Na član 12. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Jovan Palalić i narodni poslanik Nenad Popović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Popović. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospođo ministre, imamo član 12. Predloga zakona o budžetu, koji definiše maksimalan iznos transfernih sredstava lokalnim samoupravama, koji nije u saglasnosti za rešenjima iz posebnog zakona, koji regulišu oblast finansiranja lokalnih samouprava.
Dakle, bez obzira što na osnovu zakona lokalne samouprave imaju pravo na sredstva, ova vlada odlučuje na njima da štedi. Smatramo da će umanjene transfera lokalnim samoupravama, kao što je to bio slučaj i ove godine, ugroziti njihovo funkcionisanje, a posebno njihovu investicionu aktivnost koja je, u uslovima ekonomske krize, vrlo važna.
Lokalnim političarima treba dati obavezu da minimum 20% od budžeta ulože u investicije. Time bi pomogli nekim malim i srednjim kompanijama na lokalu, koje nemaju drugi način da dobiju projekte finansirane od strane države, jer nisu dovoljno konkurentne na republičkom nivou, pa im jedino ostaje da to rade na lokalu.
Molimo vas da još jednom razmislite o ovim rešenjima i efektima koje će limitiranje transfera lokalnim samoupravama da proizvede na lokalnu privredu.

Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić, koji želi reč.

Član 12. stav 1. menja se i glasi, da ne čitam, da ne gubim vreme. Uglavnom, u obrazloženju koje sam dao u vezi ovog člana stoji da su jedinice lokalne samouprave u toku 2009. godine dobili iz budžeta Republike Srbije mala sredstva. Na osnovu transfera i zbog umanjenih izvornih prihoda mnoge od njih stvorile su velike dugove koje neće izmiriti.

Obaveze državnih organa Republike Srbije jesu da pomognu lokalne samouprave u cilju stvaranja preduslova za normalno funkcionisanje i namirenje svih obaveza koje su u nadležnosti lokalne samouprave.

Malopre sam govorio o tim problemima koji su nastali smanjenjem ovih transfernih sredstava. U budžetu se planiraju mnoge pozicije i prave planovi za investicije, kada se rade i budžeti za lokalnu samoupravu. Uz kvalitetne projekte, onda na kraju dobijemo to smanjenje i ti investitori, da prosto kažem, povlače ručnu kočnicu, zapitaju se da li su te opštine ozbiljne, da li mogu sa njima da ulaze u bilo kakve aranžmane.

Da napomenem da su i opštine svoja zaduženja napravile svojim kreditnim sredstvima, sami se zadužujući da bi privukli investitore.

Uglavnom se radi o pripremi infrastrukture za dovođenje stranih i domaćih investitora. Došli smo sada u situaciju da su te investicije zaustavljene i da ti investitori, ponavljam i strani i domaći, tuže sada opštinu, jer opština nije izmirila svoje obaveze ili predugovora ili konačnih ugovora. Oni potražuju svoje izgubljeno vreme, potražuju svoja izgubljena sredstva, jer opština nije ispunila svoje obaveze. To je jedan od problema o kojima niko nije pričao do sada, a nameću se lokalnim samoupravama upravo zbog smanjenja transfernih sredstava.

 

Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Markićević, Srđan Spasojević i Zlata Đerić. Gospodin Markićević želi reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, na osnovu člana 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, a u ime poslaničkog kluba Nove Srbije poslanici Nove Srbije, pa i moja malenkost među njima, podneli smo sledeći amandman.
U članu 12. posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi: "sredstva za jedinice lokalne samouprave koje su kategorisane kao nerazvijene uvećavaju se u 2010. godini za 750 miliona", a stav 3. se briše. Kratko obrazloženje - nerazvijenim jedinicama lokalne samouprave, a njih je 40 u Srbiji, umanjena su sredstva nenamenskog transfera i time su dovedene u veoma težak položaj.
Ukoliko im se ne obezbede sredstva koja predlažemo u izmeni člana 12. onemogući će se najosnovnije funkcionisanje tih jedinica lokalne samouprave i one neće moći da obavljaju osnovne servisne delatnosti za građane.
Ukoliko ugrozimo funkcionisanje trećine opština u Srbiji neopredeljivanjem ovih sredstava otežaćemo i funkcionisanje svih ostalih nivoa vlasti, te stoga predlažemo da se ovaj amandman usvoji.
Naravno, ministarka nije prihvatila ovaj amandman. S jedne strane, to je i logično s obzirom kako se ona ponašala prema predsednicima 40 opština koji predstavljaju trećinu teritorija Srbije prethodnih nekoliko meseci, da s njima nije htelo ni da se razgovara, da su predsednici opština iz DS nekim tajnim kanalima namorani i odvraćani da učestvuju na tim skupovima. I ovo obrazloženje ovako šturo koje sam dao biće pojačano, nadam se predsednice da imam pravo da koristim vreme koje ima stranka. Čini mi se da imamo nekih pet-šest minuta.
O čemu se naime radi? Radi se, gospođo ministarka, da mislim da vi neprihvatanjem ovog amandman vršiti diskriminaciju građana Srbije. Da konačno vlast ova u Beogradu mora da shvati da Srbija nije samo krug dvojke, nego da su Srbija i sledeće nerazvijene opštine u Srbiji - Babušnica, Bosilegrad, Krupanj, Doljevac, Kuršumlija, Merošina, Ražanj, Rača, Svrljig, Surdulica, Crna Trava, Ljig, Mionica, Lebane, Knić, Osečina, Raška, Gadžin han, Blace, Žitorađe, Bojnik, Vlasotince, Vladičin han, Sjenica, Tutin, Žitište, Rekovac, Knjaževac, Trgovište, Preševo, Medveđa, Žabari i Malo crniće, Plandište i tako redom.
Dakle, kad pročitam objašnjenje kojim je amandman odbijen, to stvarno kad bi građani ovo razumeli, kad bih imao vremena da ovo više obrazložim kako znam i umem, stvarno bi nazvali i ovo objašnjenje licemernim.
Evo šta ministarka kaže. Amandman se ne prihvata iz razloga što bi predloženo dodatno povećanje transfernih sredstava jedinicama lokalne samouprave koje se svrstavaju u nerazvijene dovelo u izrazito nepovoljan položaj najmanje 23 jedinice lokalne samouprave koje nisu kategorisane kao nerazvijene, ali ostvaruju prihode ispod 50% prosečnih budžetskih prihoda po stanovniku.
Po ovom vašem obrazloženju ispada da neke još 23 opštine, koje su još otprilike nerazvijenije nego ovih 40, one bi bile oštećene. Mislim da je ovo zamena teza, gospođo ministarka. Bio bi možda oštećen vaš grad Beograd ovde, pa bi on koristio nenamenska sredstva u promidžbene svrhe, kako kažu naša braća Hrvati, nekih određenih političkih opcija.
Moram da vas podsetim da ove opštine koje sam ovde nabrojao takođe imaju škole i takođe neka deca idu u te škole i takođe te škole moraju da se greju, a ova sredstva koja sam ovim amandmanom predložio da se nadomeste u ovim opštinama, nije to ništa njima plus, nego to što im je već prošle godine uredbama i odlukama...

Iskoristili ste minut i 40 sekundi poslaničke grupe i vaših dva minuta.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Popović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Popoviću, izvolite.

Gospođo predsednice, gospođo ministre, amandmanom se predlaže izmena u stavu 1. člana 13. tako što se umesto odredbe kojom se dozvoljava da javna preduzeća, javne agencije čiji je osnivač Republika Srbija samostalno određuju dinamiku uplate u budžet o završnom računu za 2009. godinu.
Amandman koji predlažemo treba da doprinese ravnomernijem punjenju budžeta, jer predviđa kvartalnu dinamiku uplata i to, što je vrlo važno, u jednakim, a ne proizvoljnim iznosima. Na ovaj način putem jasno definisane dinamike, koja je vrlo važna vama u budžetu, sprečiće se mogućnost da subjekti obavezu uplate dobiti u Republički budžet prolongiraju ili prilagođavaju sopstvenim potrebama, a ne potrebama osnivača.
Ako su to javna preduzeća, onda treba da zadovoljavaju ne samo potrebe građana, već javnih finansija, odnosno budžeta o kome danas razgovaramo. U narednoj godini se očekuje da priliv u budžet od dobiti javnih preduzeća bude oko 13,6 milijardi dinara. Vrlo je važno da ta cifra koja je značajna u budžet dospeva kvartalnom dinamikom u jednakim iznosima.
Koliko je ova cifra realna ispostaviće se tek nakon završnih računa, na koje će se verovatno odraziti i krizna godina, možda čak i kurs, ali je veliki problem i dalje kod javnih preduzeća, to što ona nisu reformisana i što još uvek imaju veliki broj radnika.
Gospođo predsednice, iskoristiću sada moje vreme kao ovlašćeni predstavnik.
(Predsednik: Imate pet minuta, izvolite.) Zahvaljujem.
Ponovo bih se vratio na temu prioriteta. Ponoviću da mislim da u ovo vreme krize prioriteti treba da budu vrlo slični prioritetima koje su postavile druge evropske države, a to je pre svega očuvanje domaće privrede i očuvanje standarda građana. Mislim da nemamo nikakvu strategiju pomoći privredi u ovom kriznom vremenu. To se naravno, gospođo ministre, ne odnosi na vas, vaš rad izuzetno cenim i to se vidi, i većina poslanika. Ovde se obraćam kritikom na Vladu, pre svega na premijera Cvetkovića i na Vladu kao sistem. Vlada nema nikakav program niti plan.
Problem je da premijer Cvetković izjavi da je Vlada dala milijardu evra pomoći srpskoj privredi. To nije istina. Vlada je pomogla privredu Srbije sa samo 50 miliona evra subvencije na kamate bankama, 950 miliona evra su privredi dale same banke. Banke bi iovako radile sa privredom.
Premijer kaže "Vlada i banke", to je kao kada mi kažemo - nas i Rusa 200 miliona, potpuno isto. Vlada i banke - milijardu. Nije istina, Vlada je dala samo 50 miliona privredi.
Veliki problem je što je Vlada Albanije dala 200 miliona svojoj privredi u iste svrhe, što Hrvatska planira da da milijardu, već je dala blizu 400. Problem je takođe srpske privrede, malih, srednjih, velikih preduzeća, cele privrede, nelikvidnost, loši finansijski bilansi.
Evo pričajte sa svima, svi poslanici imaju prijatelje koji imaju malo, srednje ili veliko preduzeće, svi imaju loše bilanse. Kada dođu u banku, banka traži hipoteku, traži neki kolateral, traži neki zalog, preduzeća ga već nemaju, jer su već uzeli kredite. Jedini način da budemo korektni, da pomognemo onima koji stvaraju dohodak za budžet, a to su privreda i privrednici, mi moramo da im kredite usmerimo preko Fonda za razvoj, koji nema toliko teške kriterijume za davanje kredita kao što imaju banke.
Danas je u Srbiji 70 hiljada preduzeća nelikvidno. Možda se taj broj i poveća, nažalost, daj bože da se ne poveća. Preduzeća koja su likvidna danas, teoretski ''likvidna'', imaju problem isplata zarada zaposlenima, imaju problem nabavke repromaterijala.
Danas u doba ekonomske krize, svi dobavljači, strani ili domaći, traže avansna na plaćanja, jednostavno preduzeća ne mogu u ovom trenutku da žive bez kredita, mora im država pomoći. Zato postoji Fond za razvoj, da u ovom kriznom periodu, kao što su druge vlade, usmeri, Vlada usmeri pare Fondu za razvoj u mnogo većem obimu, pet ili deset ili dvadeset puta većem nego što ga danas ima, i ti krediti da se daju malim, srednjim i velikim preduzećima, ali na malo drugim osnovama, sa mnogo liberalnijim zahtevima.
S druge strane, preduzeća ne mogu ništa da urade sa bankarskim kreditima na jednu godinu. Verujte mi, ništa ne možete uraditi sa kreditom na godinu dana. Ti krediti moraju čak za likvidnost u doba ekonomske krize da budu na rok od tri do pet godina, za likvidnost na tri do pet godina i sa grejs periodom od minimum godinu dana, nekad i dve godine.
Kriza će najveći zamah uzeti u sledećih godinu dana i baš u tih godinu dana, možda i dve, mi preduzećima moramo da omogućimo da ne plaćaju procente Fondu za razvoj ili nekoj drugoj instituciji, kako Vlada odluči, već da im damo malo vazduha kako bi podigli, kako bi ostavili zaposlene i kako bi mogli nabavkom repromaterijala normalnim procesom proizvodnje da izađu iz ove krize, pa ako bude dobro i daj bože da se podignu.
Mislim da taj princip Vlada na čelu sa premijerom Cvetkovićem ne razume i te tvrdnje da smo dali 50 miliona evra za subvencionisane kredite nije ništa pomogla privredi. Možda je nekim preduzećima dala malo vazduha, ali to je jedan, dva ili tri procenata preduzeća.
Veliki problem ima 97% preduzeća i Vlada bi zaista pravilnim usmeravanjem sredstava koja postoje, uzmimo kredit, hajde da uzmemo kredit, neka Vlada uzme još milijardu kredita, ali neka ga uloži u privredu. Nijedan kredit nije skup ako se ulaže u domaću privredu, ali svaki kredit je preskup ukoliko ga dajemo u potrošnju.

Pola minuta je potrošeno od vremena poslaničke grupe.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Šami.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Šami.

U ime DSS podneo sam amandman da kod budžetskih korisnika umesto 50% dobiti uplate budžetu, da to bude 15%. Moja logika i logika ovog amandmana je bila sledeća: želeo bih da se budžet bolje puni.
Naime, 50% od nule je nula, a 15% od 10 miliona je milion i po.
Drugim rečima, ako potpuno destimulišete budžetske korisnike na ovaj način, oni neće imati dobiti, ili će veći deo svoje dobiti da potroše, bilo na čari malih investicija, bilo na neke druge načine, kroz putovanja, dnevnice, nabavku koječega, opreme, a ovako, kada imaju ozbiljnu mogućnost da zadrže dobar deo te dobiti, onda će se i te kako truditi da ostvare dobit.
Predložio sam 15%. O tome bi moglo da se diskutuje, možda to treba da bude 10, 15, 20%, to ne umem da procenim u ovom trenutku, ali duboko sam uveren da bi takva politika Vlade i sada, a i ubuduće, budžetske korisnike stimulisala da imaju dobit. Ovako, ako u napred znaju da će pola dobiti morati da vrate u budžet, te dobiti bojim se neće biti ili će biti vrlo malo.