Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, prezentovaću vam dva zakona: Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji.
Kao što znate, dugo godina se govori da Srbija ima skupu državu, da ima preveliku birokratiju. Međutim, niko nikada nije predložio koje su to konkretne mere da se birokratija smanji, da se učini administracija efikasnom, da se ukinu nepotrebne procedure. Mi smo pokušali ovim zakonima to da učinimo, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou.
Što se tiče prvog zakona, on se odnosi na administraciju na republičkom nivou i obuhvata sve republičke institucije, agencije, fondove socijalnog osiguranja, osim MUP-a, Ministarstva odbrane, BIA i Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, jer je zakonom predviđeno da se maksimalan broj zaposlenih u tim organima utvrdi novom sistematizacijom, na osnovu saglasnosti Vlade, a nakon izvršene analize stanja nacionalne javne bezbednosti. U ovim institucijama koje su obuhvaćene zakonom, na dan 31. avgusta ove godine, radilo je 30.624 stalno zaposlenih i 3.400 zaposlenih po drugim osnovama, dakle, na određeno vreme, na privremenim i povremenim poslovima. Mi smo zakonom predložili da se administracija smanji za oko 10%, tako da bi se maksimalan broj zaposlenih za stalno odredio na nivou od 28.400.
Dakle, sada ima popunjenih 30.624 mesta, a mi predlažemo da se novim sistematizacijama odredi da maksimalan broj ljudi u republičkoj administraciji ne može biti veći od 28.400. Naš je plan da se ovaj broj od 30.624 smanji za oko 3.400, dakle, 2.800 stalno zaposlenih i 600 zaposlenih po drugim osnovama, i da nam ostane neki prostor od nekoliko stotina radnih mesta, koji bi se popunjavao ukoliko budu, a hoće, iskrsavali neki novi poslovi u procesu pridruživanja Srbije EU. Dakle, 200 do 300 radnih mesta ostaće sistematizovano, a nepopunjeno, kako bi mogla da se popunjavaju kada se pojave potrebe za novim poslovima.
U narednom periodu će, svakako, biti novih poslova, ali i neki stari poslovi neće biti potrebni. Potrebno je stare poslove gasiti, a nove uvoditi i s istim brojem ljudi obavljati i nove funkcije.
Cilj zakona je, pre svega, da se poboljša administracija. Efekat troškova, takođe, nije za zanemarivanje, ali nije na prvom mestu. Dakle, efikasnost administracije jeste najvažniji cilj ovog zakona.
Što se tiče samih efekata na troškove, oni će se osetiti, pre svega, od 2011. godine, s obzirom na to da će svi oni koji budu nesistematizovani, odnosno ostanu bez posla, imati pravo na otpremnine i na naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Dakle, u narednoj godini se neposredni finansijski efekat neće preterano osetiti, biće relativno mali, ali mnogo će biti veći efekat brzine rada administracije i ukidanje nepotrebnih procedura koje skupo koštaju privredu.
Upravo zbog toga smo odredili da osnovni kriterijum na osnovu kojeg će se smanjivati republička administracija bude opšta korisnost radnih mesta za građane i privredu i ona će se odrediti na osnovu preporuka posebne jedinice za sveobuhvatnu reformu propisa, koju je Vlada formirala pre godinu dana, koja je godinu dana radila analizu, razgovarala s privredom, s građanima, opsežne ankete su urađene, na osnovu čega treba da se uradi tzv. giljotina propisa i da se neke nepotrebne birokratske procedure zauvek ukinu iz našeg sistema.
Ako ukinemo nepotrebne procedure, neće biti potrebna ni radna mesta koja su bila vezana za nepotrebne procedure. Birokratija je i nastala tako što su ljudi izmišljali razne poslove, samo da bi imali neki posao. Problem je u tome što, kada izmislite posao koji je nepotreban, onda zaposlite ljude koji rade u administraciji, ali pravite daleko veću štetu privredi i građanima, koji gube veliko vreme, često i novac, da bi se te procedure izvršile.
Da bih vam dao ilustraciju o kakvim procedurama se radi, reći ću vam nešto i o samom projektu sveobuhvatne reforme propisa, jer je on usko vezan za ovu oblast. Naime, cilj sveobuhvatne reforme propisa jeste da se smanje administrativni troškovi poslovanja za 25%, da se sve štetne i nepotrebne procedure stave van snage i ukinu, da se svuda gde je moguće uvede tzv. jednošalterski sistem, jer danas imamo puno slučajeva da više državnih institucija radi jednu te istu stvar i nepotrebno zamara i građane i privredu, plus što se plaćaju takse na više mesta. Takođe, da se uvede princip da je ćutanje administracije jednako odobravanju, dakle da ćutanje administracije znači odobravanje, odnosno ako se u određenom roku ne da odgovor na neki predmet, da se taj predmet smatra odobrenim. Ovo će sve znatno poboljšati poslovni ambijent u zemlji.
Koja su osnovna područja, odnosno procedure čiju reformu su tražili predstavnici privrede, s kojima je obavljena opsežna anketa i razgovori prilikom ovog rada u poslednjih godinu dana?
Najpre, najveći trošak koji trenutno postoji u privredi jeste troduplo prijavljivanje novih radnika. Prilikom zapošljavanja novih radnika, prilikom odjavljivanja starih radnika, mora se ići na tri šaltera. Takođe, privrednici se žale na komplikovane procedure u Poreskoj upravi. Žale se i na inspekcijske kontrole, koje su nekoordinirane, na potrebu potpisivanja raznoraznih nepotrebnih formulara i prekomerno izveštavanje brojnih državnih organa. Naravno, žale se i na proces izdavanja građevinskih dozvola, to su i najveće žalbe, ali taj proces je vezan, pre svega, za lokalnu samoupravu.
Daću vam nekoliko primera. Danas se, na primer, prijavljivanje i odjavljivanje zaposlenih radi na tri mesta: u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Penzionom fondu i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. Pojedinačna tarifa koja se naplaćuje je 252 dinara, ali da bi neko obavio proceduru da prijavi jednog radnika, potrebno mu je prosečno 4 sata i 30 minuta, jer mora da ide na tri šaltera. Imajući u vidu da se ovaj proces dešava 1.358.000 puta godišnje, ukupan trošak za privredu je 16.000.000 evra.
Dakle, plati se 16.000.000 evra raznih naknada za ove tri institucije, kako bi se prijavili i odjavili radnici, i izgubi se silno i dragoceno vreme.
Naš predlog je da se od 1. januara prijavljivanje vrši samo na jednom mestu, a to je šalter Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, gde se istovremeno overava i zdravstvena knjižica, a da se onda, elektronskim putem, razmenjuju podaci između Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Nacionalne službe za zapošljavanje i Penzionog fonda.
Šta to znači? To znači da će neki ljudi u Penzionom fondu izgubiti posao i to znači da će neki ljudi u Nacionalnoj službi zapošljavanja izgubiti posao, jer posao koji su do sada radili postaje nepotreban. U svakoj filijali Penzionog fonda ovaj posao danas rade dva čoveka. Ima 160 filijala, puta dva, to je 320 ljudi. Dakle, 320 ljudi po ceo dan samo to radi, a ova procedura je u doba elektronskog izveštavanja apsolutno nepotrebna.
Sličnu stvar smo već uveli kod Agencije za privredne registre; takođe je prijavljivanje i izdavanje poreskog identifikacionog broja bilo na tri mesta. Sada se vrši sve na jednom mestu, u Agenciji za privredne registre, i na taj način je značajno smanjeno vreme za registrovanje firmi.
Daću vam još neke primere. Kada se menja sedište firme zbog prijave i odjave PIB-a, usled promene sedišta firme, izgubi se po četiri sata za svakog pojedinačnog privrednika i to košta privredu 300.000 evra godišnje.
Daću vam neke banalne primere, takođe. Danas se uplata zarada vrši na tri računa. Zbog viška uplatnica, to košta privredu 28 miliona evra godišnje, samo zato što na tri mesta uplaćuju zaradu za jednog zaposlenog.
Ako se zarada bude plaćala, što ćemo predložiti, samo jednom uplatnicom, na jedan račun, ušteda je čak 20 miliona evra godišnje. Dakle, ne radi se uopšte o malim ciframa, iako se radi o naizgled banalnim stvarima.
Daću još jedan primer banalne stvari, na koju se privreda izuzetno žali, a vrlo je lako moguće da se to promeni. Naime, zaostala je iz 90-tih godina jedna odredba, da se putni nalog izdaje na svakih sedam dana. Dakle, važnost putnog naloga je sedam dana svega, tako da se događa, imajući u vidu da se izdaje u proseku jedan nalog po vozilu nedeljno, pošto ima 52 nedelje godišnje i 200.000 vozila koje privreda koristi, da se ukupno godišnje izdaje 10,4 miliona putnih naloga i na taj način se plaćaju znatni troškovi. Ako se samo produži važnost putnog naloga sa sedam na 30 dana, ušteda je čak 21 milion evra.
Takođe, na svakom putnom nalogu ovlašćeno lice danas mora da overi tehničku ispravnost vozila. Ako se to ukine, pošto je nepotrebno, ušteda bi bila 28 miliona.
Što se tiče inspekcijskih službi, to jeste sve vezano za temu, kada se bude uveo jednošalterski sistem, smanjiće se, ukinuti nepotrebni poslovi. Danas, nažalost, inspekcijske službe rade nekoordinirano, preklapaju se nadležnosti, od različitih inspekcija kontrolišu se identični dokumenti, višestruko se izriču sankcije za iste propuste. Zbog svega toga, imamo neujednačenu praksu i, kao posledica, korupciju.
Danas imamo u 10 ministarstava, čak, 24 inspekcije, plus Poresku upravu. Od toga, inspekcije su organizovane tako da rade na velikom broju teritorijalnih jedinica. Tržišna inspekcija, na primer, radi u 27 odeljenja i 26 odseka. Inspektorat za rad radi u 28 odeljenja i odseka. Poreska uprava ima pet regionalnih centara, 80 filijala i 93 ekspoziture.
Predlog će biti da se smanji broj područnih jedinica ovih ključnih na maksimalno 16, odnosno da odgovara broju privrednih trgovinskih sudova koji postoje u Srbiji, da se na taj način izvrši objedinjavanje informisanja o tome ko šta kontroliše, kako ne bi u jedno preduzeće došlo 20 inspekcija, a u neka druga nijedna. Na taj način se vrši bolja koordinacija, zatim česte regionalne rotacije, kako inspektori iz jednog grada ne bi kontrolisali preduzeća u tom gradu, već u nekim drugim gradovima. Osim toga, predložiće se eliminacija prekomernog izveštavanja.
Daću primer za Ministarstvo koje ja vodim. U oblasti spoljne trgovine danas ima šest oblasti, po zakonu koji je važeći, gde se privredi traži različita evidencija, koju niko nikada ne pogleda, ne čita i nije potrebna, od evidencije investicionih radova u inostranstvu, a to se radi i u NBS-u i u Ministarstvu ekonomije, bivšem ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom. Takođe, razne druge stvari se rade i u Carini i u Ministarstvu za ekonomske odnose.
To su nepotrebne stvari i predložiću, na osnovu ovoga što sam video iz izveštaja jedinice, da se ukine potpuno jedan deo tog sektora koji se bavio tim nepotrebnim izveštavanjem. Svakako, na taj način, ljudi koji su to radili ne mogu da zadrže posao.
Daću još jedan primer o prekomernom izveštavanju. Danas, na primer, kada neko menja sedište privrednog subjekta, seli se iz jednog grada u drugi, mora da se odjavi u poreskoj upravi u svom gradu, da se prijavi u drugom gradu, a to apsolutno nije potrebno, jer se to može istovremeno uraditi u Agenciji za privredne registre. Da bi se odjavio i prijavio, mora da popuni 16 različitih dokumenata, u po četiri primerka papira. Sve se to popunjava ručno i zato neki ljudi u filijalama Poreske uprave imaju posao.
Suština je – ukidanjem ovih nepotrebnih papira, nepotrebne birokratije, olakšaće se život privredi, ali neka radna mesta će se ukinuti. To je suština ove reforme o kojoj govorimo.
Takođe, nedopustivo je da se isti dokumenti traže građanima višestruko, na više mesta. Daću vam nekoliko primera.
Uverenje o neosuđivanosti traži se kod 48 različitih državnih organa, izvod iz Agencije za privredne registre – kod 55 organa, uverenje da se ne vodi istraga se traži na šest različitih mesta, izveštaj o bonitetu – na šest mesta, dostavljanje finansijskih izveštaja traži 28 institucija.
Umesto da se traži od građana i privrede da svaki put kada treba da obave neki posao vade dokument o kome se radi, državna uprava će elektronski razmenjivati te dokumente. Na taj način se neće plaćati takse, biće jeftinije i kroz elektronsku razmenu državne uprave ovaj posao će se rešiti.
Jedan od velikih problema jeste i proces izdavanja građevinskih dozvola, s obzirom na to da dugo traje, i tu ima najviše korupcije. Tu smo, prema analizi Svetske banke, maltene, na skoro poslednjem mestu u svetu. Najgori smo na svetu kada se radi o dužini vremena potrebnom za izdavanje građevinske dozvole. To je nešto što je alarmantno.
Promenjen je sada Zakon o planiranju i izgradnji, međutim, mislim da će ovde morati da se uvede princip da ćutanje administracije znači odobravanje, a da se rok koji postoji Zakonu tretira kao maksimalni. Postoji i predlog privrede, ja ga samo navodim, da se čak otvori jedan paralelni republički šalter, koji bi izdavao građevinsku dozvolu u slučaju da lokalna administracija u određenom roku to ne učini. Dakle, po principu: ćutanje administracije jednako je odobravanju.
U svakom slučaju, zaključak Vlade je da se umrežavanje i uvođenje elektronske uprave među svim državnim organima na republičkom nivou okonča najkasnije do kraja 2011. godine. Deo reforme koju sprovodimo ćemo uraditi do kraja ove godine, ukidanjem 200 podzakonskih zakona na jednoj od sednica Vlade do kraja godine, a deo propisa koji podrazumeva ove nepotrebne procedure biće pred vama, pred narodnim poslanicima, i biće ukinuti najkasnije do sredine sledeće godine.
Što se tiče drugog kriterijuma za višak zaposlenih, to je ocenjivanje, u skladu sa Zakonom o državnim službenicima, o čemu je govorio gospodin Milan Marković.
Ovo ocenjivanje je postojalo, kao što znate, i u dosadašnjem zakonu. U razgovorima sa sindikatima smo se dogovorili da se prilikom ove racionalizacije, koju ćemo izvršiti do kraja godine, uvaže i sve prethodne ocene koje je neki zaposleni dobijao u dosadašnjem periodu, tj. ako je bio dobro ocenjivan, ne može sada da izgubi posao, i obrnuto, ako je do sada imao loše ocene i dobije još jednu lošu ocenu na osnovu ovog zakona, onda automatski gubi posao, i to bez prava na otpremninu.
Dakle, dva su osnovna načina kako će se vršiti racionalizacija po osnovu nove sistematizacije radnih mesta. To će biti preovlađujući način, gde će se nepotrebna radna mesta ukinuti i, u tom slučaju, oni koji ostanu višak će imati pravo na otpremninu, koja će se isplaćivati za svaku navršenu godinu radnog staža, u visini trećine njegove prosečne bruto plate, a prosek plate odrediće se na osnovu visine plate koju je službenik primio u poslednja tri meseca.
Oni koji budu tehnološki višak, odnosno ako im se ukine radno mesto po osnovu nove sistematizacije, imaće pravo da, pored otpremnine, dobiju i novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, preko NZS. Ova novčana naknada iznosi od 80 do 160% minimalne zarade u Republici, koja u ovom trenutku iznosi 15.138 dinara, a isplaćuje se u periodu od tri do 12 meseci, u skladu sa Zakonom o zapošljavanju, a u zavisnosti od dužine radnog staža.
Takođe, oni koji budu proglašeni tehnološkim viškom imaće pravo na posebne programe obuke, prekvalifikacije i samozapošljavanja koje ima Nacionalna služba zapošljavanja.
Zakonom je predviđeno da se pojedinačne sistematizacije moraju doneti do 31. decembra 2009. godine za sve državne organe, za fondove socijalnog osiguranja i za agencije. Takođe, strukturu će odrediti Vlada, posebnim aktom na osnovu ovog zakona. Dakle, jednim podzakonskim aktom će biti određeno koliko koje ministarstvo, koja agencija, koji fond treba da izvrši smanjivanje broja zaposlenih, a na osnovu analiza o kojima sam malopre govorio.
Plate u budžetu za 2010. godinu biće planirane samo za ovih 28.000 i 100 i nešto zaposlenih na određeno vreme koji će ostati nakon ove racionalizacije. Zakonom je limitirano da maksimalan broj zaposlenih na određeno vreme može biti 10% u odnosu na ove koji su na određeno vreme. Izuzeci su Kancelarija za evropske integracije, Geodetski zavod, Republički hidrometeorološki zavod, zbog toga što oni angažuju veliki broj honoraraca, strelaca, i oni će biti izuzeti od ove odredbe. U međuvremenu, predložili smo da bude izuzet i Republički zavod za statistiku, pošto oni, zbog anketiranja, periodično angažuju dosta ljudi na određene vreme, koji, kao anketari, samo odrade posao i nisu za stalno zaposleni.
Što se tiče podataka, svi podaci o broju zaposlenih i angažovanih lica po svim osnovama, po svim institucijama i agencijama, za razliku od dosadašnje prakse, biće po zakonu javni i dostupni na Internetu. Dakle, svi na koje se zakon odnosi su dužni da do kraja ove godine objave podatke o broju zaposlenih na svojoj Internet prezentaciji, dok će Ministarstvo finansija biti dužno da vodi registar o broju zaposlenih i angažovanih lica i ukupan broj zaposlenih u republičkoj administraciji biće na Internet prezentaciji Ministarstva finansija.
Konačno, predviđene su i određene sankcije u ovom zakonu. Najveća sankcija je ta da nema plate za one koji to ne urade, s obzirom na to da će plate biti predviđene budžetom samo za onaj broj ljudi koje predviđa ovaj zakon.
Predviđana je i moralna sankcija, za koju smo uvereni da neće nikada biti izrečena. To je novčana kazna od milion dinara za prekršaj rukovodioca organa državne uprave, agencije, odnosno organizacije za obavezno socijalno osiguranje, ako ne donese akt o sistematizaciji radnih mesta u skladu s odlukom Vlade.
Zašto kažem da verujem da je ovo više moralna sankcija nego što će biti stvarna? Zato što sam ubeđen da će svi ministri, svi direktori agencija, svi direktori fondova napraviti sistematizacije u skladu sa zakonom i da neće biti potrebe da se ova sankcija izriče.
Drugi zakon, koji je pred vama jeste Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. Na sličan način kao što smo pošli u republičkoj administraciji, krenuli smo od toga da vidimo da li naše lokalne samouprave zapošljavaju broj ljudi u skladu s nekim evropskim standardima. Poredili smo broj zaposlenih u našim opštinama s brojem stanovnika i sa zemljama susedima i videli da imamo više zaposlenih u lokalnoj administraciji nego što je to evropski prosek.
Ovim zakonom tretiramo 37.789 zaposlenih u lokalnoj administraciji, koji se finansiraju iz lokalnog budžeta. Podatke smo dobili od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i na osnovu tih podataka govorim sve ovo o čemu ćemo dalje govoriti.
Treba reći da u lokalnoj samoupravi radi čak 101.665 zaposlenih. To su i oni koji rade u javnim preduzećima i u drugim institucijama na lokalnom nivou, koji se ne finansiraju iz budžeta već sami naplaćuju svoje usluge. Imajući u vidu da će zaposleni i njihove zarade u republičkim javnim preduzećima biti tretirani posebnim zakonom o budžetu, koji će biti uskoro pred vama, odlučili smo da se i zaposleni, odnosno masa plata, pozicija zaposlenih u lokalnim preduzećima tretira na isti način zakonom o budžetu, gde će biti ograničena masa plata za narednu godinu i kod republičkih javnih preduzeća i kod lokalnih javnih preduzeća, a da se ovde koncentrišemo, isto kao i kod Republike, samo na one koji se finansiraju iz lokalnog budžeta.
Ovaj zakon se odnosi na jedinice lokalne samouprave, uključujući i organe gradskih opština, na ustanove koje se finansiraju iz lokalnog budžeta, osim ustanova iz oblasti obrazovanja, zdravstva i predškolske ustanove, kao i na privredna društva i druge oblike organizovanja čiji je jedini osnivač opština, odnosno grad, osim javnih preduzeća, a koji se finansiraju iz budžeta.
Sadašnje stanje je neravnomerno u lokalnim samoupravama. Postoje birokratizovane opštine, s prekomernim brojem zaposlenih, gde, maltene, ceo budžet opštine ide na isplatu zarada, pa nema novca da se asfaltiraju putevi i da se ulaže u komunalnu infrastrukturu, da se unapređuje funkcionisanje opštine, dok ima i onih opština koje su vrlo funkcionalno organizovane i koje, suštinski, neće biti predmet ovog zakona.
Daću vam nekoliko primera gradova s istim brojem stanovnika, da vidite kakve razlike danas postoje u Srbiji. Da krenemo od gradova koji imaju relativno mali broj stanovnika, na primer Plandište, koje ima 13.377 stanovnika po poslednjem popisu iz 2002. godine, dok Žabari imaju 13.034.
Otprilike, Žabari i Plandište imaju isti broj stanovnika. Plandište ima 10,4 zaposlena na hiljadu stanovnika u administraciji, dok Žabari imaju 3,8 zaposlenih na hiljadu stanovnika. S istim brojem stanovnika, ogromna razlika. Dakle, ne može niko u Plandištu da kaže – to je zato što smo mi mali, specifični, itd. Ako Žabari imaju 3,8 zaposlenih na hiljadu stanovnika, odnosno 3,8 promila, Plandište sa 10,4 ne može da kaže da nema preterani broj zaposlenih. Dakle, mora da ide u racionalizaciju.
Da vidimo neke druge primere. Primer grada sa 17 hiljada stanovnika – Lajkovac. On ima sedam zaposlenih na hiljadu stanovnika, dok Svrljig ima tri zaposlena na hiljadu stanovnika.
Dalje, primer gradova sa 26 hiljada stanovnika. Na primer, Senta ima 12 zaposlenih na hiljadu stanovnika, dok Topola ima 3,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika, daleko manje od Sente.
Takođe, ako uporedimo nešto veće gradove, Prokuplje, sa 49 hiljada stanovnika, ima 11,1 zaposlenih u administraciji na hiljadu stanovnika, dok Kula ima četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, s potpuno istim brojem stanovnika.
Ako pogledamo još veće gradove, na primer, Bor, sa 56.000 stanovnika, ima 7,4 zaposlenih na hiljadu, a Paraćin – 3,4. Takođe, Novi Pazar, sa 86 hiljada stanovnika, ima sedam zaposlenih na hiljadu, Loznica ima 3,6 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Od ovih većih gradova, još Šabac ima samo 3,4 zaposlena na hiljadu stanovnika, dok Leskovac ima 6,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika.
Šta je još cilj ovog zakona? Cilj zakona je da se lokalnoj samoupravi omogući da sama odluči da li će na osnovu ovog zakona sama da smanji broj zaposlenih koji su višak, ili će sama da ih finansira. Za razliku od republičke administracije, gde je obaveza da se smanji broj zaposlenih i da se sistematizuje ukupan broj zaposlenih na 28.400, ovde sve opštine imaju mogućnost da same odluče.
Na opštinama je da odluče – da li će prekomeran broj zaposlenih da zadrže i da ih same plaćaju kroz lokalne takse, ili će da ih smanje i na taj način iskoriste svoje prihode za efikasnija ulaganja.
Parametar koji smo uveli ovim zakonom jeste da maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u opštinama i gradovima ne može biti veći od četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, odnosno 4 promila u odnosu na broj stanovnika. Ako neko ima više od četiri zaposlena u administraciji, na hiljadu stanovnika, može da se odluči da izvrši racionalizaciju po ovom zakonu ili da kaže – ne, ja želim da zadržim sve te zaposlene, ali ću sam da ih plaćam.
Onda će građani te opštine znati da plaćaju ljude u administraciji. Oni moraju da znaju zašto njihovi porezi i takse idu u, ovom slučaju, odnosno zašto će ići za finansiranje viška zaposlenih u administraciji. To je jako važno da se razume.
Po ovom zakonu, niko nije primoran da smanji broj zaposlenih na lokalu, ali neće dobiti odgovarajući transfer sredstava iz republičkog budžeta, već će morati taj višak da plati iz sopstvenog budžeta, na kakav god način želi.
Dakle, nakon analize koju smo dobili od gradova, preko Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, došli smo do toga da postoji 35 opština i gradova gde nije potrebno smanjivanje administracije, dok u 110 opština i gradova ima viška zaposlenih u lokalnoj administraciji, pri čemu je u 22 opštine, odnosno grada, potrebno smanjenje administracije za 10%, u 35 opština – od 10 do 20%, u 45 opština – od 20 do 30% i u osam opština – za preko 30%, ukoliko se želi postići ovaj standard. Da preciziram, u ove prve 22 opštine, to je smanjenje do 10%, a rekao sam, za 10%, ali nije, jer neke treba da smanje samo za jednog činovnika, tako da nije za, nego do 10%.
Iskoristio bih priliku da pročitam imena onih opština koje trenutno nisu pod udarom ovog zakona, imajući u vidu da već sada imaju relativno malu i efikasnu administraciju. Ubedljivo najmanju ima Stara Pazova, 2,6 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Na drugom mestu su Arilje i Lučani, sa 2,9 na hiljadu stanovnika. Takođe, nizak broj zaposlenih imaju Bajina Bašta, Topola i Svrljig – 3,1 zaposlenog na hiljadu stanovnika. Imaju 3,2 zaposlena na hiljadu stanovnika Titel i Bogatić.
Doljevac i Ruma imaju 3,3 zaposlena na hiljadu stanovnika. Šabac, Čačak, Paraćin i Velika Plana imaju 3,4 zaposlena na hiljadu stanovnika i to je, takođe, veoma efikasna administracija. Ub, Krupanj i Ivanjica imaju 3,5 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Žitorađa, Vladimirci, Pančevo i Loznica imaju 3,6 zaposlena na hiljadu stanovnika, a Topola, Sečanj i Inđija – 3,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika.
Mali Zvornik, Aleksinac i Žabari imaju 3,8 zaposlenih na hiljadu stanovnika, Prijepolje, Opovo, Ljubovija i Aleksandrovac – 3,9 zaposlenih na hiljadu stanovnika i, konačno, na ovoj granici od četiri na hiljadu stanovnika su Knić, Koceljevo, Valjevo i Kula.
Ovo su gradovi koji prema podacima kojima smo raspolagali imaju zadovoljene standarde prema zakonu. Kao što vidite, radi se o gradovima i opštinama u potpuno različitim područjima i potpuno različite partije su na vlasti. Dakle, to očito ne zavisi od područja, od partija, nego zavisi od konkretnih ljudi koji su vodili te opštine i koji su shvatili da će imati veće koristi ukoliko novac građana ne ulažu u plate prekobrojnih, već u lokalnu infrastrukturu i u modernizaciju i razvoj svojih opština.
Mi smo uveli i neke korektivne faktore prilikom smanjivanja ovog broja. Tri korektivna faktora su uvedena u zakonu. Prvi korektivni faktor se odnosi na male opštine, to su opštine do 15 hiljada stanovnika, koje imaju svuda u svetu nešto veći broj zaposlenih, u odnosu na broj stanovnika, nego ove velike, s obzirom na mali broj stanovnika koji imaju, a neki poslovi su fiksni i ne mogu se tek tako smanjivati. Tu je korektivni faktor 50%.
One opštine i gradovi koji, kroz transfere, od republičkog budžeta dobijaju manje od 20% ukupnog lokalnog budžeta, takođe, imaju korektivni faktor od 50%. Logika je sledeća. Ako se neko, uglavnom, finansira iz lokalnih taksa, onda nećemo mi iz Republike da se mešamo da li ima više ili manje zaposlenih u toj meri, kao što je slučaj kod nekih koji se pretežno finansiraju iz republičkog budžeta, odnosno ako su građani lokalne samouprave srećni što plaćaju višak zaposlenih, mi to nećemo da osporavamo, jer je suština lokalne samouprave da sama upravlja na lokalu, odnosno da donosi samostalne odluke, ali i da snosi konsekvence tih odluka. Tako je tu korektivni faktor 50%.
Takođe, za opštine i gradove gde je veliko smanjenje i iznosi preko 20%, predložili smo da se potrebno smanjenje umanji za polovinu onoga što prelazi 20% potrebnog smanjenja. Drugim rečima, ako neko treba da smanji 40%, korektivni faktor je pola od toga. Dakle, samo 30% će smanjiti, od ovih 20, a preko 20 je, dakle, polovina, 30. Bili smo, čak, relativno blagi ovde, ali ne može se racionalizacija nečega što se kumuliralo decenijama uraditi u jednoj godini. Toga smo bili svesni i zato smo uveli ove korektivne faktore.
One opštine koje stiču uslove za oba korektivna faktora, mogu da koriste oba korektivna faktora prilikom racionalizacije.
Na osnovu podataka koje smo mi imali, zaključili smo da bi u lokalnim samoupravama, ukoliko bi se sve odlučile da racionalizuju svoje uprave na način koji predlaže zakon, ostalo bez posla 5.648 zaposlenih, što je oko 15% od sadašnjeg broja.
Takođe, maksimalan broj angažovanih po drugim osnovima, ugovorom o delu, ne može biti veći od 10% od broja zaposlenih na određeno vreme u lokalnoj administraciji. Izuzetak su, po zakonu, institucije kulture, koje mogu da imaju više od 10% zaposlenih i na određeno vreme i po ugovorima, s obzirom na prirodu njihovog posla.
Sve opštine će, po ovom zakonu, imati rok do 31. decembra da se odluče koju od ove dve opcije će sprovesti. Prva opcija je da smanje broj zaposlenih do nivoa od četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, ili da se odluče za opciju da same plaćaju taj višak zaposlenih. Ako se budu odlučile da same plaćaju višak zaposlenih, onda će im se umanjivati transfer iz republičkog budžeta, i to tako što će se na svaki deseti deo promila viška zaposlenih, odnosno broja stanovnika te opštine, transfer umanjivati za 1%.
Drugim rečima, ako neka opština ima 4,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika, a standard je četiri, za tih 0,7, jedan odsto na svaki promil će se umanjivati, znači, 7% će biti umanjenje transfera iz republičkog budžeta.
Onim opštinama koje ne urade ove sistematizacije do 31. decembra umanjuju se transferi po ovoj formuli od 1. januara sledeće godine. Opštinama koje to urade kasnije, tokom godine, od momenta kada dostave izveštaj Vladi, odnosno Ministarstvu finansija, srazmerni deo transfera ponovo počinje da im se isplaćuje, ali ne retroaktivno. Recimo, ono što nisu isplatili od 1. januara, pa ako su doneli odluku da smanje broj zaposlenih u aprilu, neće im se vratiti, ali od aprila, pa nadalje, ostvaruju transfere, kako im bude dao zakon o budžetu, odnosno iznos transfera koji bude opredeljen.
Opštine mogu da se opredele i za kombinovanu opciju, a to je da jedan deo zaposlenih smanje, a da im se drugi deo smanji kroz smanjenje transfera, odnosno da sami plaćaju. Dakle, u zavisnosti od toga šta urade, imaće odgovarajući efekat na transfere iz republičkog budžeta, odnosno za te koji ostaju prekobrojni moraće da plaćaju iz sopstvenog budžeta.
Reću ću kako bi se umanjivao ovaj transfer, na primer, u gradu Leskovcu. Trenutno, nakon korektivnih faktora, Leskovac ima 6,72, a kad se uvedu korektivni faktori, od 6,72 na hiljadu stanovnika, treba da smanji za 317.
Ukupni mesečni transfer Leskovca u 2009. godini je 44.500.000 dinara. U slučaju da opština ne smanji ni za jednog zaposlenog, imali bi devet miliona dinara manji transfer. Dakle, umesto 44 miliona, dobijali bi devet miliona dinara manje mesečno, a ukoliko bi pola smanjili, odnosno za 159 ljudi, onda bi im smanjenje transfera bilo 4,5 miliona. Dakle, to je logika – za svaki deseti deo promila viška zaposlenih i 1% smanjenja transfera iz lokalnog budžeta.
Što se tiče onih koji rade u lokalnim administracijama koji, na osnovu novih sistematizacija, 31. decembra postanu neraspoređeni, i oni će, kao i zaposleni u republičkoj administraciji, ostvariti pravo na otpremninu, koja se isplaćuje za svaku navršenu godinu radnog staža, u visini trećine njegove prosečne plate, kao i na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti preko Nacionalne službe zapošljavanja i imaće pravo i na ostale programe Nacionalne službe zapošljavanja.
Što se tiče onih gradova i opština koji imaju manji broj zaposlenih u odnosu na ovih četiri promila, oni prema ovom zakonu, tokom sledeće godine, 2010. godine, takođe, neće imati pravo da povećaju broj zaposlenih, a od 2011. godine će moći – do maksimalnog broja od četiri promila, ali uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije, odnosno uz obrazloženje koji su to novi poslovi koji su neophodni da bi se povećao broj zaposlenih.
Nadzor nad primenom zakona vršiće Ministarstvo finansija. Takođe, podaci o broju zaposlenih i angažovanih lica u lokalnoj administraciji biće javni i biće objavljeni na Internet prezentaciji svih onih na koje se zakon primenjuje, odnosno na oglasnim tablama opština.
Ministarstvo finansija će voditi registar o broju zaposlenih i angažovanih lica u lokalnoj samoupravi i biće dužno da ga od 1. januara objavi na Internet prezentaciji Ministarstva. Način i rokove izveštavanja, sadržinu registra, kao i druga pitanja koja su od značaja za sprovođenje ovog zakona urediće bliže, podzakonskim aktima, Vlada Republike Srbije.
Dakle, ovo su dva zakona kojima smo pokušali da na sistemski zakon uredimo optimalan broj zaposlenih, kako u republičkoj, tako i u lokalnoj administraciji, s tim što je u lokalnoj administraciji ostavljena fleksibilnost da, ako smatraju da im treba višak ljudi u odnosu na standard, mogu da ih sami plaćaju iz lokalnih prihoda.
Mislimo da je to prvi, ali neophodan korak u smanjivanju javnog sektora u Srbiji. Trenutno, u javnom sektoru u Srbiji radi oko 550.000 zaposlenih. To je više nego što je srazmerno u drugim zemljama. U narednom periodu treba da dođe do modernizacije rada u administraciji i u celokupnom javnom sektoru, ali i do smanjivanja broja ljudi, odnosno do smanjivanja troškova privrede i građana koji nastaju zbog te racionalizacije.
Dakle, ovo je izbor između toga da li želimo da zadržimo isti nivo birokratije, na koju se stalno žalimo kada nam je loše, ili to ne želimo. Vlada se odlučila da ide na smanjivanje birokratije i zakonima to uređujemo, što će biti, moram da kažem, velika moralna prepreka svim budućim sazivima Parlamenta.
Jer, ako jednoga dana kažu – nećemo da nam više bude ovaj broj od 28.400, nego hoćemo da to bude 50.000, moraće da objasne građanima zašto povećavaju broj zaposlenih. Ovako, vlade više neće moći same, bez saglasnosti Parlamenta, da povećavaju broj zaposlenih i, jednom za sva vremena, taj maksimalan broj se određuje na zakonski način. Hvala na pažnji.