Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić, a posle njega narodni poslanik Đorđe Milićević.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre i saradnici iz ministarstava, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo kratko ću izneti naše stanovište i viđenje ovih zakona i njihovih efekata, pre svega u odnosu na budžet i racionalizaciju u tom smislu.
Kada govorimo o racionalizaciji, moja prva zamerka ministrima koji su juče ovde obrazlagali jeste da je trebalo ipak konkretnije reći i nama poslanicima a i našoj javnosti šta je primarni razlog za donošenje ovih zakona i sprovođenje racionalizacije. Jer, ova vlast, u ovakvom ili onakvom obliku, u suštini ovom našom državom vlada od 2000. godine i nije ozbiljno ušla u ovaj posao.
Iako je u proteklom periodu bilo pokušaja, 2002. i 2004. godine, da se uđe u racionalizaciju javne uprave, državne uprave i lokalnih samouprava, ostalo je samo na odlukama. Iz godine u godinu povećavan je broj izvršilaca i zaposlenih radnika u tim državnim institucijama, i na nivou Republike i u lokalnoj samoupravi.
Trebalo je jasno da se kaže ovde da je pod pritiskom MMF-a, sa zahtevom da se uđe u jednu ozbiljnu racionalizaciju i budžetsku štednju, po hitnom postupku Vlada usvojila predloge ovih zakona, pre svega o racionalizaciji u lokalnoj samoupravi, ali i u državnoj upravi. Pod pritiskom smo naterani da donesemo zakone koji će u suštini podrazumevati gubitak posla za određen broj građana, a s druge strane, pre samo godinu i po dana je pompezno najavljivano povećanje zaposlenja i nikako nije pominjana mogućnost otpuštanja u državnim službama.
Većina naših građana je bila ubeđena (takvo je i danas ubeđenje) da onaj ko je zaposlen u državnom sektoru, u državnoj službi ima obezbeđen posao od zaposlenja pa do penzije; međutim, vremena se menjaju. Ova vlast će, nadam se, ne samo doneti ove zakone, nego ih i sprovesti.
Imam skepsu da će ovi koji su predložili ove zakone to i sprovesti; samo pod pritiskom MMF-a mi zadovoljavamo formu, donosimo zakone, ali će implementacija i sprovođenje sigurno ići teško. Dobre volje nema, jer da je ima, pre svega od strane ministarstava i ministara koji su se ovde pojavili, onda bi trebalo da oni ovde svima nama i našoj javnosti kažu – evo, u ovoj našoj vladi, državi ili državnoj upravi ima 239 državnih sekretara i pomoćnika ministara; kao Vlada, kao prvu meru racionalizacije predlažemo da se od 100 i nešto pomoćnika ministara u svim ministarstvima smanji broj pomoćnika na taj i taj broj, na polovinu; i broj državnih sekretara, kojih je oko stotinjak, smanjićemo takođe na polovinu. Onda bismo i građani i ja mogli drugačije, ozbiljnije shvatiti ovo što nam ovde ministri obrazlažu i brane.
Svaka čast gospodinu Ljajiću, on je i danas ponovio, a slušao sam i čitao i neke njegove ranije izjave, da se zalaže da se u sopstvenom resoru smanji broj državnih sekretara, ali nemojmo stavljati glavu u pesak i prenebregavati činjenicu da u svakom ministarstvu ima viška i državnih sekretara i pomoćnika samo zbog potrebe održavanja kohezije koalicione vlade. Jednostavno, stranački zahtevi su da svaka stranka ima svog državnog sekretara i pomoćnika, ali nisu samo ti ljudi u pitanju, nego i servis ljudi koji opslužuje te ljude, od šofera preko sekretarica itd.
Nama je ovde prezentirano da će prvo od Vlade krenuti ta racionalizacija. Zatim, za agencije koje su osnovane u ovim proteklim godinama, kojih ima preko 100, ovde se deklarativno u predlogu navodi da će se smanjiti broj izvršilaca u agencijama i da će se neke čak i gasiti, one čije se nadležnosti preklapaju sa ministarstvima.
Ali, to je samo deklarativna izjava, bez konkretizacije; oni koji obrazlažu ove zakone nisu rekli – sagledali smo, ove agencije su bespotrebne, ugasićemo ih, to je toliko izvršilaca i to će podrazumevati to i to. Mi to nemamo.
Dalje, javna preduzeća ostaju kao velike aglomeracije zaposlenih u javnom sektoru, one nisu dotaknute i nema najave kada će se tu ući u racionalizaciju, kao i druge ustanove koje se finansiraju iz budžeta. Samo je spomenuto da se to odlaže za neka kasnija vremena, a poznato je, strani činioci nam na to ukazuju, a i naša javnost zna, da imamo viška zaposlenih i u zdravstvu, i u obrazovanju, i u pravosuđu, i u MUP-u itd. Trebalo je reći konkretnije kada će se i u tim javnim sektorima prići racionalizaciji.
Kada su u pitanju kriterijumi za otpuštanje u lokalnim samoupravama, ovde su neke kolege rekle da nisu korektni, da ne može biti broj stanovnika osnovni kriterijum, da je trebalo da se uzme u obzir i veličina teritorije na kojoj egzistira opština, privredna aktivnost u toj opštini ili lokalnoj samoupravi, obim posla u lokalnoj samoupravi.
Na osnovu onoga što je juče gospodin Dinkić rekao, recimo, opština Sjenica je jedna od opština gde ima viška zaposlenih u državnoj upravi. Pre nekoliko dana sam spomenuo da je Odbor za poljoprivredu držao jedan sastanak tamo pre dve-tri nedelje. Svi smo bili zgranuti i poniženi i došli smo iz Beograda da čujemo da na početku sezone u 50% škola, predškolskih ustanova i zdravstvenih ustanova nema energenata za grejanje, da đaci donose po naramak drva, da 14 sela ili naselja na Pešterskoj visoravni nema još struju. Sada će u toj opštini neki ljudi koji imaju kakav-takav posao morati da ostanu bez posla.
Mislim da to ova vlada ne sme sebi da dozvoli, da je trebalo i neke poštenije kriterijume uzeti u obzir, u smislu racionalizacije. Samo sam izneo ovu opštinu, za koju smo čuli kakvo je stanje.
Na kraju, ekonomsko-finansijski efekti su takođe sumnjivi. Ovde nije nigde rečeno koliko će to biti umanjenje budžeta u 2010. godini, ako bude otpušteno 3.400 ljudi u državnoj upravi i oko 5.648 u lokalnim samoupravama, koji je to finansijski efekat već u ovoj, 2010. godini i u narednim godinama.
Ministar Marković je u aprilu ove godine rekao da se zbog smanjenja budžeta rebalansom u poziciji Ministarstva za lokalnu samoupravu od 1,1 milijarde dinara nije moglo tada ući u racionalizaciju. Znači, po tome što je rečeno, smatra se da je to neki minimalni iznos koji treba da bude utrošen za isplate otpremnina radnicima koji će ostati bez posla. Možda je to i veći iznos, ovde nijedan ministar nije spomenuo koja je to cifra koja će se izdvojiti iz budžeta za isplatu otpremnina i kolika će biti ušteda na zaradama.
Na kraju, i ekonomisti koji podržavaju vladajuću koaliciju ili joj pripadaju, neki naši vodeći ekonomisti, takođe su skeptični da će efekat koji se ovim zakonima želi postići biti ostvaren. Čak je jedan od njih rekao - da se otpusti i svih 30.000 ljudi koji rade u državnoj upravi, to ne bi bila značajna i respektabilna ušteda. Prema tome, moramo imati pošteniji odnos prema našim građanima i zakone koje predlažemo jasnije obrazložiti, jer mislim da će, ako ništa drugo, narodu biti jasno šta moramo da radimo i pod prisilom drugih i, s druge strane, šta je ova vlast obećavala a kako sprovodi svoju vlast. Toliko. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, na osnovu člana 93. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada govorimo o racionalizaciji državne uprave i lokalne samouprave, čini mi se da je Vlada prvo trebalo da pođe od sebe, jer to je dobar primer, dobra poruka građanima da se zaista želi racionalizacija. U ime DHHS-a pre više od četiri meseca sam predložio izmene i dopune Zakona o ministarstvima kojima bi se broj ministarstava sveo na 15, što je otprilike na nivou najglomaznijih vlada u Evropi, retko koja vlada ima više od 15 resora. Ova je najbrojnija, najglomaznija, najskuplja. Automatski, tu je najveći utrošak, jer nije to samo Vlada, tu su zamenici, pomoćnici, savetnici, šefovi kabineta, kola i sve ostalo što nosi ogroman trošak.
Ništa ne bi falilo da neko pođe od ličnog primera. Recimo, da to učini Mlađan Dinkić, da bar jednom pokaže visok stepen odgovornosti, budući da su efekti njegovog rada katastrofalni, budući da su njegova obećanja neispunjena – od onih datih u novembru 2000, pre tačno devet godina, da će vratiti kiparske pare, pa do onih najnovijih od pre nešto više od godinu dana, da će građani na ime besplatnih akcija dobiti po 1000 evra. Čovek nam ovde drži predavanja o racionalizaciji, pa ne bi bilo loše da objasni kako je po pravilniku njegovog ministarstva stečajni upravnik „Agroživa“ Stevan Moldovan naplatio 250.000 evra.
Znači, po pravilniku Ministarstva ekonomije, na čijem čelu je Mlađan Dinkić, stečajni upravnik „Agroživa“ Stevan Moldovan za nekoliko meseci rada naplatio je 250.000 evra, a po okončanju restrukturiranja treba da naplati još 500.000 evra.
Hajde da ne pričamo o onome što treba da naplati, nego o ovome što je naplatio. Obraćam se prisutnom ministru i čitavoj javnosti Srbije. Toliko dva službenika u opštinskoj administraciji zarade za čitav život. Za nekoliko meseci rada stečajnog upravnika – to je čitav život dvojice službenika u lokalnoj administraciji. Kako? Ljudi imaju, recimo, 250 evra platu, to je 3.000 evra na godišnjem nivou, za 40 godina rada to je 120.000 evra, a čovek je naplatio 250.000 evra. Čemu onda ove smešne priče o racionalizaciji?
Još jedno pitanje. Zašto racionalizacijom nisu obuhvaćena lokalna javna preduzeća? Stalno pominjem Obrenovac, jer tamo živim i toga se ne stidim, time se ponosim. Kada je DOS 2001. godine preuzeo vlast i kada su na vlasti bile DS i DHHS u Obrenovcu su bila tri javna preduzeća.
Danas postoji devet javnih preduzeća. Ta javna preduzeća imaju, pored direktora, zamenike direktora, pa pomoćnike, pa upravne odbore, pa nadzorne odbore, pa komisije. To je nekoliko stotina ljudi na budžetu, a da ne govorim koliko se povećao broj zaposlenih u raznim javnim preduzećima za vreme trajanja one dve prethodne vlade – praktično duplo.
Identičan primer je, recimo, u Ministarstvu pravde. Za vreme vlade Vojislava Koštunice broj zaposlenih pod onim delom budžeta Ministarstva pravde povećao se za 2.400 ljudi. Prema tome, treba zadovoljiti razne partijske apetite, razne koalicione obaveze a mi ovde vodimo smešne razgovore o racionalizaciji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, posle njega narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da je racionalizacija državne administracije, odnosno smanjenje troškova, rashoda u ovom trenutku, po našem mišljenju, realnija i prihvatljivija opcija od povećanja nameta, poreza, doprinosa, odnosno racionalizacija državne administracije u ovom trenutku je bolji način da se nadomeste nedostaci u budžetu, nego da se to čini kroz povećanje PDV ili smanjenje penzija, odnosno plata. Dakle, svakako je realnija opcija smanjenje troškova, odnosno rashoda. Naravno da ovo ne treba shvatiti kao cilj, nego kao nuždu da bi se došlo do cilja.
Podržavamo predložene zakone, jer jasno vidimo da Srbija mora odlučno da izađe sa smanjenjem javne potrošnje. Racionalizacija državne administracije zapravo treba da donese, na jedan realan način, smanjenje preglomazne birokratije, zaustavljanje zapošljavanja u administraciji.
To bi, u stvari, bio prvi korak ka nečemu što bi se moglo definisati kao efikasan državni aparat. Veoma je važno da racionalizacija bude sprovedena uz najmanji stepen negativnih efekata, ukoliko je to moguće naravno.
Naravno da smo svesni koliko je danas teško nekoga ostaviti bez posla, ali, s druge strane, ukoliko ova mera doprinosi uštedi na nivou države, što je u ovom trenutku prioritet prioriteta i ukoliko se deo ušteđenih sredstava uloži, recimo, u infrastrukturne projekte, što opet znači otvaranje novih radnih mesta, onda su ovi predlozi za nas prihvatljivi.
Naravno da se mora voditi računa o tome da i ministarstva i lokalne samouprave moraju da funkcionišu. Više puta do sada smo isticali i insistirali na dogovoru Vlade i sindikata. Još jednom želim da kažem da je za nas prihvatljiv svaki dogovor koji se napravi između Vlade RS i sindikata po pitanju racionalizacije državne administracije.
Kada je reč, konkretno, o Predlogu zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, neka pozitivna rešenja su da se usavrši postojeći sistem u državnoj upravi i otklone odgovarajući nedostaci. Glavni efekat je svakako u tome da se smanje rashodi budžeta.
Uz to, ovaj predlog donosi i neka bolja rešenja u odnosu na postojeća, stimuliše usavršavanje zaposlenih i donosi mogućnost napredovanja. Zbog toga ga karakterišem kao stimulativan. Zatim, uz interni konkurs utvrđuje se obaveza da se za određena mesta ide na javne konkurse; ubuduće će ne samo služba za upravljanje ljudskim resursima, već i nadležni organi u upravi da raspisuju konkurs.
Članom 35. su razređene odredbe važećeg zakona za državne službenike kada je reč o dodatnom obrazovanju, odnosno postoji mogućnost premeštanja na bolje radno mesto. Član 37. uvodi institut ugovora o stručnom osposobljavanju nezaposlenih lica, što opet omogućava sticanje radnog iskustva i polaganje državnog ispita.
Kada je reč o drugom zakonskom predlogu, suština je da se utvrđuje maksimalan broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Cela ova zakonska regulativa utvrdila je jasan kriterijum – četiri zaposlena na 1000 stanovnika. Iz zakonskog obrazloženja se vidi da se može oceniti da će i ovaj zakonski predlog dati efekte u smislu smanjenja budžetskih rashoda.
Međutim, čini nam se da je primenjen jedan matematičko-finansijski pristup, koji će smanjiti broj zaposlenih, ali neće suštinski rešiti probleme administracije. Razumemo ovaj potez, ali nama je potrebno suštinsko rešavanje ovog pitanja. Nije baš najbolje krenuti od zaposlenih, ali u ovom trenutku je to nešto što je nužnost; potrebno je nastaviti racionalizaciju i nastaviti sa institucijama.
Činjenica je da je Srbija nekoliko puta menjala svoj državni status. Zbog promene statusa je došlo do umnožavanja institucija – zadržane su postojeće, formirane neke nove institucije.
Ako želimo ozbiljnu reformu javnog sektora, i to na osnovu dva kriterijuma, našeg ustavnog opredeljenja i opredeljenja kakvu državu želimo, treba da napravimo, između ostalog, i jasnu kritičku ocenu, nakon usvajanja ovih predloženih zakonskih rešenja, koje su institucije potrebne, ima li institucija koje se mogu ukinuti ili spajati po funkcijama, jer institucije imaju funkcije, a za obavljanje funkcija su potrebni zaposleni.
Praksa nekih zemalja koje su sprovodile reformu državne administracije i javnog sektora jasno govori šta je potrebno – potreban je jedinstven program, saglasnost svih relevantnih političkih subjekata na političkoj sceni i, što je suštinski jako važno, reforma ne može da bude sprovedena odmah, jer to je dugoročan proces. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, posle njega narodna poslanica Gorica Mojović.

 Hvala, predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ni krivi ni dužni danas ste ovde, a nema onih kojima bih hteo da se obratim. Ali, mnogo je bolje da se obratim građanima Srbije.
Pokušaću da u ovom govoru, za razliku od mnogih mojih prethodnika, budem što jednostavniji u ovome što imam reći da bi građani shvatili šta se pred nama nalazi, šta bi možda trebalo da bude, a nije.
Dakle, pred nama imamo dva zakona: jedan ima za cilj da pomogne Vladi da otpusti jedan broj službenika u državnoj republičkoj administraciji; drugi zakon ima za cilj da natera jedinice lokalne samouprave da otpuste jedan broj svojih zaposlenih.
Treći zakon o kome se danas raspravlja je zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, koji ima za cilj da poboljša neke stvari, u čemu je delimično uspeo.
U drugom delu tog zakona postoji odredba koja pokušava da kaže kako je Vlada nemoćna da reši pitanje konkursa i postavljenja ljudi na položaje, pa čitav konkursni postupak odlaže za još neko određeno vreme, što će biti predmet posebnog osvrta našeg kolege gospodina Jovana Palalića.
Prva dva zakona koja sam pomenuo proizvod su želje Vlade da na neki način napravi jedan marketinški trik, upućen pre svega MMF-u i delu domaće javnosti na koji se očigledno oslanjaju, jer misle da su građani krvožedni prema zaposlenima u republičkoj administraciji, pa jedva čekaju da ih neko masakrira.
Verujte mi, dame i gospodo, da ste tu grdno pogrešili. Ljudi se identifikuju sa problemima drugih ljudi. Mi ćemo vrlo brzo ovde dokazati da se na radi ni o kakvim zlikovcima, ljudima koji vire birokratski iz nekih kancelarija, palacaju dvokrakim jezicima i maltretiraju građane, nego zapravo o nesrećnim ljudima čiji prosek primanja ne prelazi 30.000 dinara, koji time izdržavaju svoje porodice i koji nisu krivi zbog toga što ste vi smislili da u zakonu koji ste predložili, a koji je inače leks specijalis u odnosu na ovaj nesrećni Zakon o državnim službenicima, napišete da će do tog otpuštanja doći ovakvim mehanizmom. Sada ću ga objasniti.
Dakle, kada se rukovodiocu neke službe ili nekog organa državne uprave neki od službenika ne sviđa, ili lično, ili zbog toga što misli da ga je dovela neka partija svojevremeno, koja se njemu ne dopada, ili čovek pošteno radi svoj posao za male pare, a nije spreman da sluša svakojake glupe političke instrukcije i naloge, pa vam se zameri, onda ćete vi tog čoveka ili ženu koja radi u republičkoj administraciji oceniti ocenom „ne zadovoljava“. Jer, po nekom zakonu, ovom o državnim službenicima, postoji sistem ocenjivanja u državnoj upravi i po tom sistemu može da se ocenjuje na sledeći način: „ne zadovoljava“, „zadovoljava“, „ističe se“ i „naročito se ističe“.
To ocenjivanje, pre svega, imalo je za cilj da se na taj način filtriraju kadrovi koji mogu napredovati u službi. Naravno, kao u ogledalu, posledica nemogućnosti napredovanja kroz loše ocene pretpostavlja izvesno nazadovanje u službi. To je bila ideja. Vi ste se setili kako to da operacionalizujete u cilju otpuštanja ljudi – tako što ste napravili leks specijalis. Ova dva zakona, pre svega zakon o otpuštanju ljudi iz republičke administracije, jer ga tako treba nazvati, ima sledeći mehanizam.
Zašto je on leks specijalis i šta znači leks specijalis, zbog građana? To je zakon koji na nešto drugačiji način reguliše neku materiju, neki društveni odnos, nego što to radi krovni zakon. Taj krovni zakon kaže sledeće: kada budete, kao zaposleno lice, podvrgnuti oceni pretpostavljenog, onda se vi na to možete žaliti, pa onda onaj ko odlučuje o vašoj žalbi razmatra, pored toga da li je zakonito odluka doneta, i to da li je celishodno doneta odluka i da li je taj neko ko vas je ocenio bio u pravu što vas je ocenio loše.
Vi ste smislili „fenomenalnu“ stvar – kod vanrednog ocenjivanja, a u smislu otpuštanja radnika, taj zaposleni u državnoj administraciji nema pravo da se žali, nego je odluka konačna. Taj neko će moći samo da napiše tužbu sudu u upravnom sporu. Da se ne bismo lagali, tužba sudu u upravnom sporu ne bavi se, niti se upravni spor bavi celishodnošću odluke. Nijednog trenutka sud neće ispitivati da li je pretpostavljani neopravdano ocenio nekoga ocenom „ne zadovoljava“, jer to nije predmet spora. Predmet spora je samo zakonitost donetog rešenja, pre svega sa aspekta procedure – da li je doneto od ovlašćenog lica, da li je ispoštovana procedura u skladu sa zakonom, i tu je kraj.
Drugim rečima, ono što ste vi napisali u zakonu da je alternativni vid načina smanjenja broja zaposlenih, a to je promena sistematizacije, situacija u kojoj će ljudi zbog promenjene sistematizacije biti neraspoređeni, pa samim tim zaslužiti pravo na otpremninu, to ne da je sekundarno, nego je samo fore radi napisano u ovom zakonu. Do toga nikada neće ni doći. To je zavaravanje ljudi. To je zavaravanje ljudi koji pripadaju sindikatima i brane sopstvene interese.
Mi smo te ljude primili i razgovarali smo sa njima. Naravno, skrenuta nam je pažnja na to i mi sada javnosti skrećemo pažnju na to.
Dakle, to što ste napisali da ćete menjati sistematizaciju i da će ljudi dobijati otpremnine, kao što je ovde bilo rečeno juče od strane Mlađana Dinkića, to je laž.
Vi to nećete uraditi. Vi ćete ljude otpuštati besomučno, ocenjivanjem „ne zadovoljava“, gde čovek dobija šut kartu i knjižicu u ruke i može da se žali Bogu ocu, može da se žali sudu u Strazburu, jer će mu sva sredstva za žalbu ili pravni lekovi za ono što mu se desilo ovde biti iscrpljena istog trenutka.
Način na koji se vi sa njima obračunavate podseća me na ono što je Sjenkijevič pisao u delu „Kvo vadis“ kada je opisao Nerona koji je zapalio Rim. Vi ste zapalili državu, dame i gospodo iz Vlade. Vi ste uništili i razorili ovu zemlju i to radite i dalje. Onda vam za svaku nevolju koju napravite sami sebi treba dežurni krivac. Sad ste našli krivca u 3.000 državnih službenika i ne znam koliko službenika lokalne administracije. Pa da, bacite ih lavovima, spalite ih na lomači, ubijte ih. Zašto ih kinjite na ovaj način?
Ja vam ovde ne govorim o tome kako treba da izgleda državna administracija i koji broj zaposlenih treba da ima, to je druga priča, ali to se na drugi način rešava.
Pošto vi nijednog trenutka niste dokazali Narodnoj skupštini i građanima da ste na racionalni način došli do broja 28.400 onih koji treba da ostanu, nema dokaza za to, ni jednog jedinog, sem toga što nam je to tek tako palo na pamet, onda to govori za sve. Ta činjenica govori o svemu.
Ta činjenica govori da ste rešili odokativno da razrežete jednu cifru da biste se nekome dodvorili, da biste napravili prljavi marketinški trik vaše vlade u datom trenutku, a tu posledicu će trpeti nevini ljudi na svojim leđima.
Ne samo što je profesor Zoran Šami na početku ukazao da se time matematički ne dobija ništa, u smislu zaštite budžeta i crne rupe koju već mesecima pravite, nego je i Mlađan Dinkić u svome obraćanju prvog dana rekao da su uštede beznačajne u odnosu na druge efekte. Ako ne verujete, evo, uzmite stenogram. I ovi koji su tu, beznačajni, a nisu ministri, prevrću očima, a ne znam zašto su došli, treba to da znaju. Uzmite stenogram i pogledajte šta je rekao vaš ministar – da su beznačajne uštede u odnosu na druge efekte koje ovi zakoni imaju.
O tim efektima je govorio na sledeći način, krajnje banalno: imamo tri šaltera, neko će sada da potroši četiri sata obilazeći tri šaltera, a mi ćemo učiniti da sve to završi na jednom šalteru, dunkve - otpustite radnike sa prva dva.
To što niste doneli ni jedan jedini propis, ili predložili ovoj skupštini, kako bi se stvorile mogućnosti po zakonima iz različitih oblasti da se ne obilaze tri šaltera, to nikom ništa. Kako je to moguće? Kako je moguće da tako radite?
Mi smo vama predložili nešto drugo, što vi nećete da prihvatite zato što ste se zajapurili, zato što ste navrli da jednu stvar obavite na naopak način, zato što ste navrli da dokazujete svoju ispravnost tako što likvidirate ljude. To je ono što ćete vi da radite.
Mi smo vama predložili nešto drugo – dođite do racionalnog broja koji je potreban državnoj administraciji na taj način što će ministarstva kao državni organi, agencije i druge službe i organizacije upodobljene državnim organima, po zakonu, dostaviti svoje potrebe, način na koji rade; tako što ćete dostaviti predloge sistemskih zakona koji bi na drugi način rešili ovu materiju; tako što ćete izneti strategiju; tako što ćete formirati komisiju koja bi to utvrdila u saglasju sa sindikatima; ne moraju se sindikati u svemu poslušati, ali je nefer ne konsultovati ih. Tako bi se došlo do racionalne brojke, za koju mi sada ne znamo, a ne znate ni vi, da ste još toliki, da li je manja od ove brojke koju ste vi pomenuli ili je veća.
Tek na osnovu toga možete krenuti u određeni postupak, koji ne može da likvidira određena ustavna prava. Ne možete likvidirati član 12. Ustava u zakonu o broju službenika u lokalnoj administraciji tako što ćete pretiti lokalnim administracijama šta će dobiti, a šta neće ako ne poslušaju. To je nemoguće po Ustavu, dame i gospodo. Da li ste vi svesni toga?
Nemoguće je da likvidirate takođe, po tom istom Ustavu i po principima koje taj Ustav zastupa, pravo na žalbu, u ovom konkretnom slučaju iznoseći lex specialis. Da li ste vi normalni? To se ne radi.
Vi ste rešili da napravite jeftin marketinški trik prema spolja i prema iznutra i baš vas briga da li će to nekoga pogoditi. Tih 3.000 ljudi imaju svoje porodice, imaju svoje prijatelje. Oni su vesnik otpuštanja u drugim delatnostima. Neka se ljudi koji rade u zdravstvu ne smeju ovome, jer će ih sutradan to dočekati, i ljudi koji rade u školstvu.
Zašto? Zato što vi nemate nikakav koncept, nemate nikakvu ideju. Vi imate samo dnevnopolitičku ideju kako ćete običnom likvidacijom da zadovoljite svoje momentalne političke interese i pritiske koji dolaze od određenih međunarodnih organizacija, koje će vam navodno dati pare, a koje ćete vi upotrebljavati ne za investiciju i proizvodnju, nego za popunjavanje crnih budžetskih rupa.
Nije tačno da će ovo smanjenje zaposlenih na bilo koji način ublažiti državni deficit, budžetski deficit. To nije tačno, to matematički nije tačno i to vam je dokazano danas u raspravi.
Postavlja se samo pitanje - šta vi radite? Ako prihvatite naše amandmane i pretvorite ova dva zakona u zakon o postupku za određivanje broja zaposlenih, to je nešto čime bismo mi bili zadovoljni, jer smo svesni, onoliko koliko su i svi građani svesni, da se državna administracija, pa i lokalna administracija mora dovesti u red. To se mora uraditi na racionalan način, a to je ono, dame i gospodo, što vi ne radite. Ovo što ste nam ovde predložili je protivustavno u formalnom smislu, a u suštinskom smislu, u materijalnom smislu je katastrofa, bedno. To je sve što možemo reći o ovim vašim predlozima zakona.
Nije ni čudo što ovi drugi ministri nisu ovde, što su vas, gospodine Ljajiću, danas doveli, zato što ljudi ne mogu da izdrže. Ko bi izdržao tako nešto? Čitao sam, od Trankvila, od Svetonija i ostalih, da je i Neron spaljujući hrišćane neki put okretao glavu jer nije mogao da gleda one muke koje su se dešavale u areni.

Reč ima narodna poslanica Gorica Mojović, a posle nje narodni poslanik Zoran Krasić.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o ova dva zakona koji se odnose na određivanje maksimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji i lokalnoj samoupravi i o tome kako se oni reflektuju na oblast kulture. S tim u vezi, imam jedno pitanje i jednu pohvalu.
Pitanje se odnosi na sledeću okolnost – zakon o ograničavanju i određivanju maksimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji ne odnosi se na ustanove kulture, a kad je u pitanju lokalna administracija obuhvaćene su i ustanove kulture. Mislim da pravljenje razlike između ustanova kulture čiji osnivač je Republika i onih čiji je osnivač lokalna samouprava nije dobro iz više razloga.
Prvo, u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika ima oko 2.400 zaposlenih; u ustanovama kulture čiji su osnivači lokalne samouprave ima ih približno toliko. Inače je vrlo dobro poznato da u mnogim ustanovama kulture čiji je osnivač Republika ima zaista viška zaposlenih. Da navedem samo primer čuvenog Narodnog pozorišta, koje ima više zaposlenih nego deset pozorišta čiji je osnivač grad Beograd. To nije dobro iz tog razloga. Nije dobro i zato što se najveći broj republičkih ustanova kulture nalazi u Beogradu, pa sad imamo situaciju da npr. u Narodnom pozorištu važe jedna pravila i propisi, a stotinak metara dalje, u Pozorištu na Terazijama ili u Ateljeu 212, važe druga pravila i propisi.
Ovo nije jednini zakon po kome se razlikuju načini poslovanja ustanova kulture čiji je osnivač lokalna samouprava ili Republika Srbija. To je to pitanje, zašto se uspostavljaju takve razlike.
Pohvala se odnosi na član 3. zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, zato što je tim članom 3. predviđeno da oblast kulture bude izuzeta iz obaveze da može po ugovorima i po različitim osnovama na određeno vreme biti zaposleno više od 10% u odnosu na broj stalno zaposlenih. To nije samo zbog prirode delatnosti kulture, nego i iz drugih razloga. Nedavno smo doneli Zakon o kulturi koji predviđa da najveći broj zaposlenih u kulturi bude upravo zaposlen po ugovorima. To je bitan razlog.
Drugi bitan razlog je što bi, ukoliko ne bi bilo ovog izuzeća, nakon usvajanja ovog zakona prestale sa radom mnoge ustanove kulture. Navešću neke primere. Jedina muzička agencija u Srbiji „Jugokoncert“ ima petnaest stalno zaposlenih, zaposlenih na neodređeno vreme. Godišnje organizuje preko dve stotine koncerata. Naravno, sa svim učesnicima tih koncerata potpisuje ugovore. Da ne pominjem „Bemus“, na kome učestvuje po stotinu i dve stotine umetnika sa kojima se takođe potpisuju ugovori. Ako ne bi bila izuzeta, definitivno bi aktivnost „Jugokoncerta“ morala da prestane.
Da pomenem, na primer, Zvezdara teatar, Pozorištance „Puž“, koji imaju po petnaest, odnosno dvadeset zaposlenih, a čitav njihov repertoar se zasniva upravo na angažovanju umetnika i ljudi po ugovorima.
Sve u svemu, smatram da ova odredba kojom se kultura izuzima, odnosno ova alineja kojom se kultura izuzima iz ove obaveze od 10% nije privilegija, nego podržavanje jedne bitne intencije, jednog novog modela organizovanja u oblasti kulture, gde je u stvari broj stalno zaposlenih sveden na minimalnu meru, a gde su svi ostali, upravo zbog prirode te delatnosti, angažovani po ugovorima.
Da zaključim, smatram da će primena ovih zakona umnogome zavisiti, mnogi su o tome govorili, od poštenja i odgovornosti, mogli bismo uslovno reći, poslodavaca, tj. odgovornih ljudi u državnoj upravi i u lokalnoj samoupravi, ali, naravno, vreme je i da zaposleni u upravi shvate da stolice zaposlenih u državnoj upravi nisu baš tako stabilne i udobne, već da mogu da budu i klimave i da žuljaju.
Prema tome, iz svih ovih razloga Poslanička grupa ZES, kojoj pripadam, glasaće za ove zakone, nadajući se da će jedan broj amandmana koje su podneli poslanici Narodne skupštine Republike Srbije biti usvojen. Hvala.