Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, želeo bih danas da postavim pitanje koje nisam bio u prilici da postavim tokom trodnevne rasprave o setu zakona koji prate budžet za 2010. godinu i tokom rasprave o samom budžetu. Pitanje upućujem ministru rada i socijalne politike Rasimu Ljajiću i gospodinu Cvetkoviću, kao njegovom predsedniku Vlade.
Interesuje me u kom trenutku će početi da se bave problemima ljudi koji u ovoj zemlji nešto rade? Očigledno je da su oni svoju funkciju posvetili isključivo onim ljudima koji nemaju nikakav posao u Srbiji i onim ljudima koji su žrtve tranzicije u našem društvu. Veoma je važno razumeti suštinu problema koji danas mi uočavamo, a koji niko očigledno ne želi da rešava – problem ljudi koji prethodnih 10 godina nešto stvaraju u ovoj zemlji, koji to pokušavaju da urade i u ovom trenutku i kojima se niko ne bavi, zbog toga što je broj onih koji rade mnogo manji od broja onih koji ne rade i što je politički profitabilnije dodvoravati se onima koji su žrtve tranzicije, ali i svoje nespremnosti da se menjaju, nego ostvariti dijalog sa onima koji, uprkos svemu, nešto stvaraju.
Želim da vas pitam, gospodine potpredsedniče – kada ćemo dobiti priliku da u okviru zakona, za koje je Vlada delegirala svoje predstavnike, mi razgovaramo sa ovlašćenim predstavnicima za nešto tako?
Mi smo juče ovde imali raspravu o Predlogu zakona o finansijskoj podršci porodici. Na tom zakonu se vidi koliko je LDP bila u pravu kada je tražila od Vlade da uvede red, ništa više osim reda, u najširi segment javne potrošnje, a to je segment potrošnje koji je direktno povezan sa finansiranjem penzionog fonda.
Prvo su penzioneri žrtve Vladine nespremnosti i neodgovornosti da uvede red u penzioni sektor, a potom smo se juče suočili sa činjenicom da su žrtve postale i porodice u zemlji. Siguran sam da to nije u interesu penzionera, ni u interesu njihovih porodica.
Mi smo juče ovde pred sobom videli Vladu koja nam se pojavila sa Predlogom zakona koji se menja tromesečni period na jednogodišnji period osnovice koja se definiše kao osnovica za finansiranje materinskog dodatka porodilja. Rečeno je da se poslodavac, praktično, dogovara i tokom tri meseca koji se koriste kao osnovica, podiže nerealno zaradu.
Ako smo uočili tu anomaliju na nivou porodice, a ona je samo posledica nužde, kada ćemo se posvetiti očiglednim nedoslednostima i propustima u isplati penzija? Prvo su penzioneri žrtve toga, a juče smo videli ko je još žrtva – porodica, deca, majke kojima se smanjuje finansijska podrška. Isplaćuje se 25% penzija u Srbiji po osnovu invalidnine. Svi vrlo dobro znamo koliko je tu bilo zloupotreba.
Time Vlada ne želi da se bavi zato što čuva svoje biračko telo, ali zato skraćuje finansijsku podršku porodici, a navodno razmišlja o budućnosti. Za tu raspravu nam je potreban ministar Ljajić. On je bio ovlašćeni predstavnik Vlade i za Zakon o penzijama i za Zakon o finansijskoj podršci porodici.
Upućujemo pitanje njemu - kada će on početi da radi svoj posao, a njegov posao nije samo da deli računare i da bude narodna majka koja ima razumevanje za svakoga, nego je njegov posao da pošalje poruku Srbiji da je njegovo Ministarstvo spremno da poštuje i one koji rade i da istovremeno vodi računa o načinu na koji se troši teško stvoren novac, pa tako uvodi red u najšire zloupotrebe koje u ovom trenutku možemo da zamislimo, a to su zloupotrebe u okviru penzionog fonda.
To je zahtev samih penzionera. Nama su se usijale linije u poslednjih nekoliko dana od penzionera koji podržavaju ono o čemu govorimo, jer je jasno da sve ono što se činilo prethodnih godinu dana ne odgovara ni penzionerima ni čitavoj Srbiji, da ne može biti dobro jednom segmentu našeg društva na štetu preostalog dela.
Postavlja se pitanje perspektive mladih, a mi vrlo dobro znamo koliko je ona sužena.
Ovde je u subotu govorio ministar obrazovanja, uz komentar da nema gde da kaže to što je rekao u Skupštini. Kakva je Srbija zemlja u kojoj ministar obrazovanja nema prostor za svoju politiku? Izdvajamo 0,2% za nauku, želimo da imamo veći društveni proizvod da bi mogli da podmirimo socijalne obaveze države. Veći društveni proizvod je vezan za više proizvodnje, za više posla, više posla traži čvršće veze sa svetom, čvršće veze sa svetom ne mogu biti posledica ljubavi nego jasnih interesa.
Ti interesi se ovde ne mogu ostvariti, jer naša Vlada nema razumevanja za sopstvene poslodavce, kako će onda imati razumevanja za poslodavce koji dolaze iz sveta?
Ako radnici blokiraju Koridor 10 danima, više nikog ne interesuje ko je tu u pravu, država je nesposobna da zaštiti vitalne komunikacije, a ona to ne želi da radi, ne zbog toga što ne može nego zbog toga što neće da se konfrontira sa svojim biračima. Na takav način mi nigde nećemo stići.
Pitanje za ministra rada - šta čini za one koji u ovoj zemlji nešto rade?
