Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predsedniče, zabeležio sam neke misli naših poslanika i mogu reći da su me iznenadile i neke uvredile.
Naime, radi se o poslaniku Bajatoviću, kad je govorio o tome kako ovaj statut nije nikakva opasnost i ne može doći ovim statutom do otcepljenja Vojvodine, jer ''ovaj statut nisu pisale nacionalne manjine''. Da li su nacionalne manjine opasnost za otcepljenje Vojvodine i da li su one ta sila koje će otcepiti Vojvodinu? To je za mene uvreda, takvo mišljenje o nacionalnim manjinama.
Takođe i druga rečenica „ovo je srpsko-srpsko pitanje. Ne mislim da je Vojvodina srpsko-srpsko pitanje, ovde su bila puna usta o ravnopravnosti građana, o jednakosti, bez obzira na veru, nacionalnu pripadnost. I sada govorimo da se statut Vojvodine tiče samo Srba, tako da me je ovo veoma uvredilo.
Da nastavimo dalje. O ovom statutu se mnogo pričalo danas, ali zašto je skupštinska većina čekala više od godinu dana da na dnevni red dođe ovaj statut, o tome nije niko govorio. Znači, šta je uzrok tome?
Što bi kao objašnjenje moglo biti, statut je možda kasnio, može biti i ne mora, da se decentralizacija vlasti nije dozvolila do sada dok se ne završi tranziciona pljačka koja se dešava u Srbiji. Može biti i da statutom Vojvodine, što bi Lala rekao, nije sve baš kako treba.
Šta će doneti statut seljacima, radnicima i svima koji žive u Vojvodini, o tome niko ne govori.
Da li će se bolje živeti u Vojvodini, da li će se zaposliti hiljade i hiljade radnika, hoće li prestati štrajkovi radnika, hoće li proraditi zatvorene fabrike u Vojvodini, hoće li biti jeftinije školovanje, hoće li se popraviti i unaprediti dobri međunacionalni odnosi ovim statutom u Vojvodini, da li će se poboljšati zdravstvo, školstvo, da li će biti bolji položaj zemljoradnika, odnosno poljoprivrede? O tome niko nije govorio, jer verovatno ovaj statut tome neće ni doprineti.
Skupštinska većina je već postigla dogovor o usvajanju statuta i zakona o prenosu nadležnosti i ovi akti će biti usvojeni u ime građana Srbije. Da li je statut u interesu građana Srbije? Nije, ali o tome predsednik Vlade juče nije govorio.
Predsednik Vlade u uvodnom izlaganju, veoma kratkom, nije rekao šta je će to građani koji žive u Srbiji usvajanjem statuta Vojvodine i usvajanjem zakona o prenosu nadležnosti dobiti. Ono što će sigurno dobiti, to je finansiranje dve vlade: pokrajinske i republičke.
I oni koji će ovim statutom dobiti nešto, a to je politički vrh u Vojvodini, jasno je da će oni ovim zakonom dobiti jaču i veću samostalnost i nezavisnost od Republike.
Da li će građani koji žive na teritoriji Vojvodine ovim statutom osetiti neki boljitak, da li će seljaci i radnici bolje živeti? Neće.
Hoće li ovaj zakon poboljšati položaj građana Kikinde, Čoke, Novog Kneževca, Ade, Sente i drugih lokalnih samouprava? Neće.
Da li će pare od poreza, taksi, izdavanja državne zemlje većim delom ostati u ovim opštinama i tako se omogućiti razvoj Kikinde i drugih opština, jer su te opštine već i danas postale crne rupe bez ikakvog razvoja.
Ubrzano se smanjuje broj stanovnika u tim opštinama. Svi koji mogu da napuste male opštine i sela odlaze. Kikindu danas ne napuštaju samo mladi, i penzioneri odlaze za svojom decom ili u Novi Sad ili u Beograd.
Pitam se da li je cilj ove vlade da svi građani Srbije žive u dva grada - u Beogradu i Novom Sadu, a lokalne samouprave da ostare i nestanu.
Kada govorimo o decentralizaciji, nadležnosti sa Republike treba preneti na lokalne samouprave, pare od poreza, taksi, izdavanja u zakup državne imovine treba većim delom da ostanu u lokalnim samoupravama, gde su i ostvarene, a imovina da se vrati lokalnim samoupravama, ne samo da se finansira razvoj Beograda i Novog Sada.
Izgradnja Beograda i Novog Sada je u redu i to treba raditi, što je dobro, ali sa druge strane, lokalne samouprave sve više osiromašuju, ubrzano propadaju i nestaju, pogotovo u pograničnom delu severnog Banata.
Decentralizacija vlasti je potrebna, i to da se sprovede do nivoa lokalnih samouprava, a ne na nivo Pokrajine. Nama je u Kikindi, verujte, svejedno da li će pare iz Kikinde otići za Novi Sad ili za Beograd.
Kolege poslanici, ono što je veliki problem, a što me najviše plaši i brine kod ovih zakona, a vreme će pokazati da li sam u pravu ili ne, da i oni koji će glasati za ovaj zakon nisu zadovoljni statutom i nadležnostima Vojvodine, ali priznaju, što je veoma bitno i značajno, da je u datom momentu ovo najviše što Vojvodina može dobiti po Ustavu Republike Srbije.
Promenom Ustava uradiće se i druge promene po pitanju položaja Vojvodine.

Iskorišćeno je sedam minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov, posle nje narodni poslanik Aleksandar Martinović.       

Dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, poštovano predsedništvo, mislim da je potpredsednik Novaković najboljom rečju opisao ovaj statut, a to je da je on taman.
Baš iz tog razloga što je on taman po Ustavu Republike Srbije, on nije taman po mišljenju LSV, po meri građana AP Vojvodine, i LSV i njeni poslanici u ovoj skupštini će podržati ovaj statut u danu za glasanje.
Naravno, smatramo da je ovo tek početak onoga što treba da usledi, ne samo kada je u pitanju AP Vojvodina, već i drugi delovi Republike Srbije, pre svega tu mislim i na donošenje ostalih zakona koji treba da prate ovaj akt, to su zakon o imovini i zakon o izvornim prihodima AP Vojvodine.
Veoma je problematično što se u toku ova dva dana u ovoj raspravi čulo veoma malo pravih argumenata.
Ono što smo imali prilike da slušamo je bilo obilje kvaziargumenata, optužbi, pogrešnih informacija, etiketiranja, nepoznavanja materije, vređanja, jako puno teških reči, kao što su secesionizam, separatizam, odvajanje, grabljenje funkcija, grabljenje nekih nadležnosti koje nekome ne pripadaju. Međutim, mislim da te optužbe koje su iznete govore više o onima koji su ih iznosili nego o onima kojima su bile upućene.
Čuli smo puno stvari koje nisu bile odgovarajuće činjenicama. Čuli smo razne optužbe o lojalnim građanima, o onim manje lojalnim građanima, o decentralizaciji koja treba da ide iz Beograda, iako je to u mnogim svojim delovima suprotno samom konceptu decentralizacije.
Čuli smo jako puno paušalnih optužbi o stvaranju država u državi, čuli smo o tome kako Vojvodina treba da ima male nadležnosti i regioni treba da imaju male nadležnosti zbog toga što lokalne samouprave treba da imaju veće nadležnosti, a opet upravo su takve stvari iznosili oni za vreme čije vladavine su lokalnim samoupravama oduzete sve nadležnosti i sva imovina.
Međutim, ono što smo čuli, što je možda najopasnije, to je da su oni koji su ovaj statut dostavili Skupštini - separatisti. Podsetiću da je ovaj statut Skupštini Srbije dostavila Skupština AP Vojvodine, u kojoj ne sedi 120 separatista, nego 120 poslanika koji su izabrani na legitimnim izborima koji su održani u AP Vojvodini.
Šezdeset od tih ljudi je izabrano na ime i prezime, dakle, na većinskim izborima i ti ljudi nisu zaslužili da ih bilo ko u ovoj skupštini naziva separatistima. Zbog toga što ko vređa Skupštinu AP Vojvodine, taj vređa predstavnike naroda Vojvodine, koji sede u toj Skupštini, a samim tim vređa i građane Vojvodine koji su za te iste ljude glasali.
Naravno da se LSV nije slagala sa načinom na koji je ovaj statut došao u Skupštinu Srbije.
Na onom ponovljenom glasanju u Skupštini Vojvodine naši poslanici nisu ni učestvovali, zbog toga nam je žao što poslaničke mogućnosti nisu dopustile da se u ovoj skupštini obrate oni koji su to ponovljeno glasanje organizovali, zbog toga što smo imali da im postavimo nekoliko pitanja.
Prilikom onog prvog glasanja LSV je imala nekoliko amandmana pomoću čijeg usvajanja je zaista postignuto ono "taman", o čemu je govorio Nikola Novaković, pomoću čijeg usvajanja je zaista statut izvukao ono najviše iz Ustava Republike Srbije, što se moglo izvući.
Međutim, treba reći na ovom mestu da nisu bez odgovornosti za ovako dug put statuta i oni koji su Ustav pisali, koji su se Ustavom dičili, koji su predvideli izuzetno jasne rokove u okviru kojih Skupština Vojvodine treba da dostavi Skupštini Srbije predlog statuta, ali nisu predvideli ama baš nikakav rok u kome Skupština Srbije treba statut da potvrdi, ospori ili bilo šta drugo da uradi sa njim, samo ne da ga ignoriše na način na koji ga je ignorisala godinu dana.
Ti isti ustavopisci nisu predvideli šta će se, na primer, desiti ukoliko Skupština Srbije u ponedeljak ne prihvati Predlog ovog statuta, da li će on biti vraćen Skupštini Vojvodine, koji su rokovi da se to desi, tako da mislim da za situaciju u kojoj smo se našli nije odgovorna samo vladajuća koalicija, ponajmanje onaj deo vladajuće koalicije koji nije glasao za Ustav Republike Srbije.
Pri tom mislim na svoju stranku, koja se žestoko protivila Ustavu Republike Srbije, baš zbog ovog nipodaštavajućeg odnosa prema Vojvodini, koji se vidi i u situaciji u kojoj smo se danas našli. Naravno da LSV misli da Vojvodina treba da ima više nadležnosti. To u okviru ovog Ustava Republike Srbije nije moguće. Bilo je moguće, ako se pogledaju oni predlozi Ustava Republike Srbije koje su dostavljale mnoge stranke, među njima i neke stranke koje danas tvrde da je previše ovo što je Vojvodina dobila. Dakle, više su Vojvodini nudili svi, počevši od onih koji govore da je ovo prava mera, preko onih koji govore da je ovo previše i, naravno, do onih koji govore da je ovo premalo, koji su i tada, prilikom usvajanja Ustava Republike Srbije, govorili da je ovo premalo.
Međutim, ono što je činjenica, to je da je ovaj ustav, iako, po našem mišljenju, nije pružio dovoljno nadležnosti građanima, ne samo građanima Vojvodine, obavezujući za sve nas. Jedna od obaveza je bila da se ovaj statut usvoji, da se prateći zakon usvoji, i sve što mi danas, juče i sutra ovde radimo proističe iz Ustava Republike Srbije.
Nadležnosti koje su ovim statutom definisane, za koje je neko od poslanika rekao da je Vojvodina prigrabila sebi, proističu iz člana 183. Ustava Republike Srbije.
Međuregionalna saradnja, koja je toliko kritikovana u ovoj skupštini, proističe iz člana 181. Ustava Republike Srbije. Samo ću reći da član 16. Predloga statuta AP Vojvodine glasi da AP Vojvodina sarađuje s teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije i uz obavezu poštovanja njenog teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka.
Član 181. Ustava Republike Srbije kaže: "Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije".
Dakle, svako ko je imalo dobronameran, svako ko je u stanju da se udubi u ova dva teksta videće da su ove dve formulacije potpuno iste.
Dalje, isto jedna od odredbi koja je u ovoj skupštini veoma često osporavana, koja se odnosi na član 11. statuta - imovina AP Vojvodine, stav 1. ovog člana glasi: "Imovina AP Vojvodine, način njenog korišćenja i raspolaganja uređuje se zakonom".
Član 183. stav 5. Ustava Republike Srbije kaže: "Autonomne pokrajine upravljaju pokrajinskom imovinom na način predviđen zakonom".
Opet imamo dve potpuno identične odredbe.
Ono što je veoma često dovođeno u pitanje je to otvaranje predstavništva u Briselu.
U ovom momentu 358 evropskih regija i gradova ima svoja predstavništva u Briselu. Ne postoji nikakva sumnja u lojalnost tih regija, tih gradova u zemljama čije oni čine sastavni deo, a građani tih regija i gradova su imali samo koristi od toga što su njihove vlasti mogle da se povežu sa mnogim firmama, drugim regijama, kompanijama, evropskim, međunarodnim i drugim organizacijama čije je sedište takođe u Briselu.
Podsetiću da takve kancelarije imaju i sve hrvatske županije, da takve kancelarije ima kanton Sarajevo, takvu kancelariju ima Republika Srpska, takvu kancelariju imaju čak i gradovi iz evropskih zemalja, pa ih opet u njihovim zemljama niko ne optužuje za separatizam.
Kada govorimo o tom pravu na referendum, koje se isto tumači kao nekakva tobožnja želja za odvajanjem Vojvodine, ta odredba u statutu koja se bavi time je doslovno ista kao član 82. Ustava Republike Srbije. Ona u statutu i Ustavu glasi: "Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom".
Kada je u pitanju glavni grad i vlada, to je jedna od stvari koja je tumačena ovde kao nekakvi pokušaj separatizma. Uputiću vas na član 189. Ustava koji kaže da autonomne pokrajine samostalno propisuju uređenje i nadležnost svojih organa i javnih službi. To je nešto gde Republika Srbija nema prosto nadležnosti da se upliće u to kako će autonomna pokrajina nazivati neki svoj organ. To je isključivo stvar autonomne pokrajine.
Kada se govori o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, reći ću da regionalne akademije nauka i umetnosti postoje u Nemačkoj, gde imamo Akademiju nauka Majnc, Akademiju nauka Getingen, Akademiju nauka Bavarske, Akademiju nauka Baden Brandenburg, Akademiju nauka Hajdelberg, Akademiju nauka Severne Rajne Vestfalije, Akademiju nauka Saksonije u Lajpcigu.
S obzirom na to da se radi o jednoj federalnoj državi, daću primer akademija nauka koje postoje u Italiji, koja je jedna regionalizovana država, gde imamo: Akademija nauka Torino, Akademija poljoprivrede, nauke i književnosti Verona, Galilejeva akademija nauka, književnosti i umetnosti Padova, Akademiju nauka i književnosti "La Kolonbarija" Toskana, Akademija nauka književnosti i umetnosti Udine, Ateneum Breše: Akademija nauka, književnosti i umetnosti u Breši, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Bergamo, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Venecija, Institut Lombardija, Akademija nauka i književnosti.
Ako ni to nije dovoljno daću primere iz jedne izuzetno centralizovane zemlje, kakva je Francuska, gde imamo: Akademiju Alzasa, Akademija Nimes, Akademija nauka, umetnosti i humanistike Turan, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Lion, Akademija nauka, književnosti i umetnosti Ruan, Akademija nauka, humanistike i umetnosti Savoje, Akademija nauka i književnosti Monpelje, Akademija nauka, inskripcija, književnosti i humanistike Tuluz.
Dakle, akademije nauka i umetnosti regionalne postoje u svim evropskim zemljama, od onih koje su federalizovane do onih koje su izuzetno centralizovane.
Ne vidim zbog čega se Vojvodini osporava pravo da o svom trošku ima i izdržava sopstvenu regionalnu akademiju nauka i umetnosti, poput mnogih drugih akademija u svetu.
Vojvodina, čiji su ljudi još od 18. veka zaslužni za stvaranje prvog Ustava Srbije, univerziteta, podsetiću vas na Dositeja Obradovića, pozorišta, muzeja, došla je do toga da joj se u 21. veku osporava pravo i traži ukidanje akademije kao sopstvene ustanove nauke i kulture.
Dakle, sve ono što je sporno vama koji osporavate ovaj statut danas ovde proizilazi iz Ustava Republike Srbije, istog onog Ustava za koji ste glasali svi vi, osim LSV i LDP.
Obaveza da usvojimo ovaj statut proizilazi iz Ustava. Nadležnosti proizilaze iz Ustava. Institucije koje se osnivaju proizilaze iz Ustava. Inače, treba reći i da se ovim statutom, niti zakonom o kojem smo juče raspravljali, ne ustanovljava i osniva Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Ta institucija je osnovana 2002. godine. Taj slučaj se nalazi pred Ustavni sudom Republike Srbije i tek kada on bude doneo o tome sud, o tome ćemo moći da razgovaramo kao o neustavnoj kategoriji.
Umesto da se debata danas i juče vodi o ovom predlogu statuta, o zakonu kao o nečemu što će biti prvi korak ka decentralizaciji Srbije, ona se vodi u atmosferi koja nije prijatna ni poslanicima, ni građanima Republike Srbije, niti je dostojna jedne ovakve teme.
Treba voditi računa o tome ko ovde iznosi optužbe za separatizam, na koga se te optužbe odnose, ko to želi da pravi državu u državi. Doći ćemo do jasnog odgovora da je to niko.
Ovim predlogom statuta i jučerašnjim predlogom zakona Vojvodina neće dobiti ništa više, ali će dobiti mnogo manje nego što imaju mnoge regije u Evropi. Ovo nije mnogo iz prostog razloga što je u okviru Ustava Republike Srbije, koji Vojvodini nije dao mnogo, ali nije dao ni drugima.
Pravo na autonomiju nije ekskluzivno pravo građana Vojvodine, ovo pravo pripada i svim građanima Republike Srbije, koje im isto tako garantuje Ustav Republike Srbije. Zbog toga je izuzetno opasno da se građanima Vojvodine danas osporava ovo pravo, jer će se sutra isto tako osporavati svima drugima, a na to nijedna stranka nema nikakvo ni moralno, ni nikakvo drugo pravo.
Ovo treba danas da bude prvi korak ka asimetričnoj decentralizaciji zemlje. Mislim da je Srbija, osim toga što je, pored Albanije, jedina zemlja koja nema regione u Evropi, isto tako jedina zemlja koja se plaši decentralizma, koja ne može da shvati da je upravo mera decentralizacije mera demokratizacije, a bar bi Srbija od svih zemalja u regionu trebalo da zna i da vidi kako se centralizmom i silom ništa ne može zadržati.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 16 minuta. Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Na osnovu člana 104. konstatujem da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, zato što je nas koji se ovde argumentima koje imamo, koji su za nas dovoljno jasni, koji se izjašnjavamo protiv statuta Vojvodine, prethodnik govornik optužila da vršimo nipodaštavanje Vojvodine. Vi niste reagovali.
Gospođica je umela lepo da brani narodne poslanike Skupštine Vojvodine kao ljude koje je izabrao narod, a diskusija narodnih poslanika u Skupštini Srbije, koje je takođe izabrao narod, ne može da bude nipodaštavanje Vojvodine. Ne nipodaštavam Vojvodinu, ovde kritikujem dva zakona. Uopšte ne mislim da građani Vojvodine treba da trpe zbog ove rasprave.
Nije tačno da je autonomija bilo kog kraja Srbije ustavna kategorija, to bez promene Ustava dvotrećinskom većinom, pa čak i referendumom, nije moguće. To je zaista kategorija isključivo za Vojvodinu i KiM. Bili smo ponosni na to što Vojvodina dobija autonomiju po Ustavu, ali vi ste prepisivali odredbe Ustava.
To znači pisali ste novi Ustav, prejudicirali ste odluke zakona o javnoj svojini. Već ste rekli da je to javna svojina Vojvodina.
Vi ovde govorite o referendumu. Kako se donosi odluka na referendumu? Ne sa 50% plus jedan upisanih da budu za, jer to je referendum, nego sa većinom od onih koji izađu na izbore.
Vi ste ovde uveli institut imuniteta poslanika Skupštine Vojvodine. Ima li još jedna država u svetu imunitet za takve regionalne poslanike u regionalnim skupštinama? Ustavna kategorija je jasna, narodni poslanici uživaju imunitet. Nijedan drugi poslanik po Ustavu Republike Srbije ne uživa imunitet. Dakle, ako vam prigovorimo to da nam se čini da nešto nije u skladu sa Ustavom, nemojte da nas optužujete da mi ne želimo dobro Vojvodini.

Dva minuta. Narodni poslaniče, nema povrede člana 104. Vrlo sam pažljivo slušala i poslanicu za čije izlaganje smatrate da je takvo da je povređen član 104, kao i svih drugih narodnih poslanika. Ako smo se saglasili da ne upozoravam i ne opominjem narodne poslanike koji smatraju svojim pravom političkog govora, slobode govora i pravom narodnog poslanika da govore o namerama nekoga i da znaju da su nečije namere secesionizam, separatizam, onda pravo da se govori o namerama podrazumeva i obavezu da slušate druge koji govore o namerama. Ništa manje i ništa više i ničije pravo na slobodan govor nije ugroženo.
Narodna poslanica je, takođe kao i svi drugi, govorila o tome šta ona vidi da su namere drugih koji učestvuju u raspravi.
Pošto smatram da, ako smo dozvolili, da smatramo da imamo pravo da govorimo o namerama, onda ćemo do kraja ove rasprave imati i obavezu da slušamo kada neko drugi govori o namerama.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, posle njega narodni poslanik Slobodan Maraš.

Dame i gospodo narodni poslanici, moraću kratko da se osvrnem na iskaze gospođe Nade Kolundžije, gospođice Aleksandre Jerkov i drugih predstavnika vladajuće koalicije, pošto, nažalost, nisam imao prilike da dobijem pravo na repliku, odnosno da ukažem na povredu Poslovnika.
Hteo sam da pitam gospođu Nadu Kolundžiju kada je držala u jednoj ruci Ustav, a u drugoj Predlog statuta - koji predlog statuta je držala? Da li je držala Predlog statuta iz oktobra 2008. godine? Da li je držala Predlog statuta koji je redigovan zaključkom Skupštine Vojvodine od 7. novembra 2009. godine?
Da li je u rukama držala prečišćeni tekst Predloga statuta koga je sačinio Odbor za propise Skupštine AP Vojvodine ili je držala četvrtu verziju Predloga statuta, koja je urađena takođe na sednici Odbora za propise 10. novembra 2009. godine, kada je pod firmom tehničkih ispravki uneto čitav niz suštinskih novih odredaba u Predlog statuta o kojima se Skupština Vojvodine uopšte nije izjašnjavala?
Jer, dopustite, vi možete da kažete da smo mi srpski radikali glupi, da ništa ne znamo, da smo ovakvi ili onakvi, ali dopustite da neku dozu zdravog razuma i mi imamo.
Kako možemo da prihvatimo da je tehnička greška pitanje izvornih prihoda? Kako možemo da prihvatimo da je tehnička greška pitanje Novog Sada kao glavnog grada? Kako možemo da prihvatimo da je tehnička greška pitanje da li Vojvodina može da daje odlikovanja i čitav niz drugih stvari koje su pod firmom tehničke greške unete u tekst Predloga statuta na sednici Odbora za propise Skupštine Vojvodine 10. novembra, a da se Skupština Vojvodine o tome uopšte nije izjašnjavala? Dakle, to sam hteo da pitam gospođu Nadu Kolundžiju na koji od četiri predloga statuta AP Vojvodine je u stvari mislila.
Što se tiče onoga što je rekla gospođa Gordana Čomić da je crkva odvojena od države, tačno je. To zaista piše u Ustavu Republike Srbije. Ali, crkva nije odvojena od naroda. Mi smo narodni poslanici, mi se brinemo šta će biti sa srpskim narodom koji živi na teritoriji Vojvodine, a naravno šta će biti i sa svim drugim građanima koji žive na teritoriji AP Vojvodine. Jer ćete videti iz našeg kasnijeg izlaganja, brojkama ćemo da vam dokažemo da nije tačno da je biti ili nebiti za nacionalne manjine u Vojvodini da li će biti usvojen baš ovakav Predlog statuta Vojvodine ili ne.
Dakle, tačno je da je crkva odvojena od države, ali ko sad može da kaže da niko ne zna ništa o Predlogu statuta Vojvodine sem gospođe Nade Kolundžije, gospodina Dušana Bajatovića ili gospođice Aleksandre Jerkov. Jer sada zaista kada se stvari svedu na apsurd dolazi se do sledećeg zaključka - ništa ne zna o pravu Kosta Čavoški, ništa ne zna o pravu Ratko Marković, ništa ne znaju o pravu, o državi arhijereji SPC, niko ništa ne zna, samo predstavnici vladajuće koalicije. Oni su tu da nas ubede kako su sve ovo neznalice, kako su to sejači panike, a oni su ti koji brane Ustav Republike Srbije.
Sada smo dovedeni u situaciju da raspravljamo, takođe jedan apsurd, o Predlogu statuta AP Vojvodine koji Skupština Vojvodine uopšte nije izglasala. Ono što je Skupština Vojvodine izglasala, to nije ovo o čemu mi danas vodimo raspravu. Ova rasprava je pomalo besmislena, ali vi ste ti koji kreirate život u Srbiji, ali ovo bi građani Srbije trebalo da znaju. Naravno, predstavnici vladajuće koalicije kažu da mi u SRS ne raspolažemo nikakvim argumentima i da nema smisla podsećati se na ono što je bilo u prošlosti. Mi ćemo vam pokazati da to baš nije tako. Znate, ima ona latinska izreka, odnosno latinska šala, kada je lav pitao lisicu - zašto nećeš da uđeš kod mene u pećinu, a ona mu je rekla - pa plaše me tragovi, zato što su druge životinje ulazile u pećinu, ali nije bilo tragova iz pećine. Tako i nas plaši ovo što se sada dešava jer imamo gorka iskustva u prošlosti.
Ne bismo mi ovako srčano se borili protiv Predloga statuta AP Vojvodine da nemamo traumatična iskustava od pre 15, 20 ili 30 godina. Srpski narod se već jedanput opekao na ovim stvarima. Mnoge glave su pale zato što su se navodno deca igrala Ustava. Nemojte da se to ponovo desi.
Ne znate vi šta nosi dan, šta nosi noć. Možda ste vi najdobronamerniji na svetu, možda vi zaista nemate nikakvu zadnju nameru, ali ko zna šta može da dođe posle ovoga i ko zna ko sve može da dođe na vlast u AP Vojvodini ili na vlast u Srbiji i da ovo što ćete vi da izglasate ne iskoristi kao povod da zaista Vojvodinu odvoji od Srbije.
Izneću vam nekoliko činjenica koje govore o tome kako je otprilike tekla geneza jugoslovenske krize uoči i posle donošenja Ustava iz 1974. godine. Akademik Dušan Bilandžić, hrvatski istoričar, u knjizi "Historija SFRJ" iz 1984. godine, kaže ovako: ''Tito i Kardelj bili su svjesni da na putu stvaranja njihove vizije stoji velikosrpska ideologija kao glavni protivnik, bez obzira tko se nalazio na čelu Srbije.''
Na sednici Ustavne komisije povodom 20. amandmana na Ustav SFRJ iz 1963. godine Edvard Kardelj je rekao sledeće - nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država, za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje jer moramo da nađemo ona rešenja koja odgovaraju interesima naroda Jugoslavije. Promene su toliko duboke da se ne može govoriti o federaciji u klasičnom smislu te reči, iako mi i dalje upotrebljavamo tu reč, i da ni sada nećemo kazati poslednju reč o tome kakvi treba da budu odnosi među našim narodima i narodnostima. Jedino što tu nedostaje i što bih dodao je i autonomnim pokrajinama.
Profesor Mihailo Đurić, koji je isteran sa Pravnog fakulteta u Beogradu zato što je kritikovao amandmane na Ustav iz 1963. godine, a koji su doneti 1968 i 1971. godine, na jednoj tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu, u martu 1971. godine rekao je sledeće: ''Predložene promene iz osnova menjaju karakter dosadašnje državne zajednice. Tom promenom se odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice jugoslovenskih naroda.
Nema potrebe da se ovde nagađamo da li nestrpljenje i netrpeljivost kod onih koji ove promene zahtevaju dolaze otuda što oni dobro znaju šta time dobijaju, odnosno da li zbunjenost, nelagoda i oklevanje kod onih kojima se te promene naturaju dolaze otud što oni tačno znaju šta time gube.
Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas (pazite to je 1971. godina, 20 godina pre izbijanja građanskog rata) gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili tačnije na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.
To je činjenica kojoj smelo treba pogledati u oči. Ukoliko još nešto i ostaje od nje (misli se od Jugoslavije) to je samo zato da bismo u sledećoj tzv. drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju“.
Zbog ovih reči Mihailo Đurić je proteran sa Pravnog fakulteta u Beogradu, a nekoliko godina kasnije čak i sudski osuđen. Koliko je Mihailo Đurić bio u pravu, nažalost, pokazalo se već 1991. godine, kada se tačno desilo ono na šta je gospodin Mihailo Đurić ukazivao.
Jedan od vođa hrvatskog masovnog pokreta Mika Tripalo 1971. godine na jednom skupu kaže ovako – Srbiju treba slomiti, ali je treba slomiti tako što ćemo joj odlomiti oba krila, obe pokrajine. Na jednoj večeri u Crnoj Gori, kojoj je prisustvovao i Veljko Vlahović, rekao je ovako – Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda.
O ovom incidentu je dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore, izvestio svog kolegu Milenka Bojanića a ovaj Marka Nikezića. Revoltiran, Marko Nikezić je 14. marta 1971. godine, u prisustvu Veljka Vlahovića, isto preneo Titu, posle njegovih zamerki na račun Srbije. Tito se zbunio, a Vlahović je kukavno ćutao.
Godine 1974. donosi se Ustav SFRJ, čuveni Brionski ustav, koji je konačno zapečatio sudbinu SFRJ. Nije prošlo godinu dana, već je bilo jasno da je ta tzv. uža Srbija u podređenom položaju u odnosu na svoje dve pokrajine.
Rukovodstvo tadašnje SR Srbije pristupa jednom poslu koji se zvao – izrada tzv. „Plave knjige“. Ta „Plava knjiga“ je sadržavala tačan opis svih onih problema u Ustavu SFRJ i u Ustavu SR Srbije koji dovode do toga da na teritoriji Srbije nastaju dve nove države – AP Vojvodina i AP KiM.
U januaru 1977. godine ta „Plava knjiga“ je bila završena. To možda znaju ova gospoda. Nemojte pežorativno da me shvatite, ali gospoda iz PUPS-a, koja su možda u to vreme bili politički angažovani i znaju da su ovo činjenice i da je ovo tačno.
Dakle, ta „Plava knjiga“ iz 1977. godine konstatovala je na velikom broju strana sve promašaje Ustava SFRJ. Takođe je tačno projektovala šta će se desiti ako se taj Ustav iz 1974. godine ne promeni.
Pazite šta piše na strani 94. te „Plave knjige“: „S obzirom na izražene tendencije dezintegracije Republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije, ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja“. To je bilo 1977. godine.
Godine 1984. profesor Jovan Mirić izdaje svoju čuvenu knjigu „Sistem i kriza“, u kojoj je takođe tačno opisano šta će se desiti sa Jugoslavijom ukoliko opstane taj nakazni Ustav iz 1974. godine. Gradski marksistički centar u Zagrebu organizuje skup na kojem se promoviše knjiga profesora Jovana Mirića, a Stipe Šuvar sve one koji hvale tu knjigu naziva pežorativno „krizolozima“ i naziva ih ljudima koji seju paniku.
Sada pogledajte, svaka sličnost sa današnjim događajima je zaista namerna. Sve se ponavlja, ono što je bilo 70-tih godina, 80-tih godina i što je predstavljalo uvod u krvavi raspad bivše Jugoslavije.
Ovo su činjenice, ovo su naučne činjenice. Ovo je ostalo zapisano. Ovo nije izmislio Vojislav Šešelj, Dragan Todorović, Martinović, bilo ko iz Radikalne stranke. Ovo je istorija. Pametni narodi se uče na svojoj istoriji – izvlače pouke iz grešaka koje su napravili u prošlosti.
Vi sada možete da se ponašate kao nojevi koji zabijaju glavu u pesak i koji kažu – ma ne, oni sada lažu, seju paniku, to nije tačno, ali građani Srbije od tog zabijanja glave u pesak neće imati apsolutno bilo kakve koristi. Dakle, zaustavite se dok je vreme.
Nemojte da dozvolite da se posle 20 godina kajemo, kao što smo se kajali 1991. godine. Te 74. godine mogli ste na prste jedne ruke da izbrojite ljude kakvi su bili profesor Mihailo Đurić, koji su tačno predvideli da će taj Ustav u stvari biti mehanizam za razgradnju i za otpočinjanje građanskog rata. Tada su mu se smejali. Tada su ga slali na psihijatriju. Rekli su da je lud. Proteran sa Pravnog fakulteta, oteran u zatvor, a nije prošlo 20 godina – ljudi su počeli da ginu.
Nemojte da mislite da istorija ne može da se ponovi. Mi to ne bismo hteli, ali nemojte da se igrate državom. Ova država je skupa, skupo je plaćena i nije vreme, nije mesto da je mi danas razgrađujemo.
Ako slušate predstavnike vladajuće koalicije, onda se dolazi do sledećeg zaključka.
Režim je obezbedio građanima Srbije radna mesta, visoke plate, da mogu da školuju svoju decu, da mogu da leče svoje bolesne roditelje, da svaki mlad čovek u Srbiji može da ima stan i da može da formira svoju porodicu. Da li je tako? Jeste li vi to obezbedili građanima Srbije – niste. Ko može da se školuje – onaj ko ima novac? Ko može da se leči – onaj ko ima novac? Ko može da putuje – onaj ko ima novac? Ko može da kupi stan i da zasnuje svoju porodicu - onaj ko ima novac? Koliko je takvih u Srbiji – pa manje od 10%?
Zašto niste krenuli tim redom? Hajde da građanima obezbedimo ono što je najvažnije, ono što je hleb nasušni, pa kada im to obezbedimo – evo, građani, imate pravo na ovakvu ili onakvu autonomiju, široku, širu, užu itd.
Nemoguće je da vi krenete obrnutim putem. Građane ste doveli do prosjačkog štapa, upropastili ste privredu. Pristupate otpuštanju zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji. Koje preduzeće danas u Srbiji radi. Poljoprivreda je dovedena do prosjačkog štapa i vi kažete, slavodobitno, građanima Srbije – evo, mi smo sve uradili, još je ostalo samo da dobijete pravo na autonomiju iz Ustava Srbije i biće vam sjajno. To je licemerje kakvom verovatno nema premca.
Ovde se spočitava nama iz Srpske radikalne stranka kako smo nedosledni, pa se kaže – 2006. godine ste podržali Ustav, a sada ga kritikujete. Nije tačno, jer i 2006. i 2009. godine kažemo isto. Da smo se pitali samo mi iz SRS Srbija bi bila klasična unitarna država bez autonomnih pokrajina. Zato što je istorija pokazala, zato što je pravo pokazalo da su takve države najefikasnije, a istovremeno najjeftinije.
Nažalost nismo se pitali samo mi iz SRS, pitala se i DS, i DSS i SPS. Hteli smo da se dođe do nekog zajedničkog rešenja. Znate, kada se s nekim dogovarate uvek morate od nečega i da odstupite. Pristali smo na to da Vojvodina i dalje zadrži status AP, ali samo zato što se država Srbija bori za svoj teritorijalni integritet na jednom drugom delu svoje teritorije, na KiM, pa nismo hteli dodatno da podgrevamo političke strasti u Srbiji, da usijavamo ionako usijanu atmosferu. Rekli smo – dobro, evo, neka Vojvodina zadrži status autonomne pokrajine.
Nije problem ono što piše u Ustavu, problem je što vi Vojvodini dajete mnogo više od onoga što piše u Ustavu, vi prekoračujete ustavne nadležnosti AP Vojvodine. Nikakav problem ne bi bio da vi Vojvodini dajete ono što joj pripada po Ustavu. Ne, vi od Vojvodine suštinski pravite federalnu jedinicu u Republici Srbiji.
Gospođica Aleksandra Jerkov je maločas pričala o tome kako nije ništa neuobičajeno da i u drugim državama, pored nacionalne akademije nauka i umetnosti, postoje još neke akademije. Gospođice Jerkov, pa i u Srbiji danas imate, odnosno glasali ste za zakon kojim se formira Pravosudna akademija, imate Diplomatsku akademiju, imate Pomorsku akademiju, Policijsku akademiju.
Nije svaka institucija koja se zove akademija ono što piše u Ustavu Srbije za Srpsku akademiju nauka i umetnosti ili ono što piše u statutu za Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti. To su institucije potpuno različitog karaktera.
U svim državama sveta, gospođice Jerkov, postoji samo jedna nacionalna akademija nauka i umetnosti, sve ostalo što se zove akademija nije ona akademija na koju vi, da li iz neznanja, mislite. Jedna je Francuska akademija, jedna je Nemačka, jedna je Italijanska. Znate, vi kod nas imate Narodni univerzitet „Božidar Adžija“, pa kad završite taj univerzitet niste diplomirani pravnik nego ste kuvar, konobar itd. Nemojte samo da se iz imena izvlače pogrešni zaključci.
Šta mi dobijamo Predlogom statuta AP Vojvodine? Odnosno, da li građani koji žive u Vojvodini nešto dobijaju? Da, dobijaju administraciju koja će biti nekoliko puta skuplja nego što je postojeća i koju će morati da izdržavaju isti oni građani koji ne rade, koje ste ostavili bez posla, koji ne mogu da školuju svoju decu.
Koliko smo u pravu govore današnji događaji. Izađite na ulice Beograda. Studenti Beogradskog univerziteta protestuju iz jednog jedinog razloga – nemaju deca odakle da se školuju zato što im roditelji nigde ne rade, ne mogu da plate školarine koje ste im nametnuli. Iz budžeta se finansira 10% studenata, 90% su samofinansirajući.
Da li biste svi vi koji ovde sedite, a posedujete diplome nekog fakulteta, posedovali te diplome da ste studirali pod današnjim režimom, da vam je dobijanje diplome zavisilo od dubine džepa vaših roditelja? Teško da bi bilo ko od vas imao danas diplomu bilo kog fakulteta. Vi ste se školovali džabe, kao na kraju krajeva i veći deo nas, a sad na tuđu decu primenjujete neke druge aršine. Sad im namećete školarine od 1000, 2000, 5000 evra, pa ko ima da plati biće visokoobrazovan, ko nema da plati - šta mu mi možemo, gubitnik je tranzicije, nije se snašao. To je vaše objašnjenje.
Činjenice govore da je SRS u pravu. Dakle, do 2002. godine u Vojvodini ste imali sedam pokrajinskih sekretarijata. Danas ih, bez ovog Predloga statuta, imate 18. Skoro pa za tri puta povećan broj pokrajinskih sekretarijata. Mi sad možemo samo da predosećamo koliko će novih pokrajinskih sekretarijata da se formira nakon što ste Vojvodini preneli sve ove silne nadležnosti i dali joj da radi sve ove poslove. Tih pokrajinskih sekretarijata će biti sigurno više nego što je ministara u Vladi Srbije. Sad vas mi pitamo – ko će to sve da finansira?
Znate, Vasa Pelagić je napisao jednu knjigu koja se zove „Koliko nas košta Bog i gospodar“. Građani Vojvodine, odnosno građani koji žive u Vojvodini pitaće vas – koliko nas to, gospodo iz vlasti, košta ta vaša široka evropska autonomija? Ko će to da finansira? Koje to preduzeće u Vojvodini radi? Koji je to poljoprivrednik u Vojvodini zadovoljan uslovima pod kojima proizvodi mleko, meso, pšenicu, kukuruz, suncokret, repu itd? Ko će to da finansira? Odakle? Teško da će taj vaš projekat da bude tako lako sprovodiv u praksi.
Šta dalje dobijamo? Dobijamo u stvari ono za šta se zalagao Milan Kučan još 1990. godine. On se tada zalagao za asimetričnu federaciju, pa za asimetričnu konfederaciju. Mi sad dobijamo jednu potpuno asimetrično uređenu državu.
Na teritoriji Republike Srbije imaćete tri pravna sistema. Jedan pravni sistem važi na KiM. Formalno to bi trebalo da bude Rezolucija 1244. Suštinski tamo važe pravila tzv. privremenih kosovskih institucija i pravila Euleksa.
Sad ćemo imati drugi pravni sistem na teritoriji Srbije, to je sistem u AP Vojvodini.
Potpuno paralelan sistem u oblasti obrazovanja, zdravstva, nauke itd. Imaćete treći pravni sistem na teritoriji onoga što su nekada aforističari nazivali uža Srbija ili Užas. Sad se postavlja pitanje – kako će takva država da bude primljena u bilo kakvu međunarodnu organizaciju?
Vi kažete cilj vam je ulazak u EU. Koja EU će da primi tako heterogenu državu? Koga će da primi? Kosovo i Metohiju, Vojvodinu, Užas ili će da primi sve to zajedno? To je nemoguće. Takva država ne može da funkcioniše. Da li ste vi toga svesni li ne, to će vreme da pokaže.
Ovim predlogom statuta vi praktično od Vojvodine činite jednu federalnu jedinicu. Republika Srbija više neće biti klasična unitarna država, formalno će biti unitarna država, ali sa izuzetno jakim federalnim elementom. Ovo što se zove AP Vojvodina je to samo po nazivu, suštinski to je federalna jedinica.
Dakle, ako teritorijalna zajednica ima svoju vladu, ako ima svoju razvojnu banku, ako može da osniva predstavništva u inostranstvu, da zaključuje međuregionalne, vi ste u prvobitnoj verziji statuta rekli – međunarodne sporazume, da donosi pokrajinske skupštinske odluke koje na teritoriji AP Vojvodine imaju zakonsku snagu, šta je to? Da li je to autonomna pokrajina? Gde to postoji u Evropi? Ne postoji nigde, to je federalna jedinica.
Treba li nama federalizacija Republike Srbije? Neću vam izneti moje mišljenje, pozvaću se na stavove jednog uvaženog pravnog teoretičara, koji je napisao jednu knjigu još pre Drugog svetskog rata i koji naravno nije bio član SRS. U pitanju je doktor Đura Popović, koji je napisao knjigu ''O federalizmu''. Knjiga je objavljena u Beogradu 1933. godine.
Dakle, mi ćemo sada dobiti državu u kojoj će biti i te kako prisutan jedan federalni element. Evo šta ovaj autor kaže o tome kakve su države koje u sebi sadrže federalni element: ''Federalizam je režim slabosti i sporosti. Državna je vlast jako umanjena i ograničena jer je razdeljena između zajednica i njenih delova. Centralna je vlast u Federaciji izložena opasnosti da ne naiđe na odziv lokalnih vlasti za izvršenje njenih odluka. Ove mogu da sabotiraju i da joj stvaraju velike teškoće pasivnom rezistencijom.
Iz toga pak da je federalna vlast unutrašnjosti zemlje slaba izlazi da je i u inostranstvu manje respektuju. Federacija postavlja granice u državi, a granice, ma kakve one vrste bile, uvek stvaraju smetnje i koče saobraćaj i odnose, otežavaju trgovačke i druge veze. Danas se pak teži da se uopšte izbrišu granice u interesu sviju naroda.
(Pazite kakva sličnost 30-tih godina 20. veka i danas.) Federalizam, dakle, ide protiv jedne od glavnih težnji modernog razvitka čovečanstva. U unitarnoj državi (protiv koje se vi tako srčano borite) nema problema koji bi proisticali iz sukoba centralne vlasti sa lokalnim organima. Cela je teritorija potčinjena jednoj vlasti i volji. Organ koji ne izvrši naređenje odgovara disciplinski, između njih nema spora.
Biološki uzevši, unitarizam je normalniji i prirodniji od federalizma. U svakom organizmu postoji samo jedan vrhovni organ koji zapoveda. Jedan od najjačih argumenata koji se iznosi protiv federalizma jeste da je on skuplji od unitarizma.
Naime, u federacijama su manje-više svi organi udvostručeni, državni aparat mnogo veći i komplikovaniji (Ne podseća li vas to na ovo što piše u Predlogu statuta Vojvodine?), dakle, sporiji i skuplji. Federacija skuplje košta nego unitarna država, što povlači opterećenje budžeta.
Besmisleno bi prema tome bilo (pazite ovo) pretvarati jednu unitarnu državu u federacija u momentima ekonomske krize. Ako se u federaciji izvesni izdaci zbacuju sa državnog na pokrajinske budžete, time izdaci nisu ni najmanje smanjeni, samo su narodu natovareni novi tereti i izdaci koji dolaze od potrebe za većim činovničkim aparatom i drugim sličnim troškovima (pazite, napisano 1933. godine).
I sami federalisti priznaju da se u federacijama lakše stvaraju lokalne koterije koje utiču na državne poslove. Udaljenost nije uvek loša. Ona ponekad dozvoljava da se o ljudima i prilikama sudi hladnije i objektivnije, nego kada je čovek umešan u svakodnevne lokalne intrige. U unitarnoj se državi možda češće sudi sa manje poznavanja lokalnih prilika, ali svakako, bar u teoriji, nepristrasnije i sa manje uticaja sredine.
Pored toga, federalizam raspiruje štetan partikularizam i separatizam i ovekovečava sve što jedan narod razdvaja. Dakle, sprečava njegovo duhovno jedinstvo i time narodu smanjuje njegov polet.
Najzad, veli se da je mnogo teže upravljati federacijom nego unitarnom državom, da za to treba više takta, više državničke mudrosti i političkih sposobnosti nego u unitarizmu. Dok je u unitarnoj državi dosta jedna ekipa upravljača, dotle je u federaciji potrebno imati više ekipa, te je besmisleno pomišljati na prelaz u federaciju tamo gde već postoji državni aparat koji ne zadovoljava građane. Jer, kako bi se u jednom narodnu moglo naći kadra za više uprava i vlada (slušajte dobro) kada ni za jednu to nije bilo moguće.''
Potpuno identična situacija onome što mi danas imamo. Imamo jednu potpuno nesposobnu vladu.
Sada nije dovoljno građanima Srbije što imaju jednu nesposobnu vladu. Ne, hajde sada da stvorimo još jednu, možda i nesposobniju vladu, samo ne u Beogradu, nego u Novom Sadu.
Više vam neću čitati iz ove knjige, što bi rekli stari Latini - pametnome dosta. Ne morate da verujete nama iz SRS. Mi smo primitivno, neuki, neobrazovani, ne znamo ništa, ali prosto je neverovatno da vlast hoće da nas ubedi da niko ništa ne zna o unitarnoj državi, o tome šta je pokrajina, sem same te vlasti. To nije tačno. Mi vam dobronamerno upućujemo kritike da odustane od ovog posla koji ste započeli.
Nemamo ništa protiv da se, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, usvoji Predlog statuta, ali onakav predlog statuta koji proističe iz Ustava. Mi smo protiv predloga statuta koji je protivustavan. Naravno, mi smo od predstavnika vladajuće koalicije čuli onu uopštenu frazu - mi smatramo da je to u skladu sa Ustavom, a vi koji sumnjate imate Ustavni sud.
Nažalost, imaju i građani sudove, pa teško mogu da ostvare svoja prava. Nažalost, Ustavni sud u ovoj državi čuva one koji su na vlasti, ne čuva Ustav. Sada od našeg formalnog prava da možemo da se obratimo, doduše krnjem Ustavnom sudu, teško da možemo da imamo neku korist i to vi dobro znate. Podnećemo inicijativu za ocenu ustavnosti, biće gurnuta u fioku, u međuvremenu desiće nam se ko zna šta i to će biti zaboravljeno, i vreme će da prođe.
Pokušaću u narednih nekoliko minuta koliko mi je preostalo da opovrgnem jednu tezu koju zastupa gospodin Čanak i koju zastupaju svi oni koji kažu da bez ovog predloga statuta biće dovedeni u pitanje prava nacionalnih manjina u AP Vojvodini.
Nemojte da se nervirate, gospodo iz vladajuće koalicije, nisam tako pametan kao vi, ali snaći ću se nekako. U pitanju je knjiga. Nemojte da se nervirate, ako se ja ne nerviram, nemojte ni vi. U pitanju je knjiga.

Narodni poslaniče, molim vas da ne komunicirate sa poslanicima. Poslanike molim da ne dobacuju. To je međusobno kršenje odredaba Poslovnika Narodne skupštine. Nastavite.

Hvala, gospođo Čomić, vrlo ste ljubazni. Pozvaću se na knjigu gospodina Vladimira Ilića ''Prevladavanje prošlosti u Vojvodini''. Knjiga je napisana 2002. godine i predstavlja skup statističkih podataka do kojih se došlo istraživanjem javnog mnjenja u Vojvodini.
Naime, ispitano je 1.500 građana koji žive na teritoriji Vojvodine. Od tih 1.500 građana, njih 500 su Mađari, drugih 500 su Srbi starosedeoci i ona treća trećina jesu Srbi koji su kolonisti, koji su u Vojvodinu došli iz raznih krajeva bivše Jugoslavije.
Pisac uopšte nije naklonjen SRS. Iz ove rečenice biće vam jasno ko je napisao ovu knjigu. Tu se, između ostalog, pominje ono što je govorio gospodin Čanak. Kaže, srpski zločini nad Hrvatima 1991. godine do 1993. godine u Sremu i jugozapadnoj Bačkoj, i govori se o nekakvom sistematskom progonu Albanaca iz Vojvodine 1999. godine.

Narodni poslaniče, molim vas da deo koji ste sada počeli da citirate odmah dovedete u vezu sa Predlogom statuta, odnosno sa Predlogom odluke o potvrđivanju statuta. Vrlo sam pažljivo slušala čitanja odlomaka knjiga tokom 30 minuta.
Molim narodne poslanike Zorana Popovića i Mirka Munjića da ne dobacuju. Sledeći put kada vidim da je dobacivanje, izgovoriću opomenu. Dakle, upozorenje.
Molim vas, da odmah dovedete u vezu i da poštujete član 103. Poslovnika Narodne skupštine, da govorimo o dnevnom redu. Na dnevnom redu je Predlog odluke o potvrđivanju statuta AP Vojvodine. Zahvaljujem.