PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA
11. dan rada
12.11.2009
Sednicu je otvorila: Gordana Čomić
Sednica je trajala od 10:05 do 18:10
TAGOVI
OBRAĆANJA
Demokratska stranka
Gordana Čomić
Za evropsku Srbiju
| Predsedava
Da li želi reč ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe ZES? Gorica Mojović ima reč.
Gorica Mojović
Za evropsku Srbiju
Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, predstavnici Zavoda za intelektualnu svojinu, pre nego što kažem nešto konkretnije o samom sadržaju zakona koji su na dnevnom redu posebno bih želela da, za razliku od nekih mojih kolega, istaknem i pohvalim obrazloženja koja su data uz ove zakone.
Mislim da u skupštinskoj proceduri skoro nismo imali ovako temeljna, sveobuhvatna i precizna obrazloženja koja sadrže ne samo obrazloženja zbog čega se ovi zakoni donose i pozivanje na domaće i međunarodne propise, konvencije i direktive (pre svega na one koje je naša zemlja potpisala i obavezna je da ih poštuje), nego i pozivanje na one konvencije, ugovore i direktive koje sledimo upravo poštujući neke standarde EU.
Ono što mi se čini da je takođe važno, bez obzira na primedbe koje su se u ovoj raspravi čule, vezano za veliki broj članova koji se nalaze u istovetnom sadržaju i u postojećim zakonima, jeste upravo nešto što bih takođe pohvalila, a to je razlog da se ovi zakoni menjaju, koji nalazimo u primeni postojećih propisa.
Ta primena je pokazala da postoje određeni problemi i da zbog toga i treba u odnosu na te probleme i primedbe koje se pojavljuju u javnosti izvršiti korekciju pojedinih odredaba zakona koji su doneti 2004. i 2005. godine.
Posebno želim da istaknem nastojanje predlagača i autora, odnosno najaktivnijeg učesnika u donošenju predloga ovog zakona, a to je Zavod za intelektualnu svojinu, da se kroz javnu raspravu (a izveštaj o njoj takođe je sadržan u obrazloženju zakona) dođe do što boljih rešenja, kao i navođenje svih onih predloga iz javne rasprave koje je Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja prihvatilo i ugradilo u zakonski predlog.
Naravno, uz Predlog zakona u obrazloženju su dati i brojni primeri iz prakse koji ukazuju na nedostatke postojećih rešenja, kao i niz zanimljivih podataka i efekata primene postojećih zakona, kao, na primer, da je SOKOJ, organizacija koja se bavi naplatom autorskih prava za autore muzičkih dela, u 2008. godini naplatila naknadu na ime tih prava u iznosu od 412.272.593 dinara, ali da je za sopstveni rad potrošila 125.433.000, odnosno 33%, što smatram izuzetno visokim procentom.
Ako se ima u vidu da su ta sredstva neka vrsta, da ne bude preterano, ali jesu, provizije za obavljanje posla u ime autora muzike, kao i okolnost da toj organizaciji to nije jedini izvor prihoda, onda se postavlja pitanje da li je taj iznos za obavljanje poslova izuzetno visok?
Ali, to nije naš problem, to je problem kojim treba da se pozabave i upravni odbor ove organizacije, ali i ostali organi SOKOJ-a, i autori koji su im dali punomoćje da u njihovo ime naplaćuju ovu nadoknadu.
Ono što smatram pozitivnim, to je uvođenje obavezne revizije kada je u pitanju rad ovih organizacija. Pročitala sam u obrazloženju da su one to i do sada radile dobrovoljno, a to sad postaje obaveza.
Ono što je zanimljivo, u ovako preciznom navođenju podataka o radu organizacija koje su registrovane za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskih i srodnih prava nema podataka već više puta pominjane Organizacije proizvođača fonografa Srbije, koja je od donošenja prethodnog zakona iz 2004. godine ubirala jedinstvenu nadoknadu za emitovanje i javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija.
Mislim da tu leži jedan od suštinskih razloga zašto se ovaj zakon menja. Primedbe koje su se na račun ove organizacije čule i danas, i u javnoj raspravi, i u praksi i u životu bile su jedan od važnih razloga zašto je ovim zakonom predloženo drugačije rešenje kada je u pitanju određivanje organizacije koja će se baviti naplatom jedinstvene nadoknade.
Detaljan izveštaj koji smo dobili u obrazloženju ovih zakona o sprovedenoj javnoj raspravi ukazuje, što se mene tiče, na jednu veoma interesantnu činjenicu – na potpuno odsustvo zainteresovanosti umetničkih udruženja za ovu materiju. Nedavno smo imali raspravu i usvojili Zakon o kulturi. Za taj zakon umetnička udruženja su bila veoma zainteresovana, vrlo aktivno su uzela učešća u donošenju tog zakona, a za ove skoro niko.
To mi donekle daje pravo da pretpostavim da su umetnici, odnosno oni koji ih predstavljaju kroz umetnička udruženja, mnogo više zainteresovani za to kako će im se kroz institucije sistema i iz budžeta obezbediti neka vrsta sigurnosti, a mnogo manje kako da tu sigurnost obezbede kroz naknade za svoj rad, odnosno autorsko pravo i kako organizacije koje u njihovo ime naplaćuju te prihode to i čine. Koliko je samo bilo rasprava o obezbeđivanju sredstava za uplatu socijalnih doprinosa za umetnike, a sve u očekivanju da će se ta sredstva obezbediti iz budžeta, što je na kraju i utvrđeno Zakonom o kulturi.
Malopre sam pročitala koliki je bio prihod, na primer, SOKOJ-a; ta sredstva takođe mogu biti korišćena za poboljšanje socijalnog, zdravstvenog ili penzijskog statusa autora.
Interesantno je i to što se na javni poziv za debatu o Predlogu zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna nije odazvalo ni uključilo Udruženje likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije, koje okuplja najveći broj autora. Nisu svi oni umetnički dizajneri, najveći broj njih se bavi industrijskim dizajnom.
Imajući u vidu odsustvo te zainteresovanosti umetničkih udruženja, Odbor za kulturu i informisanje organizovao je 30. oktobra javnu raspravu o ovim zakonima. Javnoj raspravi prisustvovao je i predsednik Odbora za nauku i tehnološki razvoj. Moram da kažem da se tom prilikom pojavio samo jedan predstavnik umetničkih udruženja.
Ta rasprava, kao i prethodne u postupku formulisanja predloga zakona, najviše se bavila autorskim i srodnim pravima, i to onim najbitnijim novinama koje ovaj zakon donosi.
Neke od njih ću pomenuti. Neke su u dosadašnjoj raspravi pomenute. Tiču se upravo organizacije koja će ubuduće imati pravo da naplaćuje jedinstvenu nadoknadu za emitovanje i javno saopštavanje izdatog fonograma i interpretacije na takvom fonogramu.
Mislim da je ovo rešenje koje je zakonom predloženo veoma dobro jer predviđa dogovor i ugovor. Ono što mu nedostaje, to je – a šta ako ugovora ne bude? Nadam se da će naš matični odbor za ovaj zakon predložiti amandman kojim će i ta situacija biti predviđena i ta opasnost otklonjena.
Imali smo i do sada prilike da čujemo da se korisnici najčešće žale na visinu tih nadoknada. Zakon donosi jednu od najbitnijih novina, vezano za to da će ubuduće i korisnici, a njih je zaista mnogo, od organizatora koncerata, organizatora kulturnih manifestacija, do već pomenutih vlasnika frizerskih, ugostiteljskih i drugih radnji, imati pravo da utiču na donošenje tarifa za jedinstvenu nadoknadu, i to ne samo kroz pregovore sa organizacijom koja će tu nadoknadu naplaćivati, već i kroz rad komisije za autorska prava.
Mislim da je jedna od veoma važnih novina koje ovaj zakon donosi formiranje komisije za autorska prava, koju Vlada Srbije formira i koja će biti sastavljena od predstavnika svih zainteresovanih.
Nažalost, ni u ovom slučaju zakon nije predvideo šta ako se ne postigne sporazum o jedinstvenoj tarifi o kojoj komisija, prema Predlogu zakona, ima samo pravo da daje mišljenje. Takođe očekujem da ćemo da usvojimo amandman koji će rešiti situaciju u kojoj neće biti dogovora.
Ima još mnogo značajnih novina kada je u pitanju ovaj zakon, ali bih istakla još samo jednu, a tiče se ograničenja autorskih prava u korist osoba sa invaliditetom. Zahvaljujući upravo rešenjima u ovom zakonu, omogućiće se lakša dostupnost autorskih dela i ovim osobama.
Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna definitivno uvodi i u zakonsku materiju termin koji je uobičajen čak i u praksi – reč je o industrijskom dizajnu. Dopušta pravo na žalbu i vođenje drugostepenog postupka u odnosu na odluke koje donosi Zavod za intelektualnu svojinu.
Ovde Zavodu još jedna pohvala što je i u ovom zakonu, kao i u zakonu o žigovima, predložio oduzimanje neke vrste sopstvenog monopola, odnosno omogućio da se u drugostepenom postupku ostvari pravo na žalbu u odnosu na njihove odluke.
U celini gledano, rešenja u ovom zakonu, kao i u zakonu o žigovima, imaju za cilj jačanje pravne zaštite nosilaca prava na industrijski dizajn (ili nosilaca žigova) i postizanje veće efikasnosti u pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i nosilaca žigova.
Još da kažem jednu rečenicu, vezano za zakon o žigovima. Ono što mi se čini bitnim jeste da su osim slučajeva zaštite žigom, predviđeni slučajevi zabrane zaštite, i to naročito u slučajevima kada se koriste državni simboli, ili komercijalizacije, kada se koriste religijski simboli u nekim situacijama.
Zaista mi predstavlja istinsko zadovoljstvo da pozovem svoje kolege i koleginice narodne poslanike da glasaju za ove, po meni veoma dobre, zakone, kao što će to učiniti Poslanička grupa ZES. Hvala.
Mislim da u skupštinskoj proceduri skoro nismo imali ovako temeljna, sveobuhvatna i precizna obrazloženja koja sadrže ne samo obrazloženja zbog čega se ovi zakoni donose i pozivanje na domaće i međunarodne propise, konvencije i direktive (pre svega na one koje je naša zemlja potpisala i obavezna je da ih poštuje), nego i pozivanje na one konvencije, ugovore i direktive koje sledimo upravo poštujući neke standarde EU.
Ono što mi se čini da je takođe važno, bez obzira na primedbe koje su se u ovoj raspravi čule, vezano za veliki broj članova koji se nalaze u istovetnom sadržaju i u postojećim zakonima, jeste upravo nešto što bih takođe pohvalila, a to je razlog da se ovi zakoni menjaju, koji nalazimo u primeni postojećih propisa.
Ta primena je pokazala da postoje određeni problemi i da zbog toga i treba u odnosu na te probleme i primedbe koje se pojavljuju u javnosti izvršiti korekciju pojedinih odredaba zakona koji su doneti 2004. i 2005. godine.
Posebno želim da istaknem nastojanje predlagača i autora, odnosno najaktivnijeg učesnika u donošenju predloga ovog zakona, a to je Zavod za intelektualnu svojinu, da se kroz javnu raspravu (a izveštaj o njoj takođe je sadržan u obrazloženju zakona) dođe do što boljih rešenja, kao i navođenje svih onih predloga iz javne rasprave koje je Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja prihvatilo i ugradilo u zakonski predlog.
Naravno, uz Predlog zakona u obrazloženju su dati i brojni primeri iz prakse koji ukazuju na nedostatke postojećih rešenja, kao i niz zanimljivih podataka i efekata primene postojećih zakona, kao, na primer, da je SOKOJ, organizacija koja se bavi naplatom autorskih prava za autore muzičkih dela, u 2008. godini naplatila naknadu na ime tih prava u iznosu od 412.272.593 dinara, ali da je za sopstveni rad potrošila 125.433.000, odnosno 33%, što smatram izuzetno visokim procentom.
Ako se ima u vidu da su ta sredstva neka vrsta, da ne bude preterano, ali jesu, provizije za obavljanje posla u ime autora muzike, kao i okolnost da toj organizaciji to nije jedini izvor prihoda, onda se postavlja pitanje da li je taj iznos za obavljanje poslova izuzetno visok?
Ali, to nije naš problem, to je problem kojim treba da se pozabave i upravni odbor ove organizacije, ali i ostali organi SOKOJ-a, i autori koji su im dali punomoćje da u njihovo ime naplaćuju ovu nadoknadu.
Ono što smatram pozitivnim, to je uvođenje obavezne revizije kada je u pitanju rad ovih organizacija. Pročitala sam u obrazloženju da su one to i do sada radile dobrovoljno, a to sad postaje obaveza.
Ono što je zanimljivo, u ovako preciznom navođenju podataka o radu organizacija koje su registrovane za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskih i srodnih prava nema podataka već više puta pominjane Organizacije proizvođača fonografa Srbije, koja je od donošenja prethodnog zakona iz 2004. godine ubirala jedinstvenu nadoknadu za emitovanje i javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija.
Mislim da tu leži jedan od suštinskih razloga zašto se ovaj zakon menja. Primedbe koje su se na račun ove organizacije čule i danas, i u javnoj raspravi, i u praksi i u životu bile su jedan od važnih razloga zašto je ovim zakonom predloženo drugačije rešenje kada je u pitanju određivanje organizacije koja će se baviti naplatom jedinstvene nadoknade.
Detaljan izveštaj koji smo dobili u obrazloženju ovih zakona o sprovedenoj javnoj raspravi ukazuje, što se mene tiče, na jednu veoma interesantnu činjenicu – na potpuno odsustvo zainteresovanosti umetničkih udruženja za ovu materiju. Nedavno smo imali raspravu i usvojili Zakon o kulturi. Za taj zakon umetnička udruženja su bila veoma zainteresovana, vrlo aktivno su uzela učešća u donošenju tog zakona, a za ove skoro niko.
To mi donekle daje pravo da pretpostavim da su umetnici, odnosno oni koji ih predstavljaju kroz umetnička udruženja, mnogo više zainteresovani za to kako će im se kroz institucije sistema i iz budžeta obezbediti neka vrsta sigurnosti, a mnogo manje kako da tu sigurnost obezbede kroz naknade za svoj rad, odnosno autorsko pravo i kako organizacije koje u njihovo ime naplaćuju te prihode to i čine. Koliko je samo bilo rasprava o obezbeđivanju sredstava za uplatu socijalnih doprinosa za umetnike, a sve u očekivanju da će se ta sredstva obezbediti iz budžeta, što je na kraju i utvrđeno Zakonom o kulturi.
Malopre sam pročitala koliki je bio prihod, na primer, SOKOJ-a; ta sredstva takođe mogu biti korišćena za poboljšanje socijalnog, zdravstvenog ili penzijskog statusa autora.
Interesantno je i to što se na javni poziv za debatu o Predlogu zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna nije odazvalo ni uključilo Udruženje likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije, koje okuplja najveći broj autora. Nisu svi oni umetnički dizajneri, najveći broj njih se bavi industrijskim dizajnom.
Imajući u vidu odsustvo te zainteresovanosti umetničkih udruženja, Odbor za kulturu i informisanje organizovao je 30. oktobra javnu raspravu o ovim zakonima. Javnoj raspravi prisustvovao je i predsednik Odbora za nauku i tehnološki razvoj. Moram da kažem da se tom prilikom pojavio samo jedan predstavnik umetničkih udruženja.
Ta rasprava, kao i prethodne u postupku formulisanja predloga zakona, najviše se bavila autorskim i srodnim pravima, i to onim najbitnijim novinama koje ovaj zakon donosi.
Neke od njih ću pomenuti. Neke su u dosadašnjoj raspravi pomenute. Tiču se upravo organizacije koja će ubuduće imati pravo da naplaćuje jedinstvenu nadoknadu za emitovanje i javno saopštavanje izdatog fonograma i interpretacije na takvom fonogramu.
Mislim da je ovo rešenje koje je zakonom predloženo veoma dobro jer predviđa dogovor i ugovor. Ono što mu nedostaje, to je – a šta ako ugovora ne bude? Nadam se da će naš matični odbor za ovaj zakon predložiti amandman kojim će i ta situacija biti predviđena i ta opasnost otklonjena.
Imali smo i do sada prilike da čujemo da se korisnici najčešće žale na visinu tih nadoknada. Zakon donosi jednu od najbitnijih novina, vezano za to da će ubuduće i korisnici, a njih je zaista mnogo, od organizatora koncerata, organizatora kulturnih manifestacija, do već pomenutih vlasnika frizerskih, ugostiteljskih i drugih radnji, imati pravo da utiču na donošenje tarifa za jedinstvenu nadoknadu, i to ne samo kroz pregovore sa organizacijom koja će tu nadoknadu naplaćivati, već i kroz rad komisije za autorska prava.
Mislim da je jedna od veoma važnih novina koje ovaj zakon donosi formiranje komisije za autorska prava, koju Vlada Srbije formira i koja će biti sastavljena od predstavnika svih zainteresovanih.
Nažalost, ni u ovom slučaju zakon nije predvideo šta ako se ne postigne sporazum o jedinstvenoj tarifi o kojoj komisija, prema Predlogu zakona, ima samo pravo da daje mišljenje. Takođe očekujem da ćemo da usvojimo amandman koji će rešiti situaciju u kojoj neće biti dogovora.
Ima još mnogo značajnih novina kada je u pitanju ovaj zakon, ali bih istakla još samo jednu, a tiče se ograničenja autorskih prava u korist osoba sa invaliditetom. Zahvaljujući upravo rešenjima u ovom zakonu, omogućiće se lakša dostupnost autorskih dela i ovim osobama.
Zakon o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna definitivno uvodi i u zakonsku materiju termin koji je uobičajen čak i u praksi – reč je o industrijskom dizajnu. Dopušta pravo na žalbu i vođenje drugostepenog postupka u odnosu na odluke koje donosi Zavod za intelektualnu svojinu.
Ovde Zavodu još jedna pohvala što je i u ovom zakonu, kao i u zakonu o žigovima, predložio oduzimanje neke vrste sopstvenog monopola, odnosno omogućio da se u drugostepenom postupku ostvari pravo na žalbu u odnosu na njihove odluke.
U celini gledano, rešenja u ovom zakonu, kao i u zakonu o žigovima, imaju za cilj jačanje pravne zaštite nosilaca prava na industrijski dizajn (ili nosilaca žigova) i postizanje veće efikasnosti u pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i nosilaca žigova.
Još da kažem jednu rečenicu, vezano za zakon o žigovima. Ono što mi se čini bitnim jeste da su osim slučajeva zaštite žigom, predviđeni slučajevi zabrane zaštite, i to naročito u slučajevima kada se koriste državni simboli, ili komercijalizacije, kada se koriste religijski simboli u nekim situacijama.
Zaista mi predstavlja istinsko zadovoljstvo da pozovem svoje kolege i koleginice narodne poslanike da glasaju za ove, po meni veoma dobre, zakone, kao što će to učiniti Poslanička grupa ZES. Hvala.
Demokratska stranka
Gordana Čomić
Za evropsku Srbiju
| Predsedava
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? Ne.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa Nova Srbija, Poslanička grupa Napred Srbijo i Poslanička grupa Srpska radikalna stranka.
Prelazimo na deo sednice po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 27, 28, 29. i 30. dnevnog reda.
Prva prijavljena je narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Igor Bečić.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa Nova Srbija, Poslanička grupa Napred Srbijo i Poslanička grupa Srpska radikalna stranka.
Prelazimo na deo sednice po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 27, 28, 29. i 30. dnevnog reda.
Prva prijavljena je narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Igor Bečić.
Nova Srbija
Zlata Đerić
Nova Srbija
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani članovi Ministarstva, imamo pred sobom set zakona iz oblasti koja je već na neki način uređena, s obzirom na to da je Srbija do sada potpisala preko 13 međunarodnih konvencija, ugovora, sporazuma, kojima mora da uskladi ovu oblast sa EU, a Savet EU je još 1991. godine doneo pravnu regulativu o zaštiti ove oblasti. Mislim da su ovi zakoni veoma važni.
Sam ministar je u uvodnom obrazloženju rekao da su moderne tehnologije u stvari ono što je uslovilo potrebu da se ovi zakoni donesu, ali ne vidim da su upravo te moderne tehnologije ovim zakonom dovoljno i do kraja zaštićene, jer kada govorimo o zakonu o autorskim pravima i uopšte o autorima, autorskom delu, o onome što jeste intelektualna svojina, onda su to uvek teško procenljive vrednosti, a kada govorimo o modernim tehnologijama, pre svega o informatičkim tehnologijama, odnosno softverskim tehnologijama, onda su one ovim zakonima nedovoljno zaštićene.
Takođe me interesuje dugovečnost, odnosno predviđanje ovih zakona. Volimo da govorimo da se ugledamo na EU i na evropske zemlje, što nije sporno, treba dosta toga pogledati kako su neki drugi pre nas uradili, da ne moramo baš uvek mi da tražimo rupu na saksiji, ali kažemo da neke zemlje u nekim oblastima imaju zakone stare po nekoliko vekova, vek ili desetine godina, a mi po brzini promena i donošenja zakona spadamo u zemlje koje su vrlo brze.
Na drugim poljima smo prilično spori, ali ovde smo veoma brzi. Pre svega, to pokazuje našu površnost u pristupu donošenju zakonskih legislativa i predviđanju onoga što jedan zakon treba da obuhvata.
Recimo, interesuje me zašto u zakonu o žigovima, o kome je ministar dosta govorio, nismo jednim opštim zakonom uredili sve moguće žigove i čak predvideli sve ono što se tiče vodenog žiga i elektronskog žiga sveobuhvatno jednim zakonskim projektom, da nemamo baš o svakoj oblasti posebno zakonsko rešenje?
Što se tiče autorskih i srodnih prava, podneli smo neke amandmane, očekujući da budu prihvaćeni i amandmani drugih poslaničkih grupa koje zaista dobronamerno žele da doprinesu da ovi zakoni budu na korist građana Srbije, a najviše da budu korisni autorima i stvaraocima, onima koji tu intelektualnu svojinu daju na dobrobit svih drugih, a ne onima koji tu intelektualnu svojinu, autorska dela i ostalo distribuiraju ili, kako popularno naši ljudi kažu, skidaju kajmak.
Prethodne kolege su vrlo slikovito i uverljivo govorile. Nadam se zaista da ćemo naći načina, mogućnosti i volje da se usvoje brojni amandmani poslanika koji su pratili ove predloge zakona i da se tako izađe u susret onima koji zaslužuju da od ovih zakona imaju najviše koristi, a da se onemoguće oni za koje su, čini mi se, delimično ili u velikom delu, neka od ovih zakonskih rešenja pravljena. Jer, kada smo bolje pročeprkali došli smo do toga da je ipak važan faktor ovde preraspodela para, odnosno presipanje od jednih korisnika novca ka drugima, preko naplate raznih prava intelektualne svojine, autorskih prava.
Želimo zaista da pre svega autori i tvorci, stvaraoci, kako god ih nazivali, jer teško je stvarati bilo kakvo delo, lako je rušiti, budu oni koji od toga imaju najviše koristi. Jedan takav zakonski projekat mora da bude usvojen u ovom parlamentu i on će tada biti dobar za sve građane Srbije.
U raspravi u pojedinostima branićemo svoje amandmane. Verovatno ćemo podržati amandmane drugih kolega za koje smatramo da su vrlo kvalitetni i korisni. Očekujemo da pre nas ministri imaju razumevanja i prihvate ih.
Mislim da gospodin ministar, koji ima dobru volju i slobodnog vremena da danas bude sa nama... Nisam sigurna da su ovi zakoni u njegovoj kompetenciji, ali hvala mu što je bar on našao vremena da danas obrazlaže ove zakone.
Bilo bi mnogo bolje da to čini ministar u čijoj kompetenciji će biti kontrola sprovođenja ovih zakona. Hvala vam lepo.
Sam ministar je u uvodnom obrazloženju rekao da su moderne tehnologije u stvari ono što je uslovilo potrebu da se ovi zakoni donesu, ali ne vidim da su upravo te moderne tehnologije ovim zakonom dovoljno i do kraja zaštićene, jer kada govorimo o zakonu o autorskim pravima i uopšte o autorima, autorskom delu, o onome što jeste intelektualna svojina, onda su to uvek teško procenljive vrednosti, a kada govorimo o modernim tehnologijama, pre svega o informatičkim tehnologijama, odnosno softverskim tehnologijama, onda su one ovim zakonima nedovoljno zaštićene.
Takođe me interesuje dugovečnost, odnosno predviđanje ovih zakona. Volimo da govorimo da se ugledamo na EU i na evropske zemlje, što nije sporno, treba dosta toga pogledati kako su neki drugi pre nas uradili, da ne moramo baš uvek mi da tražimo rupu na saksiji, ali kažemo da neke zemlje u nekim oblastima imaju zakone stare po nekoliko vekova, vek ili desetine godina, a mi po brzini promena i donošenja zakona spadamo u zemlje koje su vrlo brze.
Na drugim poljima smo prilično spori, ali ovde smo veoma brzi. Pre svega, to pokazuje našu površnost u pristupu donošenju zakonskih legislativa i predviđanju onoga što jedan zakon treba da obuhvata.
Recimo, interesuje me zašto u zakonu o žigovima, o kome je ministar dosta govorio, nismo jednim opštim zakonom uredili sve moguće žigove i čak predvideli sve ono što se tiče vodenog žiga i elektronskog žiga sveobuhvatno jednim zakonskim projektom, da nemamo baš o svakoj oblasti posebno zakonsko rešenje?
Što se tiče autorskih i srodnih prava, podneli smo neke amandmane, očekujući da budu prihvaćeni i amandmani drugih poslaničkih grupa koje zaista dobronamerno žele da doprinesu da ovi zakoni budu na korist građana Srbije, a najviše da budu korisni autorima i stvaraocima, onima koji tu intelektualnu svojinu daju na dobrobit svih drugih, a ne onima koji tu intelektualnu svojinu, autorska dela i ostalo distribuiraju ili, kako popularno naši ljudi kažu, skidaju kajmak.
Prethodne kolege su vrlo slikovito i uverljivo govorile. Nadam se zaista da ćemo naći načina, mogućnosti i volje da se usvoje brojni amandmani poslanika koji su pratili ove predloge zakona i da se tako izađe u susret onima koji zaslužuju da od ovih zakona imaju najviše koristi, a da se onemoguće oni za koje su, čini mi se, delimično ili u velikom delu, neka od ovih zakonskih rešenja pravljena. Jer, kada smo bolje pročeprkali došli smo do toga da je ipak važan faktor ovde preraspodela para, odnosno presipanje od jednih korisnika novca ka drugima, preko naplate raznih prava intelektualne svojine, autorskih prava.
Želimo zaista da pre svega autori i tvorci, stvaraoci, kako god ih nazivali, jer teško je stvarati bilo kakvo delo, lako je rušiti, budu oni koji od toga imaju najviše koristi. Jedan takav zakonski projekat mora da bude usvojen u ovom parlamentu i on će tada biti dobar za sve građane Srbije.
U raspravi u pojedinostima branićemo svoje amandmane. Verovatno ćemo podržati amandmane drugih kolega za koje smatramo da su vrlo kvalitetni i korisni. Očekujemo da pre nas ministri imaju razumevanja i prihvate ih.
Mislim da gospodin ministar, koji ima dobru volju i slobodnog vremena da danas bude sa nama... Nisam sigurna da su ovi zakoni u njegovoj kompetenciji, ali hvala mu što je bar on našao vremena da danas obrazlaže ove zakone.
Bilo bi mnogo bolje da to čini ministar u čijoj kompetenciji će biti kontrola sprovođenja ovih zakona. Hvala vam lepo.
Demokratska stranka
Gordana Čomić
Za evropsku Srbiju
| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Igor Bečić, posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.
Srpska napredna stranka
Igor Bečić
Napred Srbijo
Dame i gospodo, poštovani građani, sada na dnevnom redu imamo terminološko usaglašavanje nekih zakona i sa tim u vezi Vlada nas je obavestila da će u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja navedenih predloga zakona biti prisutan i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava. Uz sve uvažavanje gospodina ministra, ipak smo očekivali da će ovde sa nama biti gospodin Đelić, ministar i potpredsednik Vlade, koji bi nam objasnio zbog čega ovi zakoni imaju prioritet ispred zakona za koje je mnogo bitnije da uđu u skupštinsku proceduru.
Ovo je, po meni, kao da ovde radniku dajemo radni kombinezon, a onda ga šaljemo na prinudni odmor, jer je industrijska proizvodnja u Srbiji dva puta manja nego 2000. godine; broj zaposlenih je manji za 300.000, a samo na poslednjim izborima imali smo obećanje o preko 500.000 radnih mesta.
Industrijska proizvodnja je manja od prošlogodišnje za 20%, a najveće smanjenje broja zaposlenih u ovom periodu imali su: tekstilna industrija za 75.000, proizvodnja motornih vozila i prikolica - 28.000, osnovnih metala - 27.000 i proizvodnja prehrambenih proizvoda takođe za 27.000.
Poražavajuća je činjenica da industrija čini svega 15% BDP-a Srbije. Već godinama nemamo šta da izvezemo; tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore poslednjih godina najviše ulažemo.
Nekadašnji industrijski giganti već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. Samo u prošloj godini, 900 velikih preduzeća, koja čine 1,03% ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71.000.000.000 dinara gubitka, tako da je oteralo celu privredu u minus od 37.000.000.000 dinara.
Od 2003. godine, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su preko 240.000.000.000 dinara; 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a dve trećine ovih preduzeća je propalo i to je veliki problem. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sada nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, onda ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna.
Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši ministri pričaju nebuloze. Ako ova vlada bude još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, što znači da neće moći da plaća svoje dugove. Ova vlada mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu, i ne samo zato što se iz godine u godinu topi osnovni kapital, već plivaju u dugovima, koji su često najveća prepreka da i ova preduzeća nađu kupce.
Zaduženja velikih preduzeća na kraju 2008. iznosila su 1.500 milijardi dinara, od toga je dvesta milijardi samo kamata. Problem nije svetska kriza, već naša kriza, i zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. U Srbiji posle 2000. godine, gde god je primenjen metod „spržene zemlje“, koji je dokusurio i industriju... Ubeđeni smo da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz, u kombinaciji sa precenjenim dinarom, doneli urušavanje industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naša preduzeća nisu mogla da budu konkurentna na tržištu.
Posrnuli giganti ne samo da su problem za ekonomiju, već su oni i socijalni problem, jer u njima je zaposleno preko 450.000 ljudi, odnosno preko 45% ukupno zaposlenih u Srbiji.
Nisu samo društvena preduzeća kamen oko vrata srpskoj privredi. Mnogo gubitaka prave i javna preduzeća, tj. državne kompanije koje, uprkos monopolu, ispostavljaju građanima najveće cene i najniži kvalitet. Najveći gubitaši su: EPS, sa manjkom većim od trista miliona evra u prošloj godini, što je 7,3% gubitka cele srpske privrede. Ako je utešno, to je četiri puta manje nego 2007. godine. Drugi najveći gubitaš, a može se slobodno reći i problem naše privrede, jesu „Železnice Srbije“, koje su svojim poslovanjem prošle godine izgubile 195.000.000 evra, i to je tri puta više nego 2007. godine. Treći je JAT, sa 88.000.000 evra. Vidimo da ima i izmenjenih završnih računa, pa NIS ide iz dobitka u gubitak za preko osam miliona evra.
Tradicija u zaštiti industrijske svojine na prostoru Srbije je duža od jednog veka. Kraljevina Srbija je jedna od 11 država koje su potpisivanjem Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine 1883. godine osnovale Parisku uniju. Već 1884. godine Kraljevina Srbija je donela prve zakone iz oblasti industrijske svojine: Zakon o fabričkim i trgovačkim žigovima i Zakon o industrijskim mustrama i modelima.
Posle Prvog svetskog rata, novonastala država Kraljevina SHS je kraljevom uredbom 15. novembra 1920. godine osnovala Upravu za zaštitu industrijske svojine. Tako je ispunila obavezu iz Pariske konvencije o osnivanju jedne uprave koja će se baviti priznavanjem prava industrijske svojine i izdavati službeni glasnik u kome će se ta prava objavljivati.
Negujući pravni kontinuitet iz prethodnih država i uvažavajući suštinu prava intelektualne svojine sve države i režimi na prostoru nekadašnje Jugoslavije su oblast industrijske svojine i autorskog prava regulisali na nivou centralne vlasti. Takvo stanje se održalo sve do usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG 4. februara 2003. godine, kada je došlo do podele nadležnosti, tako da državna zajednica ima ovlašćenja za donošenje propisa koji su materijalno regulisali pojedina prava intelektualne svojine.
Sprovođenje tih prava preneto je u nadležnost republika članica, odnosno Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Skupština Srbije i Crne Gore usvojila je 2004. godine pet novih zakona iz oblasti intelektualne svojine: Zakon o patentima (2. jula 2004. godine), Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna i Zakon o zaštiti topografski integrisanih kola (sve 24. decembra 2004. godine).
Ovi zakoni su doneti u postupku potpunog usklađivanja propisa sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije, odnosno Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao jednog od ključnih sporazuma na kojima počiva Svetska trgovinska organizacija. Svi zakoni su usklađeni sa odgovarajućim metodološkim konvencijama kojima je pristupljeno od poslednje velike revizije zakona iz ove materije, koja je obavljena u periodu od 1995. do 1998. godine. Posebno je vođeno računa da ovi novi zakoni, po tadašnjim predlagačima, budu usklađeni sa odgovarajućim propisima EU.
U oblasti žigova na snazi su: Zakon o žigovima, kao što sam rekao, iz 2004. godine, Međunarodna klasifikacija roba i usluga, Ničanski aranžman, Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Protokol uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski ugovor o zaštiti olimpijskih simbola, Ugovor o žigovnom pravu.
Samo 2008. godine podneto je 9.536 prijava žiga. Od toga su 78% strani, a 22% domaći predlagači. Godine 2008. domaća preduzeća su podnela 286 prijava za međunarodno registrovanje žigova.
Pre izvoza važno je zaštiti autorsko pravo ili pravo industrijske svojine. Aktivan odnos prema robnoj marki i kreiranje njenog identiteta na stranom tržištu predstavlja dobar način da kompanija zauzme svoje mesto među jakom konkurencijom. Uz relativno mali trošak, autorsko pravo i pravo industrijske svojine treba zaštiti. U suprotnom, postoji mogućnost da konkurencija nastupi sa istim proizvodom i nazivom i ubere plodove mukotrpnog rada i ulaganja.
Zaštitu treba potražiti u državnom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, sa čijim smo pomoćnikom razgovarali o postupku kreiranja, registracije, održavanja dobre robne marke, definisanja pojma dobre marke koja se koristi u Srbiji. Sa pravnog stanovišta je neadekvatno što se kod nas najčešće naziva robnom markom, a u stvari ima pravni pojam - žig.
Žig je pravno zaštićen znak koji služi za obeležavanje međusobno slične robe ili usluga od strane jednog učesnika u prometu da bi se razlikovala od identične i slične robe ili usluga drugog učesnika u prometu.
Po svojoj definiciji, žig uvek ima dva dela. To su samo znak, te spisak robe i usluga na koje se primenjuje i za koje je zaštićen. Priznato pravo na žig je isključivo pravo njegovog nosioca. Nosilac može to svoje pravo da sačuva za sebe, može ga upotrebljavati, prodati, iznajmiti ili dati dozvolu za njegovo korišćenje i slično.
U inostranstvu, stvaranju dobre robne marke mora da prethodi detaljno usklađivanje i analiza tržišta i postavljanje ciljeva koji u kompaniji žele da se postignu. Svakako je lakše prilagođavanje da se robne marke uvode i na strano tržište u onom asortimanu proizvoda i na onaj način kako ne radi konkurencija, jer tada potrošači mogu brže i kvalitetnije to primetiti.
U najvećem broju zemalja u svetu znak može da bude veoma različit. Žigom se može zaštiti reč, kombinacija određenih slova, slog, kao i reči ili kombinacija slogova, sa određenim grafičkim rešenjem ili logotipom kompanije.
Da bi proizvođač zaštitio određeni znak u inostranstvu, mora da ispuni dva osnovna uslova: da je znak podoban, odnosno da se ne odnosi isključivo na karakteristike proizvoda i usluga i da nije sličan ranije zaštićenim znacima na određenoj teritoriji. Kada preduzeće ima žig koji je zaštitilo na nacionalnoj teritoriji, a to nije učinilo u inostranstvu, bilo koje strano preduzeće može da u svojoj zemlji zaštiti identičan znak za istu vrstu robe ili usluga i da na taj način spreči uvoz u tu zemlju. U tom slučaju, izvoz je onemogućen, a preduzeće mora da dobije saglasnost tog pravnog lica, koju po pravilu plaća jer to predstavlja neku vrstu licence.
Praksa je pokazala da su neki proizvođači usled neobaveštenosti i eventualne uštede prilikom uvoza robe u inostranstvo vrlo često pristajali da strani partner zaštiti žig u inostranstvu, koji je inače zaštićen na tržištu proizvođača, da bi oni uštedeli. To je loša varijanta jer uvoznik kasnije mora stalno da se prilagođava zahtevima stranog partnera, pri čemu zarađuje znatno manje nego da je mogao sam da zaštiti znak.
Treba pažljivo odabrati vreme i način komuniciranja sa potrošačima, kako bi robna marka bila zapažena i prihvaćena na adekvatan način. U daljem razvoju robne marke proizvoda na stranom tržištu ključnu ulogu imaju kontinuitet i kvalitet proizvoda, kako bi potrošač uvek znao šta kupuje za svoj novac.
Postupak zaštite žiga je vrlo jednostavan. Potrebno je da se podnese prijava žiga, koja sadrži nekoliko osnovnih elemenata: zahtev za priznavanje žiga, izgled znaka za koji se traži zaštita i spisak usluga na koje se taj žig odnosi.
Takva prijava dobija svoj redni broj, nakon toga ulazi u redovan postupak, koji po pravilu traje oko godinu i po dana.
U slučaju da se podnosi međunarodna prijava žiga, moguće ga je zaštititi i po hitnom postupku, koji se završava u roku od dve do tri nedelje.
Postupak međunarodne prijave žiga sličan je našem, s obzirom na to da je država Srbija član Madridskog aranžmana, na osnovu kojeg se samo jednom prijavom može zaštititi žig u čak 70 zemalja u svetu. Postupak registrovanja žiga u inostranstvu pokreće se podnošenjem domaće prijave kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine. Ukoliko su na prijavi naznačene zemlje članice Madridskog aranžmana, onda se prijava može podneti samo u slučaju kada je domaći žig registrovan.
Po dobijanju nacionalne prijave vrši se njeno ispitivanje po hitnom postupku. Ukoliko se utvrdi da prijava ispunjava sve propisane uslove, preduzeće je u daljem postupku dužno da uplati određeni iznos, taksu za registraciju i objavljivanje žiga, kao i taksu Međunarodnom birou Svetske organizacije za intelektualnu svojinu u Ženevi za podnošenje međunarodne prijave. Po izvršenoj uplati, registrovani nacionalni žig prosleđuje se Međunarodnom birou, koji ima obavezu da taj žig registruje i da ga kao međunarodno priznat objavi u svojoj publikaciji međunarodnih žigova.
Troškovi zaštite žiga zavise od broja zemalja od kojih se traži zaštita. Troškovi su mnogo viši ako se znak štiti samo u pojedinim zemljama, gde se prijava podnosi na osnovu Madridskog protokola, nego kada se to čini za sve zemlje potpisnice Madridskog aranžmana. U slučaju da troškovi registracije jednog znaka iznose između 25.000 i 30.000 švajcarskih franaka, naravno, preduzeće može da zaštiti znak samo za ona tržišta za koja je zainteresovano i na onoliki broj klasa za koliko je to potrebno.
Ako bi neko hteo da zaštiti znak u svih 50 zemalja Madridskog aranžmana, onda bi troškovi bili znatno niži i iznosili bi desetak hiljada švajcarskih franaka, što je relativno skroman iznos za određenu vrstu monopolskih prava koja dobijate.
Ono što je značajno da se kaže jeste da su sva prava koja su priznata ograničena vremenskim periodom i podležu, pod određenim uslovima, i poništavanju, odnosno prestanku važenja. Žig treba da traje i deset godina, a nakon toga može i da se obnovi.
Najveće robne marke, pogotovo svetski priznate, nastupaju preko noći. Sama komunikacija robne marke prema potrošačima danas se, zahvaljujući pisanim medijima, televiziji, sve više internetu, može postići znatno brže i efikasnije nego pre 20 ili 40 godina.
Pored te činjenice da u Srbiji ne postoji kultura zaštite intelektualne svojine, prema podacima „Madrid ekspresa“, na teritoriji Srbije, na stranom tržištu zaštićeno je svega oko 800 žigova, što isto tako ne znači da je 800 preduzeća zaštitilo te znake.
Ipak, u poslednje vreme sve veći broj prijava za zaštitu međunarodnog žiga podnose mala i srednja preduzeća. Najveće šanse za uspešan plasman na stranom tržištu imaju proizvodi proizvedeni na tradicionalan način (koncept zdrave hrane), visokog kvaliteta.
Kod nas, po pravilu, kada neko izađe na tržište, njegov proizvod je visokog kvaliteta, ali kada počinje da osvaja tržište taj kvalitet počinje da opada.
Čvrsti stavovi o vrednostima koje neka robna marka ima kod potrošača grade se kontinuirano, kroz dugi niz godina. Da bi se to postiglo potrebna su znatna ulaganja u marketing, prodaju, distribuciju, kako bi se postigla što veća prisutnost proizvoda na prodajnim mestima. Potrebno je da se konstantno sprovode istraživanja stranih tržišta da bi se razvoj novih proizvoda kretao u smeru trendova potrošnje proizvoda, kako bi se zadovoljio zahtev potrošača.
Što se tiče samog zakona, vidimo ovde jedno terminološko usklađivanje – recimo, u članu 1. se definiše predmet zakonskog regulisanja, kao i pojam žiga. Žig se definiše kao pravo kojim se štiti znak koji služi za razlikovanje robe, odnosno usluga fizičkih ili pravnih lica, tako da su sadržinom pojma obuhvaćeni i subjekti prava – fizička i pravna lica. Nosioci žiga mogu da budu samo učesnici u prometu. Republika Srbija je potpisnik Madridskog aranžmana o međunarodnom registrovanju žigova i Protokola uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova.
Članom 2. se definišu kolektivni žig i garancije. Vidimo da je to većinom, evo, iz člana u član, uvek ima u stavu 1. tačka 1) - propisuje se zabrana zaštite žiga za znak koji je protivan javnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima. Ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Znači, iz člana u član imamo dodato da je ova odredba u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Takođe, ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima i u skladu je sa članom 3. Direktive EU i članom 7. strana 1 Uredbe o žigu EU.
Jednostavno, kao što kažemo, ovo je samo jedno terminološko usaglašavanje ovih zakona, malo izmena ima i mi iz SNS ne možemo na drugačiji način da se postavimo prema ovom zakonu nego jednostavno da ne glasamo za ovaj zakon. Hvala.
Ovo je, po meni, kao da ovde radniku dajemo radni kombinezon, a onda ga šaljemo na prinudni odmor, jer je industrijska proizvodnja u Srbiji dva puta manja nego 2000. godine; broj zaposlenih je manji za 300.000, a samo na poslednjim izborima imali smo obećanje o preko 500.000 radnih mesta.
Industrijska proizvodnja je manja od prošlogodišnje za 20%, a najveće smanjenje broja zaposlenih u ovom periodu imali su: tekstilna industrija za 75.000, proizvodnja motornih vozila i prikolica - 28.000, osnovnih metala - 27.000 i proizvodnja prehrambenih proizvoda takođe za 27.000.
Poražavajuća je činjenica da industrija čini svega 15% BDP-a Srbije. Već godinama nemamo šta da izvezemo; tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore poslednjih godina najviše ulažemo.
Nekadašnji industrijski giganti već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. Samo u prošloj godini, 900 velikih preduzeća, koja čine 1,03% ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71.000.000.000 dinara gubitka, tako da je oteralo celu privredu u minus od 37.000.000.000 dinara.
Od 2003. godine, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su preko 240.000.000.000 dinara; 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a dve trećine ovih preduzeća je propalo i to je veliki problem. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sada nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, onda ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna.
Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši ministri pričaju nebuloze. Ako ova vlada bude još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, što znači da neće moći da plaća svoje dugove. Ova vlada mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu, i ne samo zato što se iz godine u godinu topi osnovni kapital, već plivaju u dugovima, koji su često najveća prepreka da i ova preduzeća nađu kupce.
Zaduženja velikih preduzeća na kraju 2008. iznosila su 1.500 milijardi dinara, od toga je dvesta milijardi samo kamata. Problem nije svetska kriza, već naša kriza, i zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. U Srbiji posle 2000. godine, gde god je primenjen metod „spržene zemlje“, koji je dokusurio i industriju... Ubeđeni smo da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz, u kombinaciji sa precenjenim dinarom, doneli urušavanje industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naša preduzeća nisu mogla da budu konkurentna na tržištu.
Posrnuli giganti ne samo da su problem za ekonomiju, već su oni i socijalni problem, jer u njima je zaposleno preko 450.000 ljudi, odnosno preko 45% ukupno zaposlenih u Srbiji.
Nisu samo društvena preduzeća kamen oko vrata srpskoj privredi. Mnogo gubitaka prave i javna preduzeća, tj. državne kompanije koje, uprkos monopolu, ispostavljaju građanima najveće cene i najniži kvalitet. Najveći gubitaši su: EPS, sa manjkom većim od trista miliona evra u prošloj godini, što je 7,3% gubitka cele srpske privrede. Ako je utešno, to je četiri puta manje nego 2007. godine. Drugi najveći gubitaš, a može se slobodno reći i problem naše privrede, jesu „Železnice Srbije“, koje su svojim poslovanjem prošle godine izgubile 195.000.000 evra, i to je tri puta više nego 2007. godine. Treći je JAT, sa 88.000.000 evra. Vidimo da ima i izmenjenih završnih računa, pa NIS ide iz dobitka u gubitak za preko osam miliona evra.
Tradicija u zaštiti industrijske svojine na prostoru Srbije je duža od jednog veka. Kraljevina Srbija je jedna od 11 država koje su potpisivanjem Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine 1883. godine osnovale Parisku uniju. Već 1884. godine Kraljevina Srbija je donela prve zakone iz oblasti industrijske svojine: Zakon o fabričkim i trgovačkim žigovima i Zakon o industrijskim mustrama i modelima.
Posle Prvog svetskog rata, novonastala država Kraljevina SHS je kraljevom uredbom 15. novembra 1920. godine osnovala Upravu za zaštitu industrijske svojine. Tako je ispunila obavezu iz Pariske konvencije o osnivanju jedne uprave koja će se baviti priznavanjem prava industrijske svojine i izdavati službeni glasnik u kome će se ta prava objavljivati.
Negujući pravni kontinuitet iz prethodnih država i uvažavajući suštinu prava intelektualne svojine sve države i režimi na prostoru nekadašnje Jugoslavije su oblast industrijske svojine i autorskog prava regulisali na nivou centralne vlasti. Takvo stanje se održalo sve do usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG 4. februara 2003. godine, kada je došlo do podele nadležnosti, tako da državna zajednica ima ovlašćenja za donošenje propisa koji su materijalno regulisali pojedina prava intelektualne svojine.
Sprovođenje tih prava preneto je u nadležnost republika članica, odnosno Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Skupština Srbije i Crne Gore usvojila je 2004. godine pet novih zakona iz oblasti intelektualne svojine: Zakon o patentima (2. jula 2004. godine), Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna i Zakon o zaštiti topografski integrisanih kola (sve 24. decembra 2004. godine).
Ovi zakoni su doneti u postupku potpunog usklađivanja propisa sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije, odnosno Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao jednog od ključnih sporazuma na kojima počiva Svetska trgovinska organizacija. Svi zakoni su usklađeni sa odgovarajućim metodološkim konvencijama kojima je pristupljeno od poslednje velike revizije zakona iz ove materije, koja je obavljena u periodu od 1995. do 1998. godine. Posebno je vođeno računa da ovi novi zakoni, po tadašnjim predlagačima, budu usklađeni sa odgovarajućim propisima EU.
U oblasti žigova na snazi su: Zakon o žigovima, kao što sam rekao, iz 2004. godine, Međunarodna klasifikacija roba i usluga, Ničanski aranžman, Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Protokol uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski ugovor o zaštiti olimpijskih simbola, Ugovor o žigovnom pravu.
Samo 2008. godine podneto je 9.536 prijava žiga. Od toga su 78% strani, a 22% domaći predlagači. Godine 2008. domaća preduzeća su podnela 286 prijava za međunarodno registrovanje žigova.
Pre izvoza važno je zaštiti autorsko pravo ili pravo industrijske svojine. Aktivan odnos prema robnoj marki i kreiranje njenog identiteta na stranom tržištu predstavlja dobar način da kompanija zauzme svoje mesto među jakom konkurencijom. Uz relativno mali trošak, autorsko pravo i pravo industrijske svojine treba zaštiti. U suprotnom, postoji mogućnost da konkurencija nastupi sa istim proizvodom i nazivom i ubere plodove mukotrpnog rada i ulaganja.
Zaštitu treba potražiti u državnom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, sa čijim smo pomoćnikom razgovarali o postupku kreiranja, registracije, održavanja dobre robne marke, definisanja pojma dobre marke koja se koristi u Srbiji. Sa pravnog stanovišta je neadekvatno što se kod nas najčešće naziva robnom markom, a u stvari ima pravni pojam - žig.
Žig je pravno zaštićen znak koji služi za obeležavanje međusobno slične robe ili usluga od strane jednog učesnika u prometu da bi se razlikovala od identične i slične robe ili usluga drugog učesnika u prometu.
Po svojoj definiciji, žig uvek ima dva dela. To su samo znak, te spisak robe i usluga na koje se primenjuje i za koje je zaštićen. Priznato pravo na žig je isključivo pravo njegovog nosioca. Nosilac može to svoje pravo da sačuva za sebe, može ga upotrebljavati, prodati, iznajmiti ili dati dozvolu za njegovo korišćenje i slično.
U inostranstvu, stvaranju dobre robne marke mora da prethodi detaljno usklađivanje i analiza tržišta i postavljanje ciljeva koji u kompaniji žele da se postignu. Svakako je lakše prilagođavanje da se robne marke uvode i na strano tržište u onom asortimanu proizvoda i na onaj način kako ne radi konkurencija, jer tada potrošači mogu brže i kvalitetnije to primetiti.
U najvećem broju zemalja u svetu znak može da bude veoma različit. Žigom se može zaštiti reč, kombinacija određenih slova, slog, kao i reči ili kombinacija slogova, sa određenim grafičkim rešenjem ili logotipom kompanije.
Da bi proizvođač zaštitio određeni znak u inostranstvu, mora da ispuni dva osnovna uslova: da je znak podoban, odnosno da se ne odnosi isključivo na karakteristike proizvoda i usluga i da nije sličan ranije zaštićenim znacima na određenoj teritoriji. Kada preduzeće ima žig koji je zaštitilo na nacionalnoj teritoriji, a to nije učinilo u inostranstvu, bilo koje strano preduzeće može da u svojoj zemlji zaštiti identičan znak za istu vrstu robe ili usluga i da na taj način spreči uvoz u tu zemlju. U tom slučaju, izvoz je onemogućen, a preduzeće mora da dobije saglasnost tog pravnog lica, koju po pravilu plaća jer to predstavlja neku vrstu licence.
Praksa je pokazala da su neki proizvođači usled neobaveštenosti i eventualne uštede prilikom uvoza robe u inostranstvo vrlo često pristajali da strani partner zaštiti žig u inostranstvu, koji je inače zaštićen na tržištu proizvođača, da bi oni uštedeli. To je loša varijanta jer uvoznik kasnije mora stalno da se prilagođava zahtevima stranog partnera, pri čemu zarađuje znatno manje nego da je mogao sam da zaštiti znak.
Treba pažljivo odabrati vreme i način komuniciranja sa potrošačima, kako bi robna marka bila zapažena i prihvaćena na adekvatan način. U daljem razvoju robne marke proizvoda na stranom tržištu ključnu ulogu imaju kontinuitet i kvalitet proizvoda, kako bi potrošač uvek znao šta kupuje za svoj novac.
Postupak zaštite žiga je vrlo jednostavan. Potrebno je da se podnese prijava žiga, koja sadrži nekoliko osnovnih elemenata: zahtev za priznavanje žiga, izgled znaka za koji se traži zaštita i spisak usluga na koje se taj žig odnosi.
Takva prijava dobija svoj redni broj, nakon toga ulazi u redovan postupak, koji po pravilu traje oko godinu i po dana.
U slučaju da se podnosi međunarodna prijava žiga, moguće ga je zaštititi i po hitnom postupku, koji se završava u roku od dve do tri nedelje.
Postupak međunarodne prijave žiga sličan je našem, s obzirom na to da je država Srbija član Madridskog aranžmana, na osnovu kojeg se samo jednom prijavom može zaštititi žig u čak 70 zemalja u svetu. Postupak registrovanja žiga u inostranstvu pokreće se podnošenjem domaće prijave kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine. Ukoliko su na prijavi naznačene zemlje članice Madridskog aranžmana, onda se prijava može podneti samo u slučaju kada je domaći žig registrovan.
Po dobijanju nacionalne prijave vrši se njeno ispitivanje po hitnom postupku. Ukoliko se utvrdi da prijava ispunjava sve propisane uslove, preduzeće je u daljem postupku dužno da uplati određeni iznos, taksu za registraciju i objavljivanje žiga, kao i taksu Međunarodnom birou Svetske organizacije za intelektualnu svojinu u Ženevi za podnošenje međunarodne prijave. Po izvršenoj uplati, registrovani nacionalni žig prosleđuje se Međunarodnom birou, koji ima obavezu da taj žig registruje i da ga kao međunarodno priznat objavi u svojoj publikaciji međunarodnih žigova.
Troškovi zaštite žiga zavise od broja zemalja od kojih se traži zaštita. Troškovi su mnogo viši ako se znak štiti samo u pojedinim zemljama, gde se prijava podnosi na osnovu Madridskog protokola, nego kada se to čini za sve zemlje potpisnice Madridskog aranžmana. U slučaju da troškovi registracije jednog znaka iznose između 25.000 i 30.000 švajcarskih franaka, naravno, preduzeće može da zaštiti znak samo za ona tržišta za koja je zainteresovano i na onoliki broj klasa za koliko je to potrebno.
Ako bi neko hteo da zaštiti znak u svih 50 zemalja Madridskog aranžmana, onda bi troškovi bili znatno niži i iznosili bi desetak hiljada švajcarskih franaka, što je relativno skroman iznos za određenu vrstu monopolskih prava koja dobijate.
Ono što je značajno da se kaže jeste da su sva prava koja su priznata ograničena vremenskim periodom i podležu, pod određenim uslovima, i poništavanju, odnosno prestanku važenja. Žig treba da traje i deset godina, a nakon toga može i da se obnovi.
Najveće robne marke, pogotovo svetski priznate, nastupaju preko noći. Sama komunikacija robne marke prema potrošačima danas se, zahvaljujući pisanim medijima, televiziji, sve više internetu, može postići znatno brže i efikasnije nego pre 20 ili 40 godina.
Pored te činjenice da u Srbiji ne postoji kultura zaštite intelektualne svojine, prema podacima „Madrid ekspresa“, na teritoriji Srbije, na stranom tržištu zaštićeno je svega oko 800 žigova, što isto tako ne znači da je 800 preduzeća zaštitilo te znake.
Ipak, u poslednje vreme sve veći broj prijava za zaštitu međunarodnog žiga podnose mala i srednja preduzeća. Najveće šanse za uspešan plasman na stranom tržištu imaju proizvodi proizvedeni na tradicionalan način (koncept zdrave hrane), visokog kvaliteta.
Kod nas, po pravilu, kada neko izađe na tržište, njegov proizvod je visokog kvaliteta, ali kada počinje da osvaja tržište taj kvalitet počinje da opada.
Čvrsti stavovi o vrednostima koje neka robna marka ima kod potrošača grade se kontinuirano, kroz dugi niz godina. Da bi se to postiglo potrebna su znatna ulaganja u marketing, prodaju, distribuciju, kako bi se postigla što veća prisutnost proizvoda na prodajnim mestima. Potrebno je da se konstantno sprovode istraživanja stranih tržišta da bi se razvoj novih proizvoda kretao u smeru trendova potrošnje proizvoda, kako bi se zadovoljio zahtev potrošača.
Što se tiče samog zakona, vidimo ovde jedno terminološko usklađivanje – recimo, u članu 1. se definiše predmet zakonskog regulisanja, kao i pojam žiga. Žig se definiše kao pravo kojim se štiti znak koji služi za razlikovanje robe, odnosno usluga fizičkih ili pravnih lica, tako da su sadržinom pojma obuhvaćeni i subjekti prava – fizička i pravna lica. Nosioci žiga mogu da budu samo učesnici u prometu. Republika Srbija je potpisnik Madridskog aranžmana o međunarodnom registrovanju žigova i Protokola uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova.
Članom 2. se definišu kolektivni žig i garancije. Vidimo da je to većinom, evo, iz člana u član, uvek ima u stavu 1. tačka 1) - propisuje se zabrana zaštite žiga za znak koji je protivan javnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima. Ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Znači, iz člana u član imamo dodato da je ova odredba u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Takođe, ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima i u skladu je sa članom 3. Direktive EU i članom 7. strana 1 Uredbe o žigu EU.
Jednostavno, kao što kažemo, ovo je samo jedno terminološko usaglašavanje ovih zakona, malo izmena ima i mi iz SNS ne možemo na drugačiji način da se postavimo prema ovom zakonu nego jednostavno da ne glasamo za ovaj zakon. Hvala.
Nikola Novaković
Ujedinjeni regioni Srbije
| Predsedava
Reč ima gospodin Vladan Jeremić.
Vladan Jeremić
Srpska radikalna stranka
Hvala. Meni je danas, izgleda, suđeno da predsedava gospodin Novaković i da govorimo o zakonima koji ni posle nekih pet-šest godina (kao što je npr. zakon o stečaju) očigledno neće doneti nikakve suštinske promene u odnosu na ono što je do sada bilo.
Zašto bi ovaj set zakona koji je danas predmet skupštinske rasprave trebalo na neki način da bude bitan?
Pre svega, ako imamo u vidu da su tvorevine ljudskog duha i posebno zaštićene tvorevine ljudskog duha danas praktično najskuplja dobra, samo stvaralaštvo i prava intelektualne svojine su najdohodovnija oblast, tako da se u onim razvijenijim i pravno i društveno uređenim državama apsolutno posvećuje svakodnevna pažnja strategiji u oblasti podsticanja stvaralaštva, njegovoj sve boljoj i efikasnijoj pravnoj zaštiti i, naravno, inteligentnoj privredi.
Kod nas, nažalost, umesto ovakvog načina podsticanja stvaralaštva sve češće na konkretnim primerima vidimo kako su stvaraoci, u najmanju ruku, poniženi i opterećeni troškovima neefikasnih postupaka, kako su sve brojniji propisi suprotni nekakvim međunarodnim sporazumima, turističkim standardima, kako se oblast koja zahteva dugu i staloženu specijalizaciju sve više svodi na nivo nedozvoljene nestručnosti ili, da tako kažem, krajnje nesavesnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, među brojnim aktuelnim pitanjima je upravo pravna zaštita dizajna. Dizajn, to ste već mogli da čujete, bar kada je o Srbiji reč, ima tu tradiciju praktično još od 1884. godine, kada je donet taj Zakon o zaštiti mustara i modela. Zaštita industrijskog dizajna je bila predviđena u Uredbi o zaštiti industrijske svojine iz 1920. godine, koja je pod mustrom podrazumevala svaku sliku ili crtež koji može da služi za ugled i da se prenese na neki industrijski ili zanatski proizvod. Model je definisan kao svako vlasničko delo koje predstavlja neki industrijski ili zanatski predmet ili koji se upotrebljava na nekom industrijskom ili zanatskom proizvodu.
Autorsko-pravna zaštita dizajna je uređena 1929. godine Zakonom o zaštiti autorskog prava. On je izričito predviđao, uz navođenje ostalih tvorevina, zaštitu umetničkih dela primenjene umetnosti. Autorsko-pravna zaštita dizajna u Srbiji je do sada bila uređena tim Zakonom o zaštiti autorskog i srodnog prava iz 2004. godine, koji pored ostalih autorskih dela navodi dela primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja.
Industrijsko-pravna zaštita dizajna je uređena Zakonom o pravnoj zaštiti dizajna, takođe iz 2004. godine. Interesantno je da je i taj zakon rađen prema Direktivi Evropskog parlamenta i Saveta iz 1998. godine. U njoj je državama članicama ostavljeno da odrede uslove, uključujući i stepen originalnosti, pod kojima predmet uživa zaštitu kao industrijski dizajn, kako može da dobije i autorsko-pravnu zaštitu. To praktično znači da industrijsko-pravna zaštita jedne tvorevine ne isključuje mogućnost njene autorsko-pravne zaštite.
Što se tiče osobenosti industrijskog dizajna, direktiva koja je bila uzor još uvek aktuelnom zakonu (a očigledno se neće mnogo šta promeniti ni u ovom novom) u uvodnom delu izričito navodi da industrijski dizajn ne mora imati estetski karakter, ne mora biti lepa umetnost. U slučaju kada industrijski dizajn, dizajn koji je registrovan u Zavodu za intelektualnu svojinu, uživa automatski i autorsko-pravnu zaštitu, dizajn koji karakteriše slobodan spoljni oblik uživa, po Zakonu o industrijskom dizajnu, takođe autorsko-pravnu zaštitu.
Što se tiče kriterijuma originalnosti, koji je izuzetno važan, ostaje da se razmotri pitanje koji stepen originalnosti treba da postoji da bi jedan predmet uživao upravo ovakvu zaštitu.
Postavlja se i pitanje u kojoj meri je Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, još uvek važeći, trebalo da bude zakon o deponovanju dizajna ili registrovanju dizajna? Zakon nije predviđao ispitivanje u postupku po prijavi prava na dizajn u pogledu autorstva, te se u tom pogledu jasno radi o deponovanju. Zakon je predviđao suštinsko ispitivanje da li je predmet prijave industrijski dizajn, mada to ispitivanje ne postoji kod međunarodno deponovanog industrijskog dizajna, tako da su domaća lica u nepovoljnijem položaju u odnosu na strana lica koja koriste međunarodno deponovanje, što je nedopustivo.
Veliki je broj pitanja koja postavlja, umesto da ih rešava, što bi uostalom trebalo da bude osnovna svrha i namena svakog zakona, pa tako i ovog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Tako je, u vezi s pravom na dizajn stvoren u radnom odnosu, ovaj zakon uređivao u jednom članu da se primenjuje Zakon o autorskim i srodnim pravima, a već u narednom da se primenjuje Zakon o patentima. To je, u krajnjoj liniji, stvaralo zabunu, jer primenom Zakona o autorskom pravu u jednom broju slučajeva delo se vraća, grubo rečeno, autoru nakon isteka zakonom predviđenog broja godina, a u slučaju primene Zakona o patentima ono pod istim okolnostima pripada trajno poslodavcu.
Zakonodavac je očigledno tom prilikom, da tako kažem, loše transponovao tu direktivu, jer je pogrešna terminologija u vezi sa nazivom dela, ili se pominju jedan uz drugi izrazi „sadržina prava“ i „obim prava“, koji praktično imaju isto značenje, tako da se tu radi o tautologiji. Obim prava, obim zaštite, povreda prava na dizajn, povreda dizajna itd. pokazuju da očigledno tu nije bilo adekvatnih, odnosno pravih rešenja u ovoj oblasti.
Ako se svemu ovome doda i nepotpuna sudska nadležnost u jednom broju postupaka, sve to ukazuje da zakonodavac praktično nije imao u vidu obaveze iz opštih akata Saveta Evrope o nedopuštenosti dvokolosečnog postupka. Sve ovo i činjenica da Zavod za intelektualnu svojinu očigledno nije baš ni po fondovima baštine, a ni po potrebnoj strukturi informisan korisnik, ni potrošač, koje zakon navodi kao lice koje ocenjuje materijalne uslove za zaštitu spoljnog izgleda industrijskog dizajna, ukazuje da je zaista bilo neophodno izvršiti suštinske izmene i dopune Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i organizovati jedan posve drugačiji postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu.
Kao Poslanička grupa SRS uložili smo amandmane kojima ćemo pokušati da ovakav predlog zakona popravimo.
Ono što treba istaći ovom prilikom jeste da problem krađe intelektualnog vlasništva utiče na sve industrijske grane, od muzičke, filmske, pa do farmaceutske ili automobilske. U svetu je, naravno, veliki broj kompanija i pojedinaca koji se isključivo oslanjaju na prihode od intelektualnog vlasništva, kao neki način povratka prethodnih ulaganja, a koje potom ulažu u istraživanje i razvoj, kako bi uspeli u neko dogledno vreme da proizvedu još produktivnije alate.
Najbitnije u svemu tome, i uslov uspešne zaštite intelektualnog vlasništva, jeste uspešan nadzor vlastitog indentiteta, odnosno tehnologije na tržištima. Nadzor predstavlja ključan faktor i stvara se godinama i apsolutno podrazumeva i praćenje stanja na tržištu i medijima.
Zaštita intelektualnog vlasništva dodatno podstiče ljude da nastavljaju sa stvaranjem, jer kroz autorsko pravo, patente, prava intelektualnog vlasništva svi stvaraoci imaju pravo da odluče kako se njihove tvorevine iskorišćavaju, umnožavaju, distribuiraju itd. Ujedno, i nosiocu stečenih prava omogućava se ostvarivanje određenog dodatnog profita, jer se može prodati, licencirati ili zameniti. Stoga i u kompanijama, samim tim i u državi, treba stvoriti jedan moderan princip u kojem je nužna zaštita prava, efikasno upravljanje pravima, podizanje nivoa svesti, sprečavanje povrede tih prava. U svemu ovome kao nekakva vodilja treba da posluži izreka Viktora Igoa da ono što vodi i vuče svet nisu lokomotive, nego ideje.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ni sijaset drugih, ni ovaj predlog zakona to sasvim sigurno neće omogućiti, a ovu bezidejnu vlast ni najbrža lokomotiva ne može da pokrene ka boljoj budućnosti. Hvala.
Zašto bi ovaj set zakona koji je danas predmet skupštinske rasprave trebalo na neki način da bude bitan?
Pre svega, ako imamo u vidu da su tvorevine ljudskog duha i posebno zaštićene tvorevine ljudskog duha danas praktično najskuplja dobra, samo stvaralaštvo i prava intelektualne svojine su najdohodovnija oblast, tako da se u onim razvijenijim i pravno i društveno uređenim državama apsolutno posvećuje svakodnevna pažnja strategiji u oblasti podsticanja stvaralaštva, njegovoj sve boljoj i efikasnijoj pravnoj zaštiti i, naravno, inteligentnoj privredi.
Kod nas, nažalost, umesto ovakvog načina podsticanja stvaralaštva sve češće na konkretnim primerima vidimo kako su stvaraoci, u najmanju ruku, poniženi i opterećeni troškovima neefikasnih postupaka, kako su sve brojniji propisi suprotni nekakvim međunarodnim sporazumima, turističkim standardima, kako se oblast koja zahteva dugu i staloženu specijalizaciju sve više svodi na nivo nedozvoljene nestručnosti ili, da tako kažem, krajnje nesavesnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, među brojnim aktuelnim pitanjima je upravo pravna zaštita dizajna. Dizajn, to ste već mogli da čujete, bar kada je o Srbiji reč, ima tu tradiciju praktično još od 1884. godine, kada je donet taj Zakon o zaštiti mustara i modela. Zaštita industrijskog dizajna je bila predviđena u Uredbi o zaštiti industrijske svojine iz 1920. godine, koja je pod mustrom podrazumevala svaku sliku ili crtež koji može da služi za ugled i da se prenese na neki industrijski ili zanatski proizvod. Model je definisan kao svako vlasničko delo koje predstavlja neki industrijski ili zanatski predmet ili koji se upotrebljava na nekom industrijskom ili zanatskom proizvodu.
Autorsko-pravna zaštita dizajna je uređena 1929. godine Zakonom o zaštiti autorskog prava. On je izričito predviđao, uz navođenje ostalih tvorevina, zaštitu umetničkih dela primenjene umetnosti. Autorsko-pravna zaštita dizajna u Srbiji je do sada bila uređena tim Zakonom o zaštiti autorskog i srodnog prava iz 2004. godine, koji pored ostalih autorskih dela navodi dela primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja.
Industrijsko-pravna zaštita dizajna je uređena Zakonom o pravnoj zaštiti dizajna, takođe iz 2004. godine. Interesantno je da je i taj zakon rađen prema Direktivi Evropskog parlamenta i Saveta iz 1998. godine. U njoj je državama članicama ostavljeno da odrede uslove, uključujući i stepen originalnosti, pod kojima predmet uživa zaštitu kao industrijski dizajn, kako može da dobije i autorsko-pravnu zaštitu. To praktično znači da industrijsko-pravna zaštita jedne tvorevine ne isključuje mogućnost njene autorsko-pravne zaštite.
Što se tiče osobenosti industrijskog dizajna, direktiva koja je bila uzor još uvek aktuelnom zakonu (a očigledno se neće mnogo šta promeniti ni u ovom novom) u uvodnom delu izričito navodi da industrijski dizajn ne mora imati estetski karakter, ne mora biti lepa umetnost. U slučaju kada industrijski dizajn, dizajn koji je registrovan u Zavodu za intelektualnu svojinu, uživa automatski i autorsko-pravnu zaštitu, dizajn koji karakteriše slobodan spoljni oblik uživa, po Zakonu o industrijskom dizajnu, takođe autorsko-pravnu zaštitu.
Što se tiče kriterijuma originalnosti, koji je izuzetno važan, ostaje da se razmotri pitanje koji stepen originalnosti treba da postoji da bi jedan predmet uživao upravo ovakvu zaštitu.
Postavlja se i pitanje u kojoj meri je Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, još uvek važeći, trebalo da bude zakon o deponovanju dizajna ili registrovanju dizajna? Zakon nije predviđao ispitivanje u postupku po prijavi prava na dizajn u pogledu autorstva, te se u tom pogledu jasno radi o deponovanju. Zakon je predviđao suštinsko ispitivanje da li je predmet prijave industrijski dizajn, mada to ispitivanje ne postoji kod međunarodno deponovanog industrijskog dizajna, tako da su domaća lica u nepovoljnijem položaju u odnosu na strana lica koja koriste međunarodno deponovanje, što je nedopustivo.
Veliki je broj pitanja koja postavlja, umesto da ih rešava, što bi uostalom trebalo da bude osnovna svrha i namena svakog zakona, pa tako i ovog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Tako je, u vezi s pravom na dizajn stvoren u radnom odnosu, ovaj zakon uređivao u jednom članu da se primenjuje Zakon o autorskim i srodnim pravima, a već u narednom da se primenjuje Zakon o patentima. To je, u krajnjoj liniji, stvaralo zabunu, jer primenom Zakona o autorskom pravu u jednom broju slučajeva delo se vraća, grubo rečeno, autoru nakon isteka zakonom predviđenog broja godina, a u slučaju primene Zakona o patentima ono pod istim okolnostima pripada trajno poslodavcu.
Zakonodavac je očigledno tom prilikom, da tako kažem, loše transponovao tu direktivu, jer je pogrešna terminologija u vezi sa nazivom dela, ili se pominju jedan uz drugi izrazi „sadržina prava“ i „obim prava“, koji praktično imaju isto značenje, tako da se tu radi o tautologiji. Obim prava, obim zaštite, povreda prava na dizajn, povreda dizajna itd. pokazuju da očigledno tu nije bilo adekvatnih, odnosno pravih rešenja u ovoj oblasti.
Ako se svemu ovome doda i nepotpuna sudska nadležnost u jednom broju postupaka, sve to ukazuje da zakonodavac praktično nije imao u vidu obaveze iz opštih akata Saveta Evrope o nedopuštenosti dvokolosečnog postupka. Sve ovo i činjenica da Zavod za intelektualnu svojinu očigledno nije baš ni po fondovima baštine, a ni po potrebnoj strukturi informisan korisnik, ni potrošač, koje zakon navodi kao lice koje ocenjuje materijalne uslove za zaštitu spoljnog izgleda industrijskog dizajna, ukazuje da je zaista bilo neophodno izvršiti suštinske izmene i dopune Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i organizovati jedan posve drugačiji postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu.
Kao Poslanička grupa SRS uložili smo amandmane kojima ćemo pokušati da ovakav predlog zakona popravimo.
Ono što treba istaći ovom prilikom jeste da problem krađe intelektualnog vlasništva utiče na sve industrijske grane, od muzičke, filmske, pa do farmaceutske ili automobilske. U svetu je, naravno, veliki broj kompanija i pojedinaca koji se isključivo oslanjaju na prihode od intelektualnog vlasništva, kao neki način povratka prethodnih ulaganja, a koje potom ulažu u istraživanje i razvoj, kako bi uspeli u neko dogledno vreme da proizvedu još produktivnije alate.
Najbitnije u svemu tome, i uslov uspešne zaštite intelektualnog vlasništva, jeste uspešan nadzor vlastitog indentiteta, odnosno tehnologije na tržištima. Nadzor predstavlja ključan faktor i stvara se godinama i apsolutno podrazumeva i praćenje stanja na tržištu i medijima.
Zaštita intelektualnog vlasništva dodatno podstiče ljude da nastavljaju sa stvaranjem, jer kroz autorsko pravo, patente, prava intelektualnog vlasništva svi stvaraoci imaju pravo da odluče kako se njihove tvorevine iskorišćavaju, umnožavaju, distribuiraju itd. Ujedno, i nosiocu stečenih prava omogućava se ostvarivanje određenog dodatnog profita, jer se može prodati, licencirati ili zameniti. Stoga i u kompanijama, samim tim i u državi, treba stvoriti jedan moderan princip u kojem je nužna zaštita prava, efikasno upravljanje pravima, podizanje nivoa svesti, sprečavanje povrede tih prava. U svemu ovome kao nekakva vodilja treba da posluži izreka Viktora Igoa da ono što vodi i vuče svet nisu lokomotive, nego ideje.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ni sijaset drugih, ni ovaj predlog zakona to sasvim sigurno neće omogućiti, a ovu bezidejnu vlast ni najbrža lokomotiva ne može da pokrene ka boljoj budućnosti. Hvala.
Nikola Novaković
Ujedinjeni regioni Srbije
| Predsedava
Zahvaljujem, gospodine Jeremiću. Reč ima gospodin Goran Mihajlović.
Goran Mihajlović
Srpska radikalna stranka
Hvala lepo, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije, mi danas u okviru zajedničkog načelnog pretresa vodimo objedinjenu raspravu o četiri predloga zakona, a to su: Predlog zakona o žigovima, Predlog zakona o zaštiti topografija integrisanih kola, Predlog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima.
Očigledno je da sva četiri predloga zakona tretiraju na izvestan način sličnu problematiku, a to je pravna zaštita autorskih prava pojedinca kao fizičkog lica, odnosno zaštita pravnog lica, kao i okolnosti pod kojima može doći do ograničenja i sputavanja ove pravne zaštite.
Svedoci smo da je ovo u današnje vreme postala jedna osetljiva problematika, gde dolazi do neprestanog kršenja elementarnih prava i normi ponašanja u ovoj oblasti, a i sami vidimo da je situacija kod nas po tom pitanju veoma haotična i nedovoljno pravno uređena.
U tesnoj vezi sa ovom problematikom stoji još jedan predlog zakona, o kome je pre par dana Skupština raspravljala u okviru seta pravosudnih zakona, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.
Ovim predlogom zakona, kao što se sećamo, predloženo je formiranje višeg javnog tužilaštva sa sedištem u Beogradu, koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju Republike Srbije kada je u pitanju visokotehnološki kriminal. Odnosno, predloženo je formiranje posebnog odeljenja koje bi se bavilo krivičnim delima protiv intelektualne svojine, privrede i pravnog saobraćaja u slučaju da je subjekat ili sredstvo u izvršenju nedozvoljene radnje bilo računar ili računarski sistem, mreža ili neki računarski podaci, a isto tako i njihovi proizvodi u materijalnom ili elektronskom obliku, pod uslovom da je šteta koja bi se pričinila autoru veća od milion dinara.
Mi smo iz izlaganja našeg ovlašćenog predstavnika gospođe Gordane Pop-Lazić videli kakvi su stavovi naše poslaničke grupe po pitanju problematike koju tretiraju ovi zakoni. Ovom prilikom ću se malo više fokusirati na jedan od ova četiri predloga zakona, a to je Predlog zakona o zaštiti topografije integrisanih kola, dok će kolege iz moje poslaničke grupe tretirati preostala tri zakona.
Da bismo otpočeli bilo kakvu analizu u vezi s ovim zakonom o zaštiti topografija integrisanih kola, neophodno je da malo vidimo genezu problematike koja se ovime bavi.
Prvi Zakon o zaštiti topografija integrisanih kola donet je kod nas pre nekih desetak godina, tačnije 1998. godine, i isti je objavljen u „Službenom glasniku SRJ“, br. 42/98, a neznatno je modifikovan šest godina kasnije i objavljen u „Službenom glasniku Srbije i Crne Gore“ 2004. godine.
S obzirom na to da je u pitanju zakon bivše državne zajednice, Vlada je našla za shodno da treba doneti nov zakon koji bi bio terminološki i sadržajno usklađen kako sa Ustavom Republike Srbije, tako i sa Zakonom o ministarstvima, kao i sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Treba naglasiti i činjenicu da je nekadašnja SFRJ 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu i time izrazila spremnost da na svojoj teritoriji vrši zaštitu autorskih prava.
Kao što znamo, pored materijalnih, i nematerijalna dobra su rezultat intelektualnog rada, pa moraju biti predmet odgovarajuće pravne zaštite. Tako su nastali oni poznati TRIPS sporazumi, izdati od strane Svetske trgovinske organizacije, kao i EEC sporazumi, odnosno uputstva od strane Saveta ministara EU, kojima je bila obuhvaćena i topografija integrisanih kola.
No, činjenica je da mi u ovom trenutku nismo članica ni Svetske trgovinske organizacije, ni Evropske unije, mada predstavnici Vlade neprestano ističu da postoje jasna opredeljenja da budemo primljeni i u jednu i u drugu asocijaciju.
Verovatno je zbog toga ovolika žurba da se na dnevnom redu ove sednice nađe čak 58 tačaka dnevnog reda, od kojih vidimo da je većina predloga tih tzv. europejskih zakona. Samo, bojim se da se stvari ne odvijaju u duhu one narodne poslovice „Spremamo ražanj, a zec još uvek u šumi“, jer, nažalost, kako stvari stoje, sve nam je dalja i EU i Svetska trgovinska organizacija.
Vidite, u skladu sa tim, posebno me brine jedna druga stvar, to je zadnja rečenica koju je predlagač zakona (odnosno Vlada) dao u obrazloženju ovog zakona. Tu kaže, citiraću: „Domaća industrija koja bi mogla da primenjuje topografije integrisanih kola u large scale integration tehnologiji je ugašena sa nemogućnošću da tu tehnologiju primeni.“ Uz sve uvažavanje gospodina Čiplića i ovde prisutnih, meni je jako žao što ovde nije prisutan Božidar Đelić, jer gospodin Boža bi kao ministar za nauku i tehnologiju verovatno znao da da odgovor na ono najjednostavnije pitanje – kome mi to onda spremamo i za koga usvajamo ove zakone kada domaća industrija, nažalost, ne proizvodi ovu vrstu proizvoda?
Kako stvari stoje, plašim se da se u državi Srbiji ne desi nešto još gore, da uskoro ne ostanemo bez bilo kakve proizvodnje, jer nažalost, svedoci smo da se iz dana u dan povećava broj ugašenih i likvidiranih preduzeća, bez ikakve šanse da se to popravi nabolje.
Time samo stvaramo sve veću i veću armiju nezaposlenih. Očigledno je da je u državi Srbiji mnogo modernije i unosnije baviti se poslovima konsaltinga i tome slično, nego proizvodnjom. Bolje bi bilo da smo ovde raspravljali o nekom zakonu o oživljavanju proizvodnje, a ne o zaštiti onoga što uopšte ne postoji i čime se država Srbija trenutno ne bavi.
Bez obzira na tu činjenicu, ovaj predlog zakona ima i dve dobre stvari. Prva je da za realizaciju zakona nisu predviđena nikakva dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, koja bi se uzimala iz džepova poreskih obveznika, a druga stvar je, što je, mora se priznati, prava retkost – donošenje ovog zakona ne prati osnivanje neke nove agencije ili institucije.
Iskreno rečeno, skoro da se ne sećamo kada je u ovoj skupštini usvojen neki zakon a da za njegovu realizaciju nije bila predviđena odgovarajuća agencija, u kojoj se, kao što znamo, uglavnom udomljavaju partijski kadrovi koji se jednostavno negde moraju udomiti.
O detaljima ovog predloga zakona ne bih govorio sada, jer je ovo rasprava u načelu, a kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo o tome detaljnije govoriti. Moje uvažene kolege Nikola Savić i Milan Nikolić i ja podneli smo ukupno osam konkretnih amandmana na predlog ovog zakona i mi ćemo u okviru rasprave u pojedinostima pokušati da te amandmane branimo i opravdamo. Mi se nadamo da bi usvajanjem tih amandmana ovi zakoni postali jedna zaokružena sadržajna i logička celina, koja bi se mogla aplicirati u praksi. Stoga ću se ovde malo više pozabaviti analizom efekata koje bi usvajanje Predloga zakona moglo imati na njegove potencijalne korisnike.
Pre svega, integrisano kolo, oni koji se bave tom materijom znaju, predstavlja složeno električno kolo sastavljeno od mnoštva aktivnih i pasivnih komponenata smeštenih na jedinstvenoj podlozi koja se može primeniti ili samostalno ili u sklopu nekih složenijih elektronskih uređaja i naprava. Samo kolo se u opštem slučaju sastoji iz tri zasebne celine, to su: kućište, koje je najčešće od keramike ili specijalne plastične mase; zatim, izvodi, kojima se isto spaja za noseću strukturu, i čip koji se nalazi u središtu integrisanog kola i koji je tankim žicama spojen sa pomenutim izvodima.
Možemo reći da je, sa aspekta namene, uobičajena podela industrijskih kola na tri glavne grupe: analogna, koja su primenu najčešće našla kod operacionih pojačivača, digitalna kola, koja naravno najviše idu kod mikroprocesora i mešovita integralna kola koja obrađuju kako analogne tako i digitalne signale i koja se primenjuju kod AD i DA konvertora, što znači da su sve ovo proizvodi visoke tehnologije koji se mogu primeniti kod raznih mikroprocesora, memorija, pojačivača, pulsnih kodera i dekodera, modema i tome slično.
Što se tiče komercijalne upotrebe, ona je vrlo razvijena i široko rasprostranjena. Standardna integralna kola primenjuju se za temperaturni opseg od nula do 70 stepeni celzijusa; industrijska za opseg temperatura od minus 40 do 85, a ona specijalna, kao što su za vojne potrebe, imaju najširi opseg primene, od minus 55 do 125 stepeni celzijusa, što znači da ona imaju i najveće radne sposobnosti.
Inače, kao godina rođenja integralnog kola smatra se 1964. godina, jer je tada prvi put u računare treće generacije ugrađena silicijumska pločica dimenzija 6h6 mm. Ona je omogućila jednu veliku integraciju i stvaranje sažetih i kompaktnih konstrukcija, pre svega računara, koji su tako postajali pouzdaniji, brži i sve jeftiniji na svetskom tržištu.
Tokom sedamdesetih godina došlo je do povećanja integracije integralnih kola, pa se tako pojavila large scale integration tehnologija, gde je čak do 5.000 komponenata bilo spakovano u jednom integralnom kolu, a samo malo kasnije još naprednija very large scale integration tehnologija, koja je još više povećala integraciju i snizila cenu i težinu integrisanih kola.
Kao primer koliko je to imalo praktičnog efekta navešću samo cenu računara. Recimo, kada su se pojavili prvi računari 1950. godine, posle Drugog svetskog rata, imali su fantastičnu cenu od nekih milion dolara, a svakih desetak godina cena je i po deset puta padala, pa je tako 1960. godine ondašnji najbolji računar bio oko 100.000 dolara, pa je sedamdesetih to palo na desetak hiljada dolara, osamdesetih na 1.000 dolara, da bi devedesetih i kasnije palo i na nekih 100 dolara. Iz ovoga vidimo da je sav ovaj napredak omogućila upravo topografija integrisanih kola, koja se neprestano razvijala i usavršavala.
Što se tiče trendova u bliskoj budućnosti, smatra se da će se ove topografije još više razvijati i da će doći do pojave tzv. superračunara koji će obuhvatiti sva znanja iz određenih oblasti.
Ovaj istorijski prikaz nisam dao sa ciljem da bi se sagledala samo hronologija razvoja u ovoj oblasti, nego da bi se videlo do čega sve zloupotreba i nepostojanje adekvatnog zakona može da dovede. Navešću samo neke primere, godine kada su u svetu prvi put usvojeni zakoni protiv zloupotrebe ove problematike. Prvi zakon je donet je u SAD 1984. godine, pa onda u Japanu 1985, Holandiji 1987. itd., a od zemalja u našem najbližem okruženju to je učinila Rumunija 1995.
Sigurno je da i mi, na bazi uporednog prava, možemo iskoristiti sva pozitivna rešenja pomenutih zemalja i to ugraditi u predloge ovih zakona o kojima raspravljamo. No, razlika je, ponoviću u zaključku još jednom, što sve ove zemlje imaju proizvodnju iz oblasti visokih tehnologija, imaju šta da štite zakonom, a mi, nažalost, nemamo.
Bez obzira na to, predlažem grupaciji iz vladajuće skupštinske većine da kada budu izloženi naši amandmani to pažljivo saslušaju i sve one za koje smatraju da su korisni usvoje, čime bi ovaj set zakona postao sveobuhvatniji i aplikativniji.
Očigledno je da sva četiri predloga zakona tretiraju na izvestan način sličnu problematiku, a to je pravna zaštita autorskih prava pojedinca kao fizičkog lica, odnosno zaštita pravnog lica, kao i okolnosti pod kojima može doći do ograničenja i sputavanja ove pravne zaštite.
Svedoci smo da je ovo u današnje vreme postala jedna osetljiva problematika, gde dolazi do neprestanog kršenja elementarnih prava i normi ponašanja u ovoj oblasti, a i sami vidimo da je situacija kod nas po tom pitanju veoma haotična i nedovoljno pravno uređena.
U tesnoj vezi sa ovom problematikom stoji još jedan predlog zakona, o kome je pre par dana Skupština raspravljala u okviru seta pravosudnih zakona, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.
Ovim predlogom zakona, kao što se sećamo, predloženo je formiranje višeg javnog tužilaštva sa sedištem u Beogradu, koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju Republike Srbije kada je u pitanju visokotehnološki kriminal. Odnosno, predloženo je formiranje posebnog odeljenja koje bi se bavilo krivičnim delima protiv intelektualne svojine, privrede i pravnog saobraćaja u slučaju da je subjekat ili sredstvo u izvršenju nedozvoljene radnje bilo računar ili računarski sistem, mreža ili neki računarski podaci, a isto tako i njihovi proizvodi u materijalnom ili elektronskom obliku, pod uslovom da je šteta koja bi se pričinila autoru veća od milion dinara.
Mi smo iz izlaganja našeg ovlašćenog predstavnika gospođe Gordane Pop-Lazić videli kakvi su stavovi naše poslaničke grupe po pitanju problematike koju tretiraju ovi zakoni. Ovom prilikom ću se malo više fokusirati na jedan od ova četiri predloga zakona, a to je Predlog zakona o zaštiti topografije integrisanih kola, dok će kolege iz moje poslaničke grupe tretirati preostala tri zakona.
Da bismo otpočeli bilo kakvu analizu u vezi s ovim zakonom o zaštiti topografija integrisanih kola, neophodno je da malo vidimo genezu problematike koja se ovime bavi.
Prvi Zakon o zaštiti topografija integrisanih kola donet je kod nas pre nekih desetak godina, tačnije 1998. godine, i isti je objavljen u „Službenom glasniku SRJ“, br. 42/98, a neznatno je modifikovan šest godina kasnije i objavljen u „Službenom glasniku Srbije i Crne Gore“ 2004. godine.
S obzirom na to da je u pitanju zakon bivše državne zajednice, Vlada je našla za shodno da treba doneti nov zakon koji bi bio terminološki i sadržajno usklađen kako sa Ustavom Republike Srbije, tako i sa Zakonom o ministarstvima, kao i sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Treba naglasiti i činjenicu da je nekadašnja SFRJ 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu i time izrazila spremnost da na svojoj teritoriji vrši zaštitu autorskih prava.
Kao što znamo, pored materijalnih, i nematerijalna dobra su rezultat intelektualnog rada, pa moraju biti predmet odgovarajuće pravne zaštite. Tako su nastali oni poznati TRIPS sporazumi, izdati od strane Svetske trgovinske organizacije, kao i EEC sporazumi, odnosno uputstva od strane Saveta ministara EU, kojima je bila obuhvaćena i topografija integrisanih kola.
No, činjenica je da mi u ovom trenutku nismo članica ni Svetske trgovinske organizacije, ni Evropske unije, mada predstavnici Vlade neprestano ističu da postoje jasna opredeljenja da budemo primljeni i u jednu i u drugu asocijaciju.
Verovatno je zbog toga ovolika žurba da se na dnevnom redu ove sednice nađe čak 58 tačaka dnevnog reda, od kojih vidimo da je većina predloga tih tzv. europejskih zakona. Samo, bojim se da se stvari ne odvijaju u duhu one narodne poslovice „Spremamo ražanj, a zec još uvek u šumi“, jer, nažalost, kako stvari stoje, sve nam je dalja i EU i Svetska trgovinska organizacija.
Vidite, u skladu sa tim, posebno me brine jedna druga stvar, to je zadnja rečenica koju je predlagač zakona (odnosno Vlada) dao u obrazloženju ovog zakona. Tu kaže, citiraću: „Domaća industrija koja bi mogla da primenjuje topografije integrisanih kola u large scale integration tehnologiji je ugašena sa nemogućnošću da tu tehnologiju primeni.“ Uz sve uvažavanje gospodina Čiplića i ovde prisutnih, meni je jako žao što ovde nije prisutan Božidar Đelić, jer gospodin Boža bi kao ministar za nauku i tehnologiju verovatno znao da da odgovor na ono najjednostavnije pitanje – kome mi to onda spremamo i za koga usvajamo ove zakone kada domaća industrija, nažalost, ne proizvodi ovu vrstu proizvoda?
Kako stvari stoje, plašim se da se u državi Srbiji ne desi nešto još gore, da uskoro ne ostanemo bez bilo kakve proizvodnje, jer nažalost, svedoci smo da se iz dana u dan povećava broj ugašenih i likvidiranih preduzeća, bez ikakve šanse da se to popravi nabolje.
Time samo stvaramo sve veću i veću armiju nezaposlenih. Očigledno je da je u državi Srbiji mnogo modernije i unosnije baviti se poslovima konsaltinga i tome slično, nego proizvodnjom. Bolje bi bilo da smo ovde raspravljali o nekom zakonu o oživljavanju proizvodnje, a ne o zaštiti onoga što uopšte ne postoji i čime se država Srbija trenutno ne bavi.
Bez obzira na tu činjenicu, ovaj predlog zakona ima i dve dobre stvari. Prva je da za realizaciju zakona nisu predviđena nikakva dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, koja bi se uzimala iz džepova poreskih obveznika, a druga stvar je, što je, mora se priznati, prava retkost – donošenje ovog zakona ne prati osnivanje neke nove agencije ili institucije.
Iskreno rečeno, skoro da se ne sećamo kada je u ovoj skupštini usvojen neki zakon a da za njegovu realizaciju nije bila predviđena odgovarajuća agencija, u kojoj se, kao što znamo, uglavnom udomljavaju partijski kadrovi koji se jednostavno negde moraju udomiti.
O detaljima ovog predloga zakona ne bih govorio sada, jer je ovo rasprava u načelu, a kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo o tome detaljnije govoriti. Moje uvažene kolege Nikola Savić i Milan Nikolić i ja podneli smo ukupno osam konkretnih amandmana na predlog ovog zakona i mi ćemo u okviru rasprave u pojedinostima pokušati da te amandmane branimo i opravdamo. Mi se nadamo da bi usvajanjem tih amandmana ovi zakoni postali jedna zaokružena sadržajna i logička celina, koja bi se mogla aplicirati u praksi. Stoga ću se ovde malo više pozabaviti analizom efekata koje bi usvajanje Predloga zakona moglo imati na njegove potencijalne korisnike.
Pre svega, integrisano kolo, oni koji se bave tom materijom znaju, predstavlja složeno električno kolo sastavljeno od mnoštva aktivnih i pasivnih komponenata smeštenih na jedinstvenoj podlozi koja se može primeniti ili samostalno ili u sklopu nekih složenijih elektronskih uređaja i naprava. Samo kolo se u opštem slučaju sastoji iz tri zasebne celine, to su: kućište, koje je najčešće od keramike ili specijalne plastične mase; zatim, izvodi, kojima se isto spaja za noseću strukturu, i čip koji se nalazi u središtu integrisanog kola i koji je tankim žicama spojen sa pomenutim izvodima.
Možemo reći da je, sa aspekta namene, uobičajena podela industrijskih kola na tri glavne grupe: analogna, koja su primenu najčešće našla kod operacionih pojačivača, digitalna kola, koja naravno najviše idu kod mikroprocesora i mešovita integralna kola koja obrađuju kako analogne tako i digitalne signale i koja se primenjuju kod AD i DA konvertora, što znači da su sve ovo proizvodi visoke tehnologije koji se mogu primeniti kod raznih mikroprocesora, memorija, pojačivača, pulsnih kodera i dekodera, modema i tome slično.
Što se tiče komercijalne upotrebe, ona je vrlo razvijena i široko rasprostranjena. Standardna integralna kola primenjuju se za temperaturni opseg od nula do 70 stepeni celzijusa; industrijska za opseg temperatura od minus 40 do 85, a ona specijalna, kao što su za vojne potrebe, imaju najširi opseg primene, od minus 55 do 125 stepeni celzijusa, što znači da ona imaju i najveće radne sposobnosti.
Inače, kao godina rođenja integralnog kola smatra se 1964. godina, jer je tada prvi put u računare treće generacije ugrađena silicijumska pločica dimenzija 6h6 mm. Ona je omogućila jednu veliku integraciju i stvaranje sažetih i kompaktnih konstrukcija, pre svega računara, koji su tako postajali pouzdaniji, brži i sve jeftiniji na svetskom tržištu.
Tokom sedamdesetih godina došlo je do povećanja integracije integralnih kola, pa se tako pojavila large scale integration tehnologija, gde je čak do 5.000 komponenata bilo spakovano u jednom integralnom kolu, a samo malo kasnije još naprednija very large scale integration tehnologija, koja je još više povećala integraciju i snizila cenu i težinu integrisanih kola.
Kao primer koliko je to imalo praktičnog efekta navešću samo cenu računara. Recimo, kada su se pojavili prvi računari 1950. godine, posle Drugog svetskog rata, imali su fantastičnu cenu od nekih milion dolara, a svakih desetak godina cena je i po deset puta padala, pa je tako 1960. godine ondašnji najbolji računar bio oko 100.000 dolara, pa je sedamdesetih to palo na desetak hiljada dolara, osamdesetih na 1.000 dolara, da bi devedesetih i kasnije palo i na nekih 100 dolara. Iz ovoga vidimo da je sav ovaj napredak omogućila upravo topografija integrisanih kola, koja se neprestano razvijala i usavršavala.
Što se tiče trendova u bliskoj budućnosti, smatra se da će se ove topografije još više razvijati i da će doći do pojave tzv. superračunara koji će obuhvatiti sva znanja iz određenih oblasti.
Ovaj istorijski prikaz nisam dao sa ciljem da bi se sagledala samo hronologija razvoja u ovoj oblasti, nego da bi se videlo do čega sve zloupotreba i nepostojanje adekvatnog zakona može da dovede. Navešću samo neke primere, godine kada su u svetu prvi put usvojeni zakoni protiv zloupotrebe ove problematike. Prvi zakon je donet je u SAD 1984. godine, pa onda u Japanu 1985, Holandiji 1987. itd., a od zemalja u našem najbližem okruženju to je učinila Rumunija 1995.
Sigurno je da i mi, na bazi uporednog prava, možemo iskoristiti sva pozitivna rešenja pomenutih zemalja i to ugraditi u predloge ovih zakona o kojima raspravljamo. No, razlika je, ponoviću u zaključku još jednom, što sve ove zemlje imaju proizvodnju iz oblasti visokih tehnologija, imaju šta da štite zakonom, a mi, nažalost, nemamo.
Bez obzira na to, predlažem grupaciji iz vladajuće skupštinske većine da kada budu izloženi naši amandmani to pažljivo saslušaju i sve one za koje smatraju da su korisni usvoje, čime bi ovaj set zakona postao sveobuhvatniji i aplikativniji.