Da li predstavnik Poslaničke grupe manjina želi reč? (Ne.) Poslanička grupa Nova Srbija? Gospodin Srđan Spasojević želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predstavniče Visokog saveta sudstva, poštovani građani Srbije, pred nama je nešto što građani Srbije i svi nosioci pravosudnih funkcija dugo očekuju. Mi smo tokom godine imali toliko zakona kada je u pitanju pravosudni sistem da verujte potpuno sam siguran da će se u moru ovih zakona pre svega građani Srbije izuzetno teško snalaziti. Smatram da ulazimo u izuzetno škakljive reforme, reforme koje će sigurno napraviti haos u pravosuđu.
Mislim da je trebalo sačekati neko bolje vreme da se ovoliko zakona donese, jer siguran sam da ni u jednoj zemlji u Evropi nije za ovako kratko vreme donet ovoliko veliki broj zakona, koji će sigurno imati za posledicu jedan veoma usporen rad u pravosuđu, već je to na terenu. Izuzetno se malo zakazuju predmeti, sudije i tužioci su u velikim iščekivanjima, a sve to trpe građani Srbije, koji ne mogu da ostvare svoja prava kada se obrate pravosudnim organima.
Danas imamo pred nama izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, Predlog odluke o izboru republičkog javnog tužioca, Predlog odluke o izboru tužilaca i tužioca posebne nadležnosti i izbore praktično za nosioce tužilačkih funkcija u višim i osnovnim tužilaštvima.
Osnovni problem, gospodine ministre, da u vašem uvodnom izlaganju i kao što je rekao predsednik Odbora za pravosuđe, koji je praktično jedna od ključnih figura i u Viskom savetu i ovde u parlamentu, kada je izbor nosilaca pravosudnih funkcija u pitanju, jeste što niko od vas nije pomenuo da funkcionalnu organizovanost tužilaštva, posle ovoga što ćete vi sigurno da izglasate, ne ulazeći u personalna rešenja koja predlažete ovde.
Imali smo situaciju da smo praktično pre 24 sata u sredstvima javnog informisanja saznali da se ovo nalazi pred nama i praktično, personalnim rešenjima, za jedno takvo kratko vreme, neuputno je govoriti, jer jednostavno nije ni kolegijalno da nekog ocenjujemo u personalnim rešenjima.
Gde je problem? Odakle odjedanput, gospodine ministre, da tužioci u svojim sredinama, koji su godinama predano radili, neko manje, neko bolje, neko više, to je stvar ocene suda, odjedanput, kao nagradu za sve to, dobijaju praktično prekomande kao što se dešava u Vojsci Srbije, da oficiri idu iz mesta u mesto.
U centralnoj Srbiji, iz ovoga što smo mogli da saznamo, a kažem da je kratko vreme, u gradovima jednostavno neće biti nosilaca tužilačke funkcije ni u osnovnom ni u višem sudu iz tog mesta. Ko je doneo takvu odluku da se to primenjuje? (Zoran Krasić, sa mesta: Boško Ristić.) Ko je izrazio veliku sumnju ka tužiocima iz tih mesta da su u raznoraznim lobijima. (Zoran Krasić, sa mesta: Boško Ristić.) Ako je već izrazio da postoji tako nešto, onda je trebalo te ljude smeniti. (Zoran Krasić, sa mesta: Boška Ristića.)
Kao što vidimo mnogi ljudi iz tog mesta, nosioci tužilačkih funkcija, odlaze u druga mesta. To znači, po vama, da su dobro uradili posao. Odakle i ovde, kada smo govorili o sudovima, imamo paradoksalnu situaciju da će se potpuno proizvoljno sprečiti uticaj na tužioce i na druge nosioce pravosudnih funkcija u svom mestu?
Verujte i budite potpuno uvereni da idete u potpuno kontrasmeru. Sigurno, ako je neko podoban za to da se vrši uticaj na nosioca pravosudnih funkcija, pre će se taj neko, narodski rečeno, ''utaliti'' sa nekim u drugom gradu, doći će se lakše do njega, jer onaj čovek koji živi u svom gradu, mora da vodi računa o svojoj porodici, mora da vodi računa o svom komšiji, mora da vodi računa o svojim prijateljima i o svom ugledu.
Mi to tako paušalno kažemo – hajte da krenemo u jedno potpuno beznađe, hajde da tužilac iz Smedereva ide u Negotin, tužioci iz Kraljeva da idu u Kruševac, tužioci iz Topole i Velike Plane u Čačak. Ne mogu da prihvatim nešto tako. To je potpuno bespredmetno, neočekivano da tako nešto preduzmete odjedanput. Unećete potpuno velike probleme.
Vi nanosite štetu i tim tužiocima. Sigurno niko od njih nije konkurisao. Znam situacije da su ljudi konkurisali u određenim mestima i da su potpuno na drugo mesto raspoređeni. Postoji tu neka volja nekih ljudi i konkurs. Kako je moguće da na tako paušalan način određujete gde će ko da ide?
Verujte, neće to izaći na dobro. Sigurno da tako nešto, na tako brzoplet način, neće doneti nikakvu reformu u pravosuđu i doći će do potpunio velikih problema, a da ne pričamo o ogromnim troškovima koje ćete da napravite na ovakav način. Zamislite jednog tužioca koji dolazi iz Prokuplja u Kragujevac. Zašto to isto niste uradili i u Beogradu? Zašto niste tužioca iz Vlasotinaca doveli u Beograd? Jedino iz Beograda tužioci ostaju u Beogradu.
Ako ste smatrali da će sprega da bude zaustavljena, onda to primenite i na Beograd. Nemojte to tako da radite samo po centralnoj Srbiji, kao da smo mi neki tamo Indijanci, pa jednostavno treba da se ide po raznoraznim gradovima da bi se zadovoljili nečiji apetiti.
Ovde postoji i osnovana sumnja da će se tužioci da praktično obračunavati i sa nepodobnim političarima na taj način. Jer ljudi koji žive u svom gradu tačno znaju ako je neki političar iz neke druge stranke da je on pošten čovek. Ovako će određeni tužioci dobijati raznorazne naloge. Postoji ta osnovana sumnja, jer su ova rešenja neprihvatljiva.
Sada je potpuno jasno, žao mi je što nikoga nema iz Državnog veća tužilaca, da se advokat iz Čačka, eminentni, koji je predložen i od Advokatske komore, ne bira u DVT. Vi ste sa nekompletnim DVT ušli u ove izbore. Sigurno da jedan čovek iz advokature ovako nešto ne bi uopšte podržao. Čemu sada izbor tog budućeg kandidata sada kada završite posao? To je više relevantno i nikakvog uticaja nema i slično.
Kako ste mogli gospođo iz Vrhovnog saveta, nije vam kompletiran ni Vrhovni savet, zašto to niste uradili? Eminentni profesori Pravnog fakulteta nisu ovde izabrani. Meni uopšte nije jasno kako ste mogli jednu veliku organizaciju, Advokatsku komoru, da zaobiđete kada je u pitanju DVT? Otuda i ovakva raznorazna rešenja. Jednostavno ste hteli da izbegnete bilo koga ko će reći – ne.
Potpuna je odgovornost na Parlamentu, jer predlog je bio i ovde konkretno niko nije za tog kandidata imao ni jednu jedinu lošu reč – odjedanput čovek nije prošao na glasanju. Eto, u tome su neke praktično potpune sumnje u sve ovo.
Da se vratim na ekonomičnost postupka koji ćete da vodite. Sve će to da plaćaju građani Srbije. Koliko su dnevnice, koliko su troškovi raznoraznih vozača koji će voziti tužioca iz jednog grada u drugi? Ko će to sve plaćati? Zato ste podigli ove takse građanima Srbije pre dva, tri meseca ovde, ili pet, šest meseci na 50%. Otuda, sve će to u suštini da plate građani Srbije.
Potcenjujete sve tužioce u određenim gradovima, jer je nemoguće da u gradovima od 100, 200.000 ljudi, gde postoji 200, 300 nosilaca pravosudnih funkcija, baš nijedan čovek iz tog grada ne bude određen za državnog tužioca u tom gradu – mislim da je to nezabeleženo.
Sve me ovo podseća na one kaubojske filmove, znate, u Teksasu kad šerif ide iz jednog grada u drugi grad i dolazi tamo da reši neku situaciju. Ovo je nekada prema velikom broju tužilaca koji su savesno obavljali svoje poslove u dugom nizu godina. Ne može se samo na bazi pretpostavki - da će se sprega nekih lobija unutar jednog grada na ovakav način mimoići.
Vi treba da imate još jednu situaciju tu u vidu – 2011. godine tužioci će voditi istragu. Pretpostavite samo nešto, ako je tužilac u Prokuplju, a nešto se hitno desi u Kragujevcu, ili ako je tužilac u Kraljevu, a nešto se desi u Kruševcu – taj tužilac će biti udaljen u nekoj hitnoj situaciji 200 kilometara. On treba da dođe.
Vi znate kako zamenici praktično ništa ne smeju da urade dok tužilac ne kaže – može, goni, nemoj da goniš, zaustavi gonjenje. Ovo je vrlo loša poruka. Ovo je nešto što je apsolutno ne zabeleženo. Smatram da ćete napraviti zaista jednu totalnu pometnju.
Mi ćemo imati u Srbiji samo putovanja. Građani će putovati po 200 kilometara do suda da bi mogli da ostvare svoje pravo, a sudije u apelacionim sudovima će putovati po 200 kilometara do apelacionog suda, tužioci vidimo na istovetan ili još na jedan potpuno suroviji način u svim gradovima, praktično nosioci tužilačkih funkcija u centralnoj Srbiji, jer nisam imao dovoljno uvida, pošto jednostavno u Beogradu to tako nije, putovati. Napraviće se nešto što je toliko skupo za državu, da je ne znam kako ovakav zakon i ovakva rešenja donosimo u momentu kada je i ta svetska ekonomska kriza na koju se vi svakog dana pozivate, kada imamo na hiljade otpuštanja u Srbiji, kada niko ne radi – sada ćemo mi da rešimo sve probleme što ćemo poslati tužioca iz Kraljeva u Kruševac ili onoga iz Požege u Valjevo.
Znate šta – ako je i od ove izvršne vlasti, iako vi kažete da nema uticaja, apsolutno ovo ne mogu da razumem. Ovo je nešto za šta sam siguran da ni jedan tužilac, da ih anketirate, ovo neće podržati. Ovo je potpuno nametanje jedne surove želje da se tobože, pod izgovorom nekih velikih reformi, tužioci šalju toliko daleko da rade svoj posao.
Je li vi znate kakve ćete napraviti kolegijalne probleme kada dovedete nekog tužioca u drugi grad gde sede iskusni zamenici, ljudi koji su očekivali da postanu tužioci? Znate li kakvih će tu problema biti? On će naići na opstrukcije.
Znate li vi kada se u jednom gradu pojavi tužilac sa strane, koji uopšte ne zna protiv nekih počinioca krivičnih dela ko su ti ljudi, šta se sve tom tužiocu može servirati? Vi znate da tužilac u svom gradu tačno zna, kad se neki događaj desi, praktično u glavu čoveka ko je taj koji nešto vrši ili ne? Smatram da je ovo toliko preterivanje, da ako ovde ima malo bilo kakve pameti u parlamentu, ovako nešto, ne uključujem personalna rešenja, ne sme da prođe.
Poslanici iz svojih gradova treba da vode računa da li će glasati za nekog tužioca iz drugog mesta u svom gradu. Vi ćete morati da objasnite svojim biračima, na kraju krajeva, kako ste to mogli. Nije ovo lokalizam. Ovde se radi o funkcionalnim stvarima i o onim ljudima, odnosno ko su ti ljudi koji su napravili ovakve kriterijume – da se totalno razbuca praktično tužilaštvo u Srbiji?
Ovo je ključna tema. Smatram da će biti mnogo problema. Smatram da će upravo biti mnogo više uticaja na ljude koji su sa strane, nego da su to tužioci iz svog mesta. Tačno pre 30-40 godina ovakve stvari su se dešavale u malim sredinama kada nije bilo kadrova, u nekim nerazvijeni sredinama, išli su tužioci, išle su sudije na ispomoć.
Verujte gospođo iz Visokog saveta, porastao sam u jednom takvom ambijentu, moj otac je bio nosilac pravosudne funkcije i išli su ljudi iz tog suda da pomažu, ali ovako nešto nije zabeleženo. Stigao sam juče samo sa četvoro-petoro ljudi da popričam, svi ovi ljudi u Kraljevu, konkretno, a ima nekih i sa strane sa kojima sam pričao, nisu zadovoljni ovim rešenjem i potpuno su šokirani na ovakav princip određivanja nosilaca pravosudnih funkcija.
Nažalost, to je tako. Vi i kod sportske utakmice kada igraju neki timovi iz svog mesta delegirate sudiju ili delegirate delegata da bi se smanjili troškovi iz tog mesta. Ne dovodite u toj situaciji nekoga sa strane. Vi ćete ovde imati potpuno jedan putujući cirkus.
Čujem ovih dana da i u ministarstvima nekim se planira, naravno, gospodine ministre, odmah ste se okrenuli, da iz ministarstva činovnici, državni službenici na položajima, čak neki treba da idu u druge gradove organizovano autobusom na posao svaki dan i da se vraćaju.
Reći ću vam, gospodine ministre, ali to je sve u duhu ovoga što pričam, pravite, gospodo, jednu skupu državu. Ko će ovo da plaća? Polako će tu da se tužioci umore od svakodnevnih putovanja. To je ipak veliki period, ide tu i zima i poledica i magle, pa će tu biti plaćanje hotela, pa će biti iznajmljivanje stanova, pa će verovatno biti i dobijanje stanova. U ovoj situaciji sada kada svi pričamo, kao što sam rekao, o svetskoj ekonomskoj krizi, kada nigde nema novca, kada je potpuni kolaps, vi donosite nešto ovako.
Gospodine ministre i vi pripadate mojoj struci i siguran sam da se slažete sa ovim. Meni je žao što gospođa Malović nije ovde. Verovao sam da se ovako nešto sigurno ne može u ovom opsegu, mogu da zamislim pojedinačna rešenja da zaista nema u nekom gradu adekvatnog čoveka pa da se iz nekog obližnjeg grada dovede neki iskusniji tužilac, ali da vi ljude koji su se dokazali u svom poslu u svom gradu nagrađujete prekomandama u drugi grad, a dovodite iz druge sredine, iz potpuno različitog okruga u taj grad, to ne mogu da razumem.
To sigurno da nikom ko se bavi bilo kakvim poslom u pravosuđu ne može da bude jasno, a pogotovo ne može da bude jasno građanima Srbije koji će suočiti sa velikim problemima. Vi znate da sutra kada tužilac bude vodio istragu ili kada nosilac pravosudne funkcije i prima neke građane tamo, jedan ili dva dana itd, taj čovek će više biti u tom svom gradu, zavladaće sigurno i određeni nerad, ali vi smatrate da su to neki evropski principi.
Voleo bih da nam neko kaže odakle je ovo prepisano ovako nakaradno i ovako opasno? Nadam se da će do kraja ove rasprave opozicija uspeti da ubedi da ovo nije dobro. Sačekajte malo, mnogo ste se zalaufali sa raznoraznim zakonima, pa to ne mogu da proprate mnogo veći eksperti, a kako tek građani Srbije.

Reč ima gospodin ministar Milan Marković.

Zaista imam potrebu da kažem nekoliko reči, jer je moj uvaženi kolega adresirao svoje izlaganje praktično dobrim delom na Vladu. Dakle, prvo, niko ovde nije mimo svoje volje predložen za javnog tužioca. Svi ti ljudi su na osnovu svoje volje predloženi za javnog tužioca, tako da niko ovde nije ni na koji način kažnjen. Drugo, ono što je u stvari mene najviše ponukalo da se javim, to je pitanje te ekonomičnosti.
Moram da vas podsetim da ova reforma koja je u toku, koju sprovodi Ministarstvo pravde i Vlada, između ostalog znači i značajnu racionalizaciju troškova. Iz samog pravosudnog sistema odlazi oko 2.500 ljudi. Znači, sama racionalizacija mreže sudova će dovesti takođe do smanjenja i broja nosilaca pravosudnih funkcija.
Prema tome, iako ne mislim da kad je u pitanju pravosuđe je primarni interes ušteda, mnogo je veća ušteda i korist za državu kvalitetno pravosuđe, ali kada ste već pomenuli to da će se trošiti da neko ode iz mesta u mesto, to je potpuno zanemarljivo imajući u vidu ukupan obim racionalizacije koja se sprovodi reformom u oblasti pravosuđa. Ne mogu da budem advokat državnog veća tužilaca, ali moja su iskustva drugačija od vašeg, pošto jesmo kolege vi i ja. Najgora suđenja u kojima sam i kao pripravnik, kasnije kao advokat prisustvovao, bila su u malim mestima, gde se igrom slučaja oseća ta familijarnost, taj lokalizam koji ste vi malo pre pomenuli.
Dakle, ako je Državno veće tužilaca smatralo da treba na ovaj način da predloži tužioce, verujem da je o svemu ovome što ste vi govorili dobro razmislilo, jer u tom Državnom veću tužilaca sede ljudi koji svakako imaju mnogo iskustva u tom poslu i verujem da su upravo imali u vidu i ovo kao neku vrstu preventive ili prosto ajde da se neke strukture malo razmrdaju. Vi znate kakva je ukupna ocena našeg pravosuđa i kakav je generalno odnos naše javnosti prema našem pravosuđu.
Na kraju, i vi znate, kao što znam i ja, nije javni tužilac taj koji zadužuje predmete i sam vodi te predmete. U najvećem broju slučajeva, u 99% slučajeva to rade zamenici javnog tužioca i prosto javno tužilaštvo jeste ustrojeno drugačije nego sud i generalno je drugačije, on je samostalan organ i postoji ta subordinacija itd. Njega predstavlja javni tužilac itd.
Prema tome, mislim da ne stoje vaše primedbe koje su bile upućene na to da ovo neće biti funkcionalno. Zašto ne bi bilo funkcionalno? Prosto, zna se kakva su dežurstva. U Beogradu, vidite, jedan moj prijatelj je bio zamenik okružnog javnog tužioca, stanovao je na Banovom Brdu. Verujte, kada je hitan slučaj, njemu je sa Banovog Brda problem da dođe do policijske uprave na Paliluli, treba mu jedno sat, sat i po vremena.
Mislim da ti argumenti prosto ne stoje. Naravno, onda su oni predvideli dežurstva u samoj Palati pravde. Mislim generalno, teško je sad meni da advokatišem na neki način Državno veće tužilaca, ali prosto obzirom da ste adresirali deo ovih primedbi na mene, izneo sam neko svoje razmišljanje o tome zašto mislim da je ovo što je Državno veće tužilaca uradilo dobro.
Ne vidim ko bi to mogao bolje od njih da uradi. Mislim da je ovo uradila Vlada, onda bi bilo, naravno, zašto je Vlada to uradila, bilo bi političke konotacije. Odbor za pravosuđe jeste učesnik u svemu tome. Koliko je meni poznato, i tu nije osporen sam način rada Državnog veća tužilaca. Sve i da jeste, naravno, i da nije, ovde ima prava da osporite.
U svakom slučaju, mislim da vaša primedba koja se tiče ekonomičnosti jednostavno ne stoji. Ekonomičnost je zaista u drugom planu, nezavisnost, samostalnost, odsustvo korupcije, to su suštinske stvari koje nama trebaju kada je u pitanju pravosuđe, ali ako već želimo da se bavimo ekonomičnošću, ponavljam zbog naše javnosti, 2.500 ljudi iz pravosuđa odlazi upravo zahvaljujući ovoj reformi koju provodi Vlada, odnosno Ministarstvo pravde.
Što se tiče koleginice Malović, znate da je ona danas u Briselu i da je to verovatno nešto najlepše što može nekom da se desi u mandatu, da prisustvuje tom činu koji bezmalo možemo nazvati na neki način istorijskim, a to je da spadamo u krug zemalja kojima nije potrebno, odnosno građanima našim više neće biti potrebna viza za ulazak u zemlje EU.
Svakako poštujem vaš staž i vaše zalaganje, ali čini mi se da ovde je vaša diskusija, iako, naravno sa pozicije struke, pre svega usmerena, odnosno određena vašim političkim statusom kao opozicionog poslanika i mislim da ćete, pre svega, kao advokat, i ja kao ministar, i vi i ja kao građani, biti zadovoljni ovim što se sada sprovodi u pravosuđu.

Gospodin Čedomir Jovanović ima reč.        Izvinite, gospodine Jovanoviću, samo trenutak.
Gospodine Spasojeviću, po kom osnovu se vi javljate? Replika. Nema osnova za repliku. Potpuno ste dobro shvaćeni. Niste pogrešno protumačeni.
Gospodin Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo Bjelobaba, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pa želeo bih na početku da izrazim protest, ne samo svoj, verujem i većine kolega ovde u Skupštini, zbog atmosfere i okolnosti u kojima mi raspravljamo o ovako značajnom pitanju. Ta atmosfera govori o neprihvatljivo velikoj neodgovornosti, aroganciji i neukosti izvršne vlasti vladajuće većine.
Treba o tome otvoreno govoriti sada, u ovom trenutku, jer sam uveren da jedino na takav način mi možemo doći do one tačke iz koje je zapravo jedino moguće krenuti u izgradnju demokratskog poretka, koji počiva na podeli vlasti između Vlade, parlamenta i sudstva.
Kako mi mislimo da gradimo evropsku Srbiju? Naravno, i ukidanjem viza, ali zar je viziranje zasluga za to važnije od pokazivanja poštovanja prema tužiocima i sudijama ove zemlje koji se danas ovde biraju?
Možemo da imamo delimično razumevanje za tu paradoksalnu činjenicu koja gospodina Markovića ovde dovodi pred parlament. On jeste predstavnik Vlade u Skupštini Srbije, ali on je ministar za državnu upravu. Naša Vlada je toliko neodgovorna da čak ni o tome nije želela da vodi računa.
Autoritet tužilaštva i sudstva počiva na poštovanju, respektu, koji druge grane vlasti u jednom društvu pokazuju prema njemu. Zato predsednik Sjedinjenih Država polaže zakletvu pred predsednikom Vrhovnog suda, a ne u kongresu pred svojom partijom i opozicijom.
Zbog toga mislim da moramo otvoreno reći da je, nažalost, u ovom trenutku izvršna vlast, uz anemičnu zakonodavnu, velika prepreka za ostvarenje onih ambicija koje su apsolutno opravdane i ispunjenje onih ciljeva koje je neophodno dostići, ako želimo da stvorimo demokratsku i normalnu zemlju.
Nije tačno da je Odbor za pravosuđe jednoglasno ovo podržao. Tačno je da je vladajuća koalicija uz podršku LDP to učinila a da bez nas ne bi bilo ni kvoruma za razgovor o tome. Nije tačno da je naša izvršna vlast digla ruke od pravosudne vlasti, spremna da podeli odgovornost za stanje u zemlji.
Tačno je da se naša izvršna vlast uvek sakrije iza parlamenta i iza pravosuđa, kada više ne može sama da se suočava sa posledicama svojih grešaka.
Najmanje je Visoki savet sudstva odgovoran zbog činjenice da mi nekoliko sati pre isteka roka ovde razgovaramo o izboru prvog čoveka srpskog tužilaštva, prvog čoveka Vrhovnog kasacionog suda, o izboru čitavog niza tužilaca. Ljudi koji su uradili mnogo više za ovu zemlju u svojoj karijeri od većine onih koji se nisu udostojili da ovde danas prisustvuju toj raspravi i na takav način pokažu svoje poštovanje.
Ako tražimo primere, onda hajde da vidimo kako se druge zemlje, drugi političari i stranke, senatori, kongresmeni, poslanici, ponašaju kada se recimo biraju nosioci najznačajnijih pravosudnih pitanja?
Čitava Amerika se bavila kandidaturom Sonje Sotomajor za sudiju vrhovnog suda. Prva hispanoamerikanka u vrhovnom sudu. Sve se zna o toj osobi.
Svaka presuda i obrazloženje bilo je pročitano u vestima nacionalnih TV, čak smo i mi u Srbiji i Beogradu, prateći satelitske programe, saznali više o kandidatu za sudiju Vrhovnog suda SAD, nego što smo ovde mogli u parlamentu mogli da čujemo o kandidaturi sudije Nate Mesarović za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda.
Da li je sudija Mesarović nešto loše uradila u svom životu, pa se ovde zaboravlja sve ono što je zapravo kandidovalo i preporučilo na tu funkciju?
Šta je loše uradio specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala? Šta je loše uradio specijalni tužilac za ratne zločine?
Šta je loše uradio kandidat za apelacionog tužioca ili za republičkog tužioca, kada im se čak ni imena ovde ne izgovaraju? Kako će ih onda ovo društvo poštovati ako mi pokazujemo tako veliko nepoštovanje? Ako društvo ne poštuje svoje sudije i tužioce, što je valjda poruka ovakve sednice, za koga onda taj posao rade sudije i tužioci?
Tačno je, gospodine Markoviću, da će puno tužilaca i sudija ostati bez posla. Samo u ovoj zemlji sudije i tužioci ostaju bez posla, iako je njihova funkcija bila Ustavom zagarantovana. Ali, oni koji su kompromitovali tužilaštvo i sudstvo u Srbiji, političkim zloupotrebama i pritiscima, kršenjem zakona, nepoštovanjem te ustavne odredbe, oni ne dele njihovu sudbinu.
Mislim da je Vlada, koja ima ambiciju da modernizuje zemlju i makar osigura našu evropsku budućnost, ako ne može u ovom trenutku da je učini stvarnom, obavezna da o tome govori.
Mislimo da nije Visoki savet sudstva taj koji treba da podseti građane ove zemlje šta je uradila kandidatkinja za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda. Mislimo da je Vlada bila dužna, pa i vi gospodine ministre, da podsetite ovu zemlju, da u njoj postoje ljudi koji jako puno rizikuju, često preuzimajući na sebe teret koji čitave institucije nisu mogle da nose.
Zato ne možemo da vodimo ovu raspravu, a da ne pomenemo ime prvog specijalnog tužioca ove zemlje, gospodina Prijića, njegovih zamenika Radovanovića, Vitorovića, Milosavljevića, Maraša, da ne možemo da govorimo o depolitizaciji pravosuđa, što je valjda naša zajednička ambicija i što je preduslov bilo kakvog reda u zemlji, a da ne iskažemo poštovanje prema onima koji su se borili da bi zaštitili makar svoju sudnicu od političkih zloupotreba i onih koji su u tome uspeli i onih koji u tome na kraju više nisu imali snage da učestvuju.
Nata Mesarović je saopštila, kao predsednica Veća posebnog odeljenja Okružnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala, presudu ubicama predsednika Vlade Republike Srbije, Zoranu Đinđiću.
Ona je na tom mestu predsednika Veća nasledila sudiju Marka Kljajevića. I Marko Kljajević, i Nata Mesarović, i sudija Lukić sa tužiocima, oni su radili posao u ime budućnosti ove zemlje, izloženi velikim pritiscima države.
I ništa nam ne vredi obećanje koje možemo jedni drugima da dajemo, kako smo mi bolji od nekih drugih stranaka koje su pre nas bile na vlasti, kako mi nećemo to zloupotrebiti. Potrebni su nam jasni mehanizmi i neprikosnoven zakon koji se mora poštovati. Nemamo razloga da krijemo jedni od drugih činjenicu da je umnogome sudska vlast u Srbiji primila oblik izvršne vlasti i da se, zapravo, pod formom tog izbora sudija koji prati stupanje na snagu novog Ustava krije pokušaj lustracije.
Naša vlast izbegava taj termin zbog toga što bi se onda postavilo logično pitanje - ako se ilustriraju sudije što se lustriraju poslanici? Pa smo se tako složili da je bolje reći i sve to svesti na reizbor sudija.
Bitni su kriterijumi. Ti kriterijumi su prošli Venecijansku komisiju. Jesam li u pravu, gospodine Markoviću? I Savet Evrope. Znači, to su evropski kriterijumi i mi nemamo prava da o tome ćutimo, i ne smemo o tome da ćutimo, jer će onda oni koji su drugačiji od nas, koji govore čak i kad nemaju šta pametno da kažu, na takav način oblikovati javno mnjenje u ovoj zemlji da će biti nemoguće uraditi posao koji smo valjda zajedno započeli kad smo ove zakone usvojili.
Kriterijumi po kojima će se izvršiti reizbor sudija u ovoj zemlji su verifikovani od Saveta Evrope i Venecijanske komisije. To je komisija koja je napravljena početkom 90-tih godina, komisija za demokratiju putem prava, demokratiju koju je bilo potrebno uspostaviti u zemljama istočne Evrope, koja se raspadala zbog toga što se raspadao poredak na kojem je počivala.
A da li je naš Ustav prošao Venecijansku komisiju? Nije. Da li je Venecijanska komisija iznela primedbe na ustav? Da, jeste. Znači, na ono što je osnov našeg društva, Venecijanska komisija ima primedbu. I o tome treba da razmišljamo i da zajedno tražimo odgovor na to pitanje kako ćemo ih otkloniti.
Zašto je to važno? Zato što nije Visoki savet sudstva kriv zbog toga što je vladajuća većina, odnosno izvršna vlast odlučila da zanemari deo svoje obaveze, pa da se ogluši o preporuku Kolegijuma dekana pravnih fakulteta u zemlji koji su za člana Saveta kandidovali prof. Tomića.
To pravo proizilazi iz zakona. Ako se mi na tom nivou srećemo sa ambicijom izvršne vlasti da se zakona pridržava kada joj odgovara, a kad ne odgovora da taj zakon ignoriše, onda imamo ozbiljnih problema, makar zbog toga što će sutra neko drugi sebi dati to isto pravo, a biti spreman da ode mnogo dalje.
Dakle, predlažem vam da što pre izvršna vlast omogući normalno funkcionisanje nezavisne sudske vlasti u ovoj zemlji, od nje nezavisne, kroz izbor svih sudija Ustavnog suda, kroz popunjavanje upražnjenog mesta u Visokom savetu sudstva i kroz ispunjavanje obaveze koja prati formiranje celovitog Državnog veća tužilaca.
LDP će podržati sve ove predloge. Mislimo da je to najmanje što možemo da uradimo, ali nažalost u ovom trenutku gotovo sve, jer je prostor u kome se krećemo sužen.
Nama je Visoki savet sudstva predložio sudiju Natu Mesarović za nosioca funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Mislimo da je sve ono što je nama poznato o Nati Mesarović apsolutno prihvatljivo obrazloženje i argumentacija za tu kandidaturu.
Zbog toga ćemo mi sa velikim zadovoljstvom glasati za Natu Mesarović, a pri tom otvoreno govoriti o onima koji su, rušeći Natu Mesarović, Marka Kljajevića, Jovana Prijića, praktično pokušavali da stave tačku na ono što je započeto 12. marta 2003. godine ubistvom Zorana Đinđića, ali u tome nisu uspeli, pre svega zbog građana ove zemlje koji to nisu dozvolili, zbog javnosti koja se tome suprotstavljala, u situacijama u kojima je ta institucija bila izložena bestijalnim pritiscima izvršne vlasti.
Onaj ko je bio sposoban da u tim okolnostima odbrani zakon u ovoj zemlji, zaslužuje poštovanje svakog dobronamernog poslanika, a verujem da ih ima mnogo više nego što je broj poslanika koji čini vladajuću većinu u ovoj skupštini.
Isti stav i o tužiocima. Pred njima su zajedno velike obaveze, ali mislim da se zanemaruje ta poražavajuća istina - da ovde još uvek nije sazrela svest o podeli vlasti i podeli odgovornosti.
Jako težak posao očekuje tih oko 2.000 ljudi u našem sudstvu. Možda grešim u tačnom broju, ali mislim da je to broj sudija koji će ostati u našem pravosuđu. To je pritisak kome su izloženi ne samo oni, nego i njihove porodice.
Vrlo dobro znamo da svaki dobar sudija sutra može biti dobar advokat. Prepune su nam advokatske kancelarije sudija koje su se povlačile pred pritiscima i išle nekim drugim, čak za njih i lakšim putem. To i oni sami kažu. Neke od njih lično poznajem. Mi od tih ljudi očekujemo da oni žrtvuju svoje porodice u ime demokratski sređene, pristojne, evropske, poštene Srbije.
Kakvu će platu dobiti? Zanemarljivo malu u odnosu na primanja koja bi dobili da se bave advokaturom. U kakvim okolnostima će raditi? Kada vam se pokvari auto 100 km od Beograda, u nekom gradu u kome nikog ne poznajete, vi se osećate nelagodno. S kim će oni popiti kafu prvog dana kad dođu na posao?
Kako će ih tamo neko sačekati, u kakvoj atmosferi? Ko će ih uputiti u ona nepisana pravila koja postoje u svakom sistemu, pa i u sistemu nekog osnovnog suda u Srbiji ili tužilaštva? Tako je puno izazova pred tim ljudima u našem tužilaštvu i sudstvu, da je potrebno javno divljenje za obavezu i odgovornost koju oni preuzimaju, i poštovanje.
Ovo je poslednja prilika da vaša Vlada, gospodine Markoviću, počne da poštuje i tužioce i sudije. Ne kažem vama lično ništa, vi ste tu, ali mislim da u ovo doba, u 17.35 časova, da je najmanje ministara gospodina Cvetkovića u svojim kabinetima, da su na svakom drugom mestu, a bili bi dužni da sednu ovde i da svojim prisustvom iskažu ne samo podršku, nego i poštovanje prema onima s kojima dele odgovornost za život u ovoj zemlji, a to su u ovom trenutku tužioci i sudije.
Iz osećaja odgovornosti i poštovanja, koji tako nedostaje vladajućoj koaliciji, mi pružamo apsolutnu podršku predlozima Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, a nastavićemo da, u meri u kojoj je to moguće, ne kroz pritiske nego kroz dogovor sa vladajućom većinom, omogućimo dovršetak posla koji nije potpun sve dok se ne kompletira Ustavni sud, dok se ne popuni Državno veće tužilaca, Visoki savet sudstva i ne obezbede elementarni preduslovi za normalno funkcionisanje sudske vlasti u ovoj zemlji.

Reč ima narodni poslanik gospođa Jorgovanka Tabaković.

Gospođo Đurđina Bjelobaba, dobrodošli u naš dom, kao član Visokog saveta sudstva.
Iskreno da vam kažem, davno me neko nije obradovao svojim nastupom, koji imponuje nama poslanicima i ovom domu prvo, vašom tačnošću, jer ste pre pauze bili tu, vašom pripremljenošću da bez papira, onako kako to radite verovatno i na svom radnom mestu, iznesete, braneći, zaista, procenila sam, srčano i sa iskrenim uverenjem da predstavljate kandidata u koga zaista verujete.
Da je sreća, ovo bi bila svakodnevna prilika, da je sreća ovo bi bilo uobičajeno predstavljanje u ovom domu, a ne bi se mi i ja lično čudili ovome.
Nažalost, u ovom parlamentu, čak i ovakva tema kao ova, raspravlja se kao drugi prekid sednice koja je u toku i mi, gospođo Bjelobaba, radimo samo pod jednim pravilom, a to je da nema pravila. Iako imamo precizno definisane uslove rada, poslovnike, ne možemo baš da planiramo u koje vreme će početi sednica, da li ćemo biti ozbiljno pripremljeni za ovu temu. Glasanje će biti kad se ljudi skupe, iako je to rečeno kad će biti, ali recimo da mi i naš rad to može da otrpi, i da to ne bude na teret kvaliteta onoga što govorimo.
Trudim se da taj kvalitet održim. Moj zemljak sa KiM, moj kolega, pre nego što sam se javila, u šali mi kaže - zar ćeš govoriti, pa ovo nije tema za ekonomiste. Ne, upravo hoću da govorim o ovoj temi, ali na ekonomiji, o čemu znam, mogu argumentovano da dam doprinos ovoj diskusiji i da zaista na jednak način uzvratim na vašu ozbiljnost.
Mislim da pravosuđe uopšte i zakoni koje mi ovde donosimo, a Vlada nam ih predlaže, nisu vama dobar uslov za rad. Počeću od onoga što smo danas imali prilike da ovde izglasamo. Sa onim - verovali vi ili ne kao pravnik, mi smo usvojili Zakon o utvrđivanju nadležnosti, u kojem za mnoge oblasti koje uređuju potpuno konkretna ponašanja i podelu nadležnosti od lova i ribolova, regionalnog razvoja, uvoza i izvoza, poreske politike, imamo formulaciju u članovima gde piše da će npr. AP Vojvodina raditi te poslove u skladu sa zakonom.
Vi znate i neko ko je dve rečenice o pravu čuo zna da se nikad ne kaže - sa zakonom, sem u ustavnoj formulaciji, jer je ustav vrhovni zakon iz kojeg treba da proisteknu konkretni zakoni. Jedino je tu dozvoljena takva formulacija. U svim drugim zakonima piše - u skladu sa ovim zakonom, ako je to neki konkretan, ili - u skladu sa nekim posebnim zakonom, čije se ime ili oblast navodi. Kako ćete vi sutra kao nezavisna grana ove vlasti, pravosuđa, bez obzira u kom domenu tužilaštva ili sudova, moći da radite svoj posao ako dobijete zakon u kojem se ne zna gde je razgraničenje između nadležnosti pokrajine i Republike, jer to piše da je neki zakon, a besmislica ravna onome da će neku oblast da regulišu pozitivni zakonski propisi. Koji?
Npr, dobijete krivične prijave iz oblasti privatizacija, utaje poreza. Mojim kolegama sam rekla da je to bio prvenstveni zadatak da urede npr. broj i usklađenost zakona u poreskoj politici. Postoji 13 osnovnih zakona koji regulišu porez na dodatu vrednost. Onda 18 uredbi koje se odnose na te zakone, 91 pravilnik u vezi sa tom materijom, 56 poreskih prijava koje je dužan poreski obveznik da podnese u vezi sa ovim zakonima.
Ministarstvo finansija je izdalo 2.800 obavezujućih mišljenja o primeni ovih zakona, od kojih je 1.000 njih vezano za primenu Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Pored ovoga, postoji još 35 ratifikovanih međunarodnih sporazuma koji regulišu oblast izbegavanja dvostrukog oporezivanja sa zemljama sa kojima imamo recipročne odnose. Kako možete vi, neki vaš kolega sudija, tužilac, da se snađete u ovoj šumi propisa, u kojima se i poreski obveznici, koji obavljaju konkretnu delatnost, ne snalaze lako, jer vrlo često uplate čak neki porez za koji nisu sigurni da ga treba uplatiti, samo da ne bi trpeli sankciju za neuplaćen porez, jer su sankcije tako visoke, kao da su odmerene sa merom punjenja budžeta, koji se iz redovnih aktivnosti sve teže mogu puniti.
Vrlo razumem koliko je vaš posao kompleksan i mi poslanici, koji su u prilici da daju svoj sud na zakone po kojima ćete vi suditi, dajemo različit doprinos.
Iznosimo sasvim realne argumente sa željom da kada se na nas ovi zakoni primenjuju, kao poreske obveznike, kao ljude koji rade neki posao, koji imaju nepriliku da se nađu pred sudom, koji imaju nepriliku da se nađu i da budu predmet nekih krivičnih prijava, da znamo da taj zakon jeste razumljiv, da je pravedan i da ćete vi, koliko god da imate raspone kazni široke, moći da primereno odredite kaznu i da svrha postojanja zakona i vas koji ih primenjujete je da se te i takve štetne pojave, znači utaje poreza, govorim samo u oblasti ekonomije, zloupotrebe i slične stvari ne dešavaju, smanje na najmanju moguću meru. Jer ako to nije svrha ovog našeg postojanja ovde i vašeg, mi trošimo državni novac, trošimo građanski novac potpuno uzalud.
Svako od nas daje različit doprinos tome. Nekome se žuri da završi tačku, da završi glasanje i da ide da se bavi drugim poslom. Mi svoj smisao angažovanja vidimo kroz blagovremeno upućivanje na probleme koji ako se ne reše u prvom momentu, oni će kao onaj "Baobab " iz knjige malog princa narasta na toliko velike, da će raspuknuti zemljinu kuglu.
Naša privredna kugla je popucala zato što ni organ o kojem danas želim da govorim, a to je Republičko javno tužilaštvo, nije blagovremeno reagovalo na sve zloupotrebe u procesima privatizacije, koji su doveli do toga da su mnoga preduzeća privatizovana, neispoštovani ugovori, odvedena u stečaj, ljudi ostali na ulici, mnogi resursi nestali, prihodi od privatizacije potrošeni.
Danas se nalazimo pred problemom zaduživanja kao jednog od prevashodnih načina za punjenje budžeta. To je problem i vas kao struke, grane vlasti, i nas, svih građana, pa i poslanika koji ovde o tome govorimo.
Problem, jer se od toga finansira i prosveta gde nam se školuju deca, i zdravstvo, gde treba da nam se leče roditelja i nega trudnica, jer se svi kunemo u to da budućnost bez naroda ne postoji, ali o tome ne mislimo kompleksno i temeljito u trenutku kada za to imamo priliku.
Zato nam niko sutra ne može i neće biti kriv nego mi sami. Imajmo na umu da nam je ovaj trenutak kada razgovaramo o reformi pravosuđa i o zakonima na kojima će on da sudi jesu ramovi za naše slike, našeg postojanja i bivstvovanja ovde kao poslanika i kao ljudi, i da će to neko da pamti, a da ćemo trpeti posledice svi.
Kako je to ram? U prvoj reformi pravosuđa posle 2000. godine, pod reformom se podrazumevalo odreći se ljudi starog režima. Postoji li iko koji je realan i pametan, a da može jednu takvu formulaciju da prihvati? Koji je to kriterijum - bivši režim ili aktuelnim režim?
Ljudi se dele na poštene i nepoštene, stručne i nestručne, vredne i lenje, kvalitetne i nekvalitetne. Ne treba da se dele, a najmanje u ovoj oblasti treba da se dele na kadrove one i ove partije, na vaše i naše, na ljude starog ili novog režima.
Jedna od osoba iz ove oblasti, koju vrlo lično cenim, doživljavajući progon, kao jedna od mnogih za koju sam imala prilike da čujem, ovako je karakterisala svoju pripadnost starom režimu: „Da li sam kriva što sam bila radno sposobna u to vreme, pa svojim kvalitetima zaslužila funkciju na nekom višem nivou?“
Da, i takvi su ljudi bili krivi i ko god da je otrpeo takvu krivicu, a ko god da je bio vinovnik takvog kažnjavanja, ne sme u ime osvete koja se nastavlja da se nastavi takvo ponašanje. Nema lustracije po pripadnosti, jer nikad svi nisu dobri i nikad svi ne valjaju. Svaka rečenica koja počinje rečju „svi“ je neistinita u startu.
Delite ljude prema kvalitetu njihovog rada, prema rezultatima za koje ćete odmeriti kriterijume koji su objektivni. Tako ćete zaslužiti poštovanje onih zbog kojih postojimo svi.
Takvo poštovanje, nažalost, u reformi pravosuđa nije zasluženo jer je u jednom vrlo dugom periodu sam Odbor za pravosuđe, koji je trebalo da pomogne tu reformu, predugo zakazivao sednice ili stavljao na dnevni red razrešenja ljudi koji su bili pred penzijom. To je prosto nedopustivo. To je najmanja krivica tog odbora, koji nije dao svoj doprinos raščišćavanju stanja, ali u smislu oslobađanja ljudi koji su stekli zakonske uslove da odu u penziju.
Ono što je bio najveći problem u ovoj oblasti je neprekidan uticaj i nastojanje izvršne vlasti da stavi pod kontrolu ovu granu, prvenstveno govorim o tužilaštvu. Ljudi iz vaše struke, osnovani u određene organizacije koje je trebalo da pomognu kvalitet vašeg rada, govorili su, s pravom, da tužilaštvo ne sme da postane udarna pesnica politike koja zloupotrebljava ovu granu načinom na koji usmerava da li će neki predmet stajati u fioci i visiti nekom kao Damoklov mač, da bi neko bio poslušan, kao moguća krivica. Da li će neki predmet biti obrađivan tako da se neko oslobodi krivice odnosno gonjenja koji su mu stavljeni na teret kao sumnja ili će se na određeni način nad njim sprovoditi postupak?
I vi i ja znamo da su se mehanizmi uticanja politike i izvršne vlasti tako sofisticirali, kao sve savremene tehnologije i dostignuća u civilizaciji.
Niko se neće usuditi da učini bilo koju vrstu direktnog uticaja, a kamoli pisanog traga koji će ostaviti kao uticaj. Ali, vi znate da je moguće da se kroz ono uputstvo viših tužilaštva nižima daju instrukcije koje mogu biti jedna vrsta indirektnog uticaja.
Iskreno se nadam da i te instrukcije, koje jesu potrebne u poslu, mogu vašim internim uputstvima biti tako sačinjene da one uvek onoga ko želi da usmeri istragu ili postupak u nekom pravcu dovede u stanje ozbiljne zabrinutosti da jednog dana može odgovarati za navođenje na kriv smer, za navođenje na oslobađanje nekog ko je kriv i da nikakav lični interes ili motiv za tu vrstu usmeravanja postupka u pravosuđu ne sme da ostane nekažnjen.
Znači, za mene je ovaj zločin u privredi strašan, jer ostavlja ljude bez posla, bez dostojanstva, bez perspektive i nade, najstrašniji zato što nije kažnjavan. Mi i dalje imamo probleme zloupotrebe u privredi zato što ono što nema predvidivu i izvesnu kaznu može da se čini i dalje nekažnjeno i da zbog toga trpe mnogi i da se pitaju da li u ovoj zemlji postoji sud i da li postoje ljudi u koje možemo verovati, kao ljude koji nam donose pravdu u skladu sa zakonima koji vladaju u ovoj zemlji. To je vaš zadatak.
Znači, sva ekspertnost vas kao pravnika, kao ljudi koji stiču iskustva u tužilaštvima i na raznim pravosudnim funkcijama, na kraju se svede na osećaj čoveka na koga se odnosi vaša ekspertnost, predanost poslu, brzina u radu, želja da doprinesete opštem dobru, da li je neko na koga se odnosi ono vaše konačno diktiranje presude pravedno ili nepravedno, da li su krivci ostali nekažnjeni ili su završili tamo gde im je mesto?
Mnoge od funkcija u ovoj zemlji tek započinju taj posao. Mnoge od nezavisnih institucija koje gradimo, poput Državne revizorske institucije, tek vama treba da prenesu taj deo posla, kao što je slučaj sa završnim računom iz 2008. godine.
To je jedno od najozbiljnijih očekivanja koje imamo od vas, da sve one koji zasluže prekršajne i krivične prijave, zato što su oni bili zaduženi za predlaganje zakona, zato što je u njihovim rukama bio i mač, i nož i pogača, pa su bili toliko drski da u ovoj nemaštini mogu da zloupotrebe građanski novac.
Tako da ću prvi put citirati jednog analitičara, gospodina Goatija, koji je s pravom rekao ovim povodom – Ova se vlada ponaša kao čovek koji je kupio Armanijevo odelo, a onda otišao u narodnu kuhinju i zatražio topli obrok zato što nema od čega da jede.
Da se ne bi ovako opisivala, makar i hiperbolično, krivica ove vlade u nezakonitom trošenju, vi morate kao nezavisna grana dela pravosuđa da pokažete da niste pod uplivom političkih uticaja o čemu govorim, da niste pod okriljem izvršne vlasti i da vam s pravom građani mogu reći – da, to je pravosuđe kakvo hoćemo. A ne da danas kažu – ko je bio zadužen za to što je „Sartid“ još uvek u nečijoj fioci, odnosno po odluci jedne od osoba koja se ovde danas bira, predmet je stajao neko vreme u fioci zamrznut, pa se onda ponovila dopuna istrage.
A svaki iole stručan čovek u ovoj oblasti je znao da onog trenutka kada je taj predmet odbijen, u prvom trenutku kao neosnovan za dalje vođenje postupka, sadržao sve elemente zloupotrebe.
Da nije bilo „Sartida“, da nije bilo „Duvana“ iz Čačka, da nije bilo „Metaloplastike“, da nije bilo privatizacije „Budućnosti“ iz Dobanovaca, da se nije sakrilo 3.000 kvadrata u privatizaciji hotela „Moskva“, da nisu članovi tenderske komisije u privatizaciji „Beopetrola“ posle otišli da budu zaposleni baš kod kupaca i da nije o tome bilo podnetih prijava koje nisu završene na način kako je to bilo nedvosmisleno predviđeno zakonom, možda bi mi imali više vere da će tužilaštvo i ova grana pravosuđa uraditi nešto u interesu svih nas.
Molim vas da shvatite ozbiljnost reforme koja očekuje odgovoran pristup davanja posla kvalitetnim ljudima i obaveze svih nas da polažemo račune građanima. Što se nas tiče, imate svesrdnu pomoć, ali i velika očekivanja. Nadam se da ćete ih ispuniti.

Reč ima poslanik Miroslav Petković.

Gospođo predsednice, poštovana predstavnice predlagača, dame i gospodo narodni poslanici, mi večeras u Domu Narodne skupštine raspravljamo o izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda i tužilaca.
Raspravljamo tri godine nakon donošenja Ustava Republike Srbije i godinu dana od usvajanja Zakona o Visokom savetu sudstva. Zakonski rok za izbor sudija sa stalnim mandatom, znači u osnovnim, višim apelacionim, privrednim i prekršajnim sudovima ističe 1. decembra 2009. godine, znači sutra.
Vi kao predstavnik Visokog saveta sudstva, koja je na tom mestu izabrana od Visokog saveta pravosuđa, imali ste sreću da uđete u Visoki savet sudstva, ali činjenica da neki članovi Visokog saveta pravosuđa, koji su bili predloženi za Visoki savet sudstva, nisu imali tu sreću, isto kao što su neki imali sreću da po samom slovu zakona, kada im prestane mandat u Visokom savetu sudstva, budu unapređeni mimo pravila kako to predviđa naše zakonodavstvo.
Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije je prilikom donošenja Zakona o Visokom savetu sudstva ukazala na niz problema koje će ovaj zakon prouzrokovati. Veliki broj naših amandmana tom prilikom je i usvojen i dobrim delom je taj zakon popravljen, ali nažalost one ključne stvari nisu korigovane i zbog tih stvari ćemo upravo imati u narednom periodu određene probleme u funkcionisanju ovog organa.
Samo da vas podsetim da je još 4. marta 2009. godine Društvo sudija Srbije podnelo Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o Visokom savetu sudstva, gde se upravo između ostalog i govori da članovi Visokog saveta sudstva po prestanku mandata prelaze u više sudove.
Koliko znam, od juna Ustavni sud se nije oglasio po tom pitanju i očekujem da bar ovih deset sudija Ustavnog suda da svoje mišljenje na ovaj zahtev Društva sudija Srbije.
Evropska komisija smatra da ovakva reforma i njena ishitrena primena predstavlja veliki rizik po nezavisnost, kredibilitet i efikasnost pravosuđa. To je citat iz Izveštaja Evropske komisije.
Ministar Marković nam je malopre objašnjavao neke tehničke detalje i proceduralne, i svi znamo da Visoki savet sudstva ima 11 članova, da ima šest sudija i naravno da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda, kao sedmi sudija, predsedavajući tom telu.
Broj sudija i kriterijum za izbor sudija u Republici Srbiji jeste utvrdio Visoki savet sudstva, ali u nekompletnom sastavu. Podsetiću vas da je 26. oktobra 2009. godine u ovoj skupštini skinut sa dnevnog reda izbor profesora Zorana Tomića za člana Visokog saveta sudstva. Znači on je došao kao predlog Visokog saveta pravosuđa, prošao je Odbor za pravosuđe i volšebno je skinut sa dnevnog reda.
Ne samo što je nekompletan sastav Visokog saveta sudstva utvrdio kriterijum i broj sudija u Srbiji, već pošto je sutra 1. decembar i rok kada moraju biti izabrane sudije u Srbiji, očigledno je da je nekompletan sastav Visokog saveta sudstva izvršio i izbor sudija u Srbiji.
Danas biramo predsednika Vrhovnog kasacionog suda koji je, kako sam rekao, predsedavajući Visokog saveta sudstva i očekujemo od predsednika Vrhovnog kasacionog suda da sutra saopšti spisak sudija u Srbiji.
Rok za njegov izbor jeste ponoć, večeras. Zakon o Visokom savetu sudstva je donet u decembru 2008. godine. Ponovo ulazimo u pucanj i sa izborom predsedavajućeg za Visoki savet sudstva, i sa predsednikom Vrhovnog kasacionog suda. Mene interesuje da odgovorite da li će Narodna skupština Republike Srbije prilikom izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda sprovesti ovaj izbor u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Podsećam vas na član 79. Zakona o sudijama, koji kaže da se predsednik Vrhovnog kasacionog suda bira iz redova sudija tog suda. Kao što znamo svi, taj sud još uvek nije profunkcionisao, nije formiran, ali član 102. istog zakona kaže da kandidat za sudiju Vrhovnog kasacionog suda i predsednika može biti bilo koje lice koje ispunjava uslove. Na taj način mislim da se vrši i degradacija samih sudija Vrhovnog kasacionog suda i mislimo da je ova odredba u direktnoj koliziji sa Ustavom Republike Srbije.
Član 144. stav 1. Ustava Republike Srbije izričito predviđa pribavljanje mišljenja Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
To se naravno neće dogoditi. Nije bitno o kome se radi, nisu bitna imena, ni gospođa Nata Mesarović, ni tužioci koji se biraju, govorim vam kako institucije moraju da funkcionišu u ovoj zemlji. Upravo da bi njihov izbor bio u skladu sa Ustavom, u skladu sa zakonom i da niko sutra ne može da ospori izbor bilo predsednika suda, bilo tužilaca.
Žao mi je što gospodin Marković nije tu, mada i da je imao odgovor na neka pitanja moja, ne bih mogao da mu odgovorim, jer kada je bio narodni poslanik u ovom parlamentu je postojao institut replike koji je volšebno ukinut u prethodnih nekoliko dana, pokušao je da objasni proceduru izbora tužilaca u Republici Srbiji i činjenica je da predlog za tužioce koje bira Narodna skupština podnosi Vlada.
Da li je Vlada u ovoj ulozi poštara ili nekog protočnog bojlera bila kada je prihvatila predlog Državnog veća tužilaca, to zaista ne znam, da mu verujemo na reč, ali da vas podsetim da ni Državno veće tužilaca ne radi u kompletnom sastavu. Za razliku od profesora Tomića, kandidat za Državno veće tužilaca je takođe došao od ovlašćenog predlagača, od Advokatske komore Srbije, prošao je kroz Odbor za pravosuđe i dobio je samo jedan glas u parlamentu Republike Srbije.
Kada smo kod tužilaca, ne znam da li se neko bavio geografijom kada je pisao ovaj predlog. Da li je neko mislio da će u Srbiji tužioci da se bave tužilačkim turizmom? Navešću vam samo nekoliko primera. Svakoga dana putovati iz Čačka u Kruševac ili, još drastičniji primer, recimo za dva grada i za oba tužilaštva, i za osnovno i za više, tužilac iz Valjeva će raditi u Šapcu.
Prostom matematikom ta dvojica ljudi za godinu dana treba da pređu 90.000 kilometara ukoliko bi svakodnevno radili taj posao. Naravno, imaju zamenike, neće putovati svakoga dana, ali to je jedna kraća relacija. Verujte da ima i mnogo dužih, i preko 150 kilometara udaljenosti. Da li je to zalaganje za efikasnije i ekonomičnije pravosuđe? Verujte mi da jedva čekam da vidim predlog budžeta Republike Srbije za 2010. godinu koji na današnji dan kasni već 30 dana. Da li gospođa Diana Dragutinović zna šta je dva miliona kilometara koje bi trebalo da pređu samo tužioci u narednoj godini i koliko će to koštati budžet Republike Srbije i građane Republike Srbije?
Zalaganje za pravnu državu ne sme biti samo fraza, već to zaista jeste i ustavna i zakonska obaveza svih nas. Mislim da je interes svih narodnih poslanika da srpsko pravosuđe radi kvalitetno, čestito i pošteno, pre svega zbog interesa građana Republike Srbije.
Kao što ste prekršili Ustav kada ste donosili Zakon o nadležnostima AP Vojvodine, kao što je prekršen Ustav kada je usvojen Statut AP Vojvodine, očigledno je da se danas krši Ustav i kod izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Prilikom izbora sudija, ponavljam još jednom, rok je do ponoći. Sutra očekujemo da vidimo kojih 500 ljudi je ostalo bez svog radnog mesta, jer smatramo da je ključna stvar za jednog sudiju, njegov ljudski dignitet i njegovo dostojanstvo, i njegova stručnost, a imamo opravdanih razloga da brinemo, da strahujemo da kada politika nekoga bira onda on ćuti i ne sme da progovori. To će biti žalosno ukoliko se bude potvrdilo. Iskreno se nadam da će najsposobniji, najstručniji proći, ali to očekujem od vas da već sutra saopštite.
Plašim se da će srpsko pravosuđe u narednim godinama voditi samo podobni, za razliku od pravila koje je doskoro važilo u našim sudovima, da u sudu rade samo dobro udate žene i nesposobni muškarci. Zato vam želim puno uspeha prilikom izbora sudija u narednom periodu i da se zaista uverimo da su najstručniji i najsposobniji prošli ovaj reizbor.