23 minuta, zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Izvolite.
Izvinjenje, narodni poslaniče, poslanička jedinica daje signal da je uključena, ali očigledno da mikrofon nije ispravan. Milim vas da iskoristite drugu jedinicu za elektronsko glasanje.

Dame i gospodo, ovih dvadesetak zakona treba, pre svega, posmatrati u kontekstu naše ekonomske politike, koja za cilj ima samo, može se to otvoreno reći, ispunjavanje naloga MMF-a i povezanih organizacija.
U tom smislu, ako se posmatra ovaj ugovor s Evropskom bankom za obnovu i razvoj, on je svakako dobar kao deo, što se tiče sto miliona evra koji idu ka našoj infrastrukturi, ali, s druge strane, treba reći da MMF zahteva upravo u oblasti železnica da se umanje subvencije. Kada to uporedite s jedne i sa druge strane, videćete da je naša država u minusu.
To se isto može reći i za druge ugovore, a posebno je skandalozno što u zakonu koji se tiče kredita s Italijom piše da će se mala i srednja preduzeća finansirati preko domaćeg bankarskog sektora. To, jednostavno, nije tačno. Opšte je poznato da domaći bankarski sektor ne postoji, jer monopolisti su zapadne banke, u procentu negde između 75 i 80%. Znači, treba koristiti precizne definicije i ne obmanjivati javnost.
Što se tiče konkretnih zakona, pre svega, treba ukazati na zakon koji se tiče MMF-a i on u punom smislu te reči pokazuje dvostruke standarde i skrivanje istine od naše javnosti. Predlog zakona o potvrđivanju izmena Statuta MMF-a, tačnije, tačka 35, u svom obrazloženju navodi da smo mi u grupi sa Poljskom, Kazahstanom, Azerbejdžanom i drugim zemljama što se tiče glasanja u MMF-u. Kada se govori o tome, treba reći da to nije nikakva prednost, jer prema poslednjim podacima američkih državnih organa, 31. 12. 2008. godine, ukupan dug Poljske je iznosio 243 milijarde dolara.
Dakle, to je taj standard koji od nas traži MMF i to je klasifikacija u kojoj se nalazi naša zemlja.
Inače, poljski dug je porastao, u odnosu na 2007. godinu, za 10 milijardi dolara. To su pravi topovi i pravi trend koji čeka našu zemlju. Takođe, spoljnotrgovinski deficit ove zemlje je porastao u odnosu na 2007. godinu i on iznosi u 2008. godini 25 milijardi dolara. Naravno, devizne rezerve su doživele pad od tri milijarde dolara, a deficit platnog bilansa Poljske, zemlje na koju treba da se ugledamo, jeste minus 26 milijardi dolara. To je realnost, ostalo su fraze o nekakvoj evropskoj budućnosti, o reformama MMF-a i sličnih i pratećih organizacija.
Što se tiče naše zemlje, MMF prognozira navodni rast od 1,4% u 2010. godini i, to je, takođe, neistinit podatak. Navešću, s druge strane, da ''Unikredit banka'', njena centrala za jugoistočnu i centralnu Evropu, navodi da će Srbija zabeležiti u 2010. godini pad BDP-a od 0,7%. To nisu naše tvrdnje, to su tvrdnje upravo ''Unikredit banke''. U tom smislu, može se reći da neko ponovo obmanjuje javnost, a ako pogledate izvor podataka, to znači MMF.
Jedina sličnost koja se može izvući upoređivanjem sa Poljskom, to je da je i Poljska, kao i bivša SFRJ početkom osamdesetih godina, imala ogroman spoljni dug upravo zbog tzv. saradnje s MMF-om i da je taj dug doveo do poskupljenja životnih namirnica, mleka i svega ostalog, naravno, posle i do protesta koje je predvodio pokret ''Solidarnost''.
U isto vreme, u SFRJ je došlo do dužničke krize i, kada uporedimo vrednost dolara iz 1981. s onom iz 2006. i 2007. godine, dolazimo do zaključka da je bivša Jugoslavija u periodu od 1981. do 1986. godine otplatila inostranim i zapadnim poveriocima 60 milijardi dolara sadašnje vrednosti. To je ogrmna cifra i to je cifra koja je u punom smislu te reči uništila ekonomski sistem bivše Jugoslavije. Posle je došao i nacionalizam, i sukobi, itd., itd.
Treba pomenuti da dug SFRJ u tom periodu uopšte nije pao, štaviše, on se povećao, i pored otplaćivanja tih ogromnih kredita.
Obrazloženje zakona treba da nas uveri da je MMF neka dobronamerna organizacija, da MMF treba glorifikovati u našoj javnosti, kao što se to nekritički radi u poslednjih dve ili tri godine, a, s druge strane, kada krediti treba da dođu iz izvora nekih drugih zemalja, nama prijateljskih, onda se govori o zaduženju naše zemlje, što je klasičan primer primene dvostrukih standarda.
Iz obrazloženja zakona se vidi da je, navodno, MMF organizacija koja će, u skladu sa promenom Statuta od 28. aprila 2008. godine, ''pružiti pomoć zemljama koje se suočavaju s izazovima globalizacije''. Šta to konkretno znači? Ako bismo doslovno tumačili ove fraze iz obrazloženja, znači da se MMF bori protiv globalizacije. Ovo je više nego netačno i slobodno mogu reći jedna nebulozna tvrdnja.
Kao primer koliko je ovo netačno i koliko je ovo obmanjivanje javnosti, uzeću podatke koje je izneo čovek koji je poslednjih 20 godina vodio ekonomsku politiku SAD, čovek koji je vodio politiku države koja ima najviše akcija u MMF-u, oko 20%, čovek koji je vodio ekonomsku politiku države koja očigledno određuje ono što će raditi MMF, a za to je najbolji primer prijem kvazidržave Kosovo u MMF. To je Alan Grinspen, koji je bio predsednik federalnih državnih rezervi SAD. On je tu funkciju obavljao negde do pre godinu-dve dana, a izabran je 1987. godine. Pre toga je bio u Veću ekonomskih savetnika, njegovi saradnici su bili ministri finansija itd., itd.
Znači, Grinspen u svojim memoarima iznosi prava načela MMF-a i politike SAD-a i u knjizi, pod naslovom "Doba finansijske nestabilnosti", on govori o strategiji globalizacije i strategiji MMF-a i Svetske banke. Doslovno, citiram sa strane 15, tvrdi da je liberalizacija u trgovini pomogla u osvajanju novih izvora sirovina.
Više je nego jasno šta je u pozadini te liberalizacije – uzimanje ili otimanje sirovina iz zemalja Drugog i Trećeg sveta.
Takođe, na strani 16, on se divi Adamu Smitu i tzv. nevidljivoj ruci tržišta, pa je za svakog ekonomistu i iole obrazovanog čoveka jasno za kakav se on ekonomski sistem zalaže – bez socijalne pravde, bez države blagostanja. Uostalom, čuli smo i guvernera Jelašića, da nam nije potrebna država blagostanja. Mi iz SRS-a smatramo da nam je potrebna više nego ikad.
S druge strane, gospodin Grinspen, na strani 20, postavlja jednu vrstu ultimatuma građanima iz siromašnih zemalja, kao što je npr. naša, i kaže da moraju da biraju, doslovno, između vrednosti otvorenog tržišta i očuvanja domaće kulture. Takođe, kritikuje, na strani 37, moralne isključivosti, jer one ne postoje, a vrednosti i etika su nešto što ne može biti u okviru ozbiljnog razmišljanja, nešto što se kosi s elementarnim moralnim načelima, elementarnim ekonomskim načelima i, što to ne reći, i s našom pravoslavnom kulturom.
Konačno, na strani 449, Grinspen navodi da su nepotrebne mreže socijalne sigurnosti, jer one a priori koče sprovođenje slobodne trgovine. To su načela MMF-a, to su načela FED-a i ovo obrazloženje zakona je više nego u suprotnosti s njima.
Takođe, na strani 441, on se zalaže za ukidanje subvencija i protiv je donošenja zakona koji ograničavaju moć i prihode oligarha. Kada to primenimo na Republiku Srbiju, biće nam jasno zašto MMF u pregovorima s Republikom Srbijom nije zahtevao dodatno oporezivanje gospodina Miškovića ili nekog drugog oligarha, već je zahtevao sniženje plata i penzija i udar na najsiromašnije slojeve stanovništva, na davanja za zdravstvo, za lokalnu samoupravu i slično.
Na kraju svoje knjige, u zaključku, on tvrdi da nemamo nikakvog drugog razumnog izbora osim tržišne ekonomije, koja ne sme biti sputana, i zaključuje da kapitalizam širi bogatstvo putem, pre svega, doslovno, kreativnog uništavanja.
Možda se može reći da su ovo razmišljanja jednog čoveka koji je u penziji, koji je u godinama i on sada ne određuje ekonomsku politiku SAD, ali šta nam pokazuje praksa? Praksa pokazuje da se ta načela, i pored ovog usvajanja promene Statuta, 28. aprila 2008. godine, primenjuju, i to u našem regionu. Imamo primer susedne Rumunije. Rumunija je krajem 2008. godine imala spoljni dug od oko 100 milijardi dolara. S druge strane, imala je deficit od 24 milijarde dolara, što je povećanje, kao i kod Poljske, u odnosu na 2007. godinu, i spoljnotrgovinski deficit od 26 milijardi dolara.
Šta se traži, pored tako katastrofalne situacije u Rumuniji? Šta traži MMF od ove zemlje za 2010. godinu? Ukidanje 150 hiljada radnih mesta. To je izazvalo ogromne proteste u oktobru 2009. godine u Bukureštu, na kojima je učestvovalo oko 800.000 ljudi.
S druge strane, MMF je ostvario, u sadašnjem vremenu, od baltičke države Letonije smanjenje zaposlenih u javnom sektoru, otpuštanje učitelja, otpuštanje medicinskih sestara i medicinskog osoblja, smanjenje plata za jednu trećinu. Sve te navodne reforme MMF-a su dovele do pada od 18% bruto domaćeg proizvoda ove zemlje, koja je u EU, koja, navodno, treba da nam bude uzor za naše dalje tzv. reforme.
Šta je posledica u praksi? Posledica u praksi je to da ljudi iz ove zemlje koja je članica EU masovno prelaze granicu sa Rusijom i kupuju najosnovnije namirnice da bi preživeli. Uostalom, to se moglo videti pre nekoliko meseci na ruskom satelitskom programu, tako da to nije nikakva tajna, niti spekulacija.
Naravno, u sledećoj godini, od Letonije se traži prodaja državnih telekomunikacija, banaka i nacionalne avio-kompanije, što je opet više nego slično sa situacijom u našoj zemlji.
Jedna razlika, u odnosu na ovu zemlju, jeste da u njoj monopol ne drže austrijske banke i osiguravajuća društva, nego Švedske i one traže da Letonija postigne s njima sporazum od 6 milijardi hipotekarnih kredita. Očigledno je da ta zemlja to neće moći da plati i jasno je šta će se desiti kroz nekoliko godina.
Ovome treba dodati da austrijske banke u Republici Srbiji, slično i u Rumuniji, drže oko 20% tržišta i da mogu da diktiraju kamate, a očigledno mogu da našoj vlasti diktiraju i uslove zaključivanja dvostranih ugovora, kao što je slučaj sa tačkama 53, 34, 32. i 31. dnevnog reda, U tom smislu treba posmatrati i delatnost Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj.
Daću vam konkretan primer. Ove banke su zahtevale da ''Alpina'', austrijska firma, rekonsturiše deonicu od Kokinog Broda do granice sa Crnom Gorom, u dužini od 10 km, iako su ''Putevi'' Užice to uradili u prethodnom periodu – podigli sedam mostova i rekonstruisali negde oko 80 km te trase. U isto vreme, zbog takve politike koju forsiraju austrijske firme u Republici Srbiji, 570 građevinskih srpskih firmi je bankrotiralo.
U tom kontekstu treba posmatrati tačke 40. i 41, koje regulišu sporazume sa Rusijom i Belorusijom, koji su na papiru dobri i u tom smislu nemamo primedaba, ali u praksi, te sporazume, koje nemaju zemlje zapadno od Karpata, koristiće austrijske firme, slovenačke firme. To se nije ni krilo prilikom susreta slovenačkih i srpskih privrednika 5. oktobra 2009. godine, kada su slovenačke firme otvoreno rekle da je osnovna prednost Republike Srbije ugovori o slobodnoj trgovini sa Belorusijom i Rusijom.
Naravno, MMF je u pregovorima s Republikom Srbijom dobio i druge ustupke koji su, blago rečeno, skandalozni. Smanjenje izdataka za penzije sa 13% BDP do 10% BDP do 2015. godine, zarada, sa 10% BDP na 8% BDP do 2015. godine. Znači, ponovo udar na standard, ponovo udar na penzionere, ponovo udar na naše zaposlene. Takođe, ministar finansija je u jednom intervjuu za najnoviji broj NIN-a priznala da je ugovoreno zamrzavanje penzija do aprila 2011. godine. Međutim, zbog javnosti, treba reći da se ne radi o zamrzavanju penzija, već o njihovom padu. Opšte je poznato, to je naveo i Republički zavod za statistiku, da je inflacija negde oko 7,5%. Znači, to je pad penzija za 5% godišnje. Do ovog perioda, negde oko 20% će biti pad penzija. Naravno, tu je i smanjivanje starosne granice za odlazak u penziju.
S druge strane, mogu se izneti argumenti da tako mora, da su to reforme. Imate primer velikih zemalja, kao što je Rusija, koja će u 2010. godini povećati penzije realno za 30%. Opet se može reći da oni imaju naftu, imaju suficit u trgovini s EU od 120 milijardi evra.
Ako navedemo primere upravo iz ove zemlje koja ima najveći uticaj, a to je SAD, onda dolazimo do sledećih podataka: 1940. godine, u SAD-u je starosna granica za penziju bila oko 69 godina, a sada je 62, u proseku. Znači, upravo suprotan primer od onoga što se traži od nas. Takođe, povećanje zdravstvenih izdataka u SAD-u za starije od 65 godina u poslednjih 10 godina iznosilo je 4%. To je veći rast nego rast BDP-a u Americi.
Ako se osvrnemo u bližu prošlost, 1971. godine je Niksonova administracija zamrzla ne samo plate, već i cene. To nema nikakve veze s ovim što MMF zagovara, tzv. neoliberalnim kapitalizmom. Podsećam, tada je inflacija u Americi bila negde oko 5%. Dakle, radi se o dvostrukim standardima.
Još jedan primer za to je jedna zemlja koja se može u potpunosti upoređivati s nama po broju stanovnika, a to je Grčka, koja je, iako ima pad u svojoj glavnoj privrednoj grani, u turizmu, od 20%, u izvozu za 22,8%, povećala izdatke za zdravstvo, za siromašne i za obrazovanje za dve milijarde evra za sledeću godinu.
Dakle, nikakvog objašnjenja nema za ono što se primenjuje ovde. Nema objašnjenja ni što se tiče deficita. Naravno, mi smo protiv deficita, ali deficit u zoni EU je 5,9%, a ovde se traže od Srbije drakonski uslovi u punom smislu te reči, traži se da Srbija ispunjava uslove koje niko ne ispunjava u EU, koje ne ispunjava SAD, koje imaju deficit od 12%, i to na račun penzionera, zaposlenih u zdravstvu, zaposlenih u obrazovanju, u vreme najveće ekonomske krize u poslednjih 20-tak godina.
Mi smatramo da vlast treba realno da posmatra namere MMF-a i da ne misli da iza MMF-a stoji neka humanitarna organizacija ili Crveni krst, već stoji SAD, kojem je osnovni cilj bogaćenje na račun siromašnih. Zahvaljujem.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa LDP-a, Poslanička grupa DSS-a, Poslanička grupa G17 plus, Poslanička grupa Napred Srbijo, Poslanička grupa SRS.
Prelazimo na deo sednice gde radimo po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka od 31. do 56. tačke dnevnog reda.
Prvi na list prijavljenih govornika je narodni poslanik Slobodan Maraš, a posle njega, narodna poslanica Milica Vojić-Marković.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, neću ponavljati da ovaj ogromni broj tačaka dnevnog reda, koji je spojen u jednu, deluje besmisleno. Hteo sam vas, predsedavajuća, da pitam, pošto je pozvano 25 ljudi od strane predsednice Skupštine da prisustvuju ovoj raspravi od 26. tačaka dnevnog reda, ko su ovi simpatični ljudi koji su iza gospodina Ugljanina, koji sve vreme, bar, ostavlja utisak da sluša govornike? Ko su ovi simpatični ljudi što ćućore sve vreme, pričaju, smeju se?
Znači, 25 ljudi je ovde pozvano, sede njih troje, a ne znam ko su. Samo sam hteo da pitam, da znam kome se obraćam, pošto gospođa ministarka, koja je obrazlagala ovih 26 sporazuma, predloga zakona itd., nije trenutno prisutna.
Pre svega, hteo sam nju da pitam, pošto, kao ovlašćeni predstavnik, dolazi iz partije, o temi o kojoj želim da pričam a koja se nalazi pred nama, a u pitanju je, uslovno rečeno, tačka 2, odnosno Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke – unapređenje elektromreže JP „Elektromreža Srbije“.
Razlog zbog čega želim o tome da pričam je, pretpostavljam, logičan. Javno preduzeće „Elektromreža Srbija“, kao i neka druga javna preduzeća, predstavlja ne samo partijski plen, kao što ću kasnije pokazati da se jedna partija nalazi u tom javnom preduzeću, odnosno predstavnici jedne partije su i direktor, izvršni direktor i predsednik Upravnog odbora, nego javna preduzeća u ovoj zemlji već duži niz godina, generalno, proizvode gubitke, za razliku od jednog koje je godinama donosilo profit ovoj zemlji, ali je na kraju 2008. godine to javno preduzeće, govorim o NIS-u, imalo gubitak od oko osam milijardi dinara.
Zbog čega to govorim? Zato što je sadašnji direktor „Elektromreža Srbije“ gospodin Miloš Milanković, osoba koja je 2006. godine, kada je uveden posrednik u kupovini gasa između Srbije i Rusije, bila na mestu direktora „Srbijagasa“. Tada je, kao direktor „Srbijagasa“, imao platu 3.000 evra, a kao potpredsednik „Jugorosgasa“ je imao 9.000 evra. Taj isti gospodin je prošle godine, u novembru, dao izjavu: „Moja plata je bezobrazno visoka, kao direktora „Elektromreže Srbije“, u poređenju s onim što dobijaju drugi zaposleni u Srbiji“. Nažalost, on je zatekao takvu platu itd. i kaže: „Jedva čekam da se donesu odgovarajuće odluke kako bi ona bila umanjena“.
Tom istom gospodinu Milanković nije smetalo kada je imao 12.000 evra primanja – 9.000 evra, za razliku od onoga što tvrdi ministar Škundrić, u firmi koja nije vlasništvo Republike Srbije, a to je „Jugorosgas“, i 3.000 evra kao direktor „Srbijagasa“, ali se našao prozvanim u momentu kada je bila afera ''Krišto'', odnosno kada je ustanovljeno da direktor Aerodroma ima platu preko 300.000 dinara. Onda je našao da je bitno da kaže da mu je plata veoma visoka.
Kao i neki moji prethodnici, moram da iskažem svoju brigu što država daje garancije za jedno javno preduzeće na čijem čelu se nalazi gospodin Miloš Milanković, koji je svojim činjenjem, nečinjenjem, u krajnjoj liniji, i svojom odgovornošću, jer je bio tada direktor „Srbijagasa“, doprineo da je „Srbijagas“ danas u gubitku 170 miliona evra. Tada je iz vlasništva Republike Srbije, odnosno „Srbijagasa“, ispušteno 25% firmi „Jugorosgas“ i, kao što sam pre neki dan dokazao, polovina profita u „Jugorosgasu“, koji iznosi 20 miliona evra, mogla je da bude i profit Republike Srbije.
Moram da kažem da je direktor ''Elektromreže Srbije'' dr Miloš Milanković iz G17 plus, Upravni odbor, Vidoje Jevremović, G17 plus, bio je kandidat na izborima 2007. godine, izvršni direktor za investicije Vladimir Milankov, bio poslanik 2004, sada član Izvršnog odbora Gradskog odbora G17 plus Beograd.
Ponovo da se vratim na početak, zbog čega izražavam sumnju da država staje iza ovakvih nekih garancija, da država bude garant. Zato što neko ko je s enormno velikom platom upropastio jedno javno preduzeće, pa je uhlebljen na drugo radno mesto direktora javnog preduzeća, a Srbija treba da garantuje za njega.
Naravno, nije on jedini, ovde samo hoćemo da postavimo pitanje odgovornosti. Kad smo pričali prošli put o železnicama, pitali smo – da li je neko odgovoran što je ''Železnica'' u tolikoj dubiozi? Da li je neko odgovoran što NIS ima toliki gubitak?
Moram da podsetim da je sadašnji direktor ''Panonskih elektrana'', gospodin Saramandić, do pre nekoliko meseci, odnosno pre 10 meseci bio direktor NIS-a. Tada je imao platu 600.000 dinara, u aprilu 2008. dobio je bonus platu i onda napravio, u 2008. godini, gubitak od 8 milijardi, bio postavljen na mesto direktora ''Panonskih elektrana'', i nikom ništa.
Mislim da je u interesu građana Srbije, u interesu same države, da se dobro promisli, kada država staje kao garant iza neke garancije, koje javno preduzeće je u pitanju, koji čovek se nalazi na mestu direktora tog javnog preduzeća.
Meni je jako žao, moram da kažem, što ovde nije ministarka, koja dolazi iz iste te partije, nadam se da bi bar ona mogla da mi odgovori. Naravno da ne očekujem od ministra Ugljanina da mi na ova pitanja odgovara. Igrom slučaja se tako potrefilo da su svi odsutni; od 25, odnosno sedam pozvanih, svega četiri je tu, kao što možete videti da iz vladajuće većine ima šest do sedam poslanika, uključujući i dva potpredsednika, iako je ministarka, podvlačim, rekla da su ovo veoma važni sporazumi koje država Srbija treba da ratifikuje.
Mi iz LDP-a ne pravimo razliku između zemalja koje su nam prijateljske ili neprijateljske kada su u pitanju ovi sporazumi. Smatramo da su svi ovi sporazumi bilateralni, da se unapređuje trgovina i da se unapređuju odnosi između svih ovih država s kojima bilateralno sklapamo određene sporazume, odnosno trebalo bi da budu u korist same Srbije. Znači, po nama, nema neprijateljskih zemalja, ili manje ili više prijateljskih, bitni su samo odnosi među njima. Pokazalo se da tamo gde pravimo sporazum ili ugovor gde jedan posto odlučuje o svemu, kao što je u slučaju NIS-a, prijateljstva više nema; tu postoji samo interes, a taj interes nije na strani Srbije, odnosno ta šteta ide samo u korist Srbije.
Još jednom podvlačim, žao mi je što nije tu niko od predstavnika Vlade koji bi mogli da mi daju odgovor na to pitanje.
Vas bih molio, gospođo predsedavajuća, bez zle namere, samo da znamo s kim ovde razgovaramo, osim gospodina Ugljanina, koji sedi ovde od početka, iako nije predlagao.

Narodni poslaniče, upućujem vas na Poslovnik, na odredbe kojima se određuje način komunikacije između predstavnika Vlade i narodnih poslanika. Dakle, vaše pitanje nije za mene, nego za predstavnika Vlade. Ovlašćeni predstavnik je ministar Sulejman Ugljanin i on može da vam odgovori. Ostalo je na predsedavajućem da, u skladu sa članom 27. Poslovnika Narodne skupštine, obezbedi nesmetano trajanje sednice.
Želite reč, povreda Poslovnika?
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Slobodan Maraš.

Član 27, gospođo predsedavajuća. Molim vas da u moje ime, ili mogu i sam da zamolim ministra Ugljanina da nam kaže ko su ljudi koji sede iza njega i gotovo besprekidno se smeju dok traje rasprava u Skupštini. Izvinjavam se ako sam pogrešnu adresu naveo.
Molim vas, gospodine, da nam kažete ko su saradnici, pošto ovde imamo i mlađih savetnika i pomoćnika ministara i državnih sekretara koji su navedeni, samo da znamo ko su ljudi kojima se obraćamo. Hvala.

Gospodine poslaniče, nije povređen član 27. Naprotiv, staram se da svi članovi Poslovnika Narodne skupštine budu primenjeni kako su napisani. Molim vas da svi to učinimo, pogotovo kada hoćemo da se pozivamo na Poslovnik, dakle, da primenjujemo članove na koje se pozivamo.
Narodna poslanica Milica Vojić-Marković ima reč, posle nje, narodni poslanik Jovan Nešović.
Ministar Sulejman Ugljanin želi reč, izvolite.

Ovde su Gordana Lazarević, pomoćnik ministra finansija, Žarko Milićević, mlađi savetnik i gospodin Stojadinović, pomoćnik ministra energetike.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, posle nje, narodni poslanik Jovan Nešić.

Kao i moji prethodnici, moram da kažem da je potpuno skandalozan način na koji vladajuća većina vodi sednice, jer mi danas za 26 minuta, govorim u ime DSS-a, treba da pređemo 26 zakona koji su i te kako važni, važni sporazumi su pred nama, i mislim da građani Srbije moraju da znaju o čemu se ovde radi. Vladajuća većina nas dovodi u poziciju da mi pravimo prioritete između 26 važnih zakona, ugovora i verifikacija, o čemu da obavestimo građane Srbije.
Zaista sam imala dilemu šta je to toliko važno, pa mislim da građani Srbije moraju da znaju nešto o zakonu o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji na uvozu ozračenog nuklearnog goriva sa istraživačkog reaktora u Rusku Federaciju. Radi se o vrlo opasnoj situaciji u koju Vlada Srbije dovodi građane Srbije i mislim da je red da građani Srbije to znaju. Usput moram da konstatujem da sve ovo što danas budem pričala građanima Srbije, savetnici, saradnici i, na kraju, ni gospodin ministar o tome ne može da da bilo kakvu informaciju, da potvrdi ili da kaže da sam nešto slagala građane Srbije.
Za trenutak moram da skrenem vašu pažnju na 2002, 2003. godinu, kada je u tadašnjoj vladi Zorana Đinđića ministar za nauku i tehnološki razvoj bio Dragan Domazet, koji je doneo nekoliko skandaloznih odluka, uz nekoliko fantastičnih izjava, od kojih ću neke citirati kasnije. Jedna od tih velikih odluka bila je da se Nuklearni institut u Vinči transformiše, tako što će ga iscepkati na raznorazne male celine, podeliti ga tako da ne može da funkcioniše. Ta skandalozna odluka je izazvala zgražavanje ne samo stručne javnosti u tadašnjoj SRJ, nego i u svetu, jer je za neka dva ili tri dana 150 naučnika iz sveta koji se bave ovom oblašću izrazilo svoje ogorčenje, pošto Nuklearni institut u Vinči i te kakav položaj i ugled u svetu uživa. Sva sreća, ta vlada je tada pala, ta ideja do kraja nije sprovedena, ali se, očigledno, u liku današnje Vlade, a bogami i u liku istog tog Dragana Domazeta, ta ideja danas dovršava.
Isti ministar je doneo još jednu vrlo čudnu odluku. U to vreme je doneo odluku da se sirovi uranijum, 48 kilograma tog sirovog uranijumskog goriva, koje je nekadašnja Vlada Jugoslavije za velike pare kupila i skladištila u Vinči, vrati u matičnu zemlju, zemlju porekla, a to je bila Rusija. Taj tada izuzetno vredan sirovinski i strateški materijal izvezen je bez dinara u Rusiju, iako je bio i te kako vredan.
Ono što je tada bilo vrlo važno i trebalo je da se kaže, on je tada donet kako bi se zamenilo izloženo nuklearno gorivo koje je Reaktor RA u Vinči koristio pre toga. Dakle, ovaj uranijumski materijal je bio potpuno bezopasan, ali vrlo skupocen, ali Vlada to ili nije znala, ili ga je, jednostavno, što je vrlo važno, ustupila Rusiji bez para i dinara.
Očigledno je bilo da je Vlada postupila tako pod velikim pritiskom, jer je SAD od 2001. godine veliki pritisak vršio na sve zemlje koje su imale uranijumsko gorivo i tražio da se ono izmesti u matične zemlje, u Rusiju. Naravno, taj pritisak je išao preko Međunarodne atomske agencije u Beču i očigledno je da je naša vlada, pod tim pritiskom, morala tako da postupi.
Ono što se kasnije dešavalo, sav cirkus oko svega toga je pokazao da je, zapravo, Vlada jako dobro znala o čemu se tu radi, jer je Vlada obavestila građane Srbije da ima jako dobru vest za njih, da vodi računa o njihovoj bezbednosti i sa 1.500 policajaca, helikopterima (samo je Džejms Bond bio negde sa strane i nije učestvovao u toj velikoj akciji), izmestila, vratila ovaj basnoslovno bogati sirovinski materijal u Rusiju, ne pokušavajući uopšte da pregovara.
To je ono što je najvažnije, ne pokušavajući uopšte da pregovara, jer je ovaj materijal bio i te kako dobar način da se obezbede sredstva za dalji rad ''Vinče'', a da se, istovremeno, to veže za dogovor, uz taj materijal koji mi ustupamo besplatno, vezan za nuklearno gorivo koje je ostalo od reaktora u Vinči, koje je korišćeno i koje jeste opasno, koje je ostalo u Vinči, u skladištima koja su loša, koja nisu bila dobro obezbeđena i koja su predstavljala opasnost za bezbednost građana Srbije i dan-danas predstavljaju opasnost.
Dakle, kada taj dogovor o vezanoj trgovini nije tada postignut, a bilo je moguće da se postigne, o velikim sredstvima koja su bila potrebna da bi se ovaj materijal, ovaj nuklearni otpad koji je ostao u Vinči transportovao u Rusiju, Vlada više nije imala sredstava da to dalje pokreće i taj projekat da se izmesti nuklearni otpad koji je opasan za građane Srbije je, jednostavno, zastao tog trenutka.
Moram da podsetim javnost da je bivši ministar za nauku i tehnološki razvoj Ana Pešikan potpisala i donela odluku o projektu „Vind“. Taj projekat je zapravo projekat nuklearne dekomisije u Vinči. Trebalo je da ima zadatak da obezbedi čuvanje tog nuklearnog otpada. Jedan deo novca od međunarodne zajednice je tada prikupljen i počeo je da se sprovodi ovaj projekat, ali je očigledno da su prioriteti bili da se prave rešetke i ograde oko samog skladišta, jer, zaista, ruku na srce, to skladište i nije bilo adekvatno i moralo je da se obezbedi bar na taj spoljašnji način.
Novac je potrošen i priča s izmeštanjem nuklearnog otpada je stala, ali onda je došlo vreme ove vlade i posete delegacije Međunarodne atomske agencije, koja je bila vrlo eminentna. Ta delegacija je tražila od Vlade Srbije da povede računa o tome šta se dešava u Vinči s tim nuklearnim otpadom.
Onaj ministar koji ne ume da kaže ''ne'' kad je u pitanju međunarodna zajednica, Božidar Đelić, koji ovog trenutka igra ulogu ministra za nauku i tehnološki razvoj, a nauka nikada nije bila u crnjem položaju, mislim da je trebalo i o tome govoriti, pošto je ovde jedna od tačaka bila vezana i za status nauke, tada je građane Srbije obavestio da će Vlada Srbije stupiti u pregovore s međunarodnom zajednicom koja će obezbediti, delom, sredstva, a naša obaveza je bila da skupimo 25 miliona dolara kako bismo mogli da učestvujemo u tom projektu izmeštanja. Rekao je da ima 23, sad mu fale još dva.
Istina je bila sasvim drugačija. Pogledajte budžet, pogledajte rebalans budžeta. Da li postoji u budžetu, u rebalansu budžeta takva neka stavka? Ne postoji. Dakle, Vlada Srbije nije imala sredstva, nijednog momenta nije imala sredstva; 25 miliona dolara je veliki novac u ovom trenutku za Vladu Srbije.
Ona je morala da odgovori međunarodnoj zajednici da će da radi ovaj posao, bez toga da je obezbedila novac, ali pošto nije imala novac, mi imamo uvek genijalne ideje. Jedna od tih ideja je bila da se Nuklearni institut u Vinči obaveže da preko Upravnog odbora donese odluku da će se zadužiti kod komercijalnih banaka, tako što će podići kredit od minimum 25 miliona dolara.
Naravno, to ne može da bude, zato što, u skladu sa zakonom Srbije, ne može budžetska ustanova da podiže kredite, pa je predstavila mogućnost da sam institut ode u stečaj. Onda su pritiskali Upravni odbor, koji nije smeo takvu odluku da donese, pa su ljudi iz Upravnog odbora vrlo brzo zamenjeni. Zamislite ko su dva nova čoveka koja su došla da završe posao koji je Vlada smislila? Bili su to Dragan Domazet, koga smo već pominjali, i njegov zamenik u periodu dok je bio ministar, Radojica Pešić, koji je danas postao i direktor tog jednog preduzeća koje je izdvojeno iz Vinče.
Dakle, ono što je bilo bitno, oni su terali budžetsku ustanovu da se zadužuje kako bi odradila posao Vlade Srbije koji je ona potpisala po međunarodnom ugovoru. Kako ''Vinča'' i ljudi zaposleni tamo, tako i ljudi iz Upravnog odbora nisu hteli da podižu kredite, ''Vinča'' se kažnjava. Prvo je pocepana, nema novaca za projekte, plate kasne, jednostavno se došlo do toga da treba ''Vinča'' da odumre kako bi mogli da se završe poslovi.
Vrhunac na koji su poslanici DSS-a upozoravali kada smo donosili Zakon o jonizujućem zračenju, naš amandman je tada odbijen, jeste upravo kada su ova vlada i ova skupština donele, prvo, predlog zakona, a zatim je i izglasan Zakon o jonizujućem zračenju. Mi smo tada skretali pažnju da postoji izvestan član 48a, da taj član u prvobitnom tekstu tog zakona nije bio napisan i da se to na neki volšeban način pred poslanicima pojavilo, vrlo čudno tumačenje tog zakona i tog člana.
Šta znači taj član 48a? On kaže da će se osnivati javno preduzeće ''Nuklearni objekti Srbije'', s imovinom, sredstvima i na adresi ''Vinče''. Kako se to zamislilo, tako se i ostvarilo. Ovih dana, pred nama je rasplet tog celog događaja i on je takav da se cepa imovina ''Vinče'', Nuklearnog instituta, odvajaju se laboratorije za zaštitu, reaktorska tehnologija i, ono što je zastrašujuće, cepaju se stručni timovi, koji ne mogu tako lako da se formiraju, za pet-šest meseci, potrebne su godine. Tako formirani timovi ovog momenta su razbijeni. Jedan deo ljudi je podlegao pritisku i otišao u penziju. Drugi deo ljudi piše pisma poslaničkim grupama tražeći pomoć, jer očigledno u Vladi ne razumeju šta rade ili imaju neku drugu ideju, ali ta ideja nije na korist građana Srbije.
Dakle, polako se ostvaruje ono što je gospodin Domazet smislio, a, inače, smislio je i ovo: Srbija je mala zemlja i nisu joj potrebne osnovne nauke, a primenjene nauke treba da plati privreda. Ideja koju je tada imao sa razbijanjem ''Vinče'', nažalost, to su zabeležene reči, koliko god neozbiljno i neverovatno zvučale, ovog trenutka polako ulazi u završnu fazu. Napravljeno je to preduzeće ''Nuklearni objekti Srbije''.
Zanimljivo je da ono, pošto je javno preduzeće, može da se zaduži. Zamislite, zadužilo se za 25 miliona evra. Zanimljivo je i kako je ono uopšte registrovano? Registrovano je pod pogrešnom šifrom delatnosti. Umesto pod šifrom 233-2300, što je obrada nuklearnog otpada i priprema nuklearnog goriva, to preduzeće je registrovano pod šifrom 90000 – Odstranjivanje otpadaka, smeća, sanitarne i slične aktivnosti. Neverovatno je. Ovog trenutka to preduzeće ima zaposlenog direktora, gospodina Radojicu Pešića, ovde pominjanog, ima upravni odbor, ima sekretara i nikoga više. Ono treba da radi ovakve poslove. Možda će zaista raditi poslove odstranjivanja otpada, smeća, sanitarne i slične aktivnosti.
Ono što je strašno, jeste da se i dalje vrši pritisak na zaposlene u ''Vinči'', i dalje se razbija ''Vinča'' na raznorazne načine. Nuklearni otpad i dalje stoji u vrlo nebezbednim uslovima. To su uslovi koji mogu da dovedu do ekološke katastrofe, pre svega, grada Beograda.
Vladu baš briga, ona gleda kako će da namakne te pare. Ono što je vrlo važno, ministar za nauku i tehnološki razvoj se ne pojavljuje u javnosti da govori o ovome, ali se pojavljuje u ''Vinči'' da maltretira zaposlene naučnike tamo. Ono što je najstrašnije, pred nama je ovaj zakon koji kaže da za sprovođenje ovog zakona, dakle, za sprovođenje ove akcije uklanjanja nuklearnog otpada, i te kako opasnog nuklearnog otpada, nisu potrebna finansijska sredstva.
Ovo je neverovatno, zaista neverovatno. Zamislite da nisu potrebna finansijska sredstva da bi se ovakav projekat sproveo! To ne postoji. Namerno sam napravila ovaj uvod jer je očigledno da su finansijska sredstva potrebna, da iznose 25 miliona dolara, da su obezbeđena na način na koji je Vlada, zapravo, pokušala da prevari domaću i stranu javnost, jer je rekla da će učestvovati u tom projektu i da će izmisliti otpad.
Neću mnogo dalje da govorim o tome, hoću da podsetim i poslanike da pogledaju da li u rebalansu budžetu za ovu godinu postoje ova odvojena sredstva. Tvrdim da ih nema, ispravite me ako sam slagala. Hoću da podsetim poslanike i da pogledaju sledeći budžet, za 2010. godinu, koji još nije došao, po sistemu – ne znamo kada će doći, imamo neka druga, preča posla i slične stvari, izvlačimo se na raznorazne načine, kada dođe, da vide li je Vlada obezbedila bilo koja sredstva, jedan jedini dinar, da pokaže dobru volju, ili će svoje obaveze po međunarodnim ugovorima ponovo prebaciti na nekog drugog, pa makar uništila jedan takav nuklearni institut, koji je i te kako važan ne samo za ovu zemlju, nego ima svoje mesto i svoj ugled u svetu. Hvala vam.