Reč ima narodni poslanik Elena Božić-Talijan, posle nje, narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.
Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova, osnovno pitanje koje se postavlja je – kako da se obezbedi primena zakona, koji u većem delu treba da bude poboljšan amandmanima, i kako će se prava koja se odnose na ravnopravnost polova, koja jemči i Ustav, zaštititi praktično, a ne samo teorijski?
Osnovni problem ovog predloga zakona, kao i mnogih drugih koje je usvojila vladajuća većina, jeste činjenica da se oni usvajaju samo zato što su uslov za neki neizvesni ulazak u EU, a ne zato što se suštinski teži dostizanju određenih standarda. To dovodi do toga da se zakoni samo prepisuju, da se ne uzimaju u obzir specifičnosti naše zemlje i da se ne stvaraju uslovi za primenu zakona, pa je to razlog što oni ostaju samo mrtvo slovo na papiru.
Ovaj režim se samo deklarativno zalaže za određene tekovine i vrednosti, pa tako i za ravnopravnost polova, a ništa ne čini da obezbedi uslove za postizanje ravnopravnosti polova. Ovakav odnos vlasti doveo je do toga da danas nema nikakvog pomaka u razbijanju stereotipa da postizanje ravnopravnosti polova nije ženski problem i nije žensko pitanje, već je to društveno pitanje.
To je i etičko pitanje, jer kako jedno društvo može da dozvoli i da toleriše da jedan deo populacije ima manje mogućnosti, manja prava, ili da mu se ugrožavaju i krše osnovna ljudska prava? Oni koji sebe predstavljaju kao neprikosnovene borce za uvođenje evropskih standarda, evo, punih devet godina nisu uspeli da donesu glavni mehanizam za postizanje ravnopravnosti polova i predlog zakona tek danas imamo na dnevnom redu.
Treba, takođe, naglasiti da postizanje ravnopravnosti polova ne sme da zavisi od političke volje, već predstavlja obavezu za svaku vlast, jer je ravnopravnost polova kao osnovno ljudsko pravo garantovano i Ustavom Republike Srbije.
Predlog zakona o ravnopravnosti polova ne može se posmatrati izolovano, već u kontekstu uslova koji omogućavaju ili onemogućavaju njegovo sprovođenje i, uopšte, postizanje ravnopravnosti polova, a koje treba da obezbedi Vlada. Zato ovaj predlog zakona treba posmatrati u odnosu na već donete strategije koje regulišu ovu materiju, kao i u odnosu na neophodne izmene u pojedinim zakonima koje je odavno trebalo usvojiti, kako bi se obezbedili mehanizmi za postizanje jednakih mogućnosti i prava žena i muškaraca u poslovnoj, porodičnoj i društvenoj sferi. To bi bio kontekst koji treba da stvori uslove i za sprovođenje ovog zakona.
Pitanje ravnopravnosti polova je vrlo osetljivo, jer kada govorimo o delu populacije koji je, u većini, u lošijem položaju, a to su svakako žene, problem je što, pravno, ništa ne sprečava žene da obezbede bolji položaj u društvu, ali običaji, diskriminatorna praksa itd. onemogućavaju žene da napreduju.
Došlo se do paradoksalne situacije da je emancipacija ženama natovarila na pleća mnogo obaveza i dovela ih u nezgodnu, da ne kažem nepovoljnu poziciju da, pored posla i karijere, žene nose najveći teret i porodičnih obaveza.
S druge strane, država nije obezbedila ni minimum uslova koji bi pomogli ženama da usklade profesionalni i porodični život, kao što su npr. povećanje kapaciteta službi za staranje o deci i o starima, jer je u ovom segmentu briga prepuštena baš ženama, ili, recimo, omogućavanje fleksibilnijeg radnog odnosa majkama male dece, prilagođavanjem radnih mesta ženama koje hoće da imaju više dece itd.
Kakav je odnos vlasti od 2000. godine prema ovom složenom društvenom pitanju, ostvarenju ravnopravnosti polova, pokazuju i sledeći podaci.
Do pred kraj 2007. godine nije postojalo telo koje bi u Vladi Republike Srbije bilo zaduženo za sprovođenje politike ravnopravnosti polova. Bio je obrazovan jedino Savet za ravnopravnost polova, kao stručno savetodavno telo Vlade, 2004. godine. Tek ove godine Vlada je usvojila Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti.
Strategija predviđa da će Vlada doneti akcioni plan za sprovođenje ove strategije u roku od šest meseci od dana objavljivanja Strategije.
Do sada je prošlo osam meseci, akcioni plan još uvek nije donet. Na sajtu Vlade nisam uspela da nađem da je donet.
Međutim, i sama strategija samo potvrđuje da je Vlada ovom kompleksnom pitanju pristupila površno i da ne razume suštinu problema.
Strategija nije sveobuhvatna. Ona se bavi poboljšanjem položaja žena, ali potpuno isključuje muškarce iz ovog procesa, a od suštinskog je značaja donošenje mera koje promovišu njihovu ulogu i uključuju ih u proces postizanja ravnopravnosti. Bez potpune uključenosti muškaraca nije moguće postići ravnopravnost polova, jer ravnopravnost podrazumeva unapređenje odnosa između muškaraca i žena i postizanje balansa u raspodeli moći, resursa i odgovornosti.
Takođe, u potpunosti je zanemaren položaj muškaraca i njihova prava. Naravno da je položaj ženske populacije mnogo lošiji, da su one ugroženije, ali postizanje ravnopravnosti polova podrazumeva sprovođenje istovetnih mera i aktivnosti i ako su diskriminisana prava muškaraca, kao i u slučaju kada su diskriminisana prava žena.
Na primer, u Strategiji je posebnu pažnju trebalo posvetiti ulozi očeva u razvoju ličnosti i vaspitanju dece. Trebalo je uzeti u obzir i specifične okolnosti našeg regiona i potrebu da se kreiraju programi za psihosocijalnu pomoć muškarcima sa psihofizičkim posledicama traumatskih ratnih iskustava. Kada je u pitanju problem nasilja, potrebno je kreirati programe za psihosocijalni tretman muškaraca koji primenjuju nasilje u porodici, kao i programi za psihosocijalnu pomoć muškarcima žrtvama nasilja i trgovine osobama itd. O tome se u Strategiji ne govori, a u zakonu o ravnopravnosti polova, u članu 29, samo se načelno pominje da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere i programi namenjeni izvršiocima nasilja u porodici, u cilju sprečavanja daljeg nasilja, ništa više od toga.
Tog načelnog i apstraktnog ima dosta u ovom zakonu. Kada dođemo do konkretnog, vidimo da je realnost drugačija, da nema odgovora na pitanje kako će se sva ta prava zaštititi praktično.
Na primer, oblast rada i zapošljavanja je centralni i najvažniji deo zakona o ravnopravnosti polova, a već usvojeni Zakon o radu sadrži neka rešenja usmerena na ostvarivanje ravnopravnosti polova u oblasti rada i zapošljavanja. Zakonom o radu, koji je donet 2005. godine, kao što sami pisci Strategije konstatuju, „propisana je ravnopravnost polova u pogledu uslova zapošljavanja, izbora poziva, uslova rada, prava iz radnog odnosa, obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja, napredovanja na poslu, otkaza ugovora o radu, zabrane uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenih, odgovornosti poslodavca za nezakonito postupanje, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustvo sa rada radi posebne nege deteta i posebne zaštite od otkaza ugovora o radu“.
Dakle, da li je Zakon o radu doveo do poboljšanja položaja žena? Nije. Kako će zakon o ravnopravnosti polova da dovede do poboljšanja položaja žena u ovim važnim oblastima koje tretiraju oba zakona, a u kojima nema pomaka i poboljšanja od 2005. godine?
Dakle, norme ostaju mrtvo slovo na papiru, jer je vlast nezainteresovana da stvori uslove za njihovo sprovođenje. To se najbolje vidi na primeru zakona i strategija koji se oslanjaju jedni na druge, koji se bave istom materijom i koji treba da se dopunjuju.
Na primer, u Strategiji za poboljšanje položaja žena i postizanje rodne ravnopravnosti se ispravno konstatuje da je ''ekonomska ravnopravnost žena i muškaraca neophodna za postizanje ravnoteže u odnosima žena i muškaraca. Ukoliko nemaju jednake uslove i mogućnosti za ekonomsku samostalnost, sve druge mere za unapređenje ravnopravnosti polova imaju manje izgleda na uspeh''. Tačna konstatacija. Takođe se kao pozitivna ističe činjenica da su u Republici Srbiji u priličnoj meri očuvana prava vezana za porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta itd.
U ovoj strategiji se naglašava značaj usvajanja povezanih strateških dokumenata, pa se, pored ostalog, navode Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji, Nacionalna strategija zapošljavanja, koje podržavaju ravnopravnost na tržištu rada i predviđaju razne mere pozitivne akcije. Dakle, sve se to ističe u Strategiji za poboljšanje položaja žena.
Treba reći da u zemljama u kojima postoje već više godina, zakoni o ravnopravnosti polova u određenoj meri rešavaju problem siromaštva, kao i diskriminaciju marginalizovanih grupa. Poboljšanje socijalnog i ekonomskog položaja žena trebalo bi da bude i jedna od svrha ovog zakona, jer su one u lošijoj poziciji, a to bi, u krajnjem, vodilo i ka povećanju nataliteta.
U širem kontekstu, postizanje ravnopravnosti polova podrazumeva i postizanje socijalne sigurnosti za sve članove društva, što znači donošenje posebnih mera za zaštitu socijalno najugroženijih kategorija muškaraca i žena. To su u svojim akcionim planovima za postizanje ravnopravnosti polova definisale one zemlje koje se temeljno bave ovim problemom. Zato je Strategija za smanjenje siromaštva dokument koji je povezan s ovom materijom, mada ministar, kako je malopre rekao, misli da to sve nema nikakve veze s postizanjem ravnopravnosti polova.
Dakle, vidimo da su na papiru ispravno određeni ili prepisani iz spisa međunarodnih organizacija, EU itd. neki glavni pravci ka postizanju ravnopravnosti polova. Međutim, kod aktuelnog režima se sve svodi na puko deklarativno zalaganje, jer u praksi imamo najavu ministra Ljajića da, verovali ili ne, u našoj zemlji, u kojoj građani jedva preživljavaju, ima prostora u okviru sistema socijalne zaštite za ostvarivanje uštede od oko dve milijarde dinara u narednoj godini, i to, kako kaže ministar, uprkos činjenici da su naša socijalna davanja manja nego u zemljama EU, čak i od zemalja u regionu.
Kao što vidite, ona mogu da budu još manja. U tom smislu, ministar je odlučio da, pre svega, uštedi na porodiljama i najavio da će se promeniti osnova za utvrđivanje naknada za porodilje i da će se tu napraviti ušteda od 1,5 milijarde dinara. Malopre, ministar pokušava da objasni da ušteda od 1,5 milijarde dinara ne znači smanjenje naknade. Ne znam da li je neko razumeo matematiku ministra, ja nisam.
Ovo je posebno rđava odluka ako se ima u vidu da ste dobili preporuku da Predlogom zakona obuhvatite zahteve koje postavlja Evropska socijalna povelja u pogledu sprečavanja i otklanjanja diskriminacije po osnovu pola i unapređenja ravnopravnosti polova. To su, pored ostalih, član 8. Evropske socijalne povelje – pravo zaposlene žene na zaštitu materinstva, i član 16 – pravo porodice na socijalnu, pravnu i ekonomsku zaštitu.
Dakle, kao što sam rekla, vas suštinski ne zanimaju one tekovine, vrednosti i standardi koji bi zaista vodili ka poboljšanju položaja.
Ne znam da li treba podsećati da je demografska situacija u Srbiji alarmantna, da Srbija svake godine gubi 30.000 stanovnika i ukoliko se ovakva tendencija negativnog prirodnog priraštaja nastavi, za 50 godina u Srbiji bi bilo milion i po stanovnika manje. To su podaci Centra za demografska istraživanja.
Još jedan pokazatelj da vlast uopšte nema nameru da postavi temelje za postizanje ravnopravnosti polova jeste i činjenica da je iz ovog predloga zakona o ravnopravnosti polova izbačen institut vrednovanja kućnog rada za lica koja nisu zaposlena, koji je bio sastavni deo predloga zakona koji ste vi dorađivali i prerađivali.
Radi se o sledećem. Briga o kućnim poslovima je obaveza, uglavnom, žena, i to posebno onih nezaposlenih. Za svoj rad u kući one ne dobijaju nikakvu nadoknadu.
U prethodnom predlogu zakona je postojalo rešenje da ova lica imaju pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući, pod uslovom da nisu zdravstveno osigurana po nekom drugom osnovu. Dakle, to je izbačeno iz ovog zakona.
Član 24. Predloga zakona načelno se bavi zdravstvenom zaštitom, ističući šta obuhvata zdravstvena zaštita žena, i ima nameru da predstavi da postoji briga za zdravlje žena, posebno za reproduktivno zdravlje. To se ističe i u Strategiji. Pre svega, ovde je pogrešno što se akcenat stavlja samo na zdravlje žena, a zanemaruju se muškarci. Ovu materiju treba da reguliše Zakon o zdravstvenoj zaštiti, ali je to još jedan dobar primer da se ilustruje puko deklarativno zalaganje vlasti i da se pokaže da ne postoji nikakva briga o zdravlju ni žena, niti muškaraca, jer sve piše na papiru, ali ničega nema u praksi.
Mi ćemo ovde ukazati na osnovne probleme kada je u pitanju reproduktivno zdravlje i istaći za šta se u tom smislu zalaže SRS. Inače, pravo na reproduktivno zdravlje danas spada u domen osnovnih ljudskih prava. Da zaista postoji ikakva briga vlasti, već bi bile usvojene izmene Zakona o zaštiti zdravlja koje bi obezbedile poboljšanje dostupnosti usluga koje su u vezi s reproduktivnim zdravljem žena i muškaraca. Uzimajući u obzir specifične zdravstvene potrebe žena i muškaraca, to bi podrazumevalo, kada su u pitanju žene, uvođenje sistematskog skrininga za rano otkrivanje raka grlića materice i raka dojke. To bi trebalo da bude obavezan deo primarne zdravstvene zaštite. Kada su u pitanju muškarci, to bi bile mere za prevenciju raka prostate. Jedna od mera kojom se vodi briga o reproduktivnom zdravlju žena i muškaraca bila bi besplatna kontracepcija za adolescente.
Takođe, SRS smatra da je neophodno da kompletna standardna usluga kod porođaja bude besplatna. Sada se ženama u beogradskim bolnicama, u Višegradskoj ulici i u ulici Narodnog fronta, naplaćuje epiduralna anestezija 30.000 dinara. Epiduralna anestezija ne može da spada u vanstandardne usluge i ne može da se naplaćuje, kao što ne može da se naplaćuje prisustvo oca porođaju. Jedino što može da se naplaćuje, to je luksuz, na primer, bolje smeštajne mogućnosti itd., ali ne ove elementarne usluge.
Žene su onemogućene i da biraju akušera; ako hoće da izabere svog akušera, žena mora da plati 40.000. Prekid trudnoće, svakako, nije pravilan vid planiranja porodice, ali jeste problem kada se naplaćuje 28.000 dinara. Gde će i kod koga će da idu one žene koje nemaju novac, a koje se odluče za prekid trudnoće, i do kakvih posledica to može da dovede?
Obezbeđivanje kvalitetne usluge za planiranje porodice i lečenje neplodnosti je još jedna lepa fraza iz Strategije, koju u stvarnosti malo ko može da priušti, jer je lečenje neplodnosti veoma skupo, pogotovo vantelesna oplodnja.
Član 29. Predloga zakona definiše antidiskriminacione mere i programe u cilju suzbijanja nasilja u porodici, eliminisanja predrasuda i podizanja svesti javnosti o ovom pitanju. Nasilje nad ženama jeste ozbiljan društveni problem. Slučajevi nasilja predstavljaju povredu ljudskih prava, međutim, dosadašnji rezultati ove, a i prethodnih vlada, od 2000. godine, na polju suzbijanja nasilja nad ženama su veoma slabi. Zapostavlja se čak i ono što je jednostavno uraditi, a to su izmene Krivičnog zakonika.
Nedopustivo je da se vodi takva kaznena politika koja štiti nasilnika, a žrtva ostaje nezaštićena. Kazne za krivična dela nasilja u porodici su blage, a i sami sudovi vode blagu kaznenu politiku i izriču kazne koje su bliže zakonskom minimumu.
Dakle, neophodno je pooštravanje krivičnih sankcija i na normativnom planu i u sudskoj praksi. Jedino ostaje pitanje, zašto to do sada nije urađeno?
SRS će kroz amandmane pokazati na koji način treba promeniti ovaj predlog zakona, ali ostaje suštinsko pitanje – kako će se obezbediti primena zakona?
Po svemu sudeći, s ovim zakonom će biti isto što i s Ustavom i Poslovnikom, koje vi brutalno kršite kad god vam je to politički oportuno, a to smo na svojoj koži najbolje osetile koleginica Lidija Dimitrijević i ja. Nama vladajuća većina, odnosno Administrativni odbor, ne dozvoljava da podnesemo ostavke na mandat narodnog poslanika, tako da smo došle u situaciju da smo taoci samovolje vladajuće većine i da nas ona primorava da budemo poslanici protiv svoje volje.
To je skandalozno i neverovatno i nije se desilo ni u jednom parlamentu u svetu, ali to je, nažalost, moguće u Srbiji koju vodi ovaj režim. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.

Poštovane dame i gospodo, slažem se s nekim stavovima koji su ovde izneseni. Tačno je, ministra nema, državna sekretarka je ovde i saradnica iz Ministarstva, pa, kako reče koleginica Donka Banović, sudeći po tome, žene su jači pol.
Jedan kolega je rekao da postoje različite statistike i da bi neke išle u korist muškarcima, odnosno da bi neke išle u korist ženama. Recimo, od 20 prijavljenih osoba koje žele da govore o ovom zakonu, sedam je muškaraca. Dakle, muškarci su ovde manje zastupljeni pol i fakat je da su žene mnogo više zainteresovane da u Srbiji brane prava žena.
Šta iz toga možemo zaključiti? Da je potrebno da bude veći broj političarki, jer ukoliko bi žene u Srbiji čekale da muškarci zastupaju njihove interese, morale bi čekati bar duplo duže.
Govorim u svoje lično ime i u ime stranke G17 plus, koja može da se pohvali da je lider u ovoj oblasti, ne samo što se tiče zastupanja prava žena, već što se tiče ostvarivanja prava žena, pre svega, kada govorimo o političkim pravima žena. Zašto? Zato što je G17 plus stranka koja je prva u Parlament uvela 30% žena, onda kada nije bilo ni obaveze da se na izbornim listama nađe 30% žena. To je bilo 2004. godine, pre nego što je ovakav zakon o izboru narodnih poslanika donesen. Danas poslanička grupa G17 plus u svom sastavu ima 32% žena.
Što se tiče organa naše stranke, situacija nije ništa lošija, naprotiv, bolja je. Naime, u predsedništvu stranke G17 plus, od 17 članova, sedam su žene, što iznosi 41%, a od četiri potpredsednika stranke, tri su žene, što iznosi 75%. Šef Poslaničke grupe je žena.
Dali smo ženu potpredsednicu Vlade, a u statutu naše stranke postoji obaveza da se u svim organima nalazi bar 30% manje zastupljenog pola. Zbog toga verujem da smo apsolutno pozvani kao poslanička grupa da podržimo jedan ovakav zakon i da pokušamo da ga učinimo još boljim, što smo i probali, preko amandmana.
Ovo je moj treći mandat u Skupštini i od početka, kroz sva tri mandata, u Skupštini se vodila rasprava o tome da li je nama potreban poseban zakon o zaštiti ravnopravnog položaja žena i muškaraca i da li su zaista žene u Srbiji diskriminisane, da li se one nalaze u lošijem položaju od muškaraca. Danas smo mogli čuti različite ideje o tome. Neki su tvrdili da situacija nije takva, da su žene u Srbiji i do sada imale potpuno jednaka prava kao i muškarci.
Ja bih se s tim složila u izvesnoj meri, imajući u vidu činjenicu da živimo u zemlji u kojoj su naše majke, u nekoj socijalističkoj prošlosti, zaista uživale mnogo veći obim ženskih prava nego što je to bilo moguće u mnogim zemljama Evrope i u mnogim zemljama sveta. To je činjenica.
Mi to nasleđe baštinimo i to je jedna dobra polazna osnova za sve nas i, rekla bih, za naše kćeri i naše unuke. To je vreme u kome su žene mogle da se obrazuju jednako kao i muškarci, to je vreme u kome su žene podsticane da rade, da se zapošljavaju, a ne da ostaju kod kuće. To je vreme u kojem je ženama bilo dozvoljeno da slobodno planiraju porodicu, vreme u kojem po zidovima nisu ispisivane parole da je abortus ubistvo.
Međutim, vremena se menjaju. Zašto nama sada treba zakon? Bar iz dva razloga. Prvi je zato što je, uprkos svim ovim pravima o kojima sam govorila, uvek postojao jedan vid skrivene diskriminacije nad ženama. U čemu se on ogledao?
Kao što smo već imali prilike da čujemo, u oblasti zapošljavanja je često bilo situacija u kojima su žene diskriminisane i postavljana su im dodatna pitanja; ili su diskriminisane po osnovi svojih porodičnih planova, ili po osnovi svojih godina, ili po osnovi izgleda. Postojali su razni prikriveni oblici diskriminacije.
Želim javno da kažem, mada ću to reći, verovatno, za one koji nas budu gledali negde noćas u tri, da, recimo, naša avio-kompanija JAT nema zaposlenu nijednu ženu pilota. Mi smo pre par godina imali posetu ovde u Parlamentu žena pilota. U Srbiji one postoje, jako su sposobne i jako su dobro istrenirane i obučene. Nije im bilo lako da prođu kroz ovu obuku, ali nikada nijedna nije uspela da prođe konkurs, nikada nijedna uspela da se zaposli kao pilot, što ne znači da im to nije pošlo za rukom u nekim drugim zemljama. Dakle, naše žene piloti pilotiraju avionima švajcarskih kompanija, nekih drugih svetskih kompanija, ali ovde u Srbiji to nije bilo moguće.
Žene u Srbiji su profesionalno često nevidljive i ja se tu zalažem apsolutno za korišćenje i rodno senzitivnog jezika, jer verujem da i profesije treba da se kažu u ženskom rodu. Nisu promenljivi samo oni jezici koji su mrtvi. To za Srbiju, srećom, ne važi. Dakle, jezik je jedna živa i promenljiva tvorevina.
Postoje reči s različitim značenjem koje su iste u našem jeziku i to je nešto što je prihvatljivo. Pitanje je samo da li želite da to uradite ili ne želite i koja je svrha toga. Apsolutno se zalažem da žene budu vidljive i na ovaj način.
Kako se žene prikazuju u javnosti, kako su prikazane u udžbenicima, kako se prikazuju, recimo, u reklamama, mislim da je to nešto što svi znamo. Ako gledate prosečnu srpsku reklamu, žena je prikazana kao osoba kojoj je jako stalo da dobro izgleda, pažljivo bira šampone za kosu i jako joj je stalo da ima bujnu i rastresitu kosu, zbog koje će je muškarci primetiti. Naravno, važno joj je da se dobro uda, i to za onog muškarca koji rešava sudbinu svetskih problema pijući pivo. Kada se srećno uda, onda je očajna ukoliko nije odstranila neku fleku, ili je, naprotiv, veoma srećna ukoliko je uspela da košulja njenog muškarca i dalje bude dovoljno crna. To je slika o ženama u našim reklamama, u našim medijima, u našoj javnosti.
Ženski časopisi, uglavnom, govore o lepoti ili daju dobre recepte za to kako biti dobra domaćica.
Drugi razlog, osim one prikrivene diskriminacije o kojoj sam govorila, svakako je povratak tradicionalnih i patrijarhalnih obrazaca u naše društvo koji, bojim se, pretenduju da budu dominantni, kao i uticaj crkve i širenja uticaja crkve na javnu sferu i obrazovni sistem.
Zašto to nije dobro? Zato što nijedna religija, ma koja bila, nije donela mnogo dobra ženskim pravima.
Uveli smo veronauku u škole i time omogućili da naše devojčice i naši dečaci uče o tome kako je žena biće drugog reda, da uče o tome kako je žena nastala iz jednog dela muškarca, to nije srce ili mozak, nego jedan mnogo značajniji deo – rebro, ali kada je već ostala tu da mu pravi društvo i da zadovoljava neke druge potrebe, ona je zagrizla jabuku greha i žena je, po tim učenjima, ta koja je odgovorna za greh čitavog čovečanstva. Naravno da je seks nešto što je dozvoljeno samo u svrhu rađanja dece.
Moram da kažem još jedan svoj utisak iz jedne emisije na nekoj od naših televizija, kada je jedan, inače, ugledan profesor, koga sam do tada veoma poštovala, govorio o tome kako je jedna nesrećna devojčica, pod pretnjom da bude silovana, skočila sa ne znam kog sprata i izvršila samoubistvo. On je, neću reći s oduševljenjem, ali govorio je o tome kako je to čin izuzetne hrabrosti i kako tu devojku crkva želi da proglasi, ili proglašava sveticom.
Zaista sam bila zgrožena, kao psiholog, kao majka, kao građanka ove države, da se devojčicama, devojkama šalje jedna poruka o tome da je smrt bolji izbor nego ono što bi tradicionalni obrazac nazvao gubitkom časti. Verujem da smrt nije bolji izbor ni za šta za mlade ljude i mislim da je jako važno da tu poruku svi zajedno njima šaljemo.
Kao ishod svih ovih jačanja tradicionalnih obrazaca, imamo činjenicu da Ustav ne precizira da je pravo na slobodno odlučivanje o rađanju pravo žene. Imamo Porodični zakon koji donosi mnoga moderna rešenja, kao i ministar koji donosi mnoga moderna rešenja u oblasti zaštite ljudskih prava, ali Porodični zakon, tek na inicijativu poslanica u Skupštini Srbije donosi rešenje da žena odlučuje o rađanju.
Ovaj zakon, takođe, ne govori o tome da žena odlučuje o rađanju, govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju, ako se ne varam, možda je usvojen amandman. Međutim, Porodični zakon nije smetao Ustavu, uspeli smo to. Dakle, ovaj zakon govori da muškarac i žena ravnopravno odlučuju o rađanju deteta. Šta se dešava kada, recimo, ne mogu da se dogovore?
Zakon o veštačkoj oplodnji je već neko spominjao. I tu smo imali probleme upravo zbog toga što se uvek pozivalo na neki drugi zakon.
Kakva je situacija što se tiče statistike, o tome su već mnogi govorili. Plate muškaraca su za 16% veće od plata žena. Od onih koji napuštaju posao iz porodičnih razloga, 80% su žene. Nakon razvoda, deca bivaju poverena u 80% slučajeva ženama. Pri tom se ne zna da li onda one s tom svojom decom čine porodicu, jer porodicu definišemo kao zajednicu muškarca i žene.
Imovina se u 77% slučajeva vodi na muškarce. Obrazovanje – 51% studentkinja su žene, ali magistri nauka, samo 36%, a doktori, 30%, što znači kako se stepen obrazovanja povećava i kako dolaze godine u kojima se formira porodica, opada broj žena u sistemu obrazovanja. Sudija je 60% žena, ali predsednika sudova samo 40%. Direktora je 20% žena. Predsednika upravnih odbora, 14%.
Što se tiče politike, 2002. godine bilo je 12% žena u Parlamentu, sada nas ima 21%, i to je svakako i rezultat zakona u kome postoje obavezne kvote. Imamo predsednicu Parlamenta, a među potpredsednicima je 50% žena. Čestitam.
Što se tiče lokala, u lokalnim organima vlasti, 2000. godine bilo je 7% žena, sada ih, nakon obaveze koja je uvedena od 30%, ima 21%. Ministarki je od 2000. godine bilo svega dve do četiri, u vladama do sada, sada ih ima pet, što iznosi 18,5%. Od tih pet, tri su iz G17 plus, to moram da kažem. Državnih sekretara ima 22,7%, a pomoćnica 42,6%. Ovde imate onaj obrnuti trend – kako pada moć, tako raste broj žena, kako raste broj poslova koje treba obaviti za ministra, tako raste broj žena. Vrlo logično.
Sada mi dozvolite da vam na jednom primeru nešto pročitam. Ovako se jedna osoba obraća drugoj osobi.
"Gospođo, stvarno nešto želim, ali niste pogodili šta želim. Kada bih bio maliciozan kao vi, pa možda pretpostavio šta vi želite, možda bi vam se čak i svidelo".
Ako pretpostavimo da se ovako obraća jedan muškarac jednoj ženi negde gde su sami, ona, naime, ne odgovara ništa na ovo, možemo da pomislimo da on njoj govori o nekim svojim željama, s nekim aluzijama, i to je sve u redu. Međutim, ako vam kažem da se ovaj razgovor odvija pred javnošću, pred velikim delom javnosti, a da je gospođa psihijatar, onda biste mogli da pomislite da ona ćuti zato što se pita šta je problem s muškarcem koji mora da koristi milionski auditorijum da bi izrazio svoje želje. Ali, ovde se radi o stenogramu Skupštine Srbije.
Dame i gospodo, na ovaj način obraća se jedan šef poslaničke grupe predsednici Parlamenta. Naravno da ovo obraćanje nije obraćanje jednog muškarca jednoj ženi, nego je to obraćanje jednog šefa parlamentarne stranke predsedniku Parlamenta, instituciji države Srbije, i možemo da tumačimo da on time poručuje ženama Srbije da njima nije mesto da budu predsednice Parlamenta, već da treba prosto da budu tu da bi muškarci projektovali svoje želje na njih.
To je ono što je neprihvatljivo. Dakle, to je ono protiv čega mora da se bori ovaj zakon.
Dame i gospodo, parafraziraću mišljenje jedne ''borkinje'' za ljudska i ženska prava – da društvo u kome nisu u punoj meri ostvarena ženska prava nije manje žensko, nego da je ono manje ljudsko. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da G17 plus, kao što sam na početku rekla, već primenjuje ovaj zakon od svog osnivanja, uz izmene koje su prihvaćene i naše amandmane, koji su, verujem, prihvaćeni, podržaćemo donošenje ovog zakona. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Saša Maksimović. Izvolite.

Dame i gospodo, narodni poslanici, zakon o ravnopravnosti polova je jedan neophodan i izuzetno bitan zakon iz seta diskriminatornih zakona, kojim će se kompletirati antidiskriminativni zakoni u Srbiji. Kao takav, morao bi biti usklađen s opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim sporazumima RS i Ustavom Republike Srbije, koji jemči ravnopravnost polova, što većim delom i jeste, ali ne i sasvim.
Ovaj zakon je na dnevnom redu Parlamenta Srbije iz četvrtog pokušaja i nije zaslužio, niti je oblast koju on pokriva nebitna, da bude ovako konfuzan, nepotpun i usvojen reda radi, i to 30 godina od usvajanja Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena. Ne kasnimo za svetom mnogo, nekih 30 godina, a, bogami, za zemljama u okruženju, takođe.
Primera radi, BiH je 2003. godine usvojila ovakav zakon na parlamentarnoj skupštini BiH, a čak i parlament, da ne ulazim u – to postojeće ili nepostojeće države itd., parlament Kosova je usvojio ovakav zakon 2004. godine. To u njihovom slučaju možda ništa ne znači, ali se plašim da usvajanjem ovakvog zakona neće značiti ništa ni u Srbiji.
S druge strane, konfuznost zakona i loša formulacija nisu čudo, jer me ovakav zakon podseća na Vladu RS, koja je, takođe, konfuzna. Broj od 101 amandmana, bar koliko sam izbrojao, ne znam da li sam uspeo sve da ih prebrojim, da ih sve poređam kako treba, od toga, čak, 30-ak amandmana iz stranaka vladajuće grupacije, na predloženih 57 članova, od koliko se zakon sastoji, najbolje govori o kvalitetu Predloga zakona i mišljenju narodnih poslanika o njemu.
Zakon o ravnopravnosti polova mora biti primenjiv. Kao što sam rekao, mora biti u skladu s evropskim i svetskim standardima. Pre svega, mora biti usklađen sa drugim zakonima RS, počev od Zakona protiv diskriminacije, što u slučaju predloženog teksta zakona nije slučaj.
Osnovna zamerka koja se provlači kroz ceo zakon, neodređenost i neobaveznost zakona, jesu formulacije tipa „treba da nastoji“, a ne „dužan je“. Time se ostavlja mogućnost subjektima da ignorišu pojedine članove zakona, ili čak ceo zakon, što pokazuje da ne postoji politička volja Vlade za primenu tog zakona, da ne postoji svest o potrebi uvođenja principa, politike i mera koje se donose i sprovode u sistemska rešenja i njihovo sprovođenje, već da se zakon donosi zbog ispunjavanja kriterijuma EU, a ne zbog potrebe ili želje Vlade da se uvede ravnopravnost polova.
Sada je 20 časova i 38 minuta. Ovaj snimak će ići negde oko pola tri, tri ujutru. Ministar nije prisutan. Toliko o mišljenju Vlade o važnosti ovog zakona.
Što se tiče samog zakona, ako ga detaljno analiziramo, videćemo da su tek pojedini članovi zakona adekvatni temi na koju se odnose. Ako krenemo od člana 1, zamerka je da član 1. ne daje definiciju ravnopravnosti kao pojma koji se odnosi na ceo zakon, već postoji uopštena formulacija kojom se uređuje stvaranje jednakih mogućnosti. Zatim, u članu 2, koji garantuje poštovanje međunarodnih standarda i ustavno jemstvo, izostala je obaveza države da redovno izveštava međunarodna tela o ostvarivanju ravnopravnosti polova, što bi se moglo tumačiti kao sloboda države da nepotpuno i nedosledno poštuje obaveze preuzete potpisivanjem međunarodnih ugovora i konvencija.
Primer bi bila Konvencija o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena i 2006. godina, kada je podnet inicijalni izveštaj za državu Srbiju u periodu od 1992. do 2006. godine, u kome se navodi da Srbija nije izveštavala o uklanjanju oblika diskriminacije više od 10 godina.
Vrlo sporan je i član 4, u kome se definicija diskriminacije razlikuje od definicije date u Zakonu o zabrani diskriminacije. Istina, ne radi se o nekim velikim razlikama, ali je, u svakom slučaju, definicija u Predlogu zakona o zabrani diskriminacije jasnija. U ovom je mnogo lošija, da ne kažem nesretnija.
Primer: stav 3. člana 4. predstavlja lošu interpretaciju člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, koji reguliše povredu načela jednakih prava i obaveza. S obzirom na to da je napisan vrlo uopšteno, neophodno ga je bilo uskladiti sa Zakonom o zabrani diskriminacije, iz razloga što ovaj zakon jasnije definiše povredu načela prava i sloboda, ili nametanja obaveza, jer kaže da se neopravdanim uskraćivanjem prava i sloboda ne uskraćuje ili nameće drugom licu ili grupi lica u sličnoj situaciji, ako su cilj i posledica preduzetih mera neopravdani i kao ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.
U članu 4. Predloga zakona o ravnopravnosti polova, u stavu 3, stoji da se pod neopravdanim razlikovanjem, isključivanjem, ograničavanjem i postupanjem, ili drugim preduzetim merama, u smislu ovog zakona, naročito smatra – ako preduzeta mera nije opravdana zakonitim ili legitimnim ciljem, to je tačka 1.
Sada bih voleo da mi neko od vas objasni kakva je to zakonita i legitimna diskriminacija? Meni taj pojam uopšte nije jasan. Da li diskriminacija može biti legitimna zakonito i da li se u tom slučaju naziva diskriminacijom? Može, po vašoj definiciji.
Ono što je potpuno neverovatno, jeste član 11, koji određuje obavezu poslodavca da obezbedi jednake mogućnosti i tretman za sve zaposlene, bez obzira na pol.
Ovo ne bi bio problem da nije definicije poslodavca u članu 10. stav 1. tačka 8), koja kaže da je poslodavac pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje jedno ili više lica, osim organa javne vlasti.
Šta ovo znači? Da li ovo znači da ovaj zakon nameće obaveze privatnim poslodavcima, dok organi javne vlasti nemaju obaveze po njemu? Imaju obaveze, ali zašto to u zakonu stoji drugačije? U Predlogu zakona je to drugačije. To stoji u čl. 10. i 11. ovog zakona. Ne znam kakvo je obrazloženje, ali tako piše.
Da li to znači da određeni zakoni ne važe za državu i organe javne uprave, a, s druge strane, da li to znači da zaposleni u organima javne vlasti ostaju bez garancije jednakih mogućnosti i tretmana, bez obzira na pol?
Postavlja se pitanje – iz kog razloga se nameću mnogobrojne obaveze privatnim poslodavcima, a da pri tom ista pravila ne važe za državu?
Ako pogledamo član 13. Predloga zakona, u kome stoji da je poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 500, vi ste prihvatili amandman u kome stoji 50, zaposlenih na neodređeno vreme, dužan da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku kalendarsku godinu, a najkasnije do 31. januara, onda dolazimo do činjenice da će se ovakva odredba odnositi, dobro, u onom slučaju bi bilo na mali broj preduzeća, sada, na dosta veći broj, ali su to preduzeća koja neće morati poštovati ovaj zakon, jer zašto bi ga, na kraju krajeva, poštovali, ako za državu, kao najvećeg poslodavca, ovaj zakon ne važi? Koji je smisao usvajanja ovog zakona?
Da bi Vlada mogla da opravda ove besmislice, pobrinuo se član 14, odnosno Vlada, pisanjem člana 14, koji se odnosi na organe javne vlasti u pogledu zastupljenosti manje zastupljenog pola, i to najmanje od 30% u svakoj organizacionoj jedinici, na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora. Problem je što ta formulacija nije postavljena kao obaveza, jer stoji: „treba da nastoje“, a ne: „dužni su“.
Što se tiče člana 15, u kojem stoji da prilikom javnog oglašavanja poslova i uslova za njihovo obavljanje i odlučivanja o izboru lica koja traže zaposlenje radi zasnivanja radnog odnosa ili drugog vida radnog angažovanja, nije dozvoljeno pravljenje razlike po polu, nije precizirano na koga se to odnosi. Jasno je, u stvari, da se odnosi na privatne preduzetnike, a ne na državu.
Posebno je neophodno da država, odnosno njeni organi, budu obavezni da prilikom javnog oglašavanja poslova, zasnivanja radnog odnosa i radnog angažovanja, poštuju pravila zabrane diskriminacije po polu, kako bi država bila ta koja daje pozitivan primer u primeni zakona, a ne da organi javne vlasti budu izuzeti, ili država sama.
Sada biste rekli da nije tako, međutim, član 54, iz kaznenih mera, vrlo jasno kaže – novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica ako, tačka 4), prilikom javnog oglašavanja poslova, uslova za njihovo obavljanje i odlučivanja o izboru lica radi zasnivanja radnog odnosa ili drugog vida radnog angažovanja, napravi razliku po polu. Odnosi se na član 15. Međutim, opet se vraćamo na onu definiciju poslodavca, gde je poslodavac svako pravno i fizičko lice, osim organa javne vlasti.
Na veći deo članova između 15. i 41. ima manjih zamerki, ne na sve, naravno, ali o njima ću u raspravi u pojedinostima.
Sada dolazim do člana 41. Iz kog razloga smatram da je član 41. besmislen u ovakvom obliku? Mislim da je vrlo loše napisan, a sada ću vam obrazložiti zašto. Član 41. kaže – informacije putem sredstava javnog informisanja ne smeju sadržavati, niti podsticati diskriminaciju zasnovanu na polu. Ovo je u redu.
Međutim, stav 2. kaže – odredbe stava 1. ovog člana odnose se i na sve vidove reklama i propagandnog materijala.
Ova odredba je vrlo diskutabilna u tumačenju ravnopravnosti ili diskriminacije. Da to vrlo plastično sada objasnim. Da li to, recimo, znači, pošto mi je gospođa koja je prethodni govornik bila dala jednu lepu ideju kakav bi primer mogao da upotrebim, da je u svim reklamama za deterdžente, koje, naravno, u najvećem broju reklamiraju žene, možda u nekom procentu 99%, ako nije i 100%, to diskriminacija?
Da li, recimo, bilo koji muškarac, ako smatra da je diskriminisan time što nije dobio posao reklamiranja deterdženta, ima pravo da pokrene postupak pred nadležnim sudom protiv marketinške agencije ili sredstava informisanja, u skladu s članom 15, odnosno članom 54. ovog zakona?
Znam da nije ovo bio cilj ove odredbe, ali ona se na taj način može tumačiti.
Baš vam je to bio cilj? Može? Znam da može, ali da li je to bio cilj ove odredbe, ili je to trebalo bolje pojasniti?
Znači, ako ja želim da reklamiram deterdžent, ja sam diskriminisan jer je primljena žena, pošto svaki normalan poslodavac, odnosno vlasnik marketinške agencije, neće smatrati da ću ga ja dolično prezentovati, mislim, taj deterdžent. Takvo je moje viđenje, možda se vi ne slažete sa mnom.
Stav 3 – sredstva javnog informisanja dužna su da kroz svoje programe razvijaju svest o ravnopravnosti zasnovanoj na polu, kao i da preduzimaju odgovarajuće mere radi izmene društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i svake druge prakse, koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju utemeljenu na ideji o podređenosti, odnosno nadređenosti određenog pola.
Ova odredba je dobro zamišljena, ali tu ne postoji mehanizam kontrole koji bi predvideo ovakve obaveze. Ovim zakonom, naravno, nije ni predviđeno telo koje će se brinuti o njegovom poštovanju, pa se može pretpostaviti da će mediji isključivo na dobrovoljnoj osnovi poštovati ovaj zakon. Da li postoji drugi mehanizam, ili će dobrovoljno? Znači, može, a i ne mora. U ovom zakonu sve može, a ne mora.
Ono što je veliki propust zakonopisca jeste nepostojanje mehanizama za zaštitu ravnopravnosti polova na svim nivoima, počev od lokalnih samouprava, zaključno sa Vladom Republike Srbije, što bi se moglo protumačiti neiskrenošću ili, u najboljem slučaju, nezainteresovanošću države za realan problem. I sama Vlada priznaje problem, i to osnivanjem Saveta za ravnopravnost polova, i zalaže se, ali izgleda samo deklarativno, kako stoji u obrazloženju razloga za donošenje zakona, za stvaranje odgovornog normativnog okvira.
Mislim da ćete se složiti, ako ništa drugo, barem ženski deo Skupštine, da ovaj zakon i oblast na koju se zakon odnosi zaslužuju mnogo ozbiljniji pristup. Da ponovim, ovo je četvrti put da je ovaj predlog zakona o ravnopravnosti polova u proceduri, i dalje jednako nepotpun i u velikoj meri neadekvatan za jedan antidiskriminacioni zakon, koji bi, u stvari, trebalo da bude ''krovni'' zakon.
Moj predlog je da ga povučete iz procedure, neka bude i peti put pred nama ako treba, ali bi bilo bolje ne da ispravite ovaj, nego da napišete novi, neki koji bi se primenjivao, jer za ovakav zakon poslanici SNS-a ne da ne žele, nego ne mogu da glasaju, jer zakon je loš dokle god u njemu stoji da sve može, a ne mora. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević, a posle nje, Jadranka Jovičić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući izlaganje narodnih poslanika o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova, dolazim do zaključka da oko nekih stvari treba da se zapitamo. Da li neki ljudi koji ovde predstavljaju narodne poslanike, ona druga polovina narodnih poslanika, baš stvarno ništa ne zna, kao da ne živi u Srbiji?
Ovde se čulo nekoliko političkih referata koji podsećaju na dodvorničke referate partijskim šefovima. Vrlo malo njih se dotaklo suštinskih problema koji se u ovom zakonu pojavljuju. Suštinska primedba je – neprimenljivost ovog zakona u Srbiji, zbog opštih okolnosti koje nisu kompatibilne s normama koje zakon predviđa. Zato smatramo da zakon neće imati realnu primenu u praksi.
Zašto to kažem? Zbog građana Srbije koji će, nažalost, i SRS zbog toga žali, ovaj TV prenos moći da gledaju tek u neko zlo doba noći, koji treba da čuju da se SRS zalaže za rešavanje ovog problema ravnopravnosti polova i da svojim primedbama i kritikama želi da doprinese da ovaj zakon može da se primeni u praksi, a ne da ostane mrtvo slovo na papiru, ili da se nekoliko puta donosi, kao što se neki zakoni u ovoj skupštini donose.
U vezi s ovim je i pitanje koje je bilo namenjeno ministru, gospodinu Ljajiću, međutim, njega nema, pa može neko drugi da mi odgovori. Kako će se zakon primenjivati kada se u obrazloženju, u četvrtom odeljku, koji se odnosi na obezbeđivanje finansijskih sredstava, navodi da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti finansijska sredstva iz budžeta Republike Srbije?
Ovaj zakon ne nudi sigurnost, naročito danas, u vreme ekonomske krize, ni ženama, ni muškarcima. Žene u Srbiji danas čine 51,4% opšte populacije, dok su muškarci manje zastupljeni pol. Plašim se zbog toga da im se ovaj predlog zakona o ravnopravnosti polova ne vrati kao bumerang, kao emancipacija, kao mnogim ženama kojima se vratila.
Kao psihijatar, naslušala sam se mnogo tužnih priča žena koje su uspešne, koje su sposobne, koje su sve u životu uspele, završile fakultet, dobile lepo radno mesto, a onda su napunile 40 godina i shvatile da nemaju porodicu, da nemaju decu, da nemaju okruženje s kojem bi živele i da nemaju, na kraju krajeva, ni partnera.
Zbog toga smatram da ovaj zakon može da se vrati kao bumerang, o tome je govorila i gospođa Donka, prilikom zapošljavanja muškaraca na nekim poslovima, kao što je u zdravstvu, u oblasti socijalnog osiguranja, u prosveti, gde ima mnogo više žena, a mnogo manje muškaraca.
U obrazloženju zakona ste napisali da zakon o ravnopravnosti polova pripada grupi antidiskriminatornih zakona i da uređuje bliže Ustavom zajamčeno pravo na ravnopravnost polova.
Zakon je, pre svega, izostavio jednu manje brojnu populaciju, a to su muškarci, mogu reći, vrlo diskriminisanu. O tome sam govorila u izdvojenom mišljenju – ono što jeste istina i što ne smemo da zaboravimo.
Mi ovde donosimo neke ljudske zakone, ali postoje zakoni prirode koji su iznad svih nas. To je ono što moramo poštovati i ne smemo se rugati prirodi.
Navešću samo neke članove koji jasno vrše diskriminaciju muškog pola. To je član 29, koji se odnosi na nasilje u porodici, stav 2. tačka 2): "Diskriminacijom se ne smatraju posebne mere i programi namenjeni zbrinjavanju žena žrtava nasilja, u cilju sprečavanja nasilja.
Žrtve nasilja su najčešće žene i deca, ali mogu biti i muškarci, pa tu ne treba vršiti diskriminaciju, tim pre što je nasilje u porodici, kao jedan od oblika kriminaliteta i devijantnog ponašanja, regulisano pravnim normama koje postoje u krivičnom i prekršajnom zakonodavstvu Srbije, član 194. Kaznenog zakona Republike Srbije, zatim član 2. Zakona o prekršajima, čl. 6. i 12. Zakona o javnom redu i, na kraju, 2005. godine, usvajanjem Porodičnog zakona, kojim je ustanovljen sistem porodičnih pravnih normi, tako da je nasilje u porodici izričito zabranjeno, a članovima porodice je izričito priznato pravo na zaštitu od nasilja u porodici.
Ne bih vas u ove kasne sate ponovo opterećivala problemima koji postoje u zdravstvu, ali ti problemi su možda mnogo veći od problema što se tiču ovog sadašnjeg gripa.
To je velika stopa morbiditeta i mortaliteta kod muškaraca i velika stopa umiranja, kako muškaraca, tako i žena, posebno muškaraca u najproduktivnijim godinama života.
Da bi ravnopravnost polova postojala u praksi, ne samo na papiru, ona mora da postoji u svim sferama života, a posebno ne sme da postoji diskriminacija u oblasti zdravstvene zaštite.
U članu 25, koji se odnosi na radno vreme ustanova socijalne i zdravstvene zaštite, diskriminiše se muški pol: "Ustanove socijalne zdravstvene zaštite i druge ustanove koje se bave zaštitom žena i dece dužne su da organizaciju rada i raspored radnog vremena prilagode potrebama korisnika".
Ovaj predlog zakona, na način na koji ste ga napisali, s neusklađenosti odredaba, neprilagođenosti termina i pojmova utvrđenih ovim zakonom, ostaje nejasan i ostaje nejasno šta sve izrazi i pojmovi koji su upotrebljeni u ovom zakonu znače.
Ono što je već govoreno u ovoj sali, a neprihvatljivo je i za SRS, to je da ovaj zakon može da bude predmet različitog tumačenja, a time i predmet zloupotrebe i manipulacije, a to su norme koje regulišu ljudska prava, a neprecizne su, s nejasno utvrđenim standardima.
Na primer, u članu 14, koji se odnosi na jednaku dostupnost poslova i položaja, kaže se: "Organi javne vlasti treba da nastoje". Zatim, član 21, koji se odnosi na kolektivno pregovaranje, kaže: "Sindikati i udruženja poslodavaca treba da nastoje". Član 32, ravnopravna zastupljenost polova, kaže: "Ovlašćeni predlagač dužan je da nastavi". Znači, ovo su sve preporuke, odnosno deklaracije, a nemaju pravnu normu.
Ovo ne sme da bude praksa ni u jednoj oblasti pravne nauke, naročito u praksi ljudskih prava.
Sada bih htela nešto da kažem o mehanizmima kojima se sprovodi Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Pored ovih Vladinih mehanizama, o kojima je na početku govorio gospodin ministar, postoji i parlamentarni mehanizam za sprovođenje ravnopravnosti polova, a to je Odbor za ravnopravnost polova. Neprihvatljivo je da se u ovom zakonu nigde ne spominje Skupština Republike Srbije, odnosno Odbor za ravnopravnost polova, koji je parlamentarna struktura uspostavljena da promoviše, unapređuje i osigurava ravnopravno učešće žena i muškaraca u svim sferama javnog i političkog života.
Neprihvatljivo je da u Vladinom mehanizmu za ravnopravnost polova, udruženja čiji su ciljevi vezani za unapređenje ravnopravnosti polova imaju svoje predstavnike u radnom telu Vlade nadležnom za ravnopravnost polova, to se odnosi na član 49. stav 3, a da nijedan član zakona ne predviđa mogućnost da nadležni skupštinski odbor ima nadzor, odnosno kontrolu nad primenom zakona.
Ovo je nedopustivo i znači da Skupština treba samo da donese ovaj zakon. Skupštini niste dali mogućnost da preko nadležnog odbora ima svoje mesto u praksi, koje joj pripada. Na taj način ste potpuno isključili parlamentarni mehanizam koji treba da vrši nadzor i kontrolu nad primenom zakona. Tako ste, ne po prvi put, zapostavili Narodnu skupštinu Republike Srbije kao ključnu instituciju parlamentarne demokratije.
Još bih htela da kažem o lokalnoj samoupravi. Uprava za rodnu ravnopravnost je tek tokom 2008. godine započela aktivnosti u cilju angažovanja lokalnih tela zaduženih za polnu ravnopravnost. Lokalna vlast, kao aspekt vlasti koji je najbliži građanima, predstavlja najpogodnije tlo za borbu protiv diskriminacije i za propagiranje žena i muškaraca.
Član 39. se odnosi na obaveze organa jedinica lokalne samouprave. Ovaj član je dosta površan, naročito stav 2, koji glasi: "Organi jedinica lokalne samouprave podstiču i unapređuju ravnopravnost polova". Šta znači "podstiču", a šta znači "unapređuju", ukoliko unapređuju?
U Srbiji, ni u trećini opština i gradova ne postoje nadležni organi jedinica lokalne samouprave koji se bave pitanjima ravnopravnosti polova.
Smatram da bi trebalo konkretno definisati mehanizme polne ravnopravnosti u lokalnim sredinama.
Na kraju, ovo su sve razlozi zbog kojih SRS ne želi da podrži ovaj zakon, a istovremeno ne želimo nijednog trenutka da osporimo smisao i značaj ravnopravnosti polova.

Reč ima narodna poslanica Jadranka Jovišić, a posle nje, narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pred nama je danas Predlog zakona koji će, ukoliko se usvoji, biti u grupi antidiskriminatornih zakona i urediće bliže Ustavom zagarantovano pravo na ravnopravnost polova.
Bitno je naglasiti da proces pridruživanja Srbije EU zahteva od nas da donesemo jedan ovakav zakon. Brojni su međunarodni akti usvojeni kako od strane UN-a, tako i od Saveta Evrope, koji se bave pitanjem ravnopravnosti polova, afirmišu ga, uređuju i preporučuju, kako zemljama koje su članice, tako i zemljama koje će to tek postati. Tako te zemlje mogu neka dobra pravna rešenja i institute da uvrste u svoje unutrašnje pravo.
Takođe, bitno je naglasiti da ovaj zakon vrši, u stvari, normiranje principa jednakih mogućnosti, i to u brojnim oblastima, a to su – zapošljavanje, zdravstvena i socijalna zaštita, obrazovanje, kultura, sport, politički i javni život. Takođe se garantuje i sudska zaštita, ukoliko se bilo koji od ovih principa ravnopravnosti prekrši.
Ono što se, takođe, mora naglasiti, jeste da je ravnopravnost polova jedna od osnovnih tekovina UN-a. Ove godine se navršava 30 godina od kako je doneta Konvencija o zabrani bilo koje vrste diskriminacije nad ženama. Ovu konvenciju je ratifikovalo 90% zemalja članica, a među njima je i naša država.
Godine 2007, država Srbija je podnela jedan inicijalni izveštaj Komitetu UN-a o ovom pitanju i, na osnovu zaključaka koje je taj komitet uradio, doneti su i zaključci da naša država treba jedan ovakav zakon da donese što pre.
Bitno je naglasiti da će nadzor nad primenom ovog zakona imati Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. Međutim, to da li će se primena u potpunosti ostvariti zavisi i od svih nas pojedinačno. Svako od nas lično treba da bude svestan koliko je ovo pitanje važno, ne samo zbog toga što smo poslednja zemlja u regionu koja ovakav zakon donosi, već najviše zbog toga što DS zna koliko je pitanje rodne ravnopravnosti bitno za svako društvo, a za ovo naše posebno.
DS će u danu za glasanje za ovaj zakon glasati. Hvala.