Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a posle njega Tomislav Nikolić.

Poštovano predsedništvo, poštovani prvi potpredsedniče Vlade, poštovani ministre pravde gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj set predloga zakona koji imamo pred sobom je veoma značajan. Možda su i opravdane konstruktivne primedbe nekih opozicionih poslanika, ali takođe ta argumentacija govori upravo u prilog tezi da je bilo veoma važno da se ovi zakoni donesu u roku koji je jasno kalendarski definisan, jer ovo mora, praktično, biti završeno do 31. decembra ove godine.
Naravno, prva dva zakona, koja su usko vezana, a to su Predlog zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o zaštiti od požara, jesu zakoni o kojima su Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva, pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova ali i Ministarstvo odbrane, preduzeli mere još u martu ove godine, kada je donet zaključak o pokretanju ove aktivnosti, a zatim je u septembru donet i Akcioni plan za formiranje jedinstvene službe za vanredne situacije u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova.
Naravno, postojeća zakonska regulativa jeste neadekvatna, s obzirom na to da znamo da je zakon o elementarnim nepogodama iz 1977. godine, zakon koji tretira zaštitu od požara je iz 1988. godine i nisu predviđeni svi oni kapaciteti koji mogu da prate ove novonastale okolnosti i situaciju u kojoj se i mi kao država nalazimo u domenu rešavanja ovih problema.
Sama činjenica da je postojeća zakonska regulativa zastarela izaziva inertnost i nejasnoću po pitanju nadležnosti, u odnosu na to ko je taj koji treba da tretira ova pitanja, a ona su zaista od životne važnosti (ponekad dovode i do smrtnih ishoda).
Imali smo, nažalost, veoma skoro i poplave i požare, i sasvim je jasno da je ovaj integrisani sistem zaštite preko potreban kako bismo ne samo upodobili našu regulativu i harmonizovali je sa evropskim standardima, već i kako bismo zaštitili i naše građane i materijalna dobra i praktično se osposobili da rešavamo ova pitanja punim kapacitetom. Ono što je takođe razlog da se donese nov sistemski pristup jeste neravnoteža koja je nastala u klimatskim promenama, ne samo kod nas nego i u svetu, i ubrzani tehničko-tehnološki razvoj, koji dovodi do novih rizika u ovom domenu.
Zato je važno da su ova dva predloga zakona ugledala svetlost dana, da su vrlo nijansirano, mudro bili pripremani, da je postojala potpuna saradnja resornih ministarstava i da su, pre svega, na njima radili, kao što je i rekao ministar unutrašnjih poslova, upravo stručni ljudi, koji se ovom problematikom bave duži niz godina.
Naravno, intencija samog zakona jeste da ovaj sistem zaštite i spasavanja bude integrisan, jedinstven, da se sprovede efikasna zaštita građana i materijalnih dobara, a MUP dobija veoma važnu ulogu u ovom domenu i po pitanju akta koje treba da donese država ili sam ovaj dom. MUP predlaže nacrt nacionalne strategije za smanjenje rizika, zaštitu i spasavanje, kao što daje i nacrte za dugoročne, srednjoročne i kratkoročne planove u ovom domenu, koji se gradiraju po godinama za koje se ti planovi prave, dakle na deset, pet i jednu godinu.
Takođe je važno da MUP vrši nadzor nad primenom ovog zakona i nad radom onih privrednih subjekata koji su možda i najrizičniji u ovom domenu. Ono što jeste kompatibilno i uvodi nas u korespondenciju i korelaciju sa evropskim standardima jeste, pored toga što je deo sistema kao i ranije civilna zaštita, pre svega značajno formiranje službe osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, koju čine republički operativni centri i onaj famozni broj 112, koji će biti na raspolaganju svim građanima naše zemlje i stranim državljanima koji se nađu na teritoriji naše zemlje a nađu se u nekom problemu povodom ovih tema koje danas razmatramo.
Ono što je takođe veoma bitno jesu kaznene odredbe koje ovaj zakon tretira i definiše, koje po mom ličnom mišljenju treba da imaju preventivnu funkciju i da upute one koji krše ove odredbe da bi praktično trebalo mnogo više da povedu računa o tome šta može da bude ishod neodgovornog ponašanja u domenu poslova kojima se bave.
Četiri su najvažnija efekta ovog zakona o vanrednim situacijama. Prvi put se formira jedinstvena služba za vanredne situacije, što će umnogome olakšati neutralisanje svih negativnih efekata onoga što mogu da donesu elementarne nepogode, požari ili bilo šta drugo sa čim se sučeljavamo, praktično, dnevno, kao i svaka druga država.
Uspostavlja se i definiše jasno mesto lokalne samouprave i predsednika opština u ovom domenu.
U ranijim periodima bili smo svedoci da je bilo teško kada su nas pogađale elementarne nepogode, ali se, na sreću, vrlo brzo postizala koordinacija između lokalnih samouprava, Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su sanirali sve štete koje su se tada desile.
Uvodi se i nov način finansiranja. Pored budžeta Republike Srbije, budžeta teritorijalnih autonomija i budžeta lokalnih samouprava, tu imamo predviđen i budžetski fond za vanredne situacije, koji će se upravo puniti od naplate kazni koje će dobijati oni koji se budu neodgovorno ponašali prema ovoj sferi zaštite.
Što se tiče zakona o zaštiti od požara, rekao sam da je prethodni zakon bio donet 1988. godine, da se od tada (naravno, evolucija je u pitanju) dosta stvari izdešavalo i da je važno da i ovaj zakon, zajedno sa zakonom o vanrednim situacijama, bude donet.
Sam zakon afirmiše načela zaštite, prevencije, stalnosti, kontinuiranog rada na zaštiti od požara, jačanja svesti javnosti, dakle obaveze da se o svemu tome što se, ne daj bože, može desiti, obavesti javnost i da se afirmišu načela saradnje, kako lokalne tako i međunarodne, i afirmiše načelo odgovornosti.
Intencija primene ovog zakona jeste i osposobljavanje vatrogasno-spasilačkih i vatrogasnih jedinica i stvaranje uslova da one mogu mnogo efikasnije da se bave zaštitom ljudi i materijalnih dobara. Takođe je važno da ovaj zakon definiše da strategiju zaštite od požara donosi Vlada Republike Srbije, a da sanacione planove donose subjekti zaštite od požara, i zakon vrlo jasno i taksativno navodi koji su to subjekti zaštite od požara.
MUP obavlja veoma značajne poslove iz delokruga svog rada na ovom planu, kao što to čini i Ministarstvo odbrane, u skladu sa zakonom i svojom pozicijom.
Što se tiče ova dva zakona, naravno da će poslanička grupa SPS-JS podržati ovaj evidentno učinjen napor da se jedno ovako značajno pitanje razreši, pre svega od strane onih koji su stručni, kvalifikovani i vlasni da o tome donesu nacrt ili predlog zakona, a da ne uđemo u zamku da o ovom pitanju pričamo na politički način ili da ga politizujemo.
Što se tiče predloga zakona iz resora pravosuđa, svi oni su, mora se reći, preko potrebni i takođe vezani s određenim rokovima i upodobljavanjem sa određenim drugim zakonskim predlozima i zato je važno da se i oni donesu.
Verovatno najveću pažnju građana i svih koji su zainteresovani za to izaziva Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Imali smo ovaj zakon donet još 2003. godine, inoviran 2007. godine, i evidentno je da je ovo društveno nepoželjno ponašanje, pošast koja u kontinuitetu postoji u srpskom društvu i kojom se država mora pozabaviti ne na pojednostavljen, nego na sistemski način, koji će razrešiti ovo pitanje.
Zato je važna sistemska borba protiv nasilja, naravno i na sportskim priredbama i na stadionima, ali je ona takođe važna u svakom segmentu društvenog bitisanja kako ne bi to nedolično ponašanje i nasilje na stadionima bio praktično proizvod nečega na šta nismo kao društvo obratili pažnju na nekom drugom mestu.
Važno je da je intencija predlagača pozitivna, da se želi efikasnija borba na slamanju nasilja i huliganizma, koja će biti pre svega delotvorna i efikasna, ali je takođe važno da se ne može rešenje ovog problema staviti isključivo na pleća sportskim organizacija, sportskim klubovima i MUP-u, jer bi to onda bio pogrešan pristup.
Zato je važno da i svi nadležni pravosudni organi i čitava država i društvo i Vlada budu uključeni, kako bi se na adekvatan način izborili sa ovim, kako bismo uspeli da postavimo fetiš odlaska na sportska dešavanja, na utakmice, da mogu čitave porodice da odu tamo i osećaju se bezbedno i mirno.
Siguran sam da svi ovde jesu navijači nekog kluba. Važno je da razdvojimo armiju navijača, kojih je 90% ili 95%, siguran sam, časnih, čestitih zaljubljenika u sport i u klubove za koje navijaju, od huligana koji čine neka nedopuštena i krivična dela za koja moraju biti sankcionisani.
Zato je važno da povedemo računa da ovde nije samo suština da lečimo posledicu, nego da ustanovimo šta je uzrok svega ovoga što se dešava i na sportskim borilištima i da mnogo više računa povedemo o prevenciji, a da ta prevencija ne bude isključivo stroža kaznena politika, nego da se pozabavimo ovim problemom, kao što su se pozabavila mnoga razvijenija i modernija društva, koja su i pored toga što su moderna i razvijena, imala maltene i mnogo teže probleme u ovom domenu.
Što se tiče drugih tačaka u ovom setu predloženih zakona, moram da istaknem jedno tehničko pitanje koje je zaista tehničko, a odnosi se na zakon o izmenama i dopunama Zakona o BIA. Tretira jedno veoma osetljivo pitanje i zato je važno da ne dozvolimo da se stvori jedan vakuum u kome nećemo znati koji je nadležni sud koji će po predlogu BIA sprovoditi neke veoma osetljive aktivnosti, gde će se praktično odstupati od načela nepovredivosti tajnih pisama i drugih sredstava opštenja.
Zato je važno takođe, upravo u prilog onome što su opozicioni poslanici rekli, da se određene izmene zakona donesu u roku koji neće dozvoliti da se jedan ovakav vakuum stvori.
Na kraju, SPS, odnosno poslanička grupa SPS-JS, daće podršku svim predloženim zakonima iz ovog seta tačaka, kojih ima 11, koje možda izgledaju veoma brojno, ali mislim da je, ukoliko ne želimo da politizujemo ovu tematiku, vrlo lako i dovoljno je vremena da se kaže ono što svako misli o ovim konkretnim zakonskim predlozima.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama je izazvao najveću pažnju javnosti, ostali se nekako provlače uz njega, a zaista je veoma bitno da o ovom zakonu svako kaže iskreno ne samo ono što misli, nego i to koliko je doprineo sam, svojim delovanjem ili delovanjem svojih prijatelja, delovanjem svoje političke stranke, trčanjem za jeftinim političkim poenima, da dođe do ovakve situacije.
Ne bih voleo da posle ove sednice ostane utisak da nam nije valjao zakon, pa je bilo potrebno da se izmene neke njegove odredbe kako bismo konačno obezbedili da sportske priredbe budu sportske priredbe.
Sad da vam kažem, gospodine ministre unutrašnjih poslova, možete vi da se dičite viznom liberalizacijom zato što ste napravili dobar obrazac za pasoš koliko god hoćete, ali dok ja ne budem mogao da odvedem svoje unuke na sportsku priredbu, dok deca u Srbiji ne budu odrastala uz sportske priredbe, dok ne znaju draži sportskog nadmetanja, dok im idoli ne budu sportisti koji se bore da svojim talentom, treningom, boljim rezultatima ostvare sve u životu, vi ćete biti potpuno neuspešan ministar.
Ne samo vi, nemam ništa lično protiv vas, mislim na službu, na policiju, u kojoj se menjaju ministri, a ogromna većina zaposlenih učestvuje u svemu onome što nam se dešava.
Nije kriv dosadašnji zakon, krivo je dosadašnje naše ponašanje, ponašanje političara. U ovoj Srbiji sve može da se reguliše ako to žele političari i sve može da bude u haosu ako to žele političari. Šta je smetalo dosadašnjem predlogu zakona? Šta je to bitno izmenjeno, osim što je trebalo smisliti izmene da bi se govorilo o zakonu kojim će konačno da bude nešto uređeno?
A i same te izmene same po sebi nisu dobre, zato što su otišle predaleko. Sa onim prvim, blažim izmenama mogla je da se sredi situacija na sportskim priredbama, ponavljam, da ste to hteli i da nije bilo udvaranja navijačkim grupama ili ko zna kome sve ne.
Uostalom, dostavite nam spisak ministara, zamenika, sekretara, članova političkih stranaka, posebno glavnih odbora i već kako se to gde zove koji su u upravama klubova, pa ću vam reći ko je najodgovorniji za stanje na sportskim priredbama.
Pre mesec dana sam prisustvovao tužnoj sceni. Navijači ''Rada'' idu na utakmicu u grupi i velika grupa policajaca ih obezbeđuje da stignu do stadiona. Tamo će da naprave lom, ali je bitno da stignu mirno i bezbedno, da se zaustavi saobraćaj, da niko ne sme da prolazi dok prolazi grupa uvaženih navijača, koje sad optužujete da su dileri droge, da su ovi, da su oni. Šta će identifikovani dileri droge u grupama navijača, šta će oni na slobodi? Šta će otmičari na slobodi? Kad treba da nam pomognete ili mi vama da pomognemo da bude donet ovaj zakon, vi nas upozoravate da su među tim grupama navijača veliki prestupnici, veliki kriminalci. Pa, drugi zakoni njih gone. Ne može neko da bude sprečen da uđe na sportsku priredbu zato što je diler droge. Iako je diler droge, može isto mirno da se ponaša na utakmici dok ne bude uhapšen zbog tog dilovanja droge. Nije on vandal na stadionu zato što diluje drogu. Diler droge se krije od javnosti, nema ga nigde, on to obavlja tajno.
Šta je sad skoro besmisleno u ovom predlogu zakona? Zamislite izmenu člana 2. Do sada je sportski savez, sportsko društvo, sportska organizacija, klub bio dužan da vrši kontrolu nad sprovođenjem mera utvrđenih ovim zakonom, a sada lišavate odgovornosti sve klubove, sve saveze i prebacujete je direktno na organizatora.
Sada može da se desi da grupa navijača jednog kluba dođe na neku besmislenu utakmicu koja se igra na stadionu njihovih rivala, da tamo naprave strašan eksces i da taj stadion bude zabranjen godinu dana za korišćenje. Klub nije odgovoran, a nije mogao ni da preduzme mere. Kažnjen je samo zato što je, još od kad ste vi počeli, ne vi, gospodine ministre, od kada je DOS počeo da menja ove zakone, policija potpuno isključena iz svega ovoga.
Nema više odgovornosti policije, nego ako neko plati policiju, ona će doći da čuva red i mir na stadionu. A dužan je organizator. I kako čuva organizator? Videli smo, upale policajca. Kako čuva organizator? Ginu ljudi. A ko je taj organizator koji to može da obezbedi osim policije? Zašto iz budžeta izdržavamo policiju ako nema dužnost da obezbedi mir na sportskim priredbama? Vi kažete da se pod nasiljem podrazumeva fizički obračun između učesnika na sportskoj priredbi. Da niste ministar, da ste otišli na sportsku priredbu i da vas neko napadne da vas tuče zato što navijate za drugi klub, da li biste rizikovali da budete u zatvoru zato što se branite? Ili je bolje da odete u bolnicu kad vas neko udara motkom dok ste se vi pokrili preko glave?
Kako mogu oba učesnika da budu kriva za neki obračun? Šta ako je neko napadnut pa mora da se brani? Vi ste ovde predvideli za redara pravo da bije narod, a građanin ne sme da učestvuje u tuči u kojoj brani svoje dete jer su ga napali i možda zgazili, preturili, prevrnuli, jer dolazi u situaciju da ga je posmatrao dežurni sudija odozgo i zaključio da je on učesnik i da je podjednako kriv kao onaj ko je izazvao ili napao.
Kažete da je nasilje i nedolično ponašanje unošenje u sportski objekat obeležja kojima se izaziva mržnja ili netrpeljivost koja može da dovede do fizičkog sukoba.
Svako obeležje jednog kluba izaziva mržnju kod navijača drugog kluba. U redu je što ste odredili da je to kad se vređaju nacionalna, rasna, verska opredeljenja, ali šta sad to znači da se izazove mržnja?
Kad vam protivnik povede sa 1:0, vi ga mrzite, ne volite ga. Ako razvijete svoje zastave zato što vodite, onda ste, znači, izazvali mržnju kod ljudi koji gube sa 1:0. Ne može navijanje da bude izazivanje mržnje, a može da bude dobar povod da svi odu u zatvor.
Možda je najlakše odvesti sve u zatvor. Mi ionako nemamo gledalaca na sportskim priredbama, zato što niste bili u stanju da obezbedite bezbednost. Jedino se u Srbiji sve utakmice igraju pred praznim gledalištem.
Jedino kod košarke pazite, pošto su visoke kazne iz EU, pa i ne dozvolite da dođe do bilo kakvog ekscesa. Tu više ne leti ni papirić na teren. A na ove naše domaće utakmice više niko normalan i ne ide. Ide ko je spreman da se tuče ili onaj ko ide u ložu, potpuno zaštićenu. Rizikuje da mu tamo svašta dobacuju i viču, a oni rizikuju kad vam dobace neumesne izraze da su kod vas izazvali mržnju i da mogu da idu u zatvor.
Kaže - prilikom obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi, redarska služba je dužna da zabrani, odvoji, obezbedi, onemogući...
Kako? Da stane pred grupu navijača i kaže - ne možete da uđete na stadion? Šta to izaziva? Odmah tuču. Oni se tuku sa interventnom policijom, kako neće sa redarom? Pregaziće ga, a vi ga žrtvujete. Da bi oni potom bili osuđeni za teško krivično delo, on će da strada, jer on je redar. Koji zakon štiti tog redara? Gde su te firme koje ovde pominjete, koje se bave nekakvim obezbeđenjem, regulisane zakonom?
Pogledajte koliko ljudi nosi pištolje i automatsko oružje na ulicama Beograda obučeni u neke uniforme i voze se nekim blindiranim kolima. Kojim je to zakonom regulisano? Šta ako uzmu da pucaju, šta ako posumnjaju da neko hoće da im otme taj novac koji oni kao čuvaju? Šta ako ubiju nekog, pa čak i onog ko je hteo da otme novac? Koja služba njih štiti? Koju su oni to službu izvršavali?
Kažete - redar je ovlašćen da upotrebi fizičku snagu ako na drugi način ne može da odbije (trebalo je da kažete odbije, a ne odbiti) napad usmeren na oštećenje ili uništenje imovine, sredstava ili opreme. Napad usmeren – znači, ne napad kojim je izvršeno oštećenje, nego može da bije ako posumnja da ovaj hoće da razbije staklo. Ko to? Redar. Prošao obuku u ministarstvu policije.
Al' ovo je najlepše, kaže - na sportskim priredbama povećanog rizika organizator je dužan da ostvari saradnju s predstavnicima klubova navijača radi međusobne razmene informacija.
E, baš. Pa, oni to sad rade. Oni sad razmenjuju informacije. Oni im sad kažu gde su im ostavili petarde, u kom redu, pod kojim sedištem, na kom ulazu. Oni sada razmenjuju informacije. Da li su vama potrebne informacije koje će organizator da razmenjuje sa onima protiv kojih se mi ovim zakonom borimo? Kakvi su oni davaoci informacija organizatoru sportske priredbe?
Sada o pretvaranju sportskih objekata u zatvor. Izvinite, molim vas. Šta je dužan da obezbedi organizator? Odgovarajući prostor za dežurnog sudiju, javnog tužioca i ovlašćeno lice ministarstva nadležnog za održavanje javnog reda i mira na sportskoj priredbi, sa kog imaju jasan pregled sportskog terena i gledališta i pristup opremi iz tačke 7. ovog stava. Oprema - to je ona prostorija, onaj zatvor, znači tajni prolaz da imaju.
Sada vas pitam, gospodine ministre, otišla je ministar pravde – koji je to sudija koji će da prisustvuje događaju kome će da sudi? Otkad to sudija sudi na osnovu ličnog uvida u događaj? Onda to nije nepristrasni sudija, onda on ne sluša onoga ko tuži i onoga ko se brani, nego nosi svoj stav. Može li onaj ko je svedok da sudi u nekom događaju? Ne može, gospodine ministre. Sudija ne sme da prisustvuje toj sceni.
Javni tužilac da prisustvuje utakmici! Hoće li imati dvoglede? Hoće li imati neke video-bimove, uvećane, gde će oni da identifikuju lica? Znači, ako policajac privede lice i kaže - učestvovao je u tuči, javni tužilac će da kaže - nije, gledao sam, nije. Ili će da potvrdi. Ako potvrđuje, što gleda?
A onda će svi da idu u zatvor na stadionu. Prostorija za bezbedno zadržavanje učesnika sportske priredbe, koji se protivpravno ponaša, kao i lica kojima je izrečena mera bezbednosti, odnosno zaštitna mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a zatečena na sportskom objektu. Kako da uđe kada mu je zabranjeno? Provukao se? Promakao policiji i obezbeđenju?
Na kilometar udaljenosti sad već imate ograničenje privrednim subjektima da obavljaju svoju delatnost, ne smeju u prodavnici da prodaju alkohol. On zna kad je neka utakmica. On zna koliko objekata tu ima, u kojoj školskoj sali se odigrava neka sportska utakmica. A šta ako je tu negde u hotelu svadba? Gosti će da prekinu da piju četiri sata pre utakmice, za vreme utakmice i četiri sata posle utakmice? Jer tako naredio zakonodavac. Jer je taj objekat, taj restoran, taj hotel, ta sala za izdavanje u krugu koji je zaštićen za vreme održavanja utakmice.
Još sam negde video nešto u šta su čak umešane i školske sale, ali nije bitno. Vreme za pripreme za diskusije po ovim zakonima koje ste sve strpali u jedan koš je zaista bilo izuzetno ograničeno.
U ime SNS želim da vam kažem da smo spremni da sarađujemo potpuno, kakav god zakon vam ovde treba, dobar zakon, da bude donet, da bismo konačno obezbedili da odlazak na sportske priredbe bude izlet, da kao u razvijenim demokratijama, porodice nasleđuju mesto na tribinama, da to bude relikvija, da stadioni budu puni 1. januara tekuće godine, sve karte rasprodate. Onda nema ni tapkaroša, ni ograničenja.
Maloletno lice ispod 16 godina ne sme da uđe samo na stadion. Možda može da vozi onaj motorčić do 50 kubika, a ne sme da uđe na stadion. Pa onda ne sme da ide samo ulicom. Ako maloletno lice ispod 16 godina ne sme da ode na stadion samo, onda ne sme samo ni da pređe pešački prelaz. Zašto ne sme maloletno lice samo da ode na stadion? Sa 16 godina on već ima devojku, a ona ima momka. Ali, ne može da ode na sportsku priredbu, zato što tako kaže zakon. Mora da ima neku identifikaciju. Svako kada kupuje kartu za sportsku priredbu mora da ima identifikaciju kod sebe.
Možete li još stroži da budete? Hajde da vidimo rezultate. Gospodine ministre, posle kog vremena ćete, ako se sve ovo nastavi, podneti ostavku? To više nema smisla. Kako da vam verujem da ćete to da sredite kada ste naleteli na okupljanje jedne političke stranke kada je policajac ubio čoveka? Koliko će da ih ubije na stadionu? Vi ćete to da opravdate. Lako ćete vi da nađete. Prvo, nećete naći ko je, jer to policija štiti, a drugo, naći ćete i opravdanje - ugrožen život, to su huligani, to su narko-dileri.
Bolje bi bilo da ste došli u ovu skupštinu da tražite pomoć da sprovedete zakon, bio je odličan. I onaj pre njega je bio odličan. Sve ste rigidniji prema normalnim ljudima. Sada se svako plaši da uđe u kola, svako se plaši da pešice ide ulicama, zbog zakona koje ste doneli, a za koje Srbija nije pripremljena.
Vi se upoređujete sa Zapadnom Evropom. Tamo sa autoputa siđeš samo kilometar ili dva dok si u nekom naseljenom mestu, a ovde, gospodine ministre, kada pođete iz Kragujevca do Kraljeva, ako je i jedan kamion ispred vas, cela kolona će ići za njim, jer on ide između 60 i 80, to je maksimalna brzina. Nema više preticanja. Nema više ničega. Nećete vi spasiti nijedan život na taj način. Sada će ludaci da pretiču kolone.
Znači, spremite vi Srbiju za drakonske mere. Neće vam biti potrebne uopšte. Drakonskim merama Srbija se ne uređuje. Ovo nisu poslednja afrička plemena koja jedu ljude, pa daj što stroži zakon. Daj da ga hapsimo na sportskoj priredbi. Ako kaže ''ua Partizan'' ili ''ua Zvezda'', izazvao je mržnju.
Ovo je civilizovan narod. Sa ovim narodom treba da se ponašate civilizovano, kao vlast koja nije od Boga nego od naroda. Dao vam narod poluge vlasti u ruke da bijete narod? Neće to narod da trpi.
Dobro razmislite o svemu što radite. Isterajte svoje ljude iz klubova. Nije im tamo mesto. Gde se politika umeša u sport, tu prestaje sport, tu počinje novac - kupovine, prodaje. I retki su vam oni u fudbalu koji se time nisu bavili. Hajde, navedite mi jednog rukovodioca u klubu koji to nije uradio ili nekog iz uprave koji se s time nije saglasio. Važna je titula ili je važno dobro prodati nekog igrača. Na gledaoce više i niko ne misli.
Inače, kako žive ti klubovi bez ijednog gledaoca? Da se možda ne bave uvozom i izvozom kao privilegovani subjekti? Da im to ne omogućavaju možda članovi uprava koji su ili u Vladi ili čine vladajuću većinu u Srbiji? Da nije izvor svih zala ovde, u ovoj skupštini? Među nama samima koji to sve gledamo i odobravamo i koji biramo takve kakvi smo mi. Niste vi ništa gori od mene, nisam ja ništa bolji od vas.
Ovde treba neko ko uopšte neće da misli na sebe, na svoju stranku, nego na državu. Inače, kakav je to zakon koji će sprovoditi jedan ministar koji navija za Partizan i drugi koji navija za Zvezdu? Ko će tu da bude privilegovaniji od uhvaćenih navijača?
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta)
Završavam, izvinjavam se. Što se nas tiče, Demokratska stranka, njeni sateliti, njeni korisni partneri od nas nemaju podršku ni za šta.
Mi se trudimo, pošto vidimo da pripremate vanredne izbore, da vas pobedimo na tim vanrednim izborima i zato mislim da ovaj zakon možda neće ni stići do primene promene vlasti.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri i saradnici, poštovane kolege dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije je već počela da nam priređuje novogodišnje čarolije nakaznim spajanjem nespojivih tačaka dnevnog reda. Nisam želeo da se javim po Poslovniku, nego ću baš da iskoristim ovo vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe DSS da vam napomenem, a i zbog gledalaca, zbog građana Srbije, šta ste vi uradili.
Vi ste, naime, dnevni red grupisali u tri grupe, u proseku po osam-devet zakona, negde i više, i u ovoj grupi danas pričamo u isto vreme o Predlogu zakona o izmenama Zakona o BIA, bez obzira koliko su u pitanju samo tehničke izmene, nebitno, Predlogu zakona o prometu nepokretnosti i o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Izraelu o ukidanju viza za njihove državljane.
Zbog građana, vredi pokazati nešto što oni nemaju priliku da vide, a mi poslanici ovde imamo - to je redosled narodnih poslanika koji govore. Danas će 20 poslanika govoriti u načelnoj raspravi. Ovde piše da je 18 poslanika protiv, doduše sa znakom pitanja, a dva govornika će biti za. Međutim, već je šef jedne poslaničke grupe rekao da će podržati zakone koji su danas na dnevnom redu, a ovde piše da će njegova stranka glasati protiv. E toliko, da ni vi ne znate šta radite, da ni vi ne znate kako ćemo mi poslanici da se ponašamo.
Dalje, u drugoj grupi ste spojili izmene i dopune Zakona o računovodstvu i reviziji sa potvrđivanjem Sporazuma Srbije i Slovenije o socijalnom osiguranju.
Da li će Mirko Cvetković, predsednik Vlade Srbije, ovim zakonom o računovodstvu da nešto učini onim računovođama koji su mu krivi za sve povodom izveštaja DRI ili ne, da li on hoće da se obračuna s njima - mislim da 90% poslanika nije stiglo ni da pogleda taj zakon, iz razloga koji su već navedeni do sada.
Ili, birate sudije na trogodišnji mandat u sudovima na tako morbidan način da ste čak predložili jednog čoveka iz Požege koji je preminuo. Prosto neverovatno.
Plašim se da bi mi, poslanici s jedne strane, i nadam se, vi sa druge strane, trebalo da se udružimo, da napravimo konsenzus i da napravimo zakon o sprečavanju nasilja Vlade Republike Srbije nad narodnim poslanicima. Jer, na ovakav način niti možemo valjano da se pripremimo, niti možemo valjano da diskutujemo.
Kao i moj prethodnik, izabrao sam da najviše govorim o Zakonu o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, a moje kolege iz poslaničke grupe DSS će kako u načelnoj raspravi, tako i u raspravi o amandmanima govoriti o ovim drugim tačkama dnevnog reda.
Ovo je treći put da se Narodna skupština Republike Srbije, a i Vlada Srbije bavi ovom tematikom. Mislim da je ovo potpuno nepotrebno donet zakon. Zašto? Da me niko pogrešno ne shvati, samo zbog primene. Naime, mnogo sam se obradovao kada sam pred sobom, pred nama ovde poslanicima, video dva ministra - ministra unutrašnjih poslova i ministra pravosuđa, odnosno ministarstava sile, ali kada sam primetio da je gospođa Malović, ministar pravde, obrazlagala ovaj zakon, a ne gospodin Dačić, ministar unutrašnjih poslova, shvatio sam da ću morati njoj da postavim neka pitanja jer je ona ovlašćeni predstavnik. Tako sam razumeo. Međutim, ona je napustila zgradu Narodne skupštine Republike Srbije, pa ćete vi, gospodine Dačiću, nadam se, bar pokušati da odgovorite na neka pitanja.
Samo jedna primedba, ali velika. Zašto se uopšte donosi ovaj zakon? Zašto se samo nije primenjivao dosadašnji zakon? Samo da se dosledno primenjivao.
Daću vam nekoliko primera, možda iz malo dalje prošlosti, ne toliko bliske budućnosti, ne kažem, ali govorim o principu. U članu 4. postojećeg zakona piše šta se podrazumeva pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem, pa se kaže - bacanje na sportski teren ili u gledalište predmeta koji mogu da ugroze život, fizički integritet lica ili imovinu.
Vidite, da se to primenjivalo u slučaju jednog visokog funkcionera DS-a, kada je bacao stolicu na teren na neke igrače koji mu se valjda nisu dopadali... To je bio direktor "Parking servisa", zaboravio sam kako se zove. Da, Žika Anđelković, tako je. Zakon se nikada nije mogao primeniti na njega. Iz političkih razloga? Iz kojih razloga?
Gospodine ministre, vi ste godinu i po dana ministar. Tačka 10) istog člana pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem se smatra i unošenje u sportski objekat, odnosno korišćenje pirotehničkih sredstava i drugih predmeta i sredstava kojima može da se ugrozi bezbednost učesnika u sportskoj priredbi ili ometa njen tok. Šta to znači? Crno na belo - ne sme da se upotrebljava pirotehnika na sportskim priredbama.
Za vaš jednoipogodišnji mandat koliko je baklji upaljeno na fudbalskim stadionima i drugim sportskim dvoranama širom Srbije, i koliko je ličnosti samo zbog paljenja baklji odgovaralo? Pazite, samo zbog paljenja. Ne govorim uopšte o bacanju na teren ili nečem drugom.
Jednostavno, pirotehnika, po zakonu, ne sme da se upotrebljava ni na koji način. Ali, vidite, to je to, što mi u društvu nismo sredili situaciju, pa onda doživljavamo od jednog istog sportskog komentatora da kaže - pogledajte kako je predivna atmosfera na stadionu, stotine upaljenih baklji, predivan ambijent, da bi samo par nedelja posle nekih incidenata koji su se u međuvremenu dogodili bilo – evo, huligani opet palili baklje.
Da li je paljenje baklje kriminal, odnosno kršenje zakona ili nije? Ili je, recimo, jedan lep način da se proslavi određena pobeda ili da se predstavi neka navijačka grupa?
Zakon, nažalost, kaže da ne sme da se pirotehnika upotrebljava. Na hiljade baklji je za jednu i po godinu, koliko ste vi ministar, upaljeno. Govorim vam da samo treba primenjivati zakon.
Imate i najsvežiji slučaj, policija je uhapsila jednog navijača fudbalskog kluba ''Partizan'' samo zato što je pevao pesmu određenog sadržaja.
Pouzdano znam da taj čovek nije kriminalac, nije narko diler, nije ubica, nije razbojnik itd. Samo je pevao tu pesmu. Zašto onda niste uhapsili sve igrače košarkaškog kluba ''Partizan'' kada su sličnu pesmu, vrlo vulgarnog, vrlo neprijatnog sadržaja pevali u proslavi pobede nad ''Efes Pilsenom'' iz Turske?
Šta to znači, da neki navijač koji zapeva nešto grubog sadržaja treba da ide u zatvor, a zaštićen je vrhunski sportista i dobar košarkaš ako isto to radi? Čime je zaštićen? Zakonom nije. Nečim drugim. E, to je to. Zato se Žika Anđelković i drugi mogu osećati komotnije, a neki drugi to ne mogu.
Mi smo podneli četiri amandmana na ovaj zakon, i to da bismo neke nebulozne predloge učinili jasnijim i da vam kažemo o čemu se radi.
Član 4. menja se i glasi, pa u tački 10) sad dodajete nešto novo, da se pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama podrazumeva i nošenje navijačkih šalova, kapa ili drugih predmeta u nameri da se skriva identitet lica.
Evo, zamislite jednu hipotetičku situaciju, da je koliko večeras jedna lepa, važna fudbalska utakmica i da ode nas četiri-pet hiljada na tu utakmicu. Pa, svi bismo bili u šalovima i kapama. A otkud vi znate da li ja hoću da krijem identitet ili se samo štitim od zimoće, od minus 20 ili minus 10-15?
Mi smo amandmanom predložili da glasi samo - "skrivanje identiteta prilikom pokušaja izazivanja nereda". Da li uspešnog ili neuspešnog izazivanja nereda, to nije bitno, ali skrivanje identiteta tokom nereda, a ne - "nošenje navijačkih šalova, kapa ili drugih predmeta, u nameri da se skriva identitet lica". Dok vi otkrijete nameru, ima da se zapali cela hala, ima da se sruši stadion ako ... (figurativno govorim).
Nejasnoća ima dosta. Nismo želeli da cepamo dlaku na nekoliko delova, ali kod ovog poslednjeg amandmana moram da priznam da smo se malo i našalili sa predlagačem ovog zakona. To ćete čuti iz ovoga što ću sada da kažem. To je član 13. stav 1. Vi menjate prethodni zakon i predlažete da član 18. ovako glasi: "Zabranjena je prodaja ili konzumiranje alkoholnih pića u sportskom objektu i na udaljenosti do jednog kilometra od njega u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, a u ostalim mestima do 300 metara za vreme održavanja sportske priredbe".
Ne pre i posle. E, sada je, dragi građani Srbije, dragi navijači, dragi posetioci sportskih priredbi, konačno dozvoljeno da se pre utakmice pije. Ovde piše samo za vreme održavanja sportske priredbe. Ne lezi vraže. Niste vi to napisali zbog događaja pre sportske priredbe, nego zbog onog što se posle događa. Sećate se ko je sve pijuckao šampanjac posle jednog uspeha naše fudbalske reprezentacije.
Sada smo iz važećeg zakona izbrisali da se kažnjava ''posle'', ali smo izbrisali i ono "pre", pa će tako sada silne navijačke grupe, razni "alkantrazi" i "belgrejd bojsi" moći da se napijaju do mile volje pre utakmice. Za vreme utakmice će prestati, ali će zato mrtvi pijani moći da rade šta god im duša poželi dok ih policija ministra Dačića ne istera sa stadiona i prisutni tužioci i sudije im ne odrede kazne zatvora i sl.
Našim amandmanom dodajemo stav 2. koji glasi: "Konzumiranje alkoholnih pića kod kojih količina alkohola ne prelazi 12,5% po litru, u vremenu tri časa od završetka sportske priredbe dozvoljeno je isključivo u zatvorenim prostorijama organizatora sportske priredbe".
Borise Tadiću, pij slobodno, nazdravljaj sa svima, sa svojim kolegama. Evo, mi želimo svojim amandmanom da doprinesemo tome i nadam se da ćete prihvatiti ovaj amandman. Nema tu izazivanja nasilja, to je samo da se proslavi nešto što treba nazdraviti čašom, nadam se vrednog šampanjca, ukusnog i lepog. Mi ne pričamo o prodaji, nego samo o konzumaciji.
Ponavljam, samo je trebalo primenjivati postojeći zakon, ništa više od toga. Mnoštvo predmeta je ubačeno u razne sportske hale, na sportske stadione, mnoštvo pirotehnike je paljeno, a sve je to nedozvoljeno. Niko nikada nije reagovao.
I sada mislite da je dramatičan i grozan slučaj ubistva francuskog navijača samo zato što je nosio majicu svoje navijačke grupe, koji je na odvratan način ubijen u Beogradu. Ili mislite da ćete, na osnovu TV emisije jednog novinara istraživača, nekim stvarima koje ste samo kozmetički popravili, a suštinski niste ništa, vratiti red... U stvari, nećete ga vratiti jer ga nikada nije ni bilo na stadionima.
Na tribinama sam 30 godina. Na prvoj utakmici na koju sam u životu otišao zatekao sam velike nerede. To je bilo 1979. godine, derbi Partizan - Crvena Zvezda. Veliki su ulični neredi bili preko celog dana. Tako da nemojte da predstavljamo huliganizam kao nešto novo. To je oduvek bilo na fudbalskim terenima i bogami u celoj Evropi.
Nadam se da ćemo mi kao društvo biti svesni i iznaći snage i hrabrosti da izađemo svi zajedno na kraj sa onima koji prave velike probleme. Pored gospodina Dačića su saradnici koji su takođe učestvovali u izradi zakona 2007. godine. Nije se ništa mnogo promenilo. Ubistava navijača je bilo i u proteklim decenijama, i 70-ih i 80-ih i 90-ih i sada, 2000-ih. To je nešto što se dešava. To ne može niko da opravda, ali se, jednostavno, dešava.
Ovakvim zakonima to nećete sprečiti. Ne ovde u Srbiji, nigde. To je pojava sa kojom se samo valja na dobar način izboriti, da se to suzbije u što je moguće većoj meri, a pobediti huliganizam - to je isto kao i pobediti kriminal. Kriminal je oduvek postojao i postojaće.
Nadam se da tim novinarima istraživačima emisije o navodnim ubicama, dilerima itd. koji ne završavaju u zatvoru neće više služiti za perfidne i pokvarene priče protiv političkih snaga i stranaka koje im ne znam na koje sve načine bodu oči svojim postojanjem. Nego, da se svi mi, kao društvo, uključimo u borbu protiv huliganizma na sportskim terenima.
Tu ćete uvek imati podršku DSS-a. Podsetiću vas koliko se i naš potpredsednik i bivši ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić borio protiv toga i kakve je sve stvari trpeo zbog načina na koji se borio protiv huligana.
Nemojte da vas podsećam na one morbidne stvari koje je doživljavao. Ali, neki novinari istraživači toga ne žele da se sete. Ne žele da se sete ni bivšeg ministra prosvete Slobodana Vuksanovića, koji je smogao snage da lično dođe na tribinu među one najokorelije navijače i sa njima prati utakmicu, u cilju da bi sve bilo u najboljem redu.
To su dokazi da DSS u svakom slučaju podržava ovako nešto, ali pukim kozmetičkim izmenama i frazama nećete ništa postići. Poštujte zakon koji postoji. Izglasajte i ovaj zakon, ali ga poštujte. Zaista ga poštujte. I neka plati ceh i sportista i političar i ubica i bilo ko. Zakon mora biti isti za sve.

 Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Velimir Ilić, pa narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, jako mi je žao što će današnji dan biti upamćen kao dan kada je ova vlada, koja je trenutno u Srbiji, izgubila skupštinsku većinu. Kada pogledamo sve ovo, ove zakone koji su u proceduri i današnje usvajanje budžeta, vidimo da Vlada više nema podršku političkih opcija koje čine većinu u ovom parlamentu.
Veoma je ružno kada ne znamo koje su političke opcije podržale određeni zakon, kao što je Zakon o budžetu, i ko stoji iza tog zakona i ko snosi odgovornost za taj zakon. Ne možemo raditi ovako, da nahvatamo neke ''slobodne strelce'' na hodniku, poslanike za koje ne znamo ni čiji su, ni odakle oni u parlamentu, ni ko ih je ovde postavio da daju podršku da ''prođe'' budžet.
I proći će neki zakoni poput ovih, i proći će mnogi zakoni, kao što je Statut Vojvodine, potpuno neustavan, a još veća bruka će da ispadne ako Ustavni sud potvrdi da je to ustavno, a svi znamo da je protivustavno i da je to kršenje Ustava Republike Srbije, a mnogi u Vladi, posebno ministri i sam premijer i predsednik države stoje iza takvih projekata.
Danas u objedinjenoj raspravi imamo set od 11 zakona koji nikakve veze nemaju. Jednostavno, neko je odlučio da se u jednoj raspravi, koja će trajati po poslaničkim grupama što kraće, sve to objedini u jedan politički, da ne kažem zakonski bućkuriš, koji se mora usvojiti. Oni poslanici koji se skrpe, dođu ovde, jednostavno će to izglasati u paketu i Srbija će dobiti neke zakone koji će tobože rešavati neki problem.
Svaki zakon koji se usvoji je novih stotina problema, novih hiljadu problema. Tako će biti i sa ovim zakonima. Hiljade stvari nisu definisane, a donosi se zakon kojim nastaje problem svih nas i ne znamo kako taj problem prevazići.
Evo, slušali smo ovde razne rasprave, koje su već počele, a sigurno ćemo čuti i poslanike šta će reći o svemu ovome, osim onog što su rekli šefovi poslaničkih grupa ili ovlašćena lica, ali mi je jako ružno kada prisustvujem raspravi gde neko definiše sportsko borilište kao mesto visokog rizika, kao mesto opasno po život.
Molim vas, teramo decu u sport, teramo omladinu u sport, mi smo odrasli na sportskim igralištima, terenima, u sportskim halama, na tribinama. To su nam možda najlepši doživljaji u životu, kada smo navijali i bodrili. I ponosimo se time. A evo sad, sportsko borilište, zamislite, stadion Zvezde, stadion Partizana - mesto opasno po život. Tako se definiše i potrebno je doneti posebne zakonske mere da bismo nekoga zaštitili.
Vrši se diskriminacija. Ovde je jedan od kolega govorio, zamislite, dete može da upravlja motorom do 50 kubika, a ne može da ide da gleda rukometnu, košarkašku ili fudbalsku utakmicu u komšiluku. Mora da ga vodi mama. Pa, kako će da se oseća dečak od 16 godina?
Ja imam petoro dece, znam mentalitet dece odlično. Da ga mama vodi, da sedi pored njega na tribinama dok on navija za svoj voljeni klub? Ne mora to da bude samo fudbal. Košarka, rukomet, karate, odbojka - nije bitno šta će gledati.
I zamislite sada, mamin sin, ima da se smeju deca. Ili mamina ćerka, moraju mama i tata da je povedu i da stoje pored, da prstom upozoravaju dete kako da navija i kako da se ponaša.
Smešno je što parlament o ovome raspravlja. Imamo dobre zakone, koje je samo trebalo primenjivati. Ali ja osećam nešto drugo. Osećam veliko nezadovoljstvo u narodu. I mi želimo kroz ove zakone da zaplašimo Srbiju, da prestane da se okuplja.
Sećate li se kada je donesen Statut Vojvodine? Sedam dana pre toga se vodila kampanja da nema okupljanja, da grip hara, da ljudi umiru, ako se skupi više od pet ljudi - katastrofa. O tome se non-stop razgovaralo na državnim medijima. Čim je usvojen zakon, nije se niko okupio, nije bilo protesta itd., odmah dozvoliše okupljanja. Više niko ne priča o gripu, više ga niko ni ne pominje.
Još ova Miškovićeva vakcina sad kako je stigla, nema potrebe (a vidite, niko neće ni da se vakciniše), niko o tome više ne razgovara, a pre toga - specijalne emisije, razgovori itd. Čovek uzeo dobru proviziju, uradio dobar posao za sebe i svoje prijatelje. Naravno, videsmo Tomicu Milosavljevića prvog, zavrnu čovek rukav i onda priča prestade.
Tako će biti i oko svega ovoga. Neko ne želi okupljanja, boji se revolta mladih koji ne mogu da se zaposle. A rešenje za mlade ljude je posao, plata, stanovi, da mogu da obezbede egzistenciju, da zasnuju porodicu i neka navijaju, neka idu na utakmice. Ali revolt je, revolt protiv onih koji su nesposobni, sede i ne dozvoljavaju ljudima da se normalno organizuju. Revolt je protiv svega ovoga što se događa sada a pojedinci tolerišu. Mene iritira kada izađe premijer i kaže - ova vlada radi, čista desetka. Meni se samo nešto u glavi zavrti i kažem - da li je normalan. A tako i mnogim građanima.
Pa, ne može nikad da bude čista desetka, pa i da je najbolja vlada. Ne postoji vlada koja tako može da radi. Pričamo o merama, pričamo da se 700.000 ljudi hrani na kazanu, svaki deseti Srbin se hrani na kazanu. I to je desetka? To je nula, i to mora da se zna.
Pričamo o odnosu u sportu. Ko su ti ljudi koji prave incidente? Dajte imena i prezimena. Ne možemo da kažemo da sva srpska mladost ide, napada, ratuje, da su svi huligani i ne znam… Kad čujem reč huligan, muka mi je, verujte. Toliko mladih, toliko drugova i drugarica moje dece, koji se nalaze trenutno i po raznoraznim takmičenjima i po gradovima i u diskotekama i svugde, to su pristojna deca.
Ima huligana, ali su oni mahom ubacivani. Ne optužujem sadašnjeg ministra policije, ali nekada se to radilo. Na proteste, na skupove su se upućivali huligani, koji su radili za novac, da naprave incident da se sutra neko optuži. Ubace se za novac huligani da pokvare utakmicu i da se suspenduje stadion određenog kluba. I to se radi.
To se i danas radi. Pitamo se da li su dva poslanika iz nekih političkih partija, koji su danas glasali, poslati od tih partija da glasaju za budžet a partije se smeškaju i to su unovčile, ili su to oni samoinicijativno uradili. To je pitanje za istražne organe. Kako mogu ljudi da kažu - idemo mi, to je naša...? Kako odbornici po gradovima to isto rade? Kako se to toleriše? To je najopasniji način podmićivanja, korupcije itd. Pitamo se ko toleriše neke zakone koji su primenjivi u praksi, a sad ćemo donositi nove.
Ko toleriše jednog čoveka u Braničevskom okrugu, koji ima dve klanice, koji je otišao i jadne seljake po selima Braničevskog okruga i širom Srbije izvarao, uzeo im stoku za klanje? Samo jednog seljaka je prevario za 51.000 evra. Izdao im priznanice, sve preveo na nekoga i on tobože nema ništa.
Ima kapitala koliko hoćete, ali pred pravosuđem je goli golja, koji nema hleba da jede. I ne može da se izvrši sudska presuda, da naplate preko dva miliona evra seljaci iz tri-četiri sela koji su dali stoku. On i dalje vara narod u Srbiji, a u pravosuđu kažu - jeste, presude su izvršne, al' su neizvršive, nema čovek ništa. A on ima šta hoćete, vile, automobile, kamione. Zamislite, ima klanicu od milion i po evra.
Nikome ne pada na pamet da kaže - čoveče, prestani da varaš narod. Da ga neko privede, da ga uhapsi, da mu oduzme tu imovinu, da proda i isplati one koji su prevareni. Presude su izvršne, ali ne mogu da se naplate jer čovek nema ništa svoje. Kako može da posluje čovek koji nema dinara, koji nema ništa? Kako može da mu se dozvoli da svesno vara narod?
E sad, da se vratim na ove nerede na sportskim takmičenjima. Kako može klub koji jedva preživljava, koji ne može da opstane, da plaća redarsku službu koja je skupa, koja je hiljade evra za jedno takmičenje? Iz kojih sredstava? Na koji način? Kako može neki redar, goloruk, da zaustavi tamo, ako se napuni neki stadion sutra, masu navijača? To mora da radi policija. Policija je za to plaćena i dužna je da to odradi na korektan način.
Ne možemo mi sada štititi pojedinca kao belog medveda. Samo nađemo jednog, fokusiramo i štitimo ga, svi ga štitimo (da ne pominjem sada koga, cela država samo o tome priča). A drugi niko nije zaštićen. Drugog možete da prebijete i da niko ne odgovara. Čak će neko možda da bude i nagrađen. A možda je to neko uradio i za novac. Prema tome, neko će doživeti teške povrede, neko će završiti i smrću i ništa se neće dogoditi, ali zato ćemo nekoga fokusirati i stalno pokazivati javnosti kako je čovek oštećen.
Sećam se odlično, u Kraljevu je jednom pretučen general ili pukovnik avijacije sa aerodroma „Lađevci“. Prebili ga policajci kao mačku jer se suprotstavio jednom policajcu i rekao da neće da napusti neko mesto.
Dok su utvrdili, sve je to trajalo, a čovek je bio unakažen. Mislim da se preziva Kuprešanin, general ili pukovnik avijacije. Posle su padala izvinjenja, sve je to dolazilo na red, ali čovek je prebijen. Zašto? Zato što se suprotstavio nekoj nepravdi.
I neki tamo, koji je posle bio suspendovan... E, ja sam toga koji ga je prebio, jer sam bio slučajno učesnik, video sad nedavno u obezbeđenju kod predsednika Republike. Sada je on u obezbeđenju predsednika Republike. Možemo da proverimo. Doduše, taj Kuprešanin je živ i zdrav, mislim da me možda i sluša, ali toga, koji je prebio i polomio čoveka, nedavno sam video na jednoj manifestaciji (mislim da se nisam prevario) – avanzovao čovek.
Šta se sada tu događa? Da li mi kroz ove zakone želimo neke da zaštitimo, da neke oslobodimo odgovornosti? Sad pričamo ovde o merama zaštite u vanrednim situacijama i donosimo zakon. To je dobro, ali neki koji su naneli štetu Srbiji i koji preventivno nisu otklonili određene uzročnike velikih elementarnih nepogoda, a uzeli velike pare i potrošili, ne odgovaraju.
Kako ćemo da gledamo sada gospodina Pajtića, koji je sa Kapitalnim fondom Vojvodine potrošio pare koje su namenski bile predviđene za velike kapitalne investicije u Vojvodini? Na primer, zaštita od poplava. Pare su potrošene, zaštita nije urađena.
E, sad ćemo opet da pravimo. Ja sam jednom pravio Jašu Tomić, gospodo, i silna sela, ali sad su pare potrošene u izbornoj kampanji, a reke nisu sređene ponovo. Veliki je sneg, biće opet poplava. Ko će da odgovara što posao nije urađen, a pare su potrošene? Sećam se odlično da je neka vlada prebacila, jer su Vojvođani insistirali, da to sada ne radi Srbija nego da može da radi Kapitalni fond Vojvodine. Sećam se odlično da su povučena sredstva za sanaciju Pančevačkog mosta i rečeno - to je u Vojvodini, i da se prebaci u Kapitalni fond Vojvodine.
Za Pančevački most je rečeno da je na ivici rušenja, da je, ako nastanu visoki vodostaji, veliki udari vode u stubove mosta itd., ugrožen zbog korozije i svega toga. Pare su potrošene, most nesaniran. Digla se bila velika priča - most je ugrožen, pada. Gazela ugrožena, takođe pare potrošene. Kreditna linija neiskorišćena, troši se, a posao nije urađen. I ko će za to sve da odgovara? Otprilike - niko.
Da li se sećate da milijarde štete Srbiji nanosi grad zbog preleta aviona? Rečeno je da ćemo preći na novi sistem protivgradne zaštite i za to su opredeljena sredstva. Rečeno je da Vojska ima avione koji su slobodni i da može da se vrši savremena protivgradna zaštita. I? Ne vrši se i dalje, zbog preleta, a grad uništava krovove, razbija crepove. Vodio sam nekada u Vladi ove mere zaštite. Šta smo radili? Milijarde smo davali za ove štete koje nastaju. Sada niko ne preduzima ništa da se preventivno deluje u ovim slučajevima.
Neko veče gledamo emisiju, mislim da se zvala „Monitor“. Seljak priča da mu je propala ovca na mostu u Rači. Ja sam, kao ministar, napravio most u Rači, ali nisu navozi napravljeni i most nije pušten. Zašto? Došla je direktiva da Kapitalni fond Vojvodine traži da se prebace pare da on to završi, jer to je Srem i ne može Vlada Srbije da završi most, nego mora Vojvodina, jer se on nalazi u Sremu. Naravno, pare su potrošene, a most nije završen.
Da li je bruka za ovu Srbiju da se most, potpuno napravljen i izgrađen, ne pusti u saobraćaj zato što ne postoje navozi sa sremske strane? Pare su potrošene, navozi nisu urađeni i idemo na most koji je potpuno šupalj i koji ugrožava bezbednost građana. I sutra, ako se obruši, bude veliki vodostaj na Savi, ko će te štete da plati?
Sećam se odlično, upozorio sam jednog visokog funkcionera sadašnje vlade da će biti obrušen tunel Straževica, kada se radio, da će nastati šteta, kad su prestala sredstava iz NIP da se uplaćuju, i da će biti mrtvih. Dva radnika su poginula posle tri dana. Postoji zapisnik, može da se proveri.
Mi ništa preventivno ne radimo. Tek kada se dogodi, onda je uka, buka, trčimo. Da li je izmešten, pitam ministra Vojske, onaj magacin kod Paraćina? Nije izmešten, a bilo je rečeno da mora hitno da se izmesti jer ugrožava saobraćaj. Kolike su štete samo nastale kada je danima bio zatvoren autoput, kada se saobraćaj prebacio na lokalne puteve koji su potpuno razbijeni itd. I niz drugih stvari, koje se ne otklanjaju. Da ne pričam o klizištima, da ne pričam o bruci koja se događa svake godine.
Svake godine u Vlasotincu jedna rečica poplavi iste kuće i svake godine se ljudima pomaže i poprave se kuće. Svake godine ti ljudi imaju velike štete, a potrebno je samo 500 metara nasipa. Ja sam radio i uradio jedno 80%. Ali ne vredi, kada ne završite dva metra, vi isto imate poplavu. Posao mora da se dovede do kraja jer će voda tu da probije i da poplavi opet isto naselje.
Kako sad možemo pričati o merama zaštite ako preventivno ne otklonimo nešto što se svake godine ponavlja i donosi milionske štete? I da ne nabrajam dalje. Prema tome, molim vas da postojeće zakone poštujete.
Kako je moguće, gospodo ministri, da izgori bolnica koja je nedavno rekonstruisana i da se zapali instalacija koja je bila stara nekoliko meseci? Kako je moguće? Znam da je u viziti bila Svetska banka, jer su bili kod mene (Predsednik: Vreme.) i razgovarali smo, da vide gde je ta oprema u koju su ulagali. Jednostavno, sumnjam ...

Prošlo je 20 minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od mojih kolega, pričaću o predlogu zakona koji je u političkom i društvenom smislu daleko manje atraktivan, ali sigurno nije najmanje važan. Reč je o Predlogu zakona o upravnim sporovima.
Moram da dam samo jedan kratak osvrt na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Naime, želim da obavestim gospodu ministre da se protiv jednog mladog čoveka iz Aranđelovca, Ivana Ivanovića, vodi prava medijska hajka. On je veroučitelj i veronauku predaje u pet osnovnih škola u Aranđelovcu. Učestvovao je u toj famoznoj emisiji "Insajder".
Nije reč ni o kakvom huliganu, ni o kakvom kriminalcu. Reč je o mladom, nacionalno svesnom čoveku, koji je javno pred kamerama priznao da voli i Srbiju i Ratka Mladića i Radovana Karadžića, ali da smatra da zbog toga ne treba da bude stavljen na stub srama.
Ovih dana se škole u Aranđelovcu u kojima on predaje veronauku nalaze pod pritiskom da tog mladog čoveka isteraju na ulicu, pa vas molim, gospodo iz Vlade, budući da ste protiv nasilja, da sprečite i ovu vrstu mentalnog, odnosno političkog nasilja nad građanima Srbije koji samo javno izražavaju svoje mišljenje.
Što se tiče Predloga zakona o upravnim sporovima, nacrt tog zakona je, po informacijama koje ima SRS, urađen još 2004. godine. Od 2004. godine pa do danas taj zakon se uglavnom nalazi po fiokama raznih ministara koji su se smenjivali u resoru za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Očekivali smo da će za tih pet godina ovaj predlog zakona da doživi neke pozitivne promene u odnosu na onaj dokument koji je još uvek bio u fazi nacrta. Nažalost, to se nije desilo.
Predlog zakona o upravnim sporovima je izuzetno važan akt. Zakon o upravnim sporovima je jedan od tih tzv. procesnih zakona. On ima isti značaj kao Zakon o parničnom postupku, kao Zakon o krivičnom postupku, kao Zakon o opštem upravnom postupku i u najmanju ruku je nekorektno da se ovaj važan zakon, a svaki procesni zakon direktno tangira ljudska prava i slobode, poslanicima dostavlja u potaji, nekoliko časova pred početak slave Svetog Nikole, u petak uveče, kada su svi poslanici otišli kućama, a već danas se o tom zakonu govori u Narodnoj skupštini.
Gospodine ministre, vama ću se obraćati, biću toliko slobodan, jer verujem da ste najkompetentniji da o ovom zakonu govorite. Prvo, nejasno je zašto se zakon zove ovako kako se zove. Zove se – zakon o upravnim sporovima. Dakle, termin upravni spor koristi se u množini, a u svim ostalim odredbama Predloga zakona upravni spor se koristi u jednini. Je l' onda nije logično, čisto u nomotehničkom smislu, da se predlog zakona zove Predlog zakona o upravnom sporu?
Dalje, u članu 2. kažete: ''U upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi''. Ovakva norma, gospodine ministre, manjkava je iz najmanje dva razloga. Prvo, termin razuman rok, kao pravni standard u praksi, predstavlja vrlo rastegljiv pojam i može da znači različite stvari, u zavisnosti od toga ko zakon primenjuje.
Tipičan primer do koje mere termin razuman rok može da se zloupotrebljava u praksi jeste upravo slučaj Vojislava Šešelja. Haški tribunal je obavezan da sudi u razumnom roku, a taj razuman rok u slučaju Vojislava Šešelja iznosi već punih sedam godina. Ne mora čovek da bude pravnik, jasno je da je ovde razuman rok davno prekoračen. Kakva prava ima čovek na čiju štetu se to dešava? Nema nikakva prava. Ako ste hteli, gospodine ministre, da vam Upravni sud deluje efikasno, da deluje brzo, onda ste morali da odredite rok u kome je Upravni sud dužan da donese presudu. Mi smo vam u jednom od naših amandmana predložili da to bude 90 dana od dana podnošenja uredne tužbe. I onda je svima jasno - 90 dana je 90 dana. To nije ni razumno ni nerazumno. Jednostavno, to je fiksni rok. Svako zna kad rok počinje i kada se rok završava. I to je način da naterate taj upravni sud, koji od prvog januara treba da počne da funkcioniše, da deluje efikasno.
Onda kažete - ''na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi'', a u članu 33. normirate slučajeve kada usmena javna rasprava nije obavezna. To nije logično. Dakle, ovde ne treba da piše da sud odlučuje na podlozi činjenica utvrđenih u javnoj raspravi, nego na podlozi činjenica utvrđenih u toku postupka. Pa će u nekim slučajevima to biti na raspravi, a u nekim drugim slučajevima van rasprave.
U članu 3. kažete da je predmet upravnom spora zakonitost konačnog upravnog akta, i u tome se slažemo. Onda u stavu 2. i u stavu 3. definišete neke slučajeve koji su slični upravnom aktu, neke akte koji imaju mnogo toga zajedničkog sa upravnim aktom, ali nisu upravni akti. To su konačni pojedinačni akti kojima se rešava o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica.
Sada se samo postavlja pitanje – zašto izričito niste napisali da su u pitanju pojedinačni pravni akti koji nemaju karakter upravnog akta? Zašto vam to govorim? Da bi se formirala ujednačena sudska praksa. Sada imate, gospodine ministre, slučajeve da različiti sudovi različito tretiraju te pojedinačne akte koji su bliski upravnom aktu ali nisu upravni akti. Recimo, to su akti o izboru, odnosno postavljenju na funkciju. Za neke sudove su to upravni akti, za neke sudove to nisu upravni akti.
Stav pravne teorije je da to, zapravo, nisu upravni akti. Ali je onda trebalo, u cilju ujednačene sudske prakse, da tako i napišete u Predlogu zakona – da je reč o pojedinačnim pravnim aktima kojima se odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata, ali da oni nemaju karakter upravnog akta. I onda u praksi nema nikakve dileme oko toga da li je jedan takav akt upravni akt ili nije. Vi ste to, iz meni nepoznatih razloga, propustili da uradite.
U članu 4. definišete pojam upravnog akta. Složićete se sa mnom, gospodine ministre, da je to pomalo neuobičajeno, zato što se upravni akti ne donose po proceduri koja je propisana ovim zakonom, nego po proceduri koja je propisana Zakonom o opštem upravnom postupku. Ako je igde bilo mesta za definiciju upravnog akta, pa valjda po zakonu po kome se upravni akti donose, dakle u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Dobro, vi ste se opredelili da definiciju upravnog akta date u Zakonu o upravnim sporovima. To je i do sada bio slučaj, po zakonu iz 1996. godine. Ali, ona definicija iz 1996. godine bila je mnogo jasnija i preciznija od ove.
Sad pogledajte na koji način definišete upravni akt: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pravni pojedinačni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog, pravnog ili drugog nosioca prava i obaveza kojima se rešava u upravnom postupku, a koje nema svojstvo pravnog ili fizičkog lica u upravnoj stvari''.
Sumnjam, gospodine ministre, da ovu definiciju možete da ponovite. Ona je do te mere rogobatna i nejasna da bez gledanja u tekst zakona to ne može niko da učini. A podsećam vas da će ovu definiciju, u najmanju ruku, morati da uče studenti na pravnim fakultetima, moraće da uče oni koji se pripremaju za polaganje pravosudnog ispita, polaznici ove vaše famozne Pravosudne akademije. Čik neka ponove kako glasi definicija upravnog akta, a to je jedna od najvažnijih definicija u oblasti prava.
Mi smo vam predložili jednu mnogo jednostavniju i lakšu, a isto toliko tačnu definiciju: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ javne vlasti, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari''.
Sve ono što ste vi rekli u članu 4. kažemo i mi, ali na način koji je daleko bliži onima koji ovaj zakon treba da primenjuju.
U članu 5. definišete opet jedan pojam koji je važan i za teoriju i za sudsku praksu, a to je pojam upravne stvari: ''Upravna stvar, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizlazi potreba da se autoritativno pravno uredi u skladu sa zakonom''.
Ova definicija je, gospodine ministre, kontradiktorna, jer kažete da je u pitanju situacija koja je pojedinačna, a mora na autoritativan način da se uredi. Kad nešto uređujete, onda je to opšta situacija, onda je to normativni akt, onda se ne radi o pojedinačnoj situaciji i onda nije trebalo da kažete - autoritativno pravno uredi, nego - autoritativno pravno odredi. To su dve potpuno različite stvari.
Onda, ima jedna odredba, gospodine ministre, koja je meni zaista neverovatna. U članu 6. Predloga zakona vi definišete šta se podrazumeva pod pojmom nadležnog organa. Pazite sad šta su za vas nadležni organi: državni organi, organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, privredna društva, javna i druga preduzeća, ustanove, organizacije i - slušajte dobro, vi koji ćete da primenjujete ovaj zakon - pojedinci, kao i posebni organi, kada u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.
Mogu da volim ili ne volim ovu vladu koliko hoću, ali gospodine ministre, u kom se to demokratskom društvu nadležnim organom javne vlasti smatraju pojedinci? U kojim će to situacijama pojedinci, dakle fizička lica, građani, moći da donose upravne akte? Gde to ima? Ovo je presedan. Ovog nema apsolutno nigde, ni u jednoj državi, ni u jednom pravnom sistemu na svetu. Ovo morate da izbrišete. Ovo je bruka od koje neće moći da se opere niko ko je na bilo koji način učestvovao u izradi ovog zakona.
U članu 7, gospodine ministre, krije se jedna protivustavnost. Kažete - protiv presude donete u upravnom sporu ne može se izjaviti žalba. Tako ste napisali. Podsećam vas šta piše u članu 36. Ustava Republike Srbije, stav 2: ''Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu''.
Fundamentalna je stvar u bilo kom procesnom zakonu da onaj ko učestvuje u postupku ima pravo da izjavi žalbu. Kako na drugačiji način da štiti svoja prava nego kroz žalbu? Ustav garantuje pravo na žalbu. Pravo na žalbu garantuju svi demokratski ustavi u svetu. Međutim, evo, u zakonu o upravnim sporovima ovo pravo na žalbu se negira.
Onda imate član 22, gospodine ministre. Naravno, zbog kratkoće vremena, ne mogu da govorim o svim anomalijama u ovom predlogu, ali osvrnuću se samo na neke koje najviše bodu oči. Član 22. stav 1 - tužba mora da sadrži ime i prezime, adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi, gospodine ministre, u čemu je razlika između adrese i mesta stanovanja? Koliko znam, adresa podrazumeva mesto u kome čovek živi, ulicu u kojoj živi i kućni broj. Valjda je to adresa. Vi kažete - treba da sadrži adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi gde prestaje adresa, a gde počinje mesto stanovanja i obrnuto. Prosto, to nije moguće.
U članu 23. stav 2. kažete ovako - po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari. Gospodine ministre, svaki konačan upravni akt je odluka kojom je meritorno odlučeno. Ne postoje upravni akti kojima je meritorno odlučeno i upravni akti kojima nije meritorno odlučeno.
Bez potrebe opterećujete tekst predloga zakona rečima koje se podrazumevaju. Čim je jedan akt konačan, čim je upravni akt, naravno da se njime nešto meritorno rešava. Dakle, ovo ''kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari'' vam ne treba. Ne znam ko vam je rekao da to stavite u Predlog zakona, ali to vam zaista ne treba.
U članu 23. stav 3. kažete - izuzetno stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe, pa pod tačkom 1) - u slučaju hitnosti. Šta vam to znači? Ovo može u praksi da izazove jako velike zloupotrebe. Sud će u jednoj situaciji da kaže - ovo je hitno, ovo nije hitno. Hitno za koga? Za stranku, za organ koji je doneo upravni akt, za sud, za zainteresovano lice? Sa kog aspekta se tumači pojam hitnosti? Ovo morate da izbrišete, jer ovo zaista u praksi može da dovede do velike štete i velikih zloupotreba.
Član 24. stav 2. Ovo je zaista neverovatna stvar. Zaista sam se trudio da uđem u dubinu ovog zakona, ali verujete mi, neke stvari ovde ili ne razumem ili su one do te mere komplikovane da ja, kao ne baš naročito pametan čovek, to ne mogu da shvatim.
''Tužba se može podneti i radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva''.
Izgleda, gospodine ministre, da mi nismo studirali po istom pravnom režimu. Nigde nisam čuo, verujte mi, za četiri godine studiranja pravnog fakulteta, da postoje upravni akti koji nemaju pravno dejstvo. Takvi pravni akti ne postoje. Samim tim što je jedan akt pravni akt, bez obzira da li je upravni, on ima neko pravno dejstvo. Ne postoje upravni akti i uopšte ne postoje pravni akti bez pravnog dejstva. Dakle, ovo je apsolutno nemoguće da se desi.
Onda kažete - može se podneti tužba radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. To, ministre, ne može, zato što ste napisali u članu 7. Predloga zakona - presuda doneta u upravnom sporu je obavezujuća. Ne može da se desi. Prosto, zakonom je eliminisana takva mogućnost da upravni sud poništi upravni akt, pa organ koji je doneo taj poništeni upravni akt praktično donese akt u istovetnom sadržaju. To ste eliminisali u članu 7, kada ste rekli da je presuda obavezujuća.
Sad se postavlja pitanje zašto normirate nešto što ne može da se desi. Imate još od rimskog prava ono načelo da se pravom definiše ono što biva, a ne ono što ne biva. A vi definišete ono što ne može da se desi u praksi ni teorijski ni praktično.
U članu 25. stav 1. kažete ovako - ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvaće tužioca, pazite ovo - neposredno ili preko drugog suda. Preko kog suda, kad upravnim sporovima u prvom stepenu sudi Upravni sud, jedan upravni sud za teritoriju cele Republike? Nismo usvojili sistem po kome imamo više upravnih sudova, nego jedan jedini upravni sud. Kako će taj jedan upravni sud da traži od nekog drugog suda? Ne postoji drugi upravni sud.
Možda ste mislili na pravnu pomoć, pa da zamolite neki drugi sud? To nije moguće, jer je Upravni sud sud posebne nadležnosti. Kako će sad Upravni sud da zamoli Osnovni sud u Kikindi da nešto uradi ili ne uradi kad oni sude potpuno različite sporove? Dakle, ovo ''preko drugog suda'' je pravni nonses i ovo morate da izbrišete, gospodine ministre, iz Predloga zakona.
Ovo sve govori da je zakon rađen na brzinu, da je rađen prilično traljavo i da vas izgleda mnogo i ne zanima kakav je kvalitet zakona, nego - ajde da ga donesemo, šta nas briga kako će onaj koji sutra bude morao da ga primenjuje da lupa glavu.
Ovo je jedan banalan primer, ali pokazuje do koje mere ste bili aljkavi. U članu 29. stav 1. vi kažete ovako - ako tuženi za vreme sudskog postupka... Pazite, za vreme sudskog postupka!
Valjda je elementarna stvar, to uče studenti, sudski postupak je skup procesnih radnji koje teku, smenjuju se jedna za drugom. Valjda je osnovna stvar nomotehnike da se kaže - ako tuženi u toku sudskog postupka nešto uradi ili ne uradi, a ne za vreme sudskog postupka.
Zakonodavni odbor, koliko sam informisan, sada radi jedinstvena metodološka pravila za izradu zakona. Tu lepo piše kako treba da se koriste termini. Dakle, umesto ovog ''za vreme'', upotrebite standardni termin - u toku postupka.
Nažalost, nemam još mnogo vremena, ali evo gospodine ministre, još jedna krupna slabost. U članu 49, pazite dobro, vi predviđate zahtev za preispitivanje sudske odluke. Ko može da ga podnese? Stranka i nadležni javni tužilac. A u članu 50. kako može da se podnese. Kaže - zahtev se predaje Vrhovnom kasacionom sudu, preko punomoćnika iz reda advokata. Ovo je suprotno Ustavu Republike Srbije. Svako može samostalno da odlučuje kako će da učestvuje u nekom postupku, da li sam ili će da angažuje advokata.
Još je veća slabost Predloga zakona kada kažete da nadležni javni tužilac mora da angažuje punomoćnika iz reda advokata. U kojoj to državi na svetu ima da državni organ angažuje privatno lice da mu podnese zahtev za preispitivanje sudske odluke? Toga nema nigde, gospodine ministre, u svetu.
Ako ovaj zakon bude čitao neko od vaših prijatelja iz EU, smejaće se. Ali ne samo vama, smejaće se i Narodnoj skupštini. Nema te države u EU gde javni tužilac traži od advokata – idi predaj mi zahtev za preispitivanje sudske odluke. Šta to znači? Da javni je tužilac pravno nepismen, da ne zna kako se sastavlja zahtev i kome treba da se predaje.
Ovo je, naravno, protivustavno i sa stanovišta fizičkih lica. Zašto, recimo, vi, gospodine ministre, kao diplomirani pravnik, sutra, ako se nađete u situaciji da podnesete zahtev, ne biste to mogli samostalno da učinite? U čemu je problem da napišete zahtev i da ga predate Vrhovnom kasacionom sudu? Kao da je za to potrebno ne znam ni ja kakvo znanje. Ne, vi sad obavezujete i fizička i pravna lica da moraju da angažuju advokata.
Naravno, ovo je samo jedan set primedbi koje imamo na (Predsednik: Vreme.) Predlog zakona o upravnim sporovima i zbog svega ovoga mi za ovaj zakon nećemo moći da glasamo.