Hvala. Gospodine Jeremiću, deset minuta i deset sekundi je preostalo vreme.
Imate reč, gospodine Jeremiću.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući. Nažalost, možda najbolja slika poražavajućih makroekonomskih prilika u Srbiji jesu upravo zakoni koji su juče i danas predmet rasprave ovde u Skupštini, dakle, zakon o mirovnom rešavanju radnih sporova, odnosno zakon o stečaju.
Pre nego što se nešto malo detaljnije posvetim ovom današnjem zakonu hteo bih samo da kažem da smo u Srbiji danas svedoci jednog sve glasnijeg zagovaranja teze o pokretanju stečaja kao jedinog i maltene idealnog rešenja za sva insolventna preduzeća.
Mi iz Srpske radikalne stranke smatramo da bi bilo znatno racionalnije da je Zakon o stečaju izmenjen u takvoj meri da omogući fleksibilnost u regulisanju reorganizacije, kako bi se na taj način uvećale šanse za oporavak dužnika.
Svedoci smo da je stečajna regulativa do sada u praksi pokazala brojne nedostatke. Pre svega, bilo je neophodno obratiti znato više pažnje na otklanjanje svih činilaca koji izazivaju te procesno-pravne nedoumice, kako za status poverilaca, tako i za status stečajnog dužnika ili stečajne mase.
Ono što smo u Srbiji mogli ovih nekoliko godina da primetimo, to je da je Zakon o stečaju u stvari bio zakon o rasprodaji i rasturanju imovine, u neku ruku i namirenju poreza i doprinosa. Kroz onakav kakav je bio, bilo je jasno da oporavka preduzeća kroz stečaj nema, jer, za razliku od uređenih država gde se preduzeće koje ne može da ispunjava svoje obaveze u stečaju i stečajnom postupku najpre obraća sudu za zaštitu od poverilaca, pa onda taj mehanizam daje pravni okvir za strogo kontrolisani pokušaj preduzeća da se reorganizuje, postavi na zdrave noge, otpusti višak radnika, ukine neke nepovoljne ugovore, pretvori dugove u vlasništvo ili iskoristi bilo koju drugu opciju da preživi, nažalost, to kod nas nije bio slučaj.
Štaviše, postojao je taj recept otprilike u tri koraka, a to je: onemogućiti reorganizaciju preduzeća i fleksibilnost u zapošljavanju, zatim, imati jedan nerazuman poreski sistem i sačekati jednostavno trenutak da se ispune svi uslovi za stečaj i likvidaciju. To je otprilike bio recept za uništavanje sopstvene privrede, koji je, nažalost, u dobroj meri Vlada, odnosno vlast, uspela da realizuje.
Kako očekivati boljitak u ovoj oblasti ako je sama koncepcija zakona tek nešto malo promenjena u odnosu na postojeći zakon iz 2005. godine? Rezultati su izuzetno loši.
Imate istraživanje Svetske banke koje pokazuje da je prosečna dužina trajanja stečajnog postupka u Srbiji 2,7 godina, što je daleko duže nego u zemljama OECD-a gde je 1,7, ili u Nemačkoj, gde taj postupak traje godinu i dva meseca.
Takođe je poražavajuće da su poverioci u Srbiji namirili potraživanja u manjem procentu (25,4%), nego, primera radi, u susednoj Rumuniji gde je taj procenat 29,5 ili u Bugarskoj - 32,1%, a višestruko manji u odnosu na, recimo, Nemačku - 52% ili zemlje OECD-a - 68,6%.
To isto istraživanje pokazuje da je stečajni postupak u Srbiji daleko skuplji nego u bilo kojoj drugoj zemlji, pa kod nas troškovi postupka uzmu skoro četvrtinu stečajne mase, oko 23%, dok je u razvijenim zemljama to oko 8%.
U praksi ima sijaset primera gde je stečaj trajao i mnogo duže nego što pokazuju ova istraživanja, odnosno podaci Svetske banke.
Šta ćemo primenom ovakvog zakona doživeti? Jednostavno, sva ona preduzeća koja su u dužem ili kraćem vremenskom periodu bila blokirana i neaktivna praktično će nestati sa privredne scene Srbije, a trenutno je, prema nekim podacima, od 110.000 registrovanih preduzeća u Srbiji u blokadi više od polovine, od čega preko 10.000 njih ima blokiran račun duže od dve ili tri godine. Ovi koji su najgoroj poziciji, a njih je oko 6.500, preko tri godine imaju taj atribut nesolventnih preduzeća.
Problem u Srbiji, između ostalog, predstavlja i činjenica da postoji nekoliko stotina stečajnih upravnika, ali se dešavalo da stalno nekoliko ljudi dobija poslove. Nisam siguran da je novim zakonskim rešenjem ovaj problem rešen. Kao što ste već mogli da čujete, sada se predlagač zakona opredelio za slučajni ili kompjuterski odabir upravnika, ali postoji mogućnost, kada je u pitanju postupak velike vrednosti ili specifičan slučaj, da stečajni sudija izvrši direktan odabir, uz obrazloženje. Naravno, verovatno ćemo biti svedoci situacije da jedan stečajni sudija više puta bira istog stečajnog upravnika i postaće svakome jasno da tu nešto nije u redu.
Prema nekim podacima, u Srbiji se trenutno vodi više od 600 stečajnih postupaka, od čega 321 vode stečajni upravnici, a 279 Agencija za privatizaciju, tačnije Centar za stečajeve. Ima nekih podataka iz okruženja da je, recimo, u Sloveniji u toku 1.049 stečajnih postupaka i ima 108 stečajnih upravnika, u BiH oko 500 postupaka i 194 stečajna upravnika, u Makedoniji ima 3.467 stečajnih postupaka i 202 stečajna upravnika.
U svetu, kada je o ovoj materiji reč, postoji ukupno šest sistema stečajnog postupka, a ono što ćemo mi ovde prihvatiti jeste neka kombinacija nemačkog sistema, koji je mnogo naklonjeniji poveriocima, i nekih rešenja iz američkog sistema, koji očigledno postaje uzor, a to je nekakav dvostrani pristup, dakle bankrot i reorganizacija.
Slabost u novom zakonu je pre svega u tome što je on pravljen za državu sa tržišnom privredom, a kao što vam je dobro poznato, kod nas ima još mnogo firmi u društvenoj svojini.
U preduzećima u kojima je unovčeno više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine nastavlja po starom zakonu, a to se upravo dešava sa najvećim stečajnim postupcima, poput Robnih kuća „Beograd“, „Beka“ itd.
Ovi slučajevi traju već niz godina i znate u kakvoj situaciji se nalaze ljudi koji su ostali bez posla, bez mogućnosti da ostvare životnu egzistenciju.
Dakle, problemi u privredi se nagomilavaju i svakako neće biti rešeni ovakvim predlogom zakona. Ono što je najveći problem jeste činjenica da je u Srbiji iz dana u dan sve više onih koji ne mogu da žive životom dostojnim čoveka.
Očigledno je da jedan od razloga zbog čega država ne žuri da ubrza stečajne postupke, a govorili smo sada nešto više o tim podacima, jeste i činjenica da je u svim tim preduzećima, uslovno rečeno, zaposleno nekoliko stotina hiljada ljudi, a da vlast nema interes da se na tržištu rada pojavi toliko nezaposlenih.
Jedno od rešenja bi moglo da bude kroz nekakve grinfild investicije, ali očigledno je da su one kod nas veoma male i praktično ne postoje.
Otpuštanje radnika, rasprodaja imovine, višegodišnja agonija i sve zloupotrebe koje su pratile dosadašnji stečajni postupak u firmama u Srbiji jesu razlog, zapravo, zbog čega stečajni postupak ima jednu negativnu konotaciju ovde i zbog čega se uglavnom smatra da je samo produžetak višegodišnje agonije u kojoj se nalazi srpska privreda. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala, gospodine Jeremiću. Imam jedan predlog: pošto je ovde ostalo još minut i po, a vi kao ovlašćeni predstavnik imate još osam i po minuta, predlažem vam da se, nakon što pročitam poziv, javite i iskoristite svih deset minuta. Da li je to u redu? Hvala na razumevanju.
Pošto smo iscrpli vreme predviđeno za raspravu i pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93? (Da.)
Za reč se javio ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS gospodin Milorad Buha. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, juče smo mogli u toku rasprave da od ministra dobijemo određene podatke o celokupnom postupku koji se tiče sprovođenja svih radnji, međutim, nismo dobili ono što je najbitnije u svemu – pravu analizu, koju je neophodno dostaviti ovoj skupštini i javnosti, o tome zašto imamo ovako lošu situaciju u Srbiji u oblasti stečajnog postupka.
S obzirom na to da je gospodin Andrić ovde, on je direktno učestvovao... On ne može ovog trenutka da kaže, ali bilo bi dobro da nas bar posle ove rasprave, do rasprave u pojedinostima, upoznate sa detaljima koji se odnose na ubrzanje postupka, povećanje učešća i procenta naknade koju dobijaju poverioci. Nadalje, da vidimo šta to znači u pogledu troškova postupka. Sve to mora da pokaže ta analiza. Plaši me da vi nikakvu analizu nemate, kao što je to slučaj i prilikom donošenja drugih zakonskih propisa.
Ta analiza mora pokazati kada ćemo završiti ove postupke koji traju desetak, dvanaest, petnaest godina. Juče sam rekao, kod „Jugoskandika“ će to biti 26 godina. To je verovatno svetski rekord. Mi se time ne hvalimo, ali je to bruka za naš pravosudni sistem, a istovremeno i za državne organe Republike Srbije koji dozvoljavaju takvo razvlačenje u ovom postupku.
S druge strane, naglasili smo da stečajni upravnici, s obzirom na to da su materijalno zainteresovani, ne žure, imaju vremena, imaju materijalna sredstva, imaju posle toga finansijska sredstva. Zašto bi žurili?
Umesto stečajnog veća, imamo stečajnog upravnika. Da li će se nešto promeniti? Neće ništa. Još veći kriminal će biti posle usvajanja ovog zakona.
Što se tiče troškova postupka, ta analiza mora pokazati koliki su troškovi postupka. Evo, iz podataka koje smo dobili juče i danas vidimo da smo u regionu dominantni, sa najvećim procentom u stečajnoj masi onog što odlazi na troškove postupka. Učešće u masi onog što se odnosi na troškove postupka je 23%, otprilike koliko je dobio poverilac. To je kriminal. To državni organi Republike Srbije sebi ne smeju dozvoliti.
Ovim zakonom, kojim ne menjate apsolutno ništa, niti će se ubrzati postupak, niti će se povećati naknada koju će dobiti poverioci, niti ćemo dobiti smanjenje troškova postupka. To je tragično.
Gospodine Andriću, više konferencija za štampu ste održali ukazujući na pozitivne odredbe ovog predloga zakona i rekli ste da je ovo reformski zaokret. Isto to smo slušali pre pet godina, kada je donošen onaj zakon. Ništa bolje nije posle onoga zakona, ništa neće biti bolje posle ovog zakona. Zato je vaša moralna obaveza, kao savetnika ministra, da date analizu, da date podatke koje vi kao savetnik imate, jer ste na čelu tima koji je pripremio ovaj predlog zakona.
Ono što je tragično, to je da mi trenutno imamo 63.000 blokiranih preduzeća. Ukupna masa koja je pod blokadom, ono što je obaveza preduzeća i tih pravnih lica prema državi, iznosi oko (od pre dva ili tri meseca je podatak) 280 milijardi dinara, a sada je to verovatno 300 milijardi dinara.
Preko 3,2 milijarde evra leži u tim preduzećima, tim pravnim licima. Njima je onemogućen rad, država nema nikakve koristi. Predlogom zakona kažete da ćete to pustiti u postupak tek nakon godinu dana.
Šta to znači? Ponovo će ta sredstva biti blokirana, opet će to ući u određeni stečajni postupak i ova država, koja je u teškom deficitu, nikada neće videti sredstva od tih pravnih lica.
Još je tragičnija situacija kada je u pitanju privatizacija. Posebno moramo ukazati na jednu pojavu... To nije samo pojava, to je toliko učestalo da treba da zabrine državne organe, jer vas to ništa ne brine. Privatizovana preduzeća se namerno zadužuju i prezadužuju, i bankarskim kreditima i svim mogućim sredstvima dovode se u poziciju nelikvidnosti, posle toga nesolventnosti; odlaze u stečajni postupak; oni koji su izvršili privatizaciju sva sredstva, svu aktivu iz tih pravnih lica prebacuju na svoja matična preduzeća i na taj način vrše kriminal.
Vi to znate, a ne činite ništa da tu pojavu sprečite. Tajkuni koji su kupili na desetine preduzeća u privatizacionim postupcima, pa čak i privatizacijama iz stečaja, glavni su nosioci te pojave. Ali, to su vaši partijski članovi, to su ljudi koji biraju Vladu; oni se i hvale da su oni bili kreatori određenih rešenja u Vladi. To su ljudi koji finansiraju vaše stranke, to su ljudi koji vuku glavne poteze u političkom, ekonomskom i finansijskom životu. Oni čine to. Vi ne činite ništa da to otklonite. Navedite mi jedno preduzeće koje ste sprečili, ili matično ili ono koje je kupljeno u privatizaciji. Koje ste sprečili?
Idemo sada na konkretne podatke. Juče sam u toku rasprave spomenuo preduzeće „Janko Lisjak“, koje je u postupku restrukturiranja. Ovo nije baš bliska materija, ali preduzeće je bilo i u postupku privatizacije od 2000. godine; dovedeno je do ruba propasti. Od 2.700 radnika, u toku prošle godine u radnom odnosu je bilo 600 radnika, danas je to 150 radnika.
Postupak restrukturiranja sprovodi Agencija za privatizaciju, a vi iz Ministarstva direktno vršite nadzor i kontrolu rada ove agencije, ne činite ništa da se postupak restrukturiranja ubrza.
Oni imaju... Vrednost njihove imovine je 22 milijarde evra, po proceni koja je izvršena pre godinu dana. Njihove obaveze su dve milijarde.
Završavajte taj postupak, ali vama ne odgovara završetak tog postupka. Zašto? Zbog toga što želite namestiti to preduzeće nekom od tajkuna. Pominje se Mišković, koji je trebalo da kupi za 600.000.000 evra, međutim, nije to učinjeno. Verovatno želi da još obezvredi to preduzeće i tek onda da ga kupi.
Samo da vam spomenem kolika je vrednost te imovine, kroz materijalna dobra: 17 hektara građevinskog zemljišta u građevinskoj zoni Beograda; 1.400 metara kvadratnih na luksuznoj lokaciji u Despota Stefana; 5.000 metara kvadratnih radionica i sličnog poslovnog prostora; 5.000 metara kvadratnih proizvodno-industrijskog prostora itd. To je vrednost te imovine. Sa radnicima sam razgovarao kao predsednik Odbora za industriju. Radnici otvoreno kažu – nemojte nam pomagati, nemojte nam davati mrvice, mi hoćemo našu imovinu, hoćemo da se ona proda, da namirimo ono što smo dužni prema državi i prema drugim dobavljačima. Želimo da radimo, imamo uslove, imamo opremu, imamo poslove koje ćemo ugovoriti. Dajte, molite itd. da ova agencija koja ne radi ništa, koja je kriminalizirana do kraja, dajte da nam omogući normalan rad. Ljudi traže rad. Zašto im to ne omogućite?
Kad smo kod ovog preduzeća, samo jedan primer kako se vrše kriminalne radnje: naime, u postupku procene vrednosti imovine procenu je vršila konsultantska kuća „BC consulting“ iz Beograda i „Tomić i partner“ iz Beograda. Oni su izostavili poslovnu zgradu u novobeogradskom bloku 20 ukupne površine 6.000 metara kvadratnih. Ukupna vrednost ovog objekta je, po mišljenju onih koji su to uočili, preko pet miliona evra. Koga to briga, pet, šest, deset miliona evra.
Dalje, u postupku privatizacije i procene imovine Svetozar Obrenović, stečajni upravnik u to vreme, naplatio je ukupno, pretočio je ono što ne sme po zakonu, jer ako se napravi ugovor između Agencije za privatizaciju... Naplatio je 3.316.630 dolara. Vidite, to je privatizacija, to su krađe, to je kriminal. Hvala vam.

Hvala, gospodine Buha.
Zaključujem zajednički načelni pretres Predloga zakona o stečaju i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Na osnovu člana 85. stav 1, prekidam današnji rad (čitam šta piše u Poslovniku) i zakazujem nastavak sednice za 15.00 časova. Hvala na saradnji.
(Posle pauze – 15.05)