Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman ispred SRS na Predlog zakona o budžetu Republike Srbije.
U članu 1. stav 4. u tabeli "Ukupni rashodi, izdaci za nabavku nefinansijske i finansijske imovine", a reč je, znači, o ekonomskoj klasifikaciji 45, naime, subvenciju u poljoprivredi, iznos od 18 milijardi dinara zamenjuje se iznosom od 28 milijardi dinara.
Zašto ovo kaže? Kada je bila rasprava u načelu izneo sam činjenicu da u Srbiji ima registrovanih poljoprivrednih gazdinstava 360 hiljada. Subvencije je dobilo 80 hiljada registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Zašto govorim 80 hiljada? To su, znači, kako je formulisao ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, profesionalni seljaci.
Neprofesionalni seljaci su onih 280 hiljada neregistrovanih poljoprivrednih gazdinstava. I dalje tvrdim ako bude ostala cifra od 18 milijardi dinara, a sumnjam da će toliko dobiti Ministarstvo poljoprivrede za subvencije prema registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima i tražim ispred SRS da se taj iznos poveća na 28 milijardi dinara, da bi eventualno onih 280 hiljada registrovanih neprofesionalnih poljoprivrednika, a govorim u ime profesionalnog seljaka i neprofesionalnog seljaka, uspeli da dobiju neku crkavicu u smislu bar te prolećne setve u 2010. godini koja nas očekuje.
To je razlog zbog čega sam podneo amandman i umesto iznosa od 18 milijardi dinara za subvencije u poljoprivredi tražio da bude 28 milijardi dinara.
I dalje tvrdim da neće toliko dobiti ni Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za ona registrovana poljoprivredna gazdinstva tj. onih 80 hiljada profesionalnih seljaka.
Postavljam pitanje - da li onih neprofesionalnih 280 hiljada treba da budu stavljeni u stranu, u neku van marginu i da ne budu tretirani, i kao da oni ne proizvode hranu za građane Srbije.
Molim vas, ispred poslaničke grupe SRS, da uvažite ovaj moj amandman, da pomognete svim registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima da mogu svi da dobiju onih 12 hiljada, jadnih 12 hiljada po hektaru. Hvala.

Narodni poslanik Arpad Fremond ima reč, izvolite.
Izvinite, moraćete ponovo da se prijavite i samo jednom da pritisnete.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice pre nego što nastavim svoje izlaganje želim da vas obavestim da ću kod ovog amandmana u nastavku koristiti vreme svoje poslaničke grupe kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe manjina. Podržavam smisao amandmana g. Krstina i dozvolite mi da kao član Odbora za poljoprivredu iznesem određene sugestije, primedbe na Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu na deo koji se odnosi na agrar.
Prošle nedelje na Odboru za poljoprivredu diskutovali smo sa predstavnicima Društva agrarnih ekonomista Srbije, sa predstavnicima Instituta za ekonomiku poljoprivrede i sa predstavnicima Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije i Vojvodine. Diskusija je trajala tri sata. Na kraju diskusije zaključili smo da nijedan prisutan stručnjak nije zadovoljan predviđanim budžetom za poljoprivredu u predstojećoj 2010. godini.
Budžetom ne mogu biti zadovoljni ni predstavnici Asocijacija poljoprivrednika Vojvodine koji su tražili od predsednika Republike Srbije, od Vlade Republike Srbije, od premijera, od ministra poljoprivrede da učine sve da bi budžet namenjen poljoprivredi u 2010. godini iznosio najmanje 6% nacionalnog budžeta.
Poljoprivreda Srbije je od 2003. do 2008. godine dobijala prosečno 4,3% nacionalnog budžeta, a u 2009. godini, kao i ovim predlogom za 2010. godinu, nije predviđen iznos ni blizu ovog proseka. Budžetu se predviđa za poljoprivredu oko 3% u odnosu na nacionalni budžet, što je upola manje od onoga što su predstavnici poljoprivrednika, predstavnici struke i naravno i Odbor za poljoprivredu tražili.
Ovim predlogom budžeta država će opet pustiti na slobodno tržište naše poljoprivrednike nespremne i neosposobljene. Ako analiziramo ovogodišnji podsticaj od 12.000 dinara po hektaru možemo zaključiti da država ne finansira poljoprivrednu proizvodnju, već obratno, poljoprivredni proizvođači finansiraju državu i pune budžet Republike Srbije. Poljoprivredni proizvođač u zemljama u okruženju ostvaruje subvencije oko 35.000 dinara po hektaru i više, dok je kod nas taj iznos 12.000 dinara. Pripadamo istom tržištu i ta činjenica poljoprivrednike čini neravnopravnim u poslovanju.
Ako smo na putu integracija ka EU, onda moramo voditi računa i o našoj poljoprivredi koja je najjača privredna grana trenutno u Srbiji. Jedino poljoprivreda ostvaruje pozitivni bilans kod uvoza i izvoza. Mi poslanici Saveza vojvođanskih Mađara smatramo da je to omogućeno ogromnim naporima poljoprivrednika koji se slobodno mogu nazvati iscrpljujućim. Već u predstojećoj setvi vidi se da nema dovoljno sredstava za kupovinu repromaterijala, što će dovesti do manje proizvodnje iduće žetve u 2010. godini.
Kada je reč o raspodeli budžeta, poljoprivreda je zadnja rupa na svirali, a kada je reč o rezultatima ostvarenim u 2009. godini, onda je poljoprivreda prva violina. Ovaj uspeh je uspeh jedino naših radnih i vrednih poljoprivrednika koji ako treba pozajmljuju novac, ali zaseju proizvode, žanju do svojih krajnjih mogućnosti.
Mi poslanici SVM smo i prošle godine tražili kod budžeta i kod rebalansa budžeta veća sredstva, da se poveća iznos namenjen za poljoprivredu, samo treba izračunati koliko bi prihoda imala država kad bi duplirala budžet namenjen za subvencije, a da ne računam koliko bi poljoprivrednici više trošili, kupovali.
U 2009. godini kupljeno je dva puta manje traktora nego u 2008. godini, a nažalost, kako vidim, u 2010. godini biće još gore. Postavljam pitanje - zašto Vlada ne želi da poveća subvencije i sredstva namenjena za poljoprivredu? Državu ne interesuje poljoprivreda i šta je u pitanju. Zašto se predstavnici ministarstva i Vlade nijednom nisu sastali sa predstavnicima poljoprivrednika i stručnjacima poljoprivrede?
Nažalost, vidi se da je poljoprivreda važna samo u izbornim godina kada svakome dobro dođu glasovi iz Vojvodine, gde se poljoprivredom bavi više od 16% stanovnika. Ovih dana kada Vlada Republike Srbije razmatra novi budžet, pojedinci u Vladi smatrali su da ne treba povećati budžet namenjen poljoprivredi, jer u poljoprivredi nije kriza, što nije tačno.
Prošle godine je Ministarstvo poljoprivrede znatno umanjilo broj poljoprivredna gazdinstva i dan-danas ne znamo koliko registrovanih poljoprivrednih gazdinstava imamo u državi. Imamo više od 300 hiljada gazdinstava registrovanih, od kojih su više od pola nekomercijalna, znači, ne dobijaju subvencije, a ima i onih koji ne ispunjavaju uslove, ali su registrovana.
Po računicama stručnjaka Udruženja poljoprivrednika, ima oko 70-80 hiljada poljoprivrednih gazdinstava koja dobijaju subvencije. Nažalost, ove brojke su tajne i za nas poslanike, jer zvanično u izveštaju Ministarstva poljoprivrede za 2009. godinu nije tačno navedeno koliko je poljoprivrednih gazdinstava ostalo.
Pokušaću sad da izračunam koliko u stvari dobijaju poljoprivrednici za subvencije koji su registrovani, a za šta je to dovoljno. Ove godine 75% sredstava za subvencije su dobili poljoprivredni proizvođači i to po hektaru za tri inputa, za mineralno đubrivo, za dizel gorivo i za seme. Ukupno je bilo 12.600.000.000, znači 70% tih sredstava je 9.400.000.000. Kad to podelimo sa 12.000 dinara po hektaru dobijamo cifru od 780 hektara poljoprivrednog zemljišta. Ako to dalje delimo sa 70.000 poljoprivrednih gazdinstava, onda dobijamo 11 hektara zemlje u proseku.
Znači, naš prosečan poljoprivredni proizvođač koji dobija subvenciju ima 11 hektara zemlje. Možemo lako izračunati da ukupna subvencija za našeg prosečnog poljoprivrednika je 130.000 dinara. Od toga poljoprivredni proizvođač da bi dobio subvencije mora da plati državi 50.000 za PIO, 30.000 za zdravstvo i 11.000 dinara kao vodni doprinos.
Ako sve to uplati ostaje mu 39.000 dinara. Kad to podelimo sa 11 hektara dobijamo da jedan prosečan poljoprivredni proizvođač za jedan hektar zemlje dobije 3.545 dinara. Kad uzmemo u obzir da treba registrovati traktor, održavati poljoprivredne mašine, a da ne računam rad našeg poljoprivrednika, možemo zaključiti da mu ništa ne ostaje za pokretanje poljoprivredne proizvodnje. Samo za to su dovoljne subvencije, a šta je sa onima koji uopšte ne dobijaju subvencije, ni dinara, jer ne ispunjavaju uslove, a nažalost njih ima tri puta više.
Znamo da u EU svi koji su registrovani dobijaju subvencije, kad znamo da oni dobijaju veća sredstva, zašto ne povećamo broj poljoprivrednih gazdinstava? Kvote koje imamo i ne iskorišćavamo biće važeće i kad uđemo u EU.
Na primer, ako sad izvozimo samo četvrtinu "bejbi bifa ", znači ispod kvote smo. Što ne ispunimo, postaće važeće kad uđemo u EU. Povećati izvoz nećemo moći. Imamo za izvoz i trenutno uslove, a nažalost naša država ne ispunjava kvotu za izvoz kad su u pitanju poljoprivredni proizvodi, jednostavno ne stimulišemo naše poljoprivrednike.
Ovakvim budžetom i predlogom finansiranja poljoprivredne proizvodnje u 2010. godini nije sadržan nijedan pokazatelj konkurentnosti naše poljoprivrede u odnosu na druge zemlje. Ako tako nastavimo sa finansiranjem poljoprivrede, ulaskom u EU bićemo najsiromašnija poljoprivredna zemlja. Zadatak države je da omogući razvoj poljoprivrede kroz podsticaje naprednim proizvođačima i razvojem određenih projekata.
Jedini kriterijum prilikom stimulisanja proizvodnje treba da bude uspešnost, bez obzira da li se radi o velikom ili o malom proizvođaču. Dobar primer za to je Hrvatska koja subvencioniše i stimuliše ratare sa 300 evra po hektaru, a proizvođače svinja sa 15 evra po tovljeniku, odnosno 27 evra po krmači, kako bi na vreme pripremila svoje poljoprivrednike za ulazak u EU i tržišnu utakmicu koja ih čeka.
Mere koje će biti donete za 2010. godinu moraju biti poznate do kraja 2009. godine, kako bi poljoprivrednici mogli planirati sledeću proizvodnu godinu. Ministarstvo poljoprivrede mora da donese uredbe i pravilnike za 2010. godinu i stavi ih na sajt Ministarstva poljoprivrede u najbržem roku. Nadam se da smo nešto naučili ove godine kad su uredbe i ostali pravilnici izašli tek u aprilu.
Nažalost, poljoprivredni proizvođači nisu informisani na adekvatan način. Svaka opština gde se bave poljoprivredom mora da ima svoje poljoprivredne stanice i poljoprivredne savetodavne službe. Posebnu pažnju treba posvetiti poljoprivrednicima nacionalnih manjina koji svoje savetnike moraju da imaju i na svom maternjem jeziku u opštinama u kojima žive.
Poslanici SVM ovim sugestijama samo žele da ukažu na nedostatke ovog predloga budžeta, bez 6% agrarnog budžeta, poljoprivreda ne može da funkcioniše na tržišnoj osnovi. Mislim i stojim iza toga da će se svaki dinar uložen u poljoprivredu desetostruko vratiti, jer poljoprivreda je glavni faktor naše zemlje, naravno, glavni faktor ka izlasku iz svetske ekonomske krize.
Kao poslanik SVM želim da se ovaj problem reši dijalogom jer mislim da to poljoprivrednici zaslužuju. Smatram i dalje da je najveći problem mali budžet namenjen poljoprivredi iz koga je nemoguće pomoći poljoprivrednicima. Poslanici SVM i ubuduće će se zalagati za veći agrarni budžet.
Na kraju moram da podvučem još jednom, u ovakvoj formi, poslanici SVM ne mogu da podrže predlog budžeta za 2010. godinu.

Na član 2. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe „Napred Srbijo“. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Veroljub  Arsić želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da se gospođa ministar više ne zaklanja iza Zakona o budžetskom sistemu, barem kad su građani u pitanju i koliko ćemo mi stvarno u toku 2010. godine da zadužimo i njih i državu Srbiju. To se najbolje vidi baš iz člana 2. na koji je podnet amandman.
Obrazloženje zašto je amandman odbijen, stvarno je smešno i čitati, iako je obrazloženje pisala Vlada, izuzetno neozbiljno, a to bi otprilike koliko treba da se zadužimo, prosto rečeno, bilo ovako. Kaže – obezbediće se iz kredita iznos od 78 milijardi 850 miliona dinara, kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti iznos od 294 milijarde dinara. Tu se pokriva neki dug od 292 milijarde 336 miliona 362 hiljade i tamo neki dinar.
Zahvaljujući Zakonu o budžetskom sistemu, u ovoj skupštini Srbije, kao narodni poslanik, imao sam prilike da vidim dva ista budžeta, jedan je bio u suficitu, a drugi je bio u deficitu, znači, potpuno isti, samo način prikazivanja prihodne strane budžeta je odredio hoće li biti u deficitu ili u suficitu. Kaže se da je ovo deficit u iznosu od 107 milijardi dinara. Gospođo ministar, hajde da ovih 292 milijarde vratimo iz realnih prihoda u budžet, a realni su carine, porezi, akcize, a onda da se zadužimo onoliko koliko ste vi ovde tražili.
Koliki će da bude suficit? Koliki će da bude deficit? Biće 373 milijarde. Toliko vi planirate kredita da uzmete u 2010. godini. To što ćete da vratite stare kredite u iznosu od 292 milijarde vas ne opravdava, tolika su zaduženja. Možete da odmahujete glavom. Kažem, vratite ovih 292 milijarde iz realnih prihoda, pa da vidimo koliki će da bude budžetski deficit.
Ovako nešto što naša Vlada, da bi pokrila svoju neefikasnost i stanje u privredi radi, još više se oslikava na sledećem primeru. Kroz emitovanje hartija od vrednosti i kroz kredite toliko je novca isisano iz domaćeg bankarskog sektora, da imate jednu posledicu da su krediti za preduzeća i preduzetnike u toku 2009. godine skočili za oko 35 do 40%, i to indeksirani u evrima.
Hvalite se podsticajnim kreditima koje ste emitovali u toku 2009. godine. Gospođo ministre, da vam otkrijem nešto što možda znate, ali ne želite o tome da pričate, zašto ne kažete kako se vraćaju ti krediti? Znači, privredno društvo ili preduzetnik podnose zahtev banci, banka odobrava kredit i preuzima sredstva iz fonda. Onda kredit uplaćuje, da li pravnom licu ili preduzetniku, indeksirano u evrima, po prodajnoj ceni evra od strane banke, a isti taj kredit koji finansira država kada vraća ratu, otplaćuje po kupovnom kursu banke koja je obezbedila kredit.
Postaviću pitanje – čekajte, ljudi, odakle vama pravo? To nisu vaša sredstva. Bankari odgovaraju – to je naša marža, a imaju svoju maržu, 1% obrade kredita. To mu je marža, šta hoće više?
Gospođo ministre, šta ste vi uradili da sprečite banke da se tako ponašaju, pogotovo što to nisu njihova sredstva? Do dana današnjeg ništa. Jedini kurs koji može da bude u primeni, kada su u pitanju subvencionisani krediti koje država emituje preko banaka, jeste srednji kurs NBS, ni prodajni, ni kupovni, banaka koje posreduju između države i korisnika kredita.
Da stvar bude još gora, ako se pogleda budžet i kaže se da mora ovako crno da nam bude i da moramo da se zadužimo 373 milijarde u toku 2010. godine, u članu 1. se kaže da 45 milijardi i 500 miliona treba da se isplate dugovi Londonskom klubu, to ne može da se promeni. Stara devizna štednja građana, to takođe ne može da se promeni.
Pazite sledeću stavku – i dugoročne obveznice duga Republike Srbije prema NBS. Gospođo ministre, ne pokrismo li mi nekoliko desetina milijardi dinara gubitka NBS u 2007. godini? Sa kojim pravom, pošto smo iz budžeta pokrili taj njihov dug, oni sada od nas potražuju za dugoročne obveznice? Klasično prebijanje, mi vama otplatili dug i nemate više ništa za obveznice. Da li možda da se nastavlja špekulativni posao guvernera NBS, gospodina Jelašića, jer vodi se velika polemika zašto je došlo do skoka evra na tržištu?
Dovoljno je pogledati sajt NBS i pogledati stanje deviznih rezervi. Ono je navodno veće za nekih 300 i nešto miliona dinara.
Kada pogledamo strukturu deviznih rezervi, vidi se da 145 miliona evra pripada bankama koje su morale taj novac da prebace radi obavezne devizne rezerve NBS. Naravno, kada se neko hvali kako ima velike devizne rezerve, a istovremeno na tržištu baš on je taj koji pravi debalans i remeti odnos dinara i deviza, pojavljuje se kao posledica da banke žele iz tržišta da izvuku tih 145 miliona evra i dolazi do skoka.
Taj skok neće da plati ni guverner, neće da plate ni banke, platiće građani, platiće privreda, jer su i građani i privreda zaduženi i prezaduženi u kreditima koji su indeksirani u evrima, po kamatama od 15% pa naviše. Gospođo ministre, voleo bih da vi uzmete jedan takav kredit, pa sa vašom platom, koja i nije mala, pokušate da ga otplatite, da vidim kako će to da izgleda.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Lidija Dimitrijević želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu predstavlja najznačajniji dokument ekonomske politike, podnet je ovaj amandman na član 2. Način na koji je napisan stav 2. u drugom članu predstavlja veliku neozbiljnost vlasti.
Ovo što je napisano znači da uopšte nije bitno šta će biti sa preostalim preduzećima koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom. Trideset prvi decembar 2008. bio je krajnji rok za objavu prvih poziva Agenciji za privatizaciju u skladu sa Zakonom o privatizaciji. Do isteka ovog roka, objavila je prodaju svih neprivatizovanih preduzeća. Tada ih je bilo biše od 600. Bile su zakazane aukcije za 552 firme, ali je procena ekonomskih stručnjaka bila da će većina od polovine tih firmi morati da ode u likvidaciju ili stečaj, jer su više puta neuspešno nuđene na prodaju, a u nekim preduzećima proces privatizacije nije ni bio započet.
U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja optimistički su ocenili na kraju prošle godine da je realno da status svih preduzeća sa društvenim kapitalom budu rešeni do sredine ove 2009. godine.
Na kraju smo godine a do rešavanja ovog velikog problema naravno nije došlo. Ostalo je više od 450 neprivatizovanih preduzeća. Prema podacima iz novembra ove godine, novog vlasnika od početka godine dobilo je 68 preduzeća. S druge strane, samo u ovoj godini, poništene su 72 sklopljene prodaje, dok je od početka privatizacije raskinuto ukupno 457 kupoprodajnih ugovora.
Imali smo prilike u prepodnevnom delu sednice da od koleginice Marine Raguš čujemo deo izveštaja o finansijskoj reviziji završnog računa budžeta za 2008. godinu, koja se odnosi na pozajmice iz budžeta i to iz sredstava privatizacije i da ta sredstva nisu vraćena budžet. Ne bih da opet sve to čitamo, ona je detaljno to pročitala i mislim da su građani Srbije čuli na koji način je trošen novac koji je trebalo plasirati u oživljavanje privrede i otvaranje novih radnih mesta.
Prema podacima Saveza samostalnih sindikata Srbije, u periodu od 2001. do 2008. više od 400.000 radnika u nepoštenom procesu privatizacije je ostalo bez posla.
Samo u preduzećima koja su krajem prošle 2008. godine čekala na privatizaciju fiktivno je bilo zaposleno oko 50.000 radnika i njihova je sudbina nažalost neizvesna.
Moram da napomenem da u vreme kada je privatizovana Hemijska industrija Zdravlje iz Leskovca, predstavnici vlasti su tu privatizaciju okarakterisali kao uspešnu, a samo da se podsetimo, Zdravlje je prodato za 3,5 miliona evra. To ne da je prodato u bescenje, nego je nešto što nije čak ni jednako poklonu, nešto više od poklona.
Što se tiče radnika, nedavno je još 219 njih proglašeno tehnološkim viškom, pa je spisak onih koji su morali da odu iz Zdravlja dostigao broj od 1300. To je još 1300 porodica od kojih mnoge ostaju bez jedinog izvora primanja. I sve ostale privatizacije slične su jedna drugoj i sudbina radnika takođe su slične, bez obzira u kom kraju Srbije se radi.
Od početka privatizacije u pirotskoj opštini privatizovano je 18 preduzeća, a u svakom trećem je raskinut kupoprodajni ugovor. Mnogi radnici propalih firmi našli su se na ulici bez posla i plate, a otpremnine na ime socijalnih programa nisu uložena u pokretanje proizvodnje. Nisu uložena u neko novo radno mesto, već su ta sredstva otišla u ličnu potrošnju, iako se, recimo po tom osnovu u Pirot slilo više od milijardu dinara. Novac je potrošen, a do novog posla je teško doći.
U momentu privatizacije, u time preduzećima je bilo zaposleno više od 3000 radnike, a sada ih je ostalo negde oko 1800. Raskinuto je oko pet kupoprodajnih ugovora, u autotransportnom preduzeću, "Budućnost", mlekari, grafici i opremi u kojima je radilo oko 500 radnika. Ugovori se uglavnom raskidaju posle čestih kontrola, kada je imovina preduzeća već opljačkana ili kada je već sve dato pod hipoteku.
Rezultati privatizacije u Loznici i Trsteniku jednake su socijalnoj katastrofi. Ova dva grada su u potpunosti zavisila od velikih industrija - Prve petoletke i Viskoze. Ostala preduzeća u ovim gradovima nekada su zavisila od ove dve fabrike. Od 13 pogona lozničke Viskoze, samo su tri privatizovana, dok su otali otišli u stečaj.
Nakon tri neuspešna pokušaja prodaje u Trsteničkoj Prvoj petoletki, čekaju prodaju po delovima. U Prvoj petoletki je nedavno napravljen još jedan spisak tehnoloških viškova, na tom spisku je 661 radnik. Međutim, iz Agencije za privatizaciju stižu najave da bi taj spisak trebalo proširiti na 900 radnika. Kada i oni budu napustili kompaniju, u proizvodnim pogonima ostaće još oko 4000 zaposlenih.
Prema podacima većih samostalnih sindikata u Loznici, na području srednjeg Podrinja koje pored Loznice obuhvata Mali Zvornik, Ljuboviju i Krupanj, pre procesa privatizacije radilo je 71 društveno preduzeće sa 18.150 zaposlenih, od kojih je u međuvremenu više od 15.000 ostalo bez posla. Privatizovano je 31 društveno preduzeće sa 3.000 zaposlenih, a na privatizaciju čeka još sedam, koja zapošljavaju 903 radnika, dok su u stečaj otišla 32 preduzeća sa 3.651 radnikom.
Ovo je sada sagledano više sa sociološkog aspekta, ali kada se sagledaju cene po kojima je prodavan kapital društvenih preduzeća, šta se može reći sem - zločin nad privredom i to, zločin bez kazne, a uz blagoslov države.
Ovaj amandman nije prihvaćen. Za to je dato obrazloženje sledeće - amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman na isti član i stav koji je podneo narodni poslanik dr Nenad Popović. Očigledno da se nije shvatila namera amandmana koji sam u ime SRS podnela. U redu je da dođe do smanjenja državnih hartija od vrednosti, kako je svojim amandmanom predložio dr Popović. Suština ovog amandmana ogleda se u tome, da vlast mora da prihvati odgovornost da se započeti proces privatizacije završi, da mnoga preduzeća ne bi otišla u stečaj ili bila likvidirana.
Gospođo predsedniče, molim vas da vreme od dva minuta koje sam potrošila računate kao vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović.
Vlada i Odbor za finansije prihvatili su amandman. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Popović želi reč. Izvolite.

Zahvaljujem se na prihvatanju ovog amandmana.

 Na član 3. amandman je podneo poslanik Zoran Antić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Antiću, izvolite.