Zahvaljujem. Neće biti određivanja pauze u toku ovog rada, zbog toga što će obaveštenje koje ste nam preneli biti, po zahtevu sekretara, prosleđeno Skupštini. Za rad sednice ja preuzimam odgovornost i nastavljamo rad. Sednica Narodne skupštine nije javni skup. Sednica Narodne skupštine je naše radno mesto, u kući koja pripada svim građanima Srbije.
Dakle, onog trenutka kada bude stiglo zvanično obaveštenje, biće, naravno, prosleđeno i vama, kao i predsednici, odnosno nama potpredsednicima i tada ćemo da postupamo eventualno po uputstvima, a dotle ćemo raditi jer smatram da imamo posla, pa da obavimo taj posao.
Želite dodatnu povredu Poslovnika? Izvolite.

U vreme onog Luja, u kojem smo živeli i prethodni poslanik i ja, bila je izreka – država, to sam ja. Zato vas molim da ne preuzimate nadležnosti predsednika Narodne skupštine. Vi niste predsednik Narodne skupštine, vi ne možete da kažete – ja odlučujem da se sednica nastavi, da je ovo radno mesto. Ipak, gospođo Čomić, bez obzira na to što vi uglavnom i vodite ovu Narodnu skupštinu i njene sednice, voleo bih da obavestite predsednika Narodne skupštine da sam postavio ovo pitanje predsedniku Narodne skupštine, a ne vama, Gordani Čomić, poslaniku Demokratske stranke. Hvala.

Narodni poslaniče, morate da se odlučite da li hoćete da pitate ko preuzima odgovornost ili nećete da pitate ko preuzima odgovornost. Ako vam odgovor ne odgovara, možemo da glasamo o tome u danu za glasanje. Nastavak rada se obavlja na osnovu toga što o tome, u skladu sa članom 27, donosim odluku i saopštavam je kao odgovor na vaše pitanje iz prethodnog javljanja ko donosi odluku.
Narodni poslanik traži da mirno rešimo ovaj spor. Da bismo mogli mirno da rešavamo spor, nedostaju nam dve stvari: arbitar i spor. Nema ni jednog ni drugog.
Narodni poslanik Vlatko Ratković, ovlašćeni predstavnik za Poslaničku grupu ZES, želi reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvaženi, ministre Ljajiću, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da je socijalni dijalog nešto što je imperativ za svako društvo, naročito tranzicijsko društvo kao što je Srbija. Mi ovim zakonskim projektom upravo institucionalizujemo jedan od segmenata socijalnog dijaloga, a to je, u svakom slučaju, ovaj institut mirnog rešavanja radnih sporova. Ovaj proces smo započeli još 2004. godine kada smo doneli Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, kada je formirana Agencija, Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, godinu dana nakon toga. Učinci implementacije ovog zakona i rada Republičke agencije, kao i svih socijalnih partnera su takvi da ne možemo da kažemo da smo prezadovoljni efektima primene Zakona i rada Agencija, ali, u svakom slučaju, veliki pomaci su napravljeni na ovom planu.
Kolega Munjić je u svom govoru apsolutno bio u pravu da postoji jedna prilično sumorna i siva statistika koja se tiče efikasnosti našeg pravosuđa, odnosno postupanja sudova u radnim sporovima. Ja kao advokat neposredno znam da radni sporovi predugo traju, da se ročišta zakazuju sa velikim pauzama, da tužioci (u principu, tužilac u radnom sporu je u najvećem broju slučajeva zaposleni, radnik) teško i mukotrpno ostvaruju svoja prava. No, to je jedan segment koji ćemo sigurno popraviti, počev od 1. januara 2010. godine, kada će početi primena čitavog seta pravosudnih zakona i nakon opšteg izbora sudija na teritoriji Republike Srbije.
Ovim zakonskim izmenama mi jačamo kapacitete socijalnih partnera u konzumiranju svih onih prava koja oni imaju i koja proističu iz Zakona o radu i drugih zakona, između ostalog i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova. Kada kažem – jačamo kapacitete socijalnih partnera, mislim i na poslodavce, ali pre svega mislim na zaposlene, na prvom mestu zaposlene u privrednim društvima, odnosno preduzećima.
Jedan od efekata efikasnog okončanja spora, bilo da je on kolektivni ili individualni, između poslodavaca i sindikata, odnosno između poslodavca i zaposlenog jeste da se smanjuje broj sudskih postupaka, ali, kažem, to je samo jedan od efekata. Najvažniji efekat je da se prava učesnika u socijalnom dijalogu, odnosno stranaka u sporu, koji je po prirodi kontradiktorni postupak, efikasno rešavaju.
Kao što smo već čuli od ministra i od prethodnih govornika, prava, obaveze, odgovornosti koje propisuje Zakon o radu, koje on normira, konkretizuju se ne samo kolektivnim ugovorom, već i drugim aktima opšteg karaktera. To su, pre svega, pravilnik o radu, razni sporazumi kojima se utvrđuju tehničko-prostorni uslovi za rad sindikata, plaćeno odsustvo predstavnika sindikata itd. Ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona upravo proširuje taj teren i na ovu oblast.
Pravo na informisanost sindikata i članova sindikata takođe može biti predmet spora i ovaj zakon normira i rešava i ovu oblast.
Ono što je takođe jedan novi kvalitet koji imamo sadržan u ovom projektu jeste da se proširuju strane u kolektivnom ugovoru; primera radi, dakle, ne samo reprezentativni sindikati koji su učestvovali u zaključivanju kolektivnog ugovora, već i sindikati koji nisu učestvovali a koji učestvuju u implementaciji kolektivnih ugovora u kojima nisu bili učesnici u zaključenju.
Postoje i određene odredbe koje se tiču usaglašavanja sa Zakonom o parničnom postupku, a to je, primera radi, da će sud zastati sa postupkom u radnom sporu ukoliko se pokrene postupak za mirno rešenje radnog spora, o čemu su stranke dužne da obaveste sud.
Važniji od ovog... Ovo je, da kažem, formalno-pravno usaglašavanje sa Zakonom o parničnom postupku, ali jedna suštinska pravna odredba jeste to da su strane u postupku obavezne da pokrenu postupak mirnog rešavanja spora u slučajevima primene kolektivnog ugovora, izmena i dopuna, kao i u slučaju povodom ostvarivanja prava na sindikalno organizovanje i delovanje i štrajka. Dakle, u svim ovim situacijama imamo ovu obavezujuću normu da stranke u postupku pokrenu postupak mirnog rešavanja spora.
Što se tiče arbitara, ovo je novi kvalitet i arbitri, s obzirom na to da rešenja koja se donose u ovom postupku imaju karakter pravosnažnih izvršnih naslova, moraju da imaju određene reference.
Ovde imamo odlično rešenje, a to je da arbitri, pored opštih uslova koji su predviđeni zakonom, moraju imati završen pravni fakultet, položen pravosudni ispit; arbitar može biti i profesor univerziteta iz oblasti neke od grana pozitivnog prava, kao što je radno pravo, upravno pravo, ustavno itd.
Uloga Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova je ovde daleko veća u odnosu na postojeća rešenja. Sasvim jedno logično rešenje, s obzirom na to da ekonomsko-socijalni savet nema te kapacitete, u smislu informacija o pokretanju i toku postupka, tako da je uloga Agencije ne samo u vođenju imenika i brisanju iz imenika arbitara, već i u vođenju evidencije, kao i u drugim aspektima njenog učešća u mirnom rešavanju radnih sporova.
Želim na kraju da kažem da DS podržava ovaj zakon. Na taj način podržavamo i socijalni dijalog, podržavamo jednu ideju, jednu konstantu u našem zalaganju i u ovom parlamentu da se zakoni moraju sprovoditi, na prvom mestu Zakon o radu, podzakonska akta, kolektivni ugovori. U svakom slučaju, institut mirnog rešavanja radnih sporova ide u tom pravcu i zbog toga smatram da je ovo izuzetno važan dokument. Podržaćemo i amandmane u dogovoru sa gospodinom Ljajićem, kao i dogovor sa podnosiocima samih amandmana. Zahvaljujem.

Pre nego što pređemo na rasprave prema prijavama za reč, imam tri obaveštenja.
Današnja pauza u radu biće određena nakon zaključenja rasprave u načelu o tački dnevnog reda koju trenutno razmatramo.
Na osnovu člana 85. vas obaveštavam da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, po tački dnevnog reda o kojoj u tom trenutku budemo raspravljali.
Što se tiče dodatnih informacija o kojima nas je pravovremeno i blagovremeno obavestio narodni poslanik Tomislav Nikolić, ukoliko budu dostavljene bilo kakve informacije koje bi imale uticaj na menjanje toka današnjeg rada, o njima ćete biti obavešteni ili usmeno tokom sednice ili u svojim poslaničkim klubovima, ako takva obaveštenja do Skupštine stignu tokom pauze.
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa Napred Srbijo, Poslanička grupa ZES, Poslanička grupa DSS i Poslanička grupa SRS.
Prema prijavama narodnih poslanika, prvi prijavljeni za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova je narodni poslanik Kenan Hajdarević. Posle njega reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane predstavnice Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ne sumnja u plemenite motive, dobre namere predlagača ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, međutim, izrazićemo bojazan da li će ovaj zakon u potpunosti da zaživi.
U dosadašnjoj raspravi čuli smo od poslanika, kako opozicije tako i vladajućih stranaka, puno razloga za postojanje Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, ali smo, gospodine ministre, to morali da čujemo i od vas u vašem uvodnom izlaganju.
Mi iz LDP-a smo takođe očekivali da u uvodnom izlaganju od vas čujemo koliko je do sada koštala Agencija za mirno rešavanje radnih sporova, odnosno koliki je bio budžet te agencije u dosadašnjem periodu, koliko će koštati ubuduće budžet Republike Srbije ova agencija, odnosno koliki je broj zaposlenih u ovoj agenciji, koliki će biti broj zaposlenih u ovoj agenciji u narednom periodu ako se uzmu u obzir nadležnosti kojima će se baviti ova agencija u narednom periodu.
Gospodine ministre, trebalo je u uvodnom izlaganju da kažete koje će aktivnosti da preduzme kako Ministarstvo, tako i ova agencija na promociji svojih nadležnosti i svojih rezultata. Za nas iz LDP-a ne može samo statistički broj od preko 3.000 rešenih individualnih sporova i oko četrdesetak rešenih kolektivnih sporova da bude dovoljan razlog za postojanje jedne ovakve agencije.
Gospodine ministre, morali smo od vas čujemo u uvodnom izlaganju koji su to najvažniji slučajevi koje je ova agencija rešila u prethodnom periodu. Tu prevashodno mislim na slučajeve kada govorimo o kolektivnom pregovaranju.
Gospodine ministre, na ovoj sednici je, između ostalog, i predlog zakona koji govori o smanjenju broja zaposlenih kako u državnoj administraciji, tako i u administraciji na lokalnom nivou, pa se postavlja jedno logično pitanje – da li će službenici koji će po tom zakonu ostati bez posla moći da se obrate Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova, odnosno ko će da miri Vladu Republike Srbije i one službenike koji će po tom zakonu ostati bez posla?
Postavlja se pitanje, na koje moramo da dobijemo odgovor, šta je po Vladi Republike Srbije nezakonit otkaz, kada govorimo o zakonu o smanjenju broja zaposlenih u republičkoj administraciji i administraciji na lokalnom nivou, odnosno da li je nezakonit onaj otkaz koji službenik dobije zato što je, po tom predlogu zakona, u boljem imovnom stanju od nekog drugog službenika tj. da li je imovno stanje dovoljan razlog da neki službenik može da pokrene spor pred Agencijom za rešavanje mirnih sporova?
Takođe, sve odgovore, koje smo očekivali od vas, gospodine ministre, nismo mogli da nađemo ni na sajtu Agencije za mirno rešavanje sporova.
Taj sajt je izuzetno siromašan, kada govorimo o informacijama. Na tom sajtu možemo da pronađemo najčešće postavljena pitanja Agenciji i u uvodnom izlaganju smo od vas čuli da će neka od tih pitanja biti rešena kroz amandmane, ali bismo želeli konkretno da nam odgovorite koji su ti amandmani, odnosno koji su to problemi?
Samo ću vam reći neke probleme kojima se ta agencija nije bavila, jer nije imala zakonske ingerencije. To se odnosi na pitanje – ako preduzeće duguje 15 zarada i pokrenut je stečajni postupak. Odgovor Agencije je da je tu nadležan Fond za solidarnost. Šta se dešava ako radniku nije isplaćena otpremnina? Šta se dešava ako radniku koji je na dužem bolovanju nije isplaćena nijedna zarada za sve vreme bolovanja? Šta se dešava ako radniku nije isplaćen topli obrok i regres? Sve su to pitanja koja možemo naći na sajtu ove agencije kao pitanja na koja ova agencija do sada nije uticala, odnosno nije ih rešavala, a mi nismo dobili odgovor ni od vas.
Kada govorimo o Vladi Republike Srbije, koja je podnosilac ovog predloga zakona, moramo da govorimo i o Vladi RS kao jednom od najvećih poslodavaca u Republici Srbiji. Postavlja se pitanje – kakva ste vi vlada, odnosno kakav ste vi poslodavac ako vršite sada medijsku kampanju protiv svojih zaposlenih, odnosno protiv službenika i njih optužujete za sve efekte ekonomske krize? Bili smo svedoci da je Vlada Srbije prvo godinu dana vršila kampanju protiv svog poslodavca, odnosno protiv Narodne skupštine Republike Srbije, a sada vrši kampanju protiv svojih zaposlenih.
Na kraju, želeo bih da kažem da je stav LDP-a da nijedan zakon, nijedna agencija ne može da reši probleme u kojima se nalazi Republika Srbija, govorim o ekonomskim problemima, jer socijalno-ekonomska prava građana do sada su bila samo na papiru, dok u stvarnom životu toga ima veoma malo. Moramo sistemski da reformišemo državu i nadam se da ćemo u narednom periodu mi odlučujuće uticati u tom pravcu. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, uz izvinjenje za pogrešnu akcentuaciju pri prethodnom čitanju. Posle nje narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Rasprava o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova je mene kao poslanika SNS inspirisala da govorim, u principu, o načinu donošenja zakona u ovoj skupštini unazad gotovo čitavu deceniju.
Ako treba u jednu rečenicu da sažmem razumevanje ovog zakona, a da ne pristanem na vaš nalog da pričam na zadatu temu onako kako ste vi definisali, već da probleme postavljam u neki pravi, realni vremenski okvir, šta oni znače za građane Srbije, onda bih mogla da kažem da način na koji vlast, u raznim varijantama, od 2000. do danas donosi zakone u stvari jeste jedan trajan pokušaj marginalizacije uticaja države, države kao nacije koja još uvek postoji, ne samo na ovim prostorima nego inače u svetu i pokušaj da se nadležnosti države i odlučivanje države o bitnim temama za život građana, za koje je ona i odgovorna, i nadležna i plaćena, prepusti transnacionalnim organizacijama, multinacionalnim kompanijama, nevladinim organizacijama.
U ovom slučaju, i ovo se često ponavlja, prepušta se odlučivanje o nadležnostima države agencijama koje preuzimaju nadležnosti koje su inače definisane kao posao organa uprave u okviru Vlade kao izvršnog organa. Ili, u ovom konkretnom slučaju, u pitanju je prebacivanje dela poslova sa sudske vlasti na nešto što se zove direktni uticaj izvršne vlasti preko Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Hoću, radi građana, da probudim kritičku svest o tome da li osećaju koliko se država istiskuje iz onoga što je po definiciji njen posao i koliko te nadležnosti bivaju prepuštene onom ko za to pokušava da bude nadležan.
Način na koji se predlažu ove izmene i dopune u stvari govori vrlo ilustrativno o načinu kako se ovde zakoni predlažu i donose. Mešavina žurbe, lošeg prepisivanja i oskudnog znanja, niste videli znake navoda, ali ja ću reći da postoje znaci navoda u ovoj rečenici, jeste u stvari nešto što je naša stvarnost. Jedan od pravnika, koga ne bih da reklamiram, doslovce kaže da je u našem sistemu pustila korenje praksa koja je u stvari mešavina žurbe, lošeg prepisivanja i oskudnog znanja.
Nama se ovde servira po pedesetak zakona na jednom zasedanju i mi smo svedoci šta znači žurba. Gledanje na sat onih koji vode sednicu i onih koji računaju koliko vremena ima poslanička grupa, ovlašćeni predstavnici, govori o tome da je žurba prisutna i kao fizički pojam, da se u jedinici vremena završi što više rasprave, odnosno da se usvoji što više zakona, ali i žurba da se javnost do detalja ne upozna sa zakonskim predlozima koji se ovde usvajaju.
Prosto ne mogu da pristanem na vašu prevaru i hoću da građane upozorim. Ja imam snage da radim; nije neodgovorno, kada ste poslanik, i da otkažete sastanak koji ste zakazali u 14 časova, na primer, u vreme redovne rasprave, ali nije u redu poslu ministra i njegovih saradnika, već četvrti put za poslednje dve nedelje, pretpostavljati posao, odgovornost i značaj poslanika, gde se čak i redovna pauza, definisana Poslovnikom, uređuje prema obavezama ministra, i to više nema definiciju vremena.
Znači, kada ćete održati sastanak i biti neodgovoran, jer ste kao šef poslaničke grupe ili član nekog odbora zakazali sastanak sa nekim da pričate na ozbiljnu temu, a ne na privatnu temu, to više uopšte nije važno, jer vam ovde trenutno predsedavajući kaže – rasprava će se obaviti po ovoj tački dnevnog reda, završno sa onima koji su prijavljeni za diskusiju, tada ćemo dati pauzu, a onda ćemo završiti rad kada sledeća tačka dođe na dnevni red.
Znači, priča o predvidivosti regulative je priča kada pričamo o Evropi. Priča o predvidivosti uslova za investiranje stranih partnera je priča za strane partnere, ali priča o predvidivosti radnog dana onih koji treba da donose zakone, da sa njima budu upoznati, da vam daju osnovane primedbe, to je prosto kao da nemamo prava da budemo u jednoj ravni, iako smo učesnici u jednom te istom procesu.
Ne upozoravam vas, vi brinete o svom političkom rejtingu, svaka stranka pojedinačno. Međutim, ne možete se zalagati za predvidivost onda kada prizivate strateške partnere, onda kada navodite vrednosti za koje se zalažemo kao EU, a da tu predvidivost uskraćujete jednoj grani vlasti i konkretno definisanim i ovde prisutnim ljudima.
Šta nam još govori iskustvo iz donošenja zakona? Da mnogi zakoni koji su ovde predlagani jesu u stvari rezultat preterane ambicije trenutnog ministra da iza njega ostane zakon za koji će moći da kaže da je donet u vreme njegove vladavine; da su vrlo često odraz političke razmetljivosti stranke koju predstavlja ministar, ali i jednog neveštog podražavanja svetskih iskustava, gde se prenebregavaju naša iskustva, tradicija i načini kako se određeni zakoni prihvataju.
Neću da ilustrujem primerima iz nedavne rasprave u ovoj skupštini ko je čiji zakon nasledio, ko je više zaslužan. Ako je zakon dobar, krivicu obično izbegavaju svi i niko neće da prihvati da je kriv kada se neki zakon loše primenjuje. Čak i kada imate neki dobar predlog da se izmeni zakon koji je na snazi, aktuelni ministar kaže – pa, znate, ja to ne bih menjao jer je to doneto za vreme one vlade i onaj ministar je to uradio. Ali, samo u slučaju ako on procenjuje da je to za njega politički korisno ili štetno.
Znači, osnovna mera kojom se rukovode predlagači, to jest Vlada, kao isključivi predlagač zakona u ovoj skupštini, čega smo svedoci, jeste politička korist da se predlagači upišu u listu onih za vreme čije vladavine je donet određeni zakon, a da li je on sprovodiv, nesprovodiv, antiustavan, to apsolutno nije važno.
Ilustracija od prošle nedelje, kada smo razgovarali o eksproprijaciji zemljišta za postavljanje gasnih instalacija, odnosno ono što zovemo gasni aranžman, govori o tome da smo mi u februaru 2009. godine u ovom sastavu raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i da su usvojene zbog političke razmetljivosti, zbog usvajanja na prečac, zbog podražavanja i hitnosti, odredbe koje su u prvim članovima međusobno suprotstavljene, od kojih je jedna protivustavna, jer kaže da Vlada može odlukom ili zakonom da uređuje način eksproprisanja, odnosno da utvrđuje opšti interes, a Ustav zabranjuje da se to radi bilo kojim drugim aktom sem zakonom, znači, u Narodnoj skupštini.
Da nije bilo te brzine i da nije bilo te, mogu reći slobodno – površnosti, jer to nije pregruba reč, već ilustracija ponašanja, mi ne bismo došli u situaciju da prošle nedelje raspravljamo o jednom vrlo bitnom projektu, da ga dovodimo u pitanje, samim tim što njegova realizacija zavisi od primene zakona koji je usvojen sa felerima, greškama i nemogućnošću sprovođenja.
Ono što jeste još jedna ilustracija načina na koji donosimo ovde zakone, to je da bi mnoge od tih primedaba o kojima sam govorila i ilustrovala ih praktično mogle da budu otkrivene, eliminisane, da ne postoji jedna izuzetna volja za moći koja se ilustruje kroz nastup – samo sam ja u pravu, kad sam vlast samo sam ja u pravu. Neusvajanjem amandmana eliminisanje onog što se zove praktična teškoća u primeni zakona sutra, na koju blagovremeno ukazujemo, prosto se prenebregava, kao da se ima namera da se uopšte zakon i ne primenjuje.
Kako se to može ilustrovati? Došli smo u jednu strašnu situaciju da nam je primena, na primer, Zakona o javnom informisanju prošle nedelje bila predmet pitanja čak i od strane potpredsednika Skupštine gospođe Gordane Čomić, koja je pozivajući se na sredstva javnog informisanja pitala da li je moguće da neko ne primenjuje zakon, jer je takva najava bila u štampi.
Obaveštavam vas da je na to što je pisalo u novinama odgovor dat kroz informaciju u ministarstvima pravde, kulture, tužilaštva i sudova, gde je, u stvari, izvršen jedan demanti, tako odlučno i tako neubedljivo kako se to obično radi kada iza toga stoji činjenje koje želimo da prikrijemo.
Objasnili su da je reč o pokušaju da se ujednači praksa u primeni Zakona o informisanju i rečeno je samo da su ministarstva, znači, kao organi uprave Vlade, kao izvršne grane vlasti, dala preporuku povodom koje još stavovi nisu usaglašeni, pa se organizovao neki visokostručni sastanak (eto, niko ne osporava da je bio sastanak), ali se usaglašavaju stavovi sa preporukama da li ili ne primenjivati zakon. Ne poriče se dogovor, ali se poriče da je bilo takve vrste pritisaka.
Ljudi moji, izvršna, sudska i zakonodavna vlast jesu tri grane koje moraju biti podeljene. Uopšte ne može da postoji sporazum sudske i izvršne vlasti o bilo čemu. Zakon se primenjuje ili ne primenjuje. Ne može se primenjivati selektivno, delimično, prema nekom, nekada, kako to odgovara.
Zato se vraćam na način predlaganja zakona motivisan političkom korišću ili štetom onog ko ga predlaže. I ne samo u predlaganju, svedoci smo da i u primeni zakona oni koji su dužni da se ne mešaju, da ne daju preporuke, vrše direktan pritisak i uticaj na onu drugu granu vlasti, praktično pokazujući volju za moći motivisanu političkom korišću.
Mislim da se u ovoj državi zna da Vrhovni sud može da donosi načelne stavove što se tiče primene zakona, ali sudu niko ne sme da daje preporuke.
O pritisku na sud, vezano za stečaj, a povodom poslaničkog pitanja predsednika Poslaničke grupe Napred Srbijo Tomislava Nikolića, govoriću kada bude reč o Zakonu o stečaju; imam direktnu ilustraciju postavljenog pitanja o uticaju na Trgovinski sud povodom stečaja i neveštog odgovora Vlade, odnosno Ministarstva, koje kaže – mi smo zamolili, pa dali preporuku.
Znači, nije reč o izolovanom incidentu preporučivanja, sporazumevanja i dogovaranja. Reč je o praksi za koju mi incidentno saznamo, a za koliko uticaja nikada i ne saznamo, pitanje je. Tu nam ne bi mogla pomoći ni statistika, već samo oštećeni slučajevi.
Ovo nisu presedani. Namerno govorim povodom ovog Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, odnosno predloga o izmenama i dopunama, jer u delu gde se radi o individualnim pravima koja su dovedena u pitanje ne možete nalaziti surogate za pravdu, ne možete nalaziti surogate organa koji o toj pravdi odlučuju.
Zaista mislim da nam pomodarstvo koje pravdamo uštedama nije dovoljno dobar razlog za nastavak ove prakse. Niste ni pokušali da ubedite mene kao poslanika da imate razlog za nastavak ove prakse.
Da li je za realizaciju ovog zakona iz njegove dosadašnje realizacije proistekao neki izveštaj, sem onog o brojkama koji je izneo kolega, kakvo je zadovoljstvo oštećenih strana mirnim rešavanjem sporova, koji su rezultati rada i primene ovog zakona? Znači, da li postoji neka vrsta ankete, kao ona kojom anketirate koliko je građana uvereno da će ekonomska aktivnost da poraste, da će živeti bolje, da će putovati itd?
Nemate resurse. Je l' nemate para? Niko vam se u to ne meša. Mnogo toga u budžetu ostaje u zbirnim stavkama, kroz mogućnost da upotrebljavate novac, ali vi nas ovde niste uverili da je iz ove prakse proistekla jedna analiza iz koje bi se moglo videti šta su najčešći razlozi za radne sporove, individualno govorim, i da li se izmenama zakonskih propisa moglo na bilo koji način izvršiti ograničenje samovolje direktora, ponašanje radnika, kroz upozoravajuće i preventivne mere, da do takvih kršenja zakona koji dovode do sudskih sporova manje dolazi.
Znači, svaki zakon kroz primenu mora da dovede do neke prakse iz koje moraju da proiziđu smernice za poboljšanje zakona, za poboljšanje rada organa ili slično. Takav rezultat iz primene ovog zakona ne vidim.
Naprotiv, na ovoj istoj sednici raspravljamo o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na nivou republičke administracije i lokalne samouprave i tu imamo čak vrstu neustavne pravne nesigurnosti, gde prilikom uručivanja dokumenta (neću ga nazvati čak ni rešenje) o nedovoljnoj oceni zaposlenog, koja je napravljena za samo mesec dana, zaposleni, radnik dobija papir na koji nema pravo žalbe, gde se upotrebljava termin – konačnost rešenja.
Vi u Vladi odlično znate, valjda vas informišu, kolika je šteta države za nezakonito dobijene otkaze, od Narodne banke 2000. godine do Poreske uprave u 2004. godini, gde se stotinama miliona dinara meri isplata štete radnicima koji su nezakonito dobili otkaz. Da li je rešenje predviđeno tim zakonom koji još nije usvojen u stvari jedan pokušaj da se mirnim rešavanjem radnih sporova, pa i u ovom slučaju, izbegnu sudski procesi i štete koje bi imala Vlada za prilično nedefinisane ili gotovo uopšte nedefinisane kriterijume u ovom zakonu o tome kako neko može dobiti otkaz. Da li, gospodo, mislite da će se neko ko ode na mirno rešavanje radnih sporova rukovoditi onom „Savijenu glavu sablja ne seče“?
Da li to treba da postane manir ovog društva – da čovek ne traži svoju pravdu, nego da savije glavu i da ćuti, jer će tako preživeti na radnom mestu, na poslu i uopšte u društvu? Da li savijena glava znači samo ispraviti glavu i sačuvati život ili znači sačuvati sopstveno mišljenje, profesionalni integritet i kičmu, koja je od kostiju i primerena čoveku, a nije, u prenosnom smislu, savitljiva, od plastelina ili gume? Kada se donose ovi zakoni, da li se razmišlja o tome da se gradi pristup – tolerancija u zakonima, kompromisi u reklamama, a u stvarnom životu podizanje tenzija do takvih razmera da organi koji bi trebalo da promovišu tolerantnost i kompromis u stvari promovišu mržnju? Kada je dobiju uvećanu kao grudvu snega koja se niz padinu kreće naniže pitaju se ko je uzrok netolerantnosti, nasilja i nepostojanja razgovora u kojima dve strane razgovaraju.
Kada vi predlažete zakon, kada ne usvajate amandmane opozicije, vi pričate sami sa sobom. Vi ne razgovarate sa drugom stranom, a pokušavate nekog da naučite da ide na kompromis i mirno rešavanje radnih sporova, na način gde je njemu oštećeno neko zakonom definisano pravo. Kod najvećeg broja sindikata je razvijen sistem potkupljivanja, doslovnog i u prenosnom smislu - privilegijama, odnosno potkupljivanja povlađivanjem raznim vrstama udvaranja, stavova, davanjem prava na javnost, objavljivanjem tekstova itd. Ali, kod pojedinaca, koji sami nisu nikakva snaga, ovo je prosto neka vrsta prinude.
Povodom zakona o stečaju ću šire obrazlagati šta znači oštećenost pojedinca za platu, za pravo, za nepovezani radni staž itd. Ne možete pričati o tome da nekome treba omogućiti da se poveže radni staž time što će država da snosi troškove onoga što nije preduzeće uplaćivalo, a trebalo je zakonom da bude obavezno, a u isto vreme hapsite, nije važno koga, jednog vlasnika lista zato što nije uplatio porez. O kakvim je tu dvostrukim standardima reč? Ne može se ovde neko ko vrši vlast ponašati kao nesolidan pop koji kaže – ne gledaj me šta radim, nego me slušaj šta ti govorim, pa se ponašaj po onome kako te upućujem da radiš.
Znači, principijelno, ovakvi zakoni koji izmeštaju nadležnost države sa suda na Agenciju ne mogu da budu podržani. Ne samo zato što je to svetska praksa, i moderna, nego zato što reformu sudstva radite na potpuno pogrešan način, gde sudovi postaju pod direktnom kontrolom onoga što vi zovete pravosudnom akademijom, a ja zovem, s pravom, agencijom za pravosuđe, jer je čak i u zakonu o njoj navedeno da će raditi u skladu sa Zakonom o javnim agencijama.
Građani moraju da shvate da svi organi koje nazivate ustanovama, organima i organizacijama, kada imaju ovakvu direktnu nadležnost Vlade kao izvršnog organa, jesu pod vašim direktnim uticajem i uplivom i oni nisu doneti i neće biti u interesu građana.
Ja se nadam da neće biti ni na štetu, ali vas molim da o ovim generalnim primedbama, koje će dugoročno da se obiju o glavu ovom narodu i svima nama, povedete računa, ne samo u ovom zakonu, nego uopšte kada nam predlažete zakone, kada nam predlažete dnevni red, kada nas prisiljavate da radimo po vašem dnevnom planu, a sve navodno u ime odgovornosti koju ste vi spremni da preuzmete.
Znate, postoji jedna odgovornost, a to je – u modernom društvu svaki čovek preuzima odgovornost za sebe i za svoje postupke. Ako želimo da budemo zrelo društvo, dopustite ljudima da imaju mogućnost izbora i da budu zaista zreli ljudi koji o svojim pravima odlučuju na način koji jeste dostignuće savremene države, ali nije gubljenje tradicionalnih svojstava državnih organa, pa i same države. Hvala.

Hvala, gospođo Tabaković. Reč ima gospodin Mirko Čikiriz.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, ja sam do prethodne diskusije bio uverenja da narodni poslanici imaju potrebna saznanja o medijaciji kao pojmu, o uvođenju medijacije u naš pravni sistem, o značaju i ulozi medijacije koju ona ima u razvijenim pravnim sistemima i o izvanrednim rezultatima koje način mirnog rešavanja, sporazumnog rešavanja sporova između sukobljenih strana daje.
Pošto to nije slučaj, zarad javnosti ću reći da je, pre svega zahvaljujući velikom angažovanju bivše predsednice Vrhovnog suda Srbije gospođe Leposave Karamarković, organizovan niz seminara, okruglih stolova i debata na temu uvođenja medijacije, odnosno mirnog rešavanja svih sporova, u naš pravni sistem. To je za posledicu imalo uvođenje medijacije u naš pravni sistem.
Mi sada imamo jedan poseban zakon koji se bavi rešavanjem samo radnih sporova.
Zarad javnosti ovde je potrebno reći da se u građanskim parnicama, recimo, u SAD preko 90% svih sporova rešava sporazumom stranaka, odnosno posredstvom medijacije i da su izvanredni rezultati medijacije u Japanu, Kini i u mnogim uređenim pravnim sistemima. Analize pokazuju da se najveći broj sporova rešava medijacijom.
Šta znači medijacija za našeg običnog građanina? To znači, evo, držaću se nekog radno-pravnog spora – radnik koji, recimo, vodi spor za neisplaćenu zaradu naravno nema sredstava i potrebno mu je prvo da ode kod advokata, a naplaćuje se pravni savet, naplaćuje se svaka tužba, naplaćuje se taksa za tužbu, naplaćuje se svako ročište, naplaćuje se veštačenje.
Često i sa pravosnažnim presudama u korist radnika nema imovine odakle radnik da naplati ono što mu je sud u dugotrajnom postupku... Evo, imamo podatak da radni sporovi traju tri i više godina u proseku; i posle takvog mučenja, nekoliko godina niste dobili zaradu, tri godine se sudite, imate presudu, ali ne možete da je naplatite.
Drugo, mirno rešavanje sporova podrazumeva jedno psihičko rasterećenje i sprečavanje maltretiranja. S jedne strane, radnik je maltretiran od strane poslodavca ili ne može da ostvari neko svoje na zakonu zasnovano pravo, a onda mora da se maltretira i u dokazivanju tog svog prava, koje mu najčešće nesporno pripada.
Što se tiče onoga što smo viđali u našoj sudskoj praksi u poslednjih dvadesetak godina, jedno vreme, posebno u vreme tog samoupravnog socijalizma, maltene je bilo nemoguće da radnik izgubi neki radni spor. To je bila jedna druga krajnost i zaista su često i kod najtežih povreda radnih obaveza radnici uspevali, jer je tako bio usvojen pravni sistem, da to svoje pravo ostvare pred sudom. Sada imamo jednu drugu situaciju.
Naravno da ni ovaj zakon, ni ovo ministarstvo, koje vrlo korektno radi svoj posao i svakodnevno se suočava sa mnogim nasleđenim problemima, za sada, pre svega, i ministar Ljajić, čini mi se, vrlo korektno radi svoj posao... Ne možemo očekivati od jednog zakona i od jednog ministarstva da reši u jednom mandatu tu široku oblast i problematiku koja se tiče radno-pravnih odnosa.
Sama činjenica da je 2004. godine donet Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova bila je veliki napredak u odnosu na to da pre toga uopšte nismo imali takav zakon. Ovaj zakon je veliki napredak u odnosu na prethodno rešenje.
Kao predstavnik SPO i desne strane liste ZES, i sam ću izneti neke dileme u pogledu nekih rešenja. Vidim da postoji raspoloženje kod ministra i Vlade Republike Srbije da se prihvate veoma konstruktivni amandmani, što je dobar pokazatelj da ovo nije stranačko pitanje, već da je znatno šire pitanje. Mi, iz Srpskog pokreta obnove možemo da samo izrazimo svoje zadovoljstvo zbog ovakvog pristupa ovog ministarstva.
Prednosti koje pruža ovaj zakon su: rasterećenje rada sudova, koji su i ovako pretrpani sudskim predmetima; uspostavljanje socijalnog dijaloga kao načina da se problemi prevaziđu; izbegavanje štrajkova; brzina i efikasnost postupka; besplatnost postupka; nepristrasnost postupka; ušteda vremena, ušteda novca itd.
Ovo ministarstvo je pred narodne poslanike u dva dana izašlo sa dva dobra zakona. Jedan je zakon o ravnopravnosti polova, a drugi je zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Naravno, mi koji pratimo rad ministarstava znamo da je u toku i priprema zakona o sprečavanju mobinga, odnosno maltretiranja zaposlenih na poslu.
Danas u Srbiji, u uslovima kada su radnici, čini nam se, uz poljoprivrednike najveći gubitnici u tranziciji, imamo različito ponašanje ljudi koji su postali vlasnici preduzeća u procesu privatizacije. Imamo izvanrednih primera vrlo korektnog ponašanja poslodavaca prema zaposlenima, imamo primere uspešnih privatizacija, ali, nažalost, dominira ono što je loše. Dominiraju primeri loše privatizacije i loših odnosa poslodavaca koji nisu džentlmeni, nisu poslodavci zapadnog tipa kakve želimo da vidimo mi iz SPO, već su, pre svega, skorojevići, koji su često u procesu privatizacije legalizovali sumnjivo stečeni kapital, i maltretiranja zaposlenih su zaista bezbrojna. Zbog toga je taj zakon o sprečavanju mobinga na poslu jedan od zakona koji što pre treba da se nađu u skupštinskoj proceduri.
Ono što takođe dodatno uznemirava javnost, pored pokazatelja da recimo više od 60% zaposlenih, po anketama, strepi od gubitka svog radnog mesta, to je najava da će se možda te godine za odlazak u penziju povećati naviše. Reakcije nas iz Srpskog pokreta obnove su identične. Smatramo da treba zadržati sadašnje rešenje.
Juče smo pričali o zakonu o ravnopravnosti polova. Na osnovu brojnih istraživanja, napravljen je fotorobot savremene žene u Srbiji. U najkraćem, tu se kaže da savremena žena ustaje oko sedam sati ujutru, vodi decu u vrtić, posle čega žuri na posao, kojim nije zadovoljna jer je manje plaćena od kolege koji radi isto što i ona.
Posle posla ide ponovo u obdanište, svraća u prodavnicu i sa punim kesama u jednoj i detetom u drugoj ruci dolazi kući. Žuri da spremi ručak, sredi kuću, opere sudove, veš, dočeka muža koji od nje očekuje da bude supruga, majka, da dobro vaspitava dete, da brine o kući, da donosi novac, da dobro izgleda itd.
Koliko je ne samo žena, nego i zaposlenih koji odlaze na posao, ne primaju zarade, ne mogu da ostvare elementarna prava iz svog radnog odnosa? Veliki broj.
Zbog toga, s obzirom na to da su mnoga dobra rešenja sadržana u ovim izmenama zakona, da se proširuje taj krug prava koja se mogu ostvariti mirnim putem, da će se prihvatiti amandmani koji taj prošireni krug dodatno proširuju, ja ću izneti sada i neke nedoumice.
Recimo, nismo dobili obrazloženje zbog čega se briše član 34, u vezi s angažovanjem veštaka i izuzećem sudskog veštaka. U svojoj velikoj praksi postupanja pred sudovima samo jednom sam sreo sudiju (koji nije imao zakonsko ovlašćenje da to radi, koji je to radio u dogovoru sa strankama), koji je znao da računa kamatne stope itd, pre svega u sporovima finansijske prirode. Stranke su to često proveravale kod sudskih veštaka. Ispostavilo se da je taj sudija, iz neke svoje ljubavi prema matematici, aktuarska matematika, zaista dobro znao da radi svoj posao.
Sudski veštaci se angažuju za poslove za koje sud nema stručna znanja. Od medijatora, od arbitara, koji su po pravilu ljudi sa položenim pravosudnim ispitom, znači, diplomirani pravnici, ne možemo očekivati da poznaju finansije i aktuarsku matematiku.
Očekujemo obrazloženje, ne kažem da postoji loša namera, ali jednostavno nije mi jasno kako će sudija moći, po pravoj meri, koju očekuju sukobljene strane, da predoči strankama precizne podatke o iznosima potraživanja, o kamatnim stopama itd., tako da nijedna stranka u procesu mirenja ne bude nezadovoljna.
Što se tiče predloga da direktor Agencije pokreće postupak za brisanje miritelja i arbitara iz imenika i donosi tu odluku, Jovan Hadžić, naš veliki zakonopisac, prilikom pisanja zakona polazio je od tri osnovne pretpostavke: prvo, kakve su društvene okolnosti na koje treba da se primeni taj zakon, kakav je mentalitet naroda i kakve su opšte prilike koje postojeće stanje treba sa zakonima da unaprede.
Mi živimo u vremenu kada su zloupotrebe prisutne na svakom koraku i kada građani, izuzev Vojske Srbije, SPC i još nekoliko institucija, nemaju poverenja u punoj i dovoljnoj meri u institucije sistema upravo zbog toga što se mnogi za koje se očekivalo da neće zloupotrebiti poverenje to čine. Zbog toga mislim da ovo rešenje možda... Čuli smo i argumentaciju za, da je direktor najodgovorniji za poslovanje Agencije, da on sam treba da proceni itd.
Po nama, može doći u tom delu do zloupotreba i treba čuti argumentaciju za ili protiv. Nisam tvrd u ovom stanovištu, ali bih voleo da čujem argumentaciju za i protiv.
Mislim da je i samo donošenje Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova jedan veliki napredak u našem pravnom sistemu, da su svi načelni principi na kojima su zasnovane izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova dobre, da su dobronamerne. Srpski pokret obnove i poslanici Srpskog pokreta obnove sa liste Za evropsku Srbiju će u danu za glasanje sigurno podržati izmene i dopune, a očekujemo od Ministarstava da dileme koje sam izneo u svojoj diskusiji tokom rasprave otklone. Hvala.