Iskorišćeno je 19 minuta i 40 sekundi  vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, a posle nje narodni poslanik Mirko Munjić.

Pre nego što počnem, zamolila bih samo, gospođo predsedavajuća, da dobijem informaciju koliko vremena ima naša poslanička grupa.

Šest minuta i 30 sekundi.

Hvala vam. Dakle, pred nama se nalazi jedan prilično veliki broj sramnih zakona u ovom paketu. Govoriću o, čini mi se, najsramnijem od njih, to je zakon o penzionom i invalidskom osiguranju, kojim se predlaže da se iznos penzija i iznos opšteg boda i novčane naknade zadrže na nivou iz oktobra 2008. godine, dakle, da se ne menjaju u 2010. godini.
Prošle godine smo nekako u ovo vreme radili isti posao i tada je onaj koji je u predizbornoj kampanji obećavao iznos penzija od 70% ličnog dohotka rekao da se samo iznimno u 2009. godini penzije zamrzavaju i to zbog toga što su povećane linearno, naglašavam linearno, u oktobru 2008. godine, pa onaj koji je imao 100.000 dobio je 10.000, a onaj koji je imao 10.000 dobio je 1.000 dinara. Toliko o pravednosti.
Kada je poslanička grupa DSS insistirala na tome da to nije pravedno i da se tako ne pravi socijalni mir u zemlji i da ne može nikako tako da se ponaša Vlada, međutim, i tada smo podneli nekoliko amandmana kojima smo dali predlog da se ova povećanja nikako ne dešavaju linearno, nego da ona kategorija sa najnižim iznosom penzije prima povećanu penziju i da se njima omogući da se penzija poveća, tada to ova Vlada i ova Skupština nisu usvojili. Mi smo ponovo podneli isti amandman.
Dakle, samo ću pomenuti jednu stvar, koju verovatno svi znate, to je majsko istraživanje "Stratedžik marketinga", koji kaže da je 420.000 starijih ljudi u Srbiji siromašno, dok njih 20.000 nema nikakva primanja, niti imaju članove porodice koji mogu da im pomognu. Jedna polovina starijih osoba od 65 godina je socijalno ugrožena. Njih 30.000 nema ni penziju manju od 6.500 dinara.
Moram da vas podsetim da ova Vlada i ova Skupština sa ljudima igraju jednu igru, da trenutno ide jedno javno zagovaranje zajedno sa "Ju-en-di-pi-om" da Srbija uđe u projekat obezbeđivanja socijalnih penzija. Baš me zanima kako je to moguće izvesti ili je to još jedna od prodaja magli.
Vlada ima jedan izuzetno veliki problem koji očigledno ne zna da reši, a to je da 30% budžeta odlazi za penzije i prema podacima od upravnog odbora Republičkog fonda PIO ove godine treba da se broj penzionera poveća za 1,8%, što čini 20.000 penzionera. Samim tim ugrožen je budžet, ugrožen je Fond PIO i u groženi su penzioneri koji treba da primaju penzije. Dakle, penzioni sistem ljudi nije održiv.
To što gospodin Krkobabić radi, a Vlada se pravi da je sve u redu i da neće da se meša u to, uprkos preporukama i upozorenjima MMF, uprkos zdravom razumu, vrlo je neozbiljno i opasno za državu i dovodi milion i 600 hiljada penzionera u poziciju da brinu za svoju budućnost, da li će imati da plate najosnovnije stvari. Upozoravam vas da jedna prosečna penzija ne može da bude ni trećina potrošačke korpe, kako je danas objavila štampa.
Naravno, to gospođa Dragutinović, ministar finansija, izuzetno razume i meni je žao što je danas nema ovde da malo o tome popričamo. Ona je podržala amandman prošle godine koji je DSS podnela, da se linearno ne povećavaju penzije.
Dakle, gospođa Dragutinović razume i opominje nas da, recimo, u Republici Srpskoj su penzije na nivou od 45% plate i zavise isključivo od doprinosa koji se uplate u budžet.
Kada bi kod nas ta pozicija bila da se zavisi od uplaćenih doprinosa, mi bismo odmah danas mogli penzije da smanjimo za 50%.
Preporuka MMF je da se učešće penzija u bruto društvenom proizvodu smanji sa sadašnjih 13,1% na 10% u 2016. godini, a da već u 2010. godini to učešće mora da se smanji na 12,3%. Očigledno je da penzionom sistemu predstoje reforme. Očigledno je da se pojedini ministri ograđuju od toga jer nam vrlo diskretno u javnosti govore o tome da je penzioni sistem ovakav kakav je neodrživ, ali očigledno je i to da se neodgovorno ponašaju, jer to da penzioni sistem reformiše, a to je vrlo ozbiljan posao koji zahteva zaista dugoročno planiranje, onom koji je davao tako neodgovorna obećanja, gospodinu Krkobabiću, koji nam očigledno nigde ne govori kako će ta reforma da se izvede, šta će ona da zahvati i kako će to izgledati.
To ne znaju čak ni ljudi iz Republičkog fonda PIO, jer i oni u javnosti govore, imam nekoliko članaka koji su vrlo zanimljivi, čitaću ih kada budemo govorili o amandmanima, da o tome ne znaju ništa.
Dakle, činjenica je da ova Vlada i gospodin Krkobabić ugrožavaju jedan milion i 600 hiljada penzionera, dok istovremeno oni zajedno sa tom raspojasanom grupom koja sebe zove Vladom Srbije, socijalno odgovornom, što je ironija, trošeći narodni novac na raznorazne gluposti, olako i nezakonito, kako što je, recimo, priča o komarcima, ambroziji i slične stvari, gde je 11 miliona evra potrošeno, pa nikom ništa, a milion i 600 hiljada penzionera se danas pita u Srbiji - da li će moći sledećeg meseca da primi svoju penziju?

Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović.

U situaciji kada je država Srbija, usled posledica vaše dugogodišnje vladavine, dovedena na rub propasti, dovedena na rub bankrotstva, ona danas ponajviše podseća na neki brod koji se nošen vetrovima žestoko ljulja, tražeći neku luku, pa ide čas levo, čas desno, čas ka istoku, pa na zapad, pa opet sa zapada na istok, ne shvatajući da u stvari brodu koji ne zna u koju luku plovi nijedan vetar nije povoljan.
Umesto što parcijalno pokušava da ublaži i reši svojom krivicom nagomilane probleme u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, u oblasti javnog duga, u oblasti osiguranja, a posebno u oblasti finansijske podrške porodici sa decom, ova vlada je prevashodno i prvenstveno kao uslov svih uslova morala da predloži ovoj skupštini na usvajanje jedan akt koji bi imao karakter nacionalne strategije i karakter nacionalnog opstanka srpske države, a posebno srpskog naroda u njoj.
U situaciji kada nam u Srbiji svake godine izumire jedan grad veličine blizu 30.000 stanovnika zbog toga što više njih umre nego što se rodi, u situaciji kada je u zemlji Srbiji, koja je poznata kao zemlja prirodnih resursa i predstavlja simbol bogatstva, oko milion njenih stanovnika gladno, u situaciji kada je i preostalih 90% stanovništva na rubu siromaštva, na rubu gladi i elementarnog opstanka, kada nam sela ostaju pusta, kada nam zbog nedostatka perspektive i mogućnosti da nađe zaposlenje iz zemlje sve više mladih odlazi, kada smo jedna od najstarijih nacija na kugli zemaljskoj i u situaciji kada 15 do 20 porodica preti da proguta ovu zemlju, ima li šta preče od donošenja te strategije nacionalnog opstanka srpskog naroda?
Očigledno je da ova vlast, očigledno je da ova vlada ima neku drugu viziju, da ima neke druge namere i neke druge interese, te da su i predlozi ovih zakona koji su danas na dnevnom redu samo pokušaj da se privremeno reše neki problemi, da se privremeno zataška neki požar, kako bi se došlo do preko potrebnog kiseonika i kako bi se do daljnjeg preživelo. Da je sve ovo tačno, govore nam i brojni argumenti u prilog ovakve konstatacije.
Kako se može poverovati u iskrene namere ove vlade, kada na primer Predlog zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ima za cilj zaštitu, razvoj dece, psihofizički razvoj, kao i normalan razvitak porodice? Da li je to tačno kada u obrazloženju ovog zakona piše da bi nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo da u situaciji svetske ekonomske krize prouzrokuje štetne posledice po planirane uštede u budžetu Republike Srbije za 2010. godinu?
Ovo sve zbog nekih navodnih zloupotreba koje su bile moguće po ranijem zakonu. Jesu li te zloupotrebe veće od samo jedne mafijaške ili korupcionaške afere u ovoj zemlji? Jesu li zloupotrebe koje se tiču naknada zarada za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta veće od iznosa razlike u ceni, na primer, između plaćenih vakcina i onih koje su mogle biti plaćene bez Miškovićeve provizije? Jesu li ove moguće zloupotrebe veće od zbirnog iznosa bonusa koji pojedini direktori velikih javnih preduzeća daju sebi na svoje ionako velike plate?
Šta je po vašem zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, šta je za ovu vladu teritorija Republike Srbije? Na koju teritoriju se odnosi primena ovog zakona? Rešenje je predviđeno u članu 18. starog zakona, kojim se definiše pojam školovanja, krnji, odnosno smanjuje teritoriju Srbije, ograničavajući je samo na AP Vojvodinu, dakle, bez KiM. Šta sada radite? Pojam AP Vojvodine se perfidno uklanja iz ovog predloga zakona, dakle, iz ovog člana i zato je sasvim smisleno pitanje – definišite jednom i usaglasite šta predstavlja teritoriju Republike Srbije ili još za ovu vladu nije vreme za to?
Odredba da majka koja ima troje dece, a u sledećem porođaju rodi dvoje i više dece može ostvariti pravo na roditeljski dodatak na osnovu posebnog rešenja Ministarstva za socijalna pitanja je apsolutno neprimerena situaciji u kojoj se država Srbija nalazi, vezano za demografsku katastrofu, jer, verujte, po nekim pokazateljima, za 200 do 250 godina srpski narod će apsolutno sa ovih prostora nestati. Zbog svega toga mi ovo govorimo.
Zašto ovim zakonom majkama sa četvoro, petoro ili šestoro dece se ne dodeljuje, njima treba dodeliti orden, njima treba dodeliti nacionalnu penziju, a ne da im neki ministar ili neko ministarstvo određuje da li će za četvrto, peto ili šesto dete imati roditeljski dodatak.
Ili odredba da pravo na roditeljski dodatak ima majka čija deca prethodnog reda rođenja nisu smeštena u ustanovu socijalne zaštite je nakaradna po Predlogu ovog zakona. Dakle, ukoliko nisu smeštena u socijalnu ustanovu, majka dobija pravo da ostvari pravo na tu roditeljsku naknadu.
Međutim, ona treba da ostvari to pravo na roditeljsku naknadu samim činom rođenja četvrtog, petog ili šestog deteta, a ne gledajući da li je neko od njene dece u socijalnoj ustanovi. Dakle, to je kategorija koja po samom činom rođenja treba da ostvari pravo na tu roditeljsku naknadu.
Zašto je to njeno dete ili neko od njene dece smešteno u taj centar? Da li je ono smešteno tamo zato što je živelo u izobilju, što ta porodica živi u izobilju? Da li će ovaj roditeljski dodatak koji bi tom prilikom dobila ta porodica biti nešto mnogo za tu porodicu, biti premnogo, pa zbog toga treba gledati ukoliko se deca nalaze u smeštaju, da im ne treba dati roditeljski dodatak?
Dakle, naš stav je da majka samim činom rođenja četvrtog, petog ili šestog deteta treba da ostvari pravo na ovu roditeljsku naknadu. Ovde je jednostavno na delu jedna opšta nebriga o porodici, o deci, o porodiljama itd. Sve ovo se radi da bi se u stvari negde uštinulo, da bi se uštedelo, jednostavno, kako bi se namakla određena sredstva u budžet Republike Srbije za 2010. godinu. To je osnovni i prioritetni cilj, dakle, da bi neko politički preživeo i ostao na vlasti. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite. Vreme na raspolaganju je 14 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa ministar finansija je vrlo tačno konstatovala da u Srbiji definitivno postoji problem demografskog pada stanovništva, odnosno ono što sociolozi nazivaju belom kugom.
Nesumnjivo je da jedan od zakona koji treba da pomogne u borbi protiv bele kuge jeste i zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Nažalost, njegova rešenja su nedorečena i imaju puno manjkavosti.
Moje kolege su lepo istakle da je suštinska primedba SRS na ovaj predlog zakona činjenica da su majke koje rode četvoro, petoro ili više dece diskriminisane u odnosu na majke koje rode manji broj dece. Ispada da kada žena rodi četvrto, peto ili šesto dete može da dobije nadoknadu iz budžeta Republike Srbije, ali samo ako se o tome donese posebno rešenje od strane nadležnog resornog ministra.
Ova projekcija, gospodo iz Vlade, da četvrto dete spasava srpsku naciju od demografske katastrofe nažalost više nije tačna. Oni koji se ozbiljno bave istraživanjem stanovništva odnosno pravljenjem projekcija budućeg broja stanovništva u Republici Srbiji jednodušni su u oceni da je pitanje da li čak i petoro dece po porodici, odnosno u jednom braku može da spase srpsku naciju od nestajanja?
Do pre dvadesetak godina smatralo se da četvoro dece, po bračnom paru, može da zaustavi demografski pad srpskog naroda. Nažalost, i ogromne većine drugih građana Republike Srbije, sa izuzetkom romske populacije i sa izuzetkom Albanaca na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji, gotovo svi drugi građani Republike Srbije, bez obzira na svoju etničku ili versku, ili rasnu pripadnost doživljavaju demografski pad. Dakle, više nije dovoljno da bračni par ima četvoro dece pa da to bude garancija da će se zaustaviti demografski pad građana Srbije. Dakle, pet-šest ili više dece samo je to put u izlazak iz ove ogromne demografske krize koja danas postoji u Srbiji.
Naravno, borba protiv bele kuge ne podrazumeva samo donošenje zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Borba protiv bele kuge vodi se čitavim nizom različitih zakona. Nažalost, naši zakoni, kao i u drugim oblastima društvenog života i u ovoj oblasti su suprotni jedan drugome. Sada ovim zakonom kaže, gospođa Dragutinović, mi hoćemo da zaustavimo belu kugu, a ove godine vladajuća većina u Skupštini Srbije usvojila je novi Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj od nezaposlenosti. SRS vam je i tada ukazivala i danas vam ukazuje da je izuzetno problematičan član 73. Zakona o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Zašto? Iz jednog prostog razloga. Ako žena koja je nezaposlena ostane trudna, gubi pravo na nadoknadu, zato što po pravilu žena koja se odluči da održava trudnoću, njeno odsustvovanje sa rada, njena nemogućnost da radi traje duže po pravilu od 30 dana. I danas su žene u Srbiji, koje su nezaposlene, a koje se odluče, pre svega, zbog zdravstvenog stanja svoga organizma da održavaju trudnoću, one praktično gube pravo na nadoknadu po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Pošto ste, gospodine ministre Mrkonjiću ovde prisutni vi, a ne gospođa Dragutinović i imajući u vidu činjenicu da ste veliki džentlmen pokušati da vam prezentujem slučaj izvesne Kovač Melinde iz Novog Sada. Žena je sticajem okolnosti Mađarica. Inače, ovakav problem u Novom Sadu imaju i Srpkinje, i Mađarice, i Slovakinje, i Romkinje i svi građani ženskog pola bez obzira na nacionalnu pripadnost. Dobio sam dokumentaciju od gospođe Melinde Kovač i zamolila me je da njen slučaj, a ovaj slučaj nažalost nije jedini u Novom Sadu i verovatno nije jedini u Srbiji, prezentujem u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, Kovač Melinda je do sada imala dva spontana pobačaja. Ona i danas ima ne tako male zdravstvene probleme. Ona je prinuđena iz zdravstvenih razloga, iz fizičkih razloga da održava trudnoću. Zakon o zapošljavanju i o osiguranju od nezaposlenosti ovaj njen slučaj tretira kao privremenu sprečenost za rad. Tačnije, oni koji primenjuju ovaj zakon, a to je da Nacionalna služba zapošljavanja tako tumači član 73. Žena održava trudnoću, ako to traje duže od 30 dana, ona gubi pravo na nadoknadu koja joj pripada po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od nezaposlenosti.
Ovde postoje rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Novi Sad iz 2008. i 2009. godine, iz kojih se jasno vidi da je gospođa Melinda Kovač apsolutno ostvarivala pravo na novčanu nadoknadu kao nezaposleno lice, sve dok trenutka dok nije odlučila da održava trudnoću. Budući da to održavanje trudnoće traje duže od 30 dana, ona je izgubila pravo na novčanu nadoknadu.
Prosto neverovatno, zakonodavac u Republici Srbiji, uprava u Republici Srbiji, činjenicu da je žena, kako se to nekada govorilo starinskim jezikom, ali vrlo tačnim jezikom, u blagoslovenom stanju, takva žena gubi pravo na novčanu nadoknadu, zato što je, pazite, kakve birokratske logike – privremeno sprečena za rad.
Umesto da država Srbija stimuliše žene da stupaju u brak, da rađaju decu, ona ih destimuliše. Kako ih destimuliše? Ovakvim birokratskim odnosima prema živim ljudima, prema ljudima od krvi i mesa.
Ova žena živi u Novom Sadu. Ova žena živi u Vojvodini. Danas je proglašen Statut AP Vojvodina. Danas se tvrdi, dragi građani, vi koji živite u Vojvodini, dobili ste Statut, sada ćete da živite bolje. Mislite li da će zbog toga što je usvojen danas Statut Vojvodine u Skupštini Vojvodine Melindi Kovač biti priznato pravo i dalje na novčanu nadoknadu, zato što žena mora da održava trudnoću? Nažalost, neće. Njen socijalni status biće podjednako težak kao što je bio težak i do današnjeg dana.
Ovakvih slučajeva, gospodine ministre Mrkonjiću, u Novom Sadu po mojim informacijama ima nekoliko desetina. Ovakvih slučajeva verovatno ima u svakom mestu, u svakoj opštini i u svakom gradu u Srbiji.
Molim vas da se postarate u Vladi Republike Srbije da se obavezno promeni Zakon o zapošljavanju i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti ili makar da resorno ministarstvo izda neku instrukciju kako treba tumačiti član 73. ovog zakona.
Skandalozno je da žena, mlada žena koja iz zdravstvenih razloga mora da održava trudnoću, gubi pravo na novčanu nadoknadu zato što je navodno, po onima koji tumače zakon, privremeno sprečeni za rad. To je destimulacija rađanja. To je mera koja u stvari ide u prilog demografskoj katastrofi koja preti Srbiji.
Po projekcijama koje su, da li optimističke ili pesimističke, ali su, po svemu sudeći, nažalost realne, objektivne su mogućnosti da Srbi u Srbiji za 50 do najviše 100 godina postanu nacionalna manjina. To nažalost nije sve.
Kada smo kod Vojvodine, mnogi predeli u Vojvodini ostaju pusti. Tamo više nema ni Srba, ni Mađara, ni Slovaka, nema nikog. U mnogim vojvođanskim mestima danas možete da kupite kuću, solidnu, pristojnu kuću sa imanjem za nekoliko hiljada evra. Ljudi u bescenje prodaju imovinu svojih očeva i svojih dedova iz jednog prostog razloga, zato što na tim prostorima više niko ne živi.
Pokušao sam kao ovlašćeni predstavnik SRS, kada smo raspravljali o Predlogu statuta AP Vojvodine, da citiram jedno istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno u Vojvodini 2002. godine. Nažalost, gospođa Čomić je verovatno pogrešno protumačila moju nameru. Nije bila moja namera da evociram ružne uspomene iz prošlosti građana koji žive u Vojvodini, nego da na jedan vrlo klasičan način prikažemo građanima Srbije kakvo je stvarno raspoloženje građana koji žive u Vojvodini, šta tim ljudima zapravo treba.
To istraživanje je sprovedeno 2002. godine. Ono što nisam uspeo tada da kažem, pokušaću sada da kažem. Istraživanja iz 2002. godine finansirao je Fridom Haus – Srbija. Amerikanci stoje iza tog istraživanja.
To nisu podaci do kojih je došla SRS. Oni koji su sprovodili istraživanja, nikakve dodirne političke tačke nemaju sa SRS-om, ali su istraživanja vrlo meritorna. Ona pokazuju da kod Srba starosedelaca koji žive u Vojvodini, da kod Srba tzv. kolonista ili dođoša koji žive u Vojvodini, da kod Mađara u Vojvodini, u suštini preovladava samo jedan stav – potreban nam je bolji i kvalitetniji život.
Nisu problem u Vojvodini međunacionalni odnosi i nije suštinsko pitanje za građane koji žive u Vojvodini da li će Novi Sad biti glavni grad, nego kako obezbediti ekonomske, finansijske, socijalne i druge pretpostavke da građani koji žive u Vojvodini žive jednim kvalitetnijim životom, da žive životom dostojnim čoveka.
To je bila suština našeg pokušaja da pokažemo građanima Srbije, da pokažemo narodnim poslanicima kakva su stvarna raspoloženja građana i u Subotici, i u Novom Sadu, i u Sremskoj Mitrovici, i u Zrenjaninu, i u Pančevu i u Somboru.
Niko, verujte mi, niko od 1.500 ispitanih Srba i Mađara te 2002. godine nije rekao treba nam novi statut. Niko od njih nije rekao - treba Novi Sad da bude glavni grad. Niko od njih nije rekao - potrebna nam je pokrajinska vlada u Novom Sadu. Niko to nije rekao. Svi su rekli - ne možemo svojoj deci, kao što je lepo rekla gospođa Marina Raguš, ne možemo svojoj deci da obezbedimo elementarne uslove za život. Odrekli smo se nekih nasušnih potreba. Ne možemo da školujemo svoju decu, ne možemo da lečimo svoje bolesne roditelje. Sada ne možemo ni da održavamo trudnoću na neki ljudski način, zato što neki birokrata u Novom Sadu ili Beogradu, svejedno, to što kao žena održavam trudnoću tumači kao moju privremenu sprečenost za rad.
Suština zalaganja SRS jeste da se uskladi zakonodavstvo koje treba da zaustavi demografski pad srpskog naroda, a i svih drugih građana Republike Srbije. Jedan od prvih koraka u tom pravcu mora da bude izmena Zakona o zapošljavanju, odnosno o osiguranju od nezaposlenosti. Održavanje trudnoće iz opravdanih zdravstvenih razloga više ne sme da bude razlog da žene trudnice izgube pravo na novčanu nadoknadu iz budžeta Republike Srbije. To je u direktnoj suprotnosti i sa Strategijom demografskog razvoja Republike Srbije, koju je usvojila Vlada Republike Srbije još 2007. godine.
Sada imate, gospodo iz Vlade, jednu neverovatnu stvar - žene koje žive u tzv. užoj Srbiji kada održavaju trudnoću one dobijaju 65% od svoje plate. Žene koje žive u Vojvodini, u severnom delu Srbije, zahvaljujući jednoj odluci Izvršnog veća Vojvodine dobijaju pun iznos novčane nadoknade svog ličnog dohotka. Prosto je neverovatno, žena koja živi u Pančevu ima pravo na 100% nadoknadu plate, a žena koja živi 20 km dalje, u Beogradu ili u Kragujevcu, ili u Valjevu, ili u Nišu nema to pravo. Neverovatno je da na ovaj način diskriminišemo žene u Srbiji, a puna su nam usta ženskih prava, puna su nam usta borbe protiv bele kuge.
Molim vas, gospodine ministre, još jedanput, založite se celokupnim svojim autoritetom da se ova praksa ujednači i da zakoni zaista budu u funkciji toga da u Srbiji bude što više dece, i srpske, i mađarske, i romske i sve druge.

Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je iskorišćeno, a pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Nije iskoristio pravo iz člana 93.

U pitanju je izdvojeno mišljenje povodom čitavog seta ovih zakona. Krenuću redom, pošto je ograničenje samo na pet minuta. Šta javnost treba da zna povodom ovog zakona o dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju? Treba da zna da se praktično zamrzavaju penzije sa nekim datumom u oktobru 2008. godine. Ovo je u stvari zakon koji sprečava povećanje penzija, odnosno usklađivanje penzija.
Onda se otvara pitanje, ono što je bilo izuzetno za 2009. godinu sada postaje izuzetno i za 2010. godinu, a verovatno će biti izuzetno i za 2011. godinu i otvara se pitanje - šta mi jurimo, da li jurimo troškove života, da li jurimo rast zarada? U svim varijantama koje se budu primenile penzioneri poprilično kasne.
Zato budite oprezni kada budete vršili reformu penzijsko-invalidskog sistema, da to ne bude kao 2003. godine kada je Gordana Matković upropastila penzijski sistem. Naravno, zamrzavanje plata, zamrzavanje penzija, a da pri tom nije dat neki kriterijum kako bi to moglo da se odmrzne, recimo, neka bude rast produktivnosti, kao što je to nekada bilo korišćeno kao opravdani razlog za odgovarajući rast, neminovno povlači da poslovanje privrednih subjekata prelazi u sivu zonu. Ide se ka utaji poreza, ide se ka još jednoj drugoj potpuno nelegitimnoj neravnopravnosti koja se uspostavlja između građana.
Naravno, kao svoj kraj imaće i činjenicu da će sve veći broj preduzeća biti pod blokadom, a ono što dalje sledi, verovatno će biti stečaj i kao uzrok i kao posledica.
To sve pokazuje koliko je besmislena ekonomska politika u Republici Srbiji, a ona se otprilike zasniva na tome da se nekritički zadužujemo, želimo da imamo neki razvoj. To je, otprilike, onaj čovek koji živi u nekom stanu od 50 metara kvadratnih, da bi obezbedio sebi razvoj daje pod hipoteku kupatilo jedne godine, druge godine hodnik, treće godine pola sobe, a zašto mu je potrebna hipoteka? Da bi kupio kompjuter, da bi kupio kola na lizing, da bi kupio mobilni telefon, a da pri tom niko ne primećuje da on ustvari nema elementarnih stvari za život.
Mislim da je osnovni nedostatak svih ovih propisa taj što su se izgubili prioriteti. Prioriteti su ono što je u definicije politike već hiljadama godina. Zadatak politike jeste da reši siromaštvo i da obezbedi mir. Ovde, kao što vidite, siromaštvo je poslednja rupa na svirali i zato se pribegava različitim stvarima.
Što se tiče ovog drugog zakona, pitanje broja dece, rađanje dece jeste lično pravo, lična stvar pojedinca, ali u uslovima kakvi su demografski kod nas, a oni od 1980. godine beleže negativne rezultate, to više samo nije lična stvar, to je i stvar socijalne politike, to je stvar i države.
U tom smislu ne treba praviti diskriminaciju niti među trudnicama, niti među decom, jer je to zadatak broj jedan što se tiče države.
Sledeći zakon o kome treba nešto reći jeste ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o preuzimanju akcionarskih društava. Samo da vas podsetim, mi suštinski nemamo komisiju za hartije od vrednosti, pošto je njima istekao mandat, ali poenta ovog zakona je upravo da se omogući nekome ko dobije status profesionalnog investitora da se, bukvalno rečeno, šlepa pored države i da postiže monopol i na ovom tržištu zahvaljujući bliskosti sa državom, jer onda ta bliskost se manifestuje kroz neke varijante o kojima vi razmišljate, a to su akcionarski ugovori o zajedničkom vođenju privrednog subjekta, budući otkup manjinskog paketa Republike Srbije, zajednička prodaja kontrolnog paketa.
Sve bi se to radilo na jedan način koji bitno narušava tržište hartija od vrednosti i pravi neke koji su izuzeti od toga, budući monopoliste. Nešto bi slično bilo, kao što se desilo i sa "Fijatom", a znate koje su posledice toga.
Što se tiče ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, poenta je upravo u tome da se ukidaju limiti ili, da kažem povećavaju limiti da se lokalna samouprava zadužuje, da se stimuliše dugoročno zaduživanje na bazi ove izmene, otvara prostor za poslovne banke koje mogu da plasiraju sredstva prema lokalnoj samoupravi i na taj način utiče i na buduću lokalnu vlast, koja dođe u jedno svršeno stanje, preuzete obaveze, ugovori, nešto iz obavezuje.
Kod ovog zakona o osiguranju, ako dozvoljavate samo još jednu rečenicu, on je u suprotnosti sa zakonom iz trećeg seta zakona koji se nalazi na dnevnom redu, jer razdvajanje životnog i neživotnog osiguranja jeste, ako je to standard, a jeste standard, ako je to obaveza, jeste obaveza, ne znam zašto se prekraćuje, skraćuje ili produžava rok do kada treba da se izvrši ta obaveza, sa pozivanjem na diskreciono pravo države. To diskreciono pravo države postoji u mnogim drugim oblastima, pa nije korišćeno. Verovatno je...