Reč ima gospodin Ostojić Zoran.

Gospodine Novakoviću, dostojanstveno, neću pomenuti gospodina Popovića da mu ne bi dao priliku za repliku, ali znate šta, gospodine Novakoviću, 104. član …

Da vas posavetujem, bolje se javite lepo za reč i manite se člana 104. …

Upravo vam skrećem pažnju, mogu da ga povežem i sa članom 27. Licemerje je možda, kako da kažem, omiljena disciplina u Srbiji, ali licemerje mora da ima neku granicu. Kad se pređe granica, onda je to već narušavanje dostojanstva.
Znači, reći kao poslanik partije koja je četiri godine vladala ovom zemljom da ne treba da budu akcize na kafu i da su mnogo velike akcize na gorivo, a ne reći građanima, ovo pričam zbog građana, da dok si bio na vlasti nisi smanjivao akcize nego si ih povećavao. Koliko me sećanje služi, bar tri ili četiri puta je ta Vlada Vojislava Koštunice povećavala akcize. Sada kad smo u opoziciji, sada ajde da smanjujemo akcize. To ja zovem licemerje.
S druge strane, prebacivati LDP da ima blagonaklon stav prema ovom budžetu je zaista takođe vređanje dostojanstva i Skupštine i građana, jer niko nije kritikovao ovaj budžet, gospođo Dragutinović, kao mi. On nije razvojni, nije stabilizacioni. Predsednik vaše Vlade, Boris Tadić, reče da je socijalni, tu se mi možemo i složiti, to znači da su penzije socijalna kategorija i tu se slažemo.
Prema tome, ne može se biti opozicija, ali kada treba da narušimo interese Srbije i da štitimo interese druge države, onda glasati za nešto što je predložila Vlada a to je, recimo, poklon NIS, onda doći ovde i reći - mnogo su velike akcize, a bio si na vlasti i nisi ih smanjivao, pa onda reći kako se Slovenija bori da sklopi ugovor.
Bore se svi, pa i LDP nije ništa imao protiv gasovoda, ali Slovenija ne poklanja svoju naftnu industriju Rusima da bi sklopila sporazum. To je suština. Vezani posao. Ekseri i šećer. To je uvek bilo ružno i pokvareno.

Reč će dobiti gospodin Nenad Popović i time, molim vas, završavamo ovaj krug replika.

Replika, gospodine predsedavajući. Hvala.
Zbog građana Republike Srbije i zbog spominjanja prethodne Vlade, kojom je predsedavao premijer Koštunica, moram da kažem da su godine u kojima je Vlada bila na čijem čelu je bio premijer Koštunica svake godine donosila Srbiji od tri do šest milijardi dolara direktnih stranih investicija, da smo imali rast bruto domaćih proizvoda od četiri do sedam, čak i osam procenata godišnje, da je to period najboljih godina u poslednjih dvadeset godina u Srbiji.
Time želim samo da kažem da danas imamo jednu kritičnu situaciju što se tiče ekonomije u državi i mislim da je mnogo konstruktivnije za sve da se zaista bavimo onim što imamo danas, bavimo problemima građana Republike Srbije i mi smo ponosni na te godine kada je premijer bio Koštunica, a pogotovo na ove ugovore koji su potpisani tada. Pravi rezultati će biti vidljivi kasnije i još jednom ponavljam, izuzetno mi je drago da je za ovaj sporazum koji stalno spominjete glasao najveći deo poslanika u ovoj skupštini.
Takođe, želim da kažem, samo da dodam, vreme će pokazati da sledećih pet do sedam godina na tržištu naftne industrije u svetu imaćemo negde oko tri do četiri, možda maksimum pet kompanija i sve će da budu proizvođači nafte. Smanjiće se broj trgovačkih kompanija ili će te velike trgovačke zapadne kompanije morati da uđu u direktnu proizvodnju u nekim zemljama.
Taj primer vidimo sada u Mađarskoj, taj primer vidimo u Austriji, gde su vodeće ruske kompanije već ušle u kapital vodećih mađarskih i austrijskih, a indirektno preko njih i u kapital zagrebačke INE. Tako da put kojim je krenula Srbija u energetskom smislu obezbeđuje dugoročnu energetsku bezbednost i ekonomsku sigurnost za građane.

Očigledno da me poslanici nisu poslušali, a reč ima gospodin Čedomir Jovanović. Pretpostavljam da je replika. Izvolite.

Zaista se izvinjavam, trudiću se da na ovome ostane, da više ne produbljujemo ovu diskusiju, ali nije ovo takmičenje - prvaci u znanju, prvaci u drugarstvu, pa sad mi ovde širimo lični ponos.
Ako govorimo o ekonomskoj politici ne možemo živeti od danas do sutra, pa sad da ne pričamo šta je bilo juče, nego evo nas pred 2010. godini, tek smo rođeni, pa da vidimo kako ćemo ući u nju. Ako su vam te strane investicije, oni su mnogo više bile posledica uopšte klime u kojoj su oni živeli, nego u aktivnosti prethodne dve vlade.
Mi žestoko kritikujemo ovu postojeću, ali kad god se Koštunica bavio ovim poslom, mi smo loše prolazili. Platili smo Telekom Republike Srpske 200 miliona više od druge ponude. Sad pominjete Austriju, Sloveniju, Inu, pa nijedna zemlja na svetu nije sklopila ugovor kakav smo sklopili mi, nijedna. Koja je zemlja dozvolila većinsko vlasništvo ruskoj strani? Ni jedna. Ovo nije rasprava o poziciji Rusije, nego o onome što radi Srbija.
Znači, ne možemo mi da raspravljamo o budžetu za 2010. godinu, a da ignorišemo činjenicu da nisu reformisane penzije, da nije razvijen institucionalni život na takav način da se ovde garantuje poštovanje zakona, da nije reformisano pravosuđe, da ovde nemamo dovršenu tranziciju, nego smo na pola puta.
Vi ste sami bili vlast u ovoj zemlji od 2004. do 2008, do polovine 2008. godine. Hoćete da vam kažem kako izgleda završni račun za 2008. godinu? Pola te godine ste bili vlast. Kako ste vodili javne finansije? Do jula 2007. godine nismo imali budžet. Osam meseci budžet nismo imali. To što vi nazivate stranim investicijama, pa tu je najmanje bilo grinfild investicija. Najmanje je stranaca došlo i uložilo novac u ovu zemlju.
Rasprodavali ste imovinu. Prodali ste Mobtel za milijardu i po, to je završilo po selima, 700 miliona ste potrošili u Republici Srpskoj. Niste napravili taj Ilićev autoput, potpisali ste koncesiju sa Alpinom na štetu ove zemlje.
Hajde jedan projekat koji je urađen tako da možemo danas da kažemo - svaka čast. Godine 1996. su socijalisti sklapali jedan sporazum sa Ruskom Federacijom, 50-50, nijedan elemenat tog sporazuma ruska strana nije ispoštovala. To je bila opomena.
Nije ovo prilika da raspravljamo o Rusiji, ovo je tema da ovde danas razgovaramo od našoj sposobnosti, da nešto naučimo na greškama i našoj spremnosti da se menjamo. Promenite se i budite partneri i to niko nema prava da nas iz toga isključi, ali sada ovde izaći pred ovu razorenu zemlju i reći ljudima – znate šta, stvarno nafta vam je skupa zbog neke Diane Dragutinović i Mirka Cvetkovića.
Sa Mirkom Cvetkovićem ćemo da pričamo o informatici, a možemo i da razgovaramo o njegovim vlasničkim pravima u autorskoj agenciji, ali da na takav nizak nivo svedemo ovu raspravu, to je za nas neprihvatljivo. Gorivo u ovoj zemlji je skupo zbog toga što je ruskoj strani dopušten apsolutni monopol.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Reč ima gospodin Krasić.

Gospodine Novakoviću, ja ću da se potrudim da budem i suviše precizan, ali neću moći u onih planiranih dva minuta da završim, pa računajte ostatak vremena na račun poslaničke grupe. Mislim da će biti korisno to prekoračenje i zbog poslanika SRS i zbog javnosti, jer želimo na početku da raščistimo neke stvari kako se ne bi u daljem toku rasprave o amandmanima stvarala neka zabuna. Pre svega, činjenična zabuna.
Moram javnost da podsetim da svojevrsni monopol naftne industrije je potvrđen, ne mogu da kažem da je nastao, nego da je potvrđen već u prvoj polovini 2001. godine jednom uredbom, kada su došli oni koji su nas kritikovali, gospodine Mrkonjiću, da smo vladali uredbama, e oni su počeli uredbama da vladaju.
Vi se verovatno sećate jer sam ja pisao zajednički predlog za ocenu ustavnosti te uredbe o proizvodnji i prometu nafte.
Meni je izuzetno drago, gospodine Novakoviću, a vi ste mi svedok, da od 2001. godine samo SRS uporno je podnosila amandmane i osporavala sve predloge zakona koji su se ticali poreza, akciza, tako da mi je izuzetno drago kada neko ko je nekada bio na vlasti danas kaže da je akciza preterano velika, a mi smo to pričali, ali niko nas nije hteo poslušati. Naravno, neko može da izvuče zaključak - lako je vama, vi ste od 2001. godine bili uvek opozicija, protiv svega ste bili itd, ali eto, vidite, desilo se da oni koji su nam tada prigovarali, koji su osporavali te naše političke stavove, sada jednostavno, možda i nesvesno, dolaze upravo na one naše pozicije.
Sada bih hteo javnost da obavestim šta to SRS misli o ovom predlogu zakona o budžetu. Slažem se, gospodine Novakoviću, da to malo odudara od ovog mog amandmana, ali neće biti zgoreg da se čuje nešto kao uvod.
Građani bi morali da shvate jednu stvar, da domaćin kaže - koliko ima, toliko može da potroši. Ako bi hteo malo više da potroši od onoga što ima, on bi morao da se zaduži, a kada se zaduži, znate, onda dolaze oni nemaju dušu, a to su bankari, pa po osnovu toga što su dali neki papir koji verovatno predstavlja kreirani novac, putem kamate i na drugi način vade dušu i zato domaćin izbegava kredit. Ali, kada država, kao institucija, kao asocijacija građana na nekom prostoru, da bi organizovala normalan život na svojoj teritoriji, mora da ima svoje organe i kada treba od svakog građanina da uzme srazmerni doprinos da se finansiraju ti organi, pre svega te službe, ljudi koji treba da rade na primeni propisa, onda država mora da vodi računa. Kako da vodi računa? Ne sme mnogo da uzme. Zato mora da dimenzionira svoju administraciju, da bi smanjila taj deo budžeta, kao klasičan trošak.
Međutim, država, ako je propisala obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, gospođo Dragutinović, pa je tim zakonom naredila i poslodavcima da plaćaju na teret troškova poslovanja i na teret ličnih primanja obavezne doprinose, onda je ona obavezna da obezbedi sredstva u budžetu, kako bi sanirala sav manjak sredstava, da bi se uredno ispunjavale obaveze iz penzijskog i invalidskog osiguranja, po pojedinačnim rešenjima koje je dobio svaki korisnik prava.
Tu već, gospođo Dragutinović, možete da vidite koji je limit vama propisan Ustavom i zakonom, kada kažem vama, ne mislim lično na vas, nego na kompletnu vlast, da kada razgovarate sa ovima iz inostranstva prvo kažete - molim vas, ovo su obaveze, to su te prestacije države.
Ima i drugih obaveza koje se takođe namiruju iz budžeta, kompletna socijalna zaštita, klasična socijalna zaštita, materijalno obezbeđenje, pa onda šire, društvena briga o deci, pa posebni vidovi boračke i invalidske zaštite, pa posebni vidovi materijalnih naknada za invalidnu decu itd.
Tu nema pardona. Tu nema šta da se razgovara. Postoji zakon, materijalni propis, pravo građanina izraženo u novčanom obliku, zna se koliko iznosi na mesečnom nivou, zna se na dvanaestomesečnom, ako se usklađuje u toku godine, zna se sve i tu nema licitacije, tu se surovo zakon primenjuje.
Sada da uđemo u neku temu koju ste nekoliko dana svi zloupotrebljavali, te da li je budžet socijalni, te da li je razvojni, te da li je razorni. Budžet je budžet, definisan, materijalna osnova, prikaz svega onoga što država treba da ispuni i što ima svoj novčani izraz. On je mnogo više socijalni onog trenutka kada privreda ne radi i kada tajkuni i ovi nazoviposlodavci, što ne znaju ni uplatnicu da popune, otpuste radnike, onda država mora da brine o tim radnicima koji su otpušteni.
Ali, država ima mehanizam u čitavom setu propisa zaštite na radu i radnih odnosa, kako da zaštiti pravo radnika i da se obezbedi što veća zaposlenost, jer onda se smanjuju socijalna davanja iz budžeta. Kako ste krenuli moguće je za nekoliko meseci da ova menza u Narodnoj skupštini preraste u narodnu kuhinju.
Smejte se, ali, jednostavno, to je prosto manija jedna. Sada glavnu socijalnu politiku vode naše televizije, skupljaju krompir, skupljaju ovo, ljudi pokazuju svoju humanost, ali država je ne pokazuje, a država je dužna da pokaže, ne humanost, nego da ispuni zakonsku obavezu.
Šta treba iz budžeta da ide u razvoj, to što vi pričate neki razvoj? U svakom slučaju, sve ono što predstavlja infrastrukturu, na prvom mestu. Znate, ova vlast od 2001. godine se dijabolično ponaša.
Gospođo Dragutinović, mi na dnevnom redu imamo set propisa, gde se država zadužuje i država preuzima obavezu da smanji svoje učešće u bankama sa 18% na 10%. Juče ste na televiziji videli da postoji neka banka Hipo Alpe Adrija, ona je sto posto u vlasništvu austrijske države. Hoćete li da ih isterate napolje? Kako oni mogu da posluju sa 100% vlasništva strane države?
Tamo je 51%, Ostojiću. Između 100% i 51% postoji razlika, ona se ogleda u 49%. Znate, koji to aršini važe u EU? Znači, EU dozvoljava austrijskoj državi da otkupi 100% akcija svoje banke i ta ista EU traži od gospođe Dragutinović ili Jelašića da se sa 18% akcija i kapitala države u bankama to smanji na 10%, a u perspektivi da sve to iščezne, da država nema nikakvog upliva u bankama? Pošto je platni promet u bankama, kompletno su sve finansije u bankama.
Meni nije baš mnogo drago što sada čujem da postoji neki rivalitet i svojevrsna svađa između Vlade i guvernera Narodne banke, privredne komore i Narodne banke, oko kursa itd. Uopšte ne želim da ulazim u taj duel, niti da vas mirim, ali mi godinama pričamo o nečemu što se dešava nenormalno, a sve zbog tih reči koje vi sada pričate. Vi ste nas kritikovali. Kako da vam verujemo? Gde je ta crta?
Da vas podsetim, prošle godine, u decembru mesecu, u onoj zgradi isto sam podneo amandman kojim sam tražio da se smanje ti materijalni troškovi. Znate li šta ste mi napisali u odgovoru na amandman? Odbija se. Zašto? Ako bi se usvojio taj amandman, ne bi mogle osnovne funkcije da se izvrše na nekom tamo razdelu, u pogledu naplate materijalnih dobara i plaćanja usluga, a one su neophodne da bi funkcionisao državni organ, a ja računam da su nešto pogrešili.
Onda napišem amandman na onaj razdeo gde je Narodna skupština, da se smanje dnevnice, troškovi putovanja, pa izađem za govornicu da objasnim zašto sad toliko i toliko miliona treba da se smanji, da se prepolovi skoro. Predsednik Narodne skupštine Slavica Đukić je bila iza mene, pa moli - nemojte, to je već smanjeno, od toga ne može manje, to ugrožava funkcionisanje Narodne skupštine.
Nije prošlo tri meseca, otišli ste na rebalans. Obe stavke ste usvojili, prepolovili troškove putovanja i dnevnice za Narodnu skupštinu i na tom razdelu troškove usluga itd. Da li je tako, gospodine Odaloviću? Sećate se? Sada vam pričamo nešto, opet nećete da čujete. Samo postavljam dan kada ćete to sami da priznate. Ne patim od toga što vi sa zakašnjenjem priznajete, nego pate građani. Zašto? Pa, politika ima cilj da reši siromaštvo i da obezbedi mir. Zna se ljudi šta je prioritet.
Ovim amandmanom jeste član 1. zbirni prikaz po vrstama rashoda sa 40 i nešto milijardi, tražio sam da se smanji za 20 milijardi. Pravno-tehnički možda i nije dobar amandman, slažem se s vama, ali je signal bio vama šta treba da uradite. Zašto?
Revizorska institucija je gotovo kod svakog ministarstva gde je vršila kontrolu, a samo je 27% izvršila kontrolu, gotovo da je kod svakog našla upravo na toj ekonomskoj klasifikaciji - nabavka robe i usluga i uputila da se radi o nečemu što je ili nenamensko ili nije dobro, ima i gde nije knjiženo, to moram da kažem, ali poprilično nenamenski. Ima još jedan deo budžeta gde se navodno javljaju neki programi. Znate, puna su vam usta decentralizacije, deetatizacije, regionalizacije itd. Za devet godina Ministarstvo zdravlja je toliko dobilo novih nadležnosti preuzetih od Zavoda za zdravstveno osiguranje, što je nepojmljivo, a neka ministarstva, pre svega mislim na ministarstvo, gospodine Mrkonjiću, gde su saobraćaj i veze, pojavila su se neka regulatorna tela i ministarstvo oslabilo sa tom funkcijom.
Koliko imate pozicija te analitičke i druge studije? Za potrebe ministarstva rade instituti. Onda se postavlja pitanje – da li nam trebaju ti zaposleni u ministarstvu, ako tim poslovima treba da se bave instituti? Videli ste onaj izveštaj revizora, koliko imate onih pozicija, te u ovom institutu, te za ovaj projekat, te za onaj projekat. Za neke stvari možda i postoji razumevanje, ali za neke uopšte ne može da se nađe razumevanje.
Gospođo Dragutinović, samo da vas podsetim, 29. maja ove godine usvojen je programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora. Neću da pričam, svi znate koji su prethodni uslovi bili koji su morali da se ispune da bi se povuklo nešto para. Jedan od tih uslova bila je i prodaja DDOR-a. Kada ste prodali DDOR, ispunili ste uslove i mogli ste da uzmete maja zajam, sada ću da vam kažem, od 35 miliona evra. Rečeno je i koja je namena tog zajma.
Sada na sednici dnevnog reda imamo drugi zajam, programski zajam za razvoj, evo, uzeću ovaj, javnih finansija, pošto to ima dosta veze. Šta ste morali da ispunite kao uslov? Koje ste sve morali zakone da donesete, znate. Onda, za šta će da bude iskorišćeno? Samo za administraciju. Koliko – 70 milijardi i 100 miliona evra. Uzeću drugi programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora, takođe je sada na dnevnom redu. Šta ste sve uradili da bi dobili taj zajam?
Pogledajte Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Srbija je završila prodaju akcija društvenog preduzeća i iz privatizacionog registra.
Dalje, usvajanje Predloga zakona o zaštiti konkurencije, započeo proces dijagnostičke procene bankarskog sektora, usvojen okvir likvidnosti za bankarski sektor. Vremenski rok za spajanje banke u većinskom vlasništvu dostavi Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Šta se uzima? Velika količina evra pod manje ili više povoljnim uslovima, da bi se formirala finansijska infrastruktura koja bi garantovala primenu zakona o budžetskom sistemu. Izveštaj revizora je uslov da bi se ovo dobilo, na 27% kontrolisanog, katastrofa pronađeno.
Kako uzimate tolike milione? Ne idu u puteve, ne idu u socijalu, idu u administraciju. Idu u naučne projekte, navodno, prepisivačke projekte na osposobljavanje, zapošljavanje novih ljudi, a ovamo, istovremeno, vodi se akcija da se otpuste iz republičke i iz lokalne administracije.
Ovo što je kao zaduženje planirano budžetom za 2009. godinu, jeste navedeno u članu 3, podiže se tek u decembru 2009. godine, zamislite. Realizacija će ići tek kasnije, ali ide se sa novim, planiraju se nova zaduženja u 2010. godini. Gde je privreda? Gde je taj postulat socijalne politike, ako čovek radi i nije socijalan slučaj? Kod nas je - kada čovek radi, postaje socijalni slučaj.
Gde je strateški dogovor države, poslodavaca, sindikata, makar samo oko jedne stvari, dogovor oko najniže cene rada i da ona obaveže i državu, i poslodavce i sindikat, da ne prave improvizacije, da svako snosi odgovornost ako ne poštuje to, pa onda može da se planira i monetarna i sve druge politike?
Ne, ovde je prosto manija – daj da se zadužimo, da napravimo logistiku i infrastrukturu državne uprave koja odgovara logistici infrastrukture u Briselu a oni, gospođo Dragutinović, u Briselu pripremaju se zaposleni za koji dan da štrajkuju. Gde nas to vodite? Kako to pobeđujete?
Vi godinama sejete ta lepa očekivanja, ali vidite neminovno se podvuče crta i onda počinjete da pričate kao radikali. Prosto sam zapanjen kada vas čujem nekad sa vašim ocenama. Manje bi bolelo građane Srbije da ste ovo sve prihvatili što sad pričate, da ste prihvatili pre tri, četiri, pet ili sedam godina, ali tada niste mogli da čujete to. Doduše, ni sada poneki put neki građani ne čuju šta pričamo. Žele da veruju da će biti bolje. I ja želim da verujem da će biti bolje. Zato se i bavim politikom.
Ako ne počnemo da gledamo „u se i u svoje kljuse“, da vidimo naše potencijale, kako da pokrenemo naše potencijale, našim sredstvima, našim rezervama, našim odricanjem, ali da se zna sistem vrednosti, da se zna cilj. Ovde je cilj kako da dođemo do para iz inostranstva, kako da se zadužimo i onda kreće priča – euribor, libor, procenti, grejs period na toliko godina, na ovoliko godina itd. To se ne jede.
Izvinjavam se što sam potrošio malo više vremena, ali nadam se da sam napravio dobru osnovu za ove naše mlade poslanike koje želimo da promovišemo, kao nastavljače ideologije SRS-a, da se ne vraćaju na ono na šta smo na vreme upozoravali, kao što je i Vojislav Šešelj još 90-ih godina na vreme upozoravao šta će da se desi, pa ste sad upravo videli da se to tako i dešava.
Nadam se da će u nastavku rasprave po ovim razdelima, po ekonomskim klasifikacijama da dokažu ne samo opravdanost ovih amandmana, nego i našu brigu za građane Republike Srbije i za sudbinu Republike Srbije. Hvala vam.