isti stav povodom nečega što je vrlo važno. Srbija je ovih devet godina, verovatno i duže, ali da se koncentrišemo samo na ovaj period Dosmanlijske vlasti, suočena sa velikim unutrašnjim problemima, ekonomskim i socijalnim, pa i problemom suvereniteta i teritorijalnog integriteta, suočena sa velikim uslovljavanjima iz inostranstva, suočena sa činjenicom da se ne biraju sredstva kada se napada Srbija i srpski narod, da se udara na dostojanstvo, da se udara na egzistenciju i da su u takvim uslovima i narod i država poprilično ranjivi i onda su stvarno u mogućnosti da iz najboljih namera prepoznaju mesiju u svemu i svačemu.

Začas se pojavi mesija koji ima čarobni štapić, ispriča nešto, iskritikuje neki koncept, neki predlog, a u pitanju je čovek koji u životu nije čak napravio ni garažu, pa se napravi svojevrsna zbrka.

Meni godine ne dozvoljavaju da pričam na taj način, a neko iskustvo mi prosto nalaže da imam u vidu da se kao predstavnici Vlade nalaze gospodin Mrkonjić i gospodin Dejan Kovačević, Kovačević koji je napravio više mostova u zemlji nego što ovde ima mesta za poslanike. Sada ja njemu da pričam kako se gradi most, kako se vrši eksproprijacija, kako se pravi idejni projekat, glavni projekat, kako se sprovodi tender, izvinite, to ne bih mogao tako kvalitetno da ispričam, da bih ubedio gospodina Kovačevića da je grešio proteklih 40 godina.

Radi javnosti moram da kažem da u ovoj zemlji kada je bilo najbolje stanje svi ovi naši putevi koji imaju karakter autoputa ili, da kažemo, da se nalaze na deonici gde je Koridor 10, gotovo da su svi pravljeni sredstvima inostranih kredita.

Sedamdesetih godina kada je krenuo autoput od Niša ka Beogradu, takođe, bio je međunarodni zajam. Zašto? Ni tada nismo imali tu neku svoju akumulaciju da nam nešto ostane da bismo mogli dugoročno da planiramo neku investiciju.

Ovo pričam iz razloga što uzimati zajam za izgradnju autoputa i svega onoga što ide i predstavlja Koridor 10 nije izuzetak, to je jednostavno, moram reći, pravilo.

Gotovo da je slično pravilo i kad je u pitanju železnička infrastruktura. Retke su zemlje u svetu koje sopstvenim sredstvima mogu da prave železnicu, zato su se i železničari udružili i napravili svoju posebnu banku koja finansira sve to.

Ovo kažem da bi se jednostavno shvatila ozbiljnost ove teme koja je na dnevnom redu. Naravno, Kinezi su nam postali prijatelji posle devet godina i to je veliki epohalni uspeh. Napokon je sazreo Boris Tadić, shvatio je da bez obzira što su Kinezi niski ljudi prave vrlo kvalitetne lekove i gigant su u gotovo svim oblastima. Danas imaju najveće dve banke u svetu, ti Kinezi koje ste napadali 2000. godine, i kritikovali i Mrkonjića i mene što pričamo o prijateljstvu sa Kinom i prijateljstvu sa Rusijom.

Gospodine Mrkonjiću, tada su nas napadali ovi vaši koalicioni partneri, da vas podsetim. Ništa oni ne znaju, nisu se oni promenili, oni ni sada ne znaju, da znate. Zato sam se javio da vam kažem, da i sada ne znaju.

Mi ovde na stolu imamo dva zakona o potvrđivanju nekih sporazuma, a sporazum je nešto što predstavlja saglasnost volja strana ugovornica. Mi koji treba ovo da ratifikujemo, recimo, gde bismo eventualno mogli da intervenišemo, to je član 1. i član 3, a u članu 2. Sporazuma tu ne možemo ništa da menjamo, ali možemo da na bazi teksta Sporazuma zaključimo kakva je bila volja ugovornih strana i kakva je bila pregovaračka snaga onih koji pregovaraju i šta je dogovoreno. Znajte, član 2. ovog zakona je u suštini šargarepa ili štap – uzmi ili ostavi!

Smatram da je bilo prostora da se bolje pregovara. Smatram da je bilo prostora da se preciznije neke stvari reše, definišu i mislim da kada država pregovara sa inostranstvom, bez obzira da li je to neka međunarodna organizacija, banka ili neka država, onda se rukovodi nekim svojim principima i svojim interesima.

Nije naš interes samo da se uzmu pare, nego da se vidi šta sa tim sredstvima može maksimalno da se izvuče i da se napravi. Naravno, mi nismo u poziciji da diktiramo opšte uslove nekome ko ima neke svoje opšte uslove i predstavlja međunarodnu organizaciju, ali smatram da neke klauzule ili nešto što ste se dogovorili duboko zalazi u neka pitanja, a to su i pitanja suvereniteta ove države.

Radi reda, ja ću da pomenem neke pojmove koji ne bi smeli da budu u ovom sporazumu. Pod D, recimo, Program 2, pod D, tačka 1 – ''Zajmoprimac će najkasnije do 30. juna 2010. godine usvojiti i dostaviti Banci'' (Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj) ''akcioni plan za reformu JP "Putevi Srbije", u formi i sadržaju koje banka smatra zadovoljavajućim.'' Znate, ovo niste smeli da stavite u ovaj sporazum, bez obzira da li vam se ovo daje bespovratno, sa nekom kamatom ili bez neke kamate itd. Da li smo onda mi pod starateljstvom Međunarodne banke, pa ona kaže - ako sam ja zadovoljna, vi ćete da reformišete javno preduzeće "Putevi Srbije"?

Organizacija organa državnih, organizacija javnih preduzeća je u isključivoj nadležnosti Republike Srbije. Ako se mi pravdamo kod nekoga ko je dao pare i od njegove saglasnosti zavisi da li ćemo dobiti pare za autoput, a zavisi od toga kako planiramo da transformišemo svoje javno preduzeće, izvinite, molim vas, o čemu ste vi onda pregovarali? O transformaciji preduzeća ili o izgradnji autoputa? To niste smeli da dozvolite da bude ovde!

Dalje, tačka 2 – između ostalog, banka smatra zadovoljavajućim, a koji potvrđuju raspoloživost adekvatnih naknada za potrebe eksproprijacije. Šta to znači? Da oni procenjuju kako će da se vrši eksproprijacija i kakva će biti cena, odnosno naknada, a znate i sami, gospodine Mrkonjiću, da postoji miran postupak i postoji sudski postupak. Da li to znači da će oni da utiču na naše sudove? Zašto kažem da je mnogo važnije sačuvati državu, i integritet i suverenitet? Ne otvaram temu, shvatili ste o čemu se radi.

Onda, kaže – roba i radovi, smernice za nabavku, to nismo videli. Dalje, smernice za konsultante, nemojte, molim vas, iz inostranstva. U vreme Labusa znalo se – 35% odlazi za konsultante iz inostranstva. U sporazumima je stajalo, napisano. I vi ste bili, gospodine Mrkonjiću, u to vreme poslanik u Veću građana. Sećate se da su poslanici SRS kritikovali u kom procentu se zaračunavaju konsultantske usluge. Šta su te usluge? Studije, navodno, izvodljivosti. Sada u Srbiji haraju ovi što prave studije izvodljivosti, bivši arhitekti, itd, koji imaju tamo neke svoje kanale, za 7% od ukupne vrednosti kredita, on će da ti napravi studiju izvodljivosti za koju ti garantuje da će da prođe. Zašto? Jer sve što on napiše, to mora da prihvati Dinkić ili neki drugi. Taj krug je zatvoren, da znate.

Sledeća stvar koju niste smeli da stavite, pa onda da morate da pazite Procedure međunarodnog nadmetanja. Mi smo u Zakonu o javnim nabavkama upravo naveli neku blagu prednost naših učesnika na javnim nabavkama. Šta to znači? Ne mora ovo ništa da znači na papiru, da vam kažem nešto, u praksi, ali zašto ovo da stoji?

Dalje, priča se o poslednjem datumu, da znate do 2015. godine, ipak će oni da kontrolišu to šta ide, kako ide, i da sada ne ulazim baš u ove detalje, pa pravo na inspekciju, Banka će da vas kontroliše kompletno, oni kad počnu da kontrolišu, ko zna šta sve mogu da traže da kontrolišu, pa prevara i korupcija. Vidite, ubacili su vas i posmatraju vas i sa gledišta prevare i korupcije.

Znate, mi imamo sada dva procesa. Imamo proces gde sasvim opravdano država treba da se zaduži za jedan zajam da bi napravila nešto što je infrastruktura, jer ona povlači, sve povlači. Onda, oni vas kontrolišu jer ne veruju, jer oni tačno znaju koga su doveli na vlast, znate.

Gospodine Mrkonjiću, oni bolje znaju DS nego vi i ja. Oni kažu –sada moramo da napravimo sistem kako da kontrolišemo da ne bude prevare i korupcije i daju kriterijume, molim vas.

Pazite, još jedna stvar, na dnevni red Narodne skupštine ne dolazi zakon povodom potvrđivanja nekog sporazuma sa MMF, o čemu se razgovara, jer juče je, ni kriv ni dužan, Mirko Cvetković ovde rekao nešto, mi smo se frapirali, hteli smo da padnemo u nesvest, kaže: "to ne podleže ratifikaciji". Zašto? "Te pare uzima Narodna banka da bi čuvala kurs, da bi to bile rezerve." Za koga rezerve?

Da li to treba da se vrati? Ako treba da se vrati, valjda država mora da se pita. Ne može guverner Narodne banke – puj, pike, ne važi se. Prebacite tri milijarde kod nas na račun. Hoćete li da vam vratimo? Evo da vam vratimo. Čekajte, gde je država? Šta da, ne daj Bože, udari kap guvernera? Ko će da odgovara? On, svojom imovinom? Nema on toliko imovine, on ima samo vilu na Dedinju. Nema te imovine sa kojom on može da odgovara.

Vidite kako se istovremeno dešavaju dva poprilično, na prvi pogled, kontradiktorna procesa, ali oba su loša. Naravno, treba nam infrastruktura, potrebni su nam autoputevi. Zašto? Da se zaposle naši ljudi, da i taj protok kroz ovu našu lepu državu bude prihvatljiv, da hvatamo i te priključke, kako se kaže, da ne bi neko drugi napravio neke druge koridore, pa nam ugrozio perspektivu za neko duže vreme. Kako da ne sumnjamo u realizaciju ovoga? Kako da ne sumnjamo?

Prođemo kroz Beograd, ranije su svakoj ulici dva puta godišnje menjali asfalt, pa su onda krenuli na trotoare, sada su krenuli na bankine, pa idu sad na parkove.

Pre dve godine su rekonstruisali park, nisu proveli struju, a sada provode struju. Pre nekoliko dana vidim postavljaju one betonske kućiće za kanarince, ptičice. Kako to može da bude toliko prioritetno za građane, a vi kažete da 700 hiljada ljudi gladuje u ovoj zemlji? Gde mogu da završe ove pare? Drugo, ovde se napravila i posebna firma, Koridor 10. Dakle, ne postoji poverenje u javno preduzeće, nego postoji u Koridor 10.

Suštinski, nije materija ovog zakona, ali suštinski, ono što mi svi moramo da znamo jeste – je l' se vraća kroz osam godina? Sa kojim sredstvima će da se vrati, da li putarina, da li ono što se prikupi putem poreza, na koji način?

Na koji način će da se vrate sredstva u ovom iznosu ili da počne vraćanje sredstava po ovom zajmu? Slažem se, nije mu mesto da bude u ovom zakonu, jer nije ni u ovom sporazumu, zato što je Republika Srbija preuzela obavezu, ali će to morati da ide iz budžeta u budućnosti.

Mi moramo da imamo neku projekciju, neko razmišljanje kako bi se to vratilo, da li iz putarine, da li iz takse za registraciju motornih vozila, da li poseban porez, da li akcize – ne znam. Možda se nešto u međuvremenu desi ili izmisli kao neki novi izvor sredstava za namensko vraćanje ovoga. I te informacije treba da imamo, da bismo znali o čemu se radi.

Naravno, potrebni su i projekti, potrebna je i eksproprijacija, potrebno je pripremiti operativu koja ovo radi, potrebno je efikasno koristiti ova sredstva, da se maksimalno izvuče iz tih raspoloživih sredstava.

Potrebno je sprovesti našu kontrolu, a ne ovo ovde što rade, nego pravu kontrolu. Zašto? Ovo su sredstva koja su namenjena za nešto što je opravdano.

Ovo ne ide na pokriće budžetskog deficita, ovo ne ide na agencije, ne ide na ove eksperte koji su izmišljeni ovde, itd, ovo je nešto što mora da se vidi. Mora da se vidi u kilometrima, u putevima, mašinama koje će godinama da rade i da proizvode taj čudni proizvod koji se zove ''put''.

Moram da vam kažem da u ovom sporazumu stvarno nema mesta za ove rečenice: "izgradnja kapaciteta za potrebe bezbednosti puteva, uključujući i pomoć za osnivanje nacionalnog saveta za bezbednost puteva". Zašto bismo mi sredstvima stranog kredita pravili nacionalni savet za bezbednost puteva, gospodine Mrkonjiću?

Dalje, "izgradnja okvirnog plana za unapređenje bezbednosti puteva". Mi ovim sredstvima treba da platimo izgradnju plana, pazite – imate saobraćajne fakultete koji sve to mogu da završe. Da nije ovo konsalting usluga inostranstvu, možda ste uslovljeni? Znate, kada stisnu oni, mogu da razumem to.

Zatim, "izradu i usvajanje nacionalne strategije za bezbednost puteva". Za iradu i usvajanje. Neko je radi, a ko je usvaja? Šta se plaća onome koji usvaja strategiju? Ako ta strategija dođe u Narodnu skupštinu, šta nama treba da se plati ovde da bi digli ruku za tu strategiju? "Izradu i upravljanje dva međuresorna pilot-projekta o bezbednosti puteva". Da ne čitam dalje šta je to dato po sistemu – lepo bi bilo da stoji u nekom sporazumu.

Mislim da ste mogli mnogo, mnogo bolje da pregovarate. Meni je žao, recimo, što u okviru ove tačke dnevnog reda, na način na koji sam pričao, nisam mogao, recimo, da pomognem gospodinu Gojku Popadiću iz Novog Sada. On i žena su penzioneri, kukaju za socijalu pomoć, žive sa ćerkom i sa unucima u stanu od 49 kvadrata. Deca kukaju, jer ono što im se da na sto je nedovoljno. Znam da ovaj zajam neće gospodinu Popadiću da pomogne, ali se stiče utisak da se u ovim evroatlanskim integracijama zaboravilo na ljude, poprilično se zaboravilo na ljude. Znate, verovatno i unuci ovog gospodina Popadića treba da koriste taj autoput. Ali, kakva je ova situacija sada, da li će oni da dožive to?

Gospodine Mrkonjiću, ovo što su uradili za devet godina ovi vaši koalicioni partneri, koje ste vi kritikovali do pre godinu i po dana, poprilično je ugrejalo, ako mogu da kažem, socijalnu i ekonomsku situaciju u ovoj zemlji. Šesto hiljada ljudi kao državni službenici nalaze se u neizvesnoj situaciji. Tu će biti i vojska, i policija, i železničari, i poštari, i medicinski, zdravstveni radnici, a zašto ne reći i sudije, i tužioci? Je l' vidite i sve, sami, da ovo nije završeno?

Mirko Cvetković juče nije znao da kaže gde je granica Republike Srbije! Nije znao da kaže, nemušto je nešto pričao. Verovatno ga je neko na vratima ubedio da je on predsednik Vlade i da treba da sedne tu. Ali, ništa nije odgovorio osim onih providnih rečenica o tome „drži vodu dok majstori odu“. Niko nije dao ovom narodu jasnu poruku da vredi živeti u ovoj Srbiji, da se vredi boriti za nešto.

Juče sam pričao o nasrtajima na odbornike. Evo, nažalost, sinoć se desilo da je napadnut poslanik. Dok sam to pričao smeškali su mi se.

Situacija izmiče kontroli. Nešto mora da se uradi. Verovatno će ovi zakoni proći zato što postoji potreba. Naveli ste koja je namena, namena je opravdana, predstavlja interes. Takve projekte treba podržati, ali, otvarajte oči, šta se dešava sa tim projektima.

Gospodine Mrkonjiću, da vas podsetim, 2000. godine otvarali ste most u Varvarinu, sećate se da ste Velju jedva spasili, mislim da je i Dejan bio, napadali su ga ovi iz SPO, sa njima ste sad u koaliciji. U Niš ste vodili predsednika države Milana Milutinovića da otvara onaj drugi most. Tad su ga napali Boško Ristić i ovi, sad su sa vama koalicioni partneri. Da vas ne podsećam za Novi Sad, znate ko je proveravao da li može da se izdrži.

Vodite računa sa kime ste u koaliciji, i ako ova sredstva stvarno dođu, gledajte da od svakog evra i od svakog dinara napravite što više, a mislim da vi to znate da uradite. (Aplauz.)