Rasprava o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova je mene kao poslanika SNS inspirisala da govorim, u principu, o načinu donošenja zakona u ovoj skupštini unazad gotovo čitavu deceniju.
Ako treba u jednu rečenicu da sažmem razumevanje ovog zakona, a da ne pristanem na vaš nalog da pričam na zadatu temu onako kako ste vi definisali, već da probleme postavljam u neki pravi, realni vremenski okvir, šta oni znače za građane Srbije, onda bih mogla da kažem da način na koji vlast, u raznim varijantama, od 2000. do danas donosi zakone u stvari jeste jedan trajan pokušaj marginalizacije uticaja države, države kao nacije koja još uvek postoji, ne samo na ovim prostorima nego inače u svetu i pokušaj da se nadležnosti države i odlučivanje države o bitnim temama za život građana, za koje je ona i odgovorna, i nadležna i plaćena, prepusti transnacionalnim organizacijama, multinacionalnim kompanijama, nevladinim organizacijama.
U ovom slučaju, i ovo se često ponavlja, prepušta se odlučivanje o nadležnostima države agencijama koje preuzimaju nadležnosti koje su inače definisane kao posao organa uprave u okviru Vlade kao izvršnog organa. Ili, u ovom konkretnom slučaju, u pitanju je prebacivanje dela poslova sa sudske vlasti na nešto što se zove direktni uticaj izvršne vlasti preko Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Hoću, radi građana, da probudim kritičku svest o tome da li osećaju koliko se država istiskuje iz onoga što je po definiciji njen posao i koliko te nadležnosti bivaju prepuštene onom ko za to pokušava da bude nadležan.
Način na koji se predlažu ove izmene i dopune u stvari govori vrlo ilustrativno o načinu kako se ovde zakoni predlažu i donose. Mešavina žurbe, lošeg prepisivanja i oskudnog znanja, niste videli znake navoda, ali ja ću reći da postoje znaci navoda u ovoj rečenici, jeste u stvari nešto što je naša stvarnost. Jedan od pravnika, koga ne bih da reklamiram, doslovce kaže da je u našem sistemu pustila korenje praksa koja je u stvari mešavina žurbe, lošeg prepisivanja i oskudnog znanja.
Nama se ovde servira po pedesetak zakona na jednom zasedanju i mi smo svedoci šta znači žurba. Gledanje na sat onih koji vode sednicu i onih koji računaju koliko vremena ima poslanička grupa, ovlašćeni predstavnici, govori o tome da je žurba prisutna i kao fizički pojam, da se u jedinici vremena završi što više rasprave, odnosno da se usvoji što više zakona, ali i žurba da se javnost do detalja ne upozna sa zakonskim predlozima koji se ovde usvajaju.
Prosto ne mogu da pristanem na vašu prevaru i hoću da građane upozorim. Ja imam snage da radim; nije neodgovorno, kada ste poslanik, i da otkažete sastanak koji ste zakazali u 14 časova, na primer, u vreme redovne rasprave, ali nije u redu poslu ministra i njegovih saradnika, već četvrti put za poslednje dve nedelje, pretpostavljati posao, odgovornost i značaj poslanika, gde se čak i redovna pauza, definisana Poslovnikom, uređuje prema obavezama ministra, i to više nema definiciju vremena.
Znači, kada ćete održati sastanak i biti neodgovoran, jer ste kao šef poslaničke grupe ili član nekog odbora zakazali sastanak sa nekim da pričate na ozbiljnu temu, a ne na privatnu temu, to više uopšte nije važno, jer vam ovde trenutno predsedavajući kaže – rasprava će se obaviti po ovoj tački dnevnog reda, završno sa onima koji su prijavljeni za diskusiju, tada ćemo dati pauzu, a onda ćemo završiti rad kada sledeća tačka dođe na dnevni red.
Znači, priča o predvidivosti regulative je priča kada pričamo o Evropi. Priča o predvidivosti uslova za investiranje stranih partnera je priča za strane partnere, ali priča o predvidivosti radnog dana onih koji treba da donose zakone, da sa njima budu upoznati, da vam daju osnovane primedbe, to je prosto kao da nemamo prava da budemo u jednoj ravni, iako smo učesnici u jednom te istom procesu.
Ne upozoravam vas, vi brinete o svom političkom rejtingu, svaka stranka pojedinačno. Međutim, ne možete se zalagati za predvidivost onda kada prizivate strateške partnere, onda kada navodite vrednosti za koje se zalažemo kao EU, a da tu predvidivost uskraćujete jednoj grani vlasti i konkretno definisanim i ovde prisutnim ljudima.
Šta nam još govori iskustvo iz donošenja zakona? Da mnogi zakoni koji su ovde predlagani jesu u stvari rezultat preterane ambicije trenutnog ministra da iza njega ostane zakon za koji će moći da kaže da je donet u vreme njegove vladavine; da su vrlo često odraz političke razmetljivosti stranke koju predstavlja ministar, ali i jednog neveštog podražavanja svetskih iskustava, gde se prenebregavaju naša iskustva, tradicija i načini kako se određeni zakoni prihvataju.
Neću da ilustrujem primerima iz nedavne rasprave u ovoj skupštini ko je čiji zakon nasledio, ko je više zaslužan. Ako je zakon dobar, krivicu obično izbegavaju svi i niko neće da prihvati da je kriv kada se neki zakon loše primenjuje. Čak i kada imate neki dobar predlog da se izmeni zakon koji je na snazi, aktuelni ministar kaže – pa, znate, ja to ne bih menjao jer je to doneto za vreme one vlade i onaj ministar je to uradio. Ali, samo u slučaju ako on procenjuje da je to za njega politički korisno ili štetno.
Znači, osnovna mera kojom se rukovode predlagači, to jest Vlada, kao isključivi predlagač zakona u ovoj skupštini, čega smo svedoci, jeste politička korist da se predlagači upišu u listu onih za vreme čije vladavine je donet određeni zakon, a da li je on sprovodiv, nesprovodiv, antiustavan, to apsolutno nije važno.
Ilustracija od prošle nedelje, kada smo razgovarali o eksproprijaciji zemljišta za postavljanje gasnih instalacija, odnosno ono što zovemo gasni aranžman, govori o tome da smo mi u februaru 2009. godine u ovom sastavu raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i da su usvojene zbog političke razmetljivosti, zbog usvajanja na prečac, zbog podražavanja i hitnosti, odredbe koje su u prvim članovima međusobno suprotstavljene, od kojih je jedna protivustavna, jer kaže da Vlada može odlukom ili zakonom da uređuje način eksproprisanja, odnosno da utvrđuje opšti interes, a Ustav zabranjuje da se to radi bilo kojim drugim aktom sem zakonom, znači, u Narodnoj skupštini.
Da nije bilo te brzine i da nije bilo te, mogu reći slobodno – površnosti, jer to nije pregruba reč, već ilustracija ponašanja, mi ne bismo došli u situaciju da prošle nedelje raspravljamo o jednom vrlo bitnom projektu, da ga dovodimo u pitanje, samim tim što njegova realizacija zavisi od primene zakona koji je usvojen sa felerima, greškama i nemogućnošću sprovođenja.
Ono što jeste još jedna ilustracija načina na koji donosimo ovde zakone, to je da bi mnoge od tih primedaba o kojima sam govorila i ilustrovala ih praktično mogle da budu otkrivene, eliminisane, da ne postoji jedna izuzetna volja za moći koja se ilustruje kroz nastup – samo sam ja u pravu, kad sam vlast samo sam ja u pravu. Neusvajanjem amandmana eliminisanje onog što se zove praktična teškoća u primeni zakona sutra, na koju blagovremeno ukazujemo, prosto se prenebregava, kao da se ima namera da se uopšte zakon i ne primenjuje.
Kako se to može ilustrovati? Došli smo u jednu strašnu situaciju da nam je primena, na primer, Zakona o javnom informisanju prošle nedelje bila predmet pitanja čak i od strane potpredsednika Skupštine gospođe Gordane Čomić, koja je pozivajući se na sredstva javnog informisanja pitala da li je moguće da neko ne primenjuje zakon, jer je takva najava bila u štampi.
Obaveštavam vas da je na to što je pisalo u novinama odgovor dat kroz informaciju u ministarstvima pravde, kulture, tužilaštva i sudova, gde je, u stvari, izvršen jedan demanti, tako odlučno i tako neubedljivo kako se to obično radi kada iza toga stoji činjenje koje želimo da prikrijemo.
Objasnili su da je reč o pokušaju da se ujednači praksa u primeni Zakona o informisanju i rečeno je samo da su ministarstva, znači, kao organi uprave Vlade, kao izvršne grane vlasti, dala preporuku povodom koje još stavovi nisu usaglašeni, pa se organizovao neki visokostručni sastanak (eto, niko ne osporava da je bio sastanak), ali se usaglašavaju stavovi sa preporukama da li ili ne primenjivati zakon. Ne poriče se dogovor, ali se poriče da je bilo takve vrste pritisaka.
Ljudi moji, izvršna, sudska i zakonodavna vlast jesu tri grane koje moraju biti podeljene. Uopšte ne može da postoji sporazum sudske i izvršne vlasti o bilo čemu. Zakon se primenjuje ili ne primenjuje. Ne može se primenjivati selektivno, delimično, prema nekom, nekada, kako to odgovara.
Zato se vraćam na način predlaganja zakona motivisan političkom korišću ili štetom onog ko ga predlaže. I ne samo u predlaganju, svedoci smo da i u primeni zakona oni koji su dužni da se ne mešaju, da ne daju preporuke, vrše direktan pritisak i uticaj na onu drugu granu vlasti, praktično pokazujući volju za moći motivisanu političkom korišću.
Mislim da se u ovoj državi zna da Vrhovni sud može da donosi načelne stavove što se tiče primene zakona, ali sudu niko ne sme da daje preporuke.
O pritisku na sud, vezano za stečaj, a povodom poslaničkog pitanja predsednika Poslaničke grupe Napred Srbijo Tomislava Nikolića, govoriću kada bude reč o Zakonu o stečaju; imam direktnu ilustraciju postavljenog pitanja o uticaju na Trgovinski sud povodom stečaja i neveštog odgovora Vlade, odnosno Ministarstva, koje kaže – mi smo zamolili, pa dali preporuku.
Znači, nije reč o izolovanom incidentu preporučivanja, sporazumevanja i dogovaranja. Reč je o praksi za koju mi incidentno saznamo, a za koliko uticaja nikada i ne saznamo, pitanje je. Tu nam ne bi mogla pomoći ni statistika, već samo oštećeni slučajevi.
Ovo nisu presedani. Namerno govorim povodom ovog Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, odnosno predloga o izmenama i dopunama, jer u delu gde se radi o individualnim pravima koja su dovedena u pitanje ne možete nalaziti surogate za pravdu, ne možete nalaziti surogate organa koji o toj pravdi odlučuju.
Zaista mislim da nam pomodarstvo koje pravdamo uštedama nije dovoljno dobar razlog za nastavak ove prakse. Niste ni pokušali da ubedite mene kao poslanika da imate razlog za nastavak ove prakse.
Da li je za realizaciju ovog zakona iz njegove dosadašnje realizacije proistekao neki izveštaj, sem onog o brojkama koji je izneo kolega, kakvo je zadovoljstvo oštećenih strana mirnim rešavanjem sporova, koji su rezultati rada i primene ovog zakona? Znači, da li postoji neka vrsta ankete, kao ona kojom anketirate koliko je građana uvereno da će ekonomska aktivnost da poraste, da će živeti bolje, da će putovati itd?
Nemate resurse. Je l' nemate para? Niko vam se u to ne meša. Mnogo toga u budžetu ostaje u zbirnim stavkama, kroz mogućnost da upotrebljavate novac, ali vi nas ovde niste uverili da je iz ove prakse proistekla jedna analiza iz koje bi se moglo videti šta su najčešći razlozi za radne sporove, individualno govorim, i da li se izmenama zakonskih propisa moglo na bilo koji način izvršiti ograničenje samovolje direktora, ponašanje radnika, kroz upozoravajuće i preventivne mere, da do takvih kršenja zakona koji dovode do sudskih sporova manje dolazi.
Znači, svaki zakon kroz primenu mora da dovede do neke prakse iz koje moraju da proiziđu smernice za poboljšanje zakona, za poboljšanje rada organa ili slično. Takav rezultat iz primene ovog zakona ne vidim.
Naprotiv, na ovoj istoj sednici raspravljamo o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na nivou republičke administracije i lokalne samouprave i tu imamo čak vrstu neustavne pravne nesigurnosti, gde prilikom uručivanja dokumenta (neću ga nazvati čak ni rešenje) o nedovoljnoj oceni zaposlenog, koja je napravljena za samo mesec dana, zaposleni, radnik dobija papir na koji nema pravo žalbe, gde se upotrebljava termin – konačnost rešenja.
Vi u Vladi odlično znate, valjda vas informišu, kolika je šteta države za nezakonito dobijene otkaze, od Narodne banke 2000. godine do Poreske uprave u 2004. godini, gde se stotinama miliona dinara meri isplata štete radnicima koji su nezakonito dobili otkaz. Da li je rešenje predviđeno tim zakonom koji još nije usvojen u stvari jedan pokušaj da se mirnim rešavanjem radnih sporova, pa i u ovom slučaju, izbegnu sudski procesi i štete koje bi imala Vlada za prilično nedefinisane ili gotovo uopšte nedefinisane kriterijume u ovom zakonu o tome kako neko može dobiti otkaz. Da li, gospodo, mislite da će se neko ko ode na mirno rešavanje radnih sporova rukovoditi onom „Savijenu glavu sablja ne seče“?
Da li to treba da postane manir ovog društva – da čovek ne traži svoju pravdu, nego da savije glavu i da ćuti, jer će tako preživeti na radnom mestu, na poslu i uopšte u društvu? Da li savijena glava znači samo ispraviti glavu i sačuvati život ili znači sačuvati sopstveno mišljenje, profesionalni integritet i kičmu, koja je od kostiju i primerena čoveku, a nije, u prenosnom smislu, savitljiva, od plastelina ili gume? Kada se donose ovi zakoni, da li se razmišlja o tome da se gradi pristup – tolerancija u zakonima, kompromisi u reklamama, a u stvarnom životu podizanje tenzija do takvih razmera da organi koji bi trebalo da promovišu tolerantnost i kompromis u stvari promovišu mržnju? Kada je dobiju uvećanu kao grudvu snega koja se niz padinu kreće naniže pitaju se ko je uzrok netolerantnosti, nasilja i nepostojanja razgovora u kojima dve strane razgovaraju.
Kada vi predlažete zakon, kada ne usvajate amandmane opozicije, vi pričate sami sa sobom. Vi ne razgovarate sa drugom stranom, a pokušavate nekog da naučite da ide na kompromis i mirno rešavanje radnih sporova, na način gde je njemu oštećeno neko zakonom definisano pravo. Kod najvećeg broja sindikata je razvijen sistem potkupljivanja, doslovnog i u prenosnom smislu - privilegijama, odnosno potkupljivanja povlađivanjem raznim vrstama udvaranja, stavova, davanjem prava na javnost, objavljivanjem tekstova itd. Ali, kod pojedinaca, koji sami nisu nikakva snaga, ovo je prosto neka vrsta prinude.
Povodom zakona o stečaju ću šire obrazlagati šta znači oštećenost pojedinca za platu, za pravo, za nepovezani radni staž itd. Ne možete pričati o tome da nekome treba omogućiti da se poveže radni staž time što će država da snosi troškove onoga što nije preduzeće uplaćivalo, a trebalo je zakonom da bude obavezno, a u isto vreme hapsite, nije važno koga, jednog vlasnika lista zato što nije uplatio porez. O kakvim je tu dvostrukim standardima reč? Ne može se ovde neko ko vrši vlast ponašati kao nesolidan pop koji kaže – ne gledaj me šta radim, nego me slušaj šta ti govorim, pa se ponašaj po onome kako te upućujem da radiš.
Znači, principijelno, ovakvi zakoni koji izmeštaju nadležnost države sa suda na Agenciju ne mogu da budu podržani. Ne samo zato što je to svetska praksa, i moderna, nego zato što reformu sudstva radite na potpuno pogrešan način, gde sudovi postaju pod direktnom kontrolom onoga što vi zovete pravosudnom akademijom, a ja zovem, s pravom, agencijom za pravosuđe, jer je čak i u zakonu o njoj navedeno da će raditi u skladu sa Zakonom o javnim agencijama.
Građani moraju da shvate da svi organi koje nazivate ustanovama, organima i organizacijama, kada imaju ovakvu direktnu nadležnost Vlade kao izvršnog organa, jesu pod vašim direktnim uticajem i uplivom i oni nisu doneti i neće biti u interesu građana.
Ja se nadam da neće biti ni na štetu, ali vas molim da o ovim generalnim primedbama, koje će dugoročno da se obiju o glavu ovom narodu i svima nama, povedete računa, ne samo u ovom zakonu, nego uopšte kada nam predlažete zakone, kada nam predlažete dnevni red, kada nas prisiljavate da radimo po vašem dnevnom planu, a sve navodno u ime odgovornosti koju ste vi spremni da preuzmete.
Znate, postoji jedna odgovornost, a to je – u modernom društvu svaki čovek preuzima odgovornost za sebe i za svoje postupke. Ako želimo da budemo zrelo društvo, dopustite ljudima da imaju mogućnost izbora i da budu zaista zreli ljudi koji o svojim pravima odlučuju na način koji jeste dostignuće savremene države, ali nije gubljenje tradicionalnih svojstava državnih organa, pa i same države. Hvala.