Da li važi onaj uvod od malopre? Nema potrebe da ponavljam. Zahvaljujem.
Na početku, prvo, veliki protest. Postoje neke teme u kojima, uprkos svim podelama u političkom životu, ovaj parlament pokazuje pristojan razvoj. Bez obzira na vlade koje su se, recimo, pojavljivale sa ambicijom da reše problem nasilja na sportskim takmičenjima, ovde je uvek postojala podrška za te zakone – i 2003. i 2007. godine i u ovom trenutku. Mislim da je isti slučaj i sa zakonom o vanrednim situacijama i zakonom o zaštiti od požara. Prosto, na ovaj način ne možemo ozbiljno da razgovaramo.
Možda je, recimo, potrebno više sredstava za finansiranje efikasne zaštite od požara. Tamo ste definisali neke kriterijume, norme - pola litre, takse i šta ja znam. Mi, jednostavno, nismo bili u prilici da sa vama razgovaramo pa da tražimo možda da se poveća izdvajanje u te svrhe. Jer, kada se desi požar u "Laundžu" u Novom Sadu ili kada se zapali "Imlek" ovde u Beogradu, onda svi shvatimo koliko su zapravo ti problemi ozbiljni, a tih 20 godina histerije u kojoj smo živeli je odvuklo pažnju društva u suprotnom pravcu od onoga kojim bi trebalo da se bavimo.
Što se tiče zakona o upravnom sporu, na njemu se puno radilo. Aktuelni važeći zakon je prevaziđen, iz 1996. je godine. Ali, nažalost, nema prostora da se o tome ozbiljno razgovara.
Šta je prvo što želimo da kažemo o zakonu o vanrednim situacijama? Gospodine Dačiću, vi ste nekako preko toga prešli. Naime, nas veoma interesuje karakter te baze u Nišu. To je baza koju zajednički, kroz partnerstvo naše zemlje i Rusije, razvija i za nju je resorno odgovorno vaše ministarstvo.
Ovde u zakonu, u poglavlju XII. Međunarodna saradnja, to je član 140, tačka 7) kaže - usklađivanjem delovanja snaga za zaštitu i spasavanje drugih država na teritoriji Republike Srbije.
Nekako, vi u svom obraćanju parlamentu niste pomenuli tu bazu u Nišu, a nama je ona veoma važna. Prosto, mi smo stranka koja vrlo jasno promoviše politiku saradnje u regionu. Naravno, politiku jasnog partnerstva sa NATO-om, efikasnog sprovođenja i realizacije programa iz Partnerstva za mir.
Nemamo ništa protiv saradnje sa Ruskom Federacijom, ali bismo želeli, kada je na dnevnom redu tako važna tema kao što je zakon o vanrednim situacijama, da onda čujemo od vas nešto više o toj bazi koja se gradi u Nišu. Kada se bavimo analizom tog političkog pitanja, onda mnogo više informacija dobijamo od predstavnika druge države nego od naše.
Mada su ove poslednje koje smo dobili dosta konfuzne, pa ministar za vanredne situacije Ruske Federacije gospodin Šojgu u vašem prisustvu kaže - pitajte predsednika, a vi kažete - to je za vanredne situacije. Ne zna se ko je inicirao to, kakva je potreba, koliko to košta.
Govori se o pružanju podrške nekim drugim državama u regionu. Da li se nešto u međuvremenu na tome uradilo, da li je neko to od nas tražio? Mislim da je važno definisati tako bitna pitanja na odgovoran način, da bi se suzio prostor za spekulacije.
Mislim da ćemo mi na poslaničkoj grupi, pošto zajednički izanaliziramo i jedan i drugi zakon, doneti odluku da podržimo i zakon o vanrednim situacijama i zakon o zaštiti od požara, ali u ovom trenutku ne mogu tako nešto da garantujem, nismo bili u prilici da o tome razgovaramo.
Očigledno je da za takvim zakonima postoji potreba. To je više nego jasno. Jedna oblast je uređena zakonom iz 1988. godine, to je Zakon o zaštiti od požara. A Zakon o elementarnim nepogodama je iz 1977. godine, pre 32 godine, pa je još i nefunkcionalan jer je delom za to bilo nadležno, pošto je tako bila organizovana država, Ministarstvo odbrane.
To se sad sve nalazi na jednom mestu. Jedino možemo da se nadamo da su ljudi koji to rade kod vas u ministarstvu taj posao uradili na najbolji način, da su imali podršku međunarodnih organizacija. Vidimo da se tu pominju Ujedinjene nacije, neke njihove strategije, i to je ono što je dobro.
Dobro je i što će Skupština imati priliku da usvaja strategiju. Ovde su se pojavljivala i ministarstva koja su strategiju prebacivala na Vladu. Jeste paradoksalno da medijsku strategiju definiše Vlada, a strategiju odbrane ili strategiju postupanja u vanrednim situacijama definiše Skupština. Ali, to samo govori o tom neskladu koji postoji u vladajućoj koaliciji u odnosu prema parlamentu.
Ne možemo previše da govorimo o ovom zakonu, osim da postoji očigledna potreba za njim. Da li je na neophodan nivo podignuta svest? Bojim se da nije. Parlament je prvi dokaz toga. Nisam siguran da privredna društva u Srbiji znaju koliko ovaj zakon uvećava njihovu odgovornost, da li sami građani, lokalne samouprave, imaju svest o tome.
Da li svi oni koji su dužni da se staraju o zaštiti kanala Dunav-Tisa-Dunav, o Dunavu i rečnim tokovima u zemlji znaju koliko ovaj zakon menja njihovu odgovornost, da li je Ministarstvo finansija ukalkulisalo u budžet za narednu godinu troškove koji podrazumevaju efikasnu primenu ovog zakona? To su sve otvorena pitanja. Ako je tako ovde u Skupštini, bojim se da ćemo se mi i dalje baviti posledicama, i to je najveći problem.
Tako dolazimo i do zakona o sprečavanju nasilja na stadionima, tj. na sportskim priredbama. Opet se bavimo posledicama, gospodine Dačiću. To je naš zajednički problem. Nasilje je oblik života u Srbiji. Nasilje je ukorenjeno duboko u porodici. Imate podatak da je 70% dece žrtve nasilja u porodici. Žene su žrtve nasilja u porodici.
Nasilje izvire iz našeg javnog života, ono je prisutno u politici, u školi i onda se samo manifestuje na stadionu.
Ne može da bude jedini instrument rešavanja tog problema policija ili sudija koji će imati kancelariju na stadionu. Možete da privedete troje, petoro, desetoro navijača koji nekoga vređaju na stadionu, koji prete nekome, ugrožavaju mu život, ali šta će se desiti kada njih 10.000 to bude uradilo na sledećoj utakmici? To je naš zajednički problem. Mi smo dužni i odgovorni, kao ljudi koji se bave politikom, za sređivanje i rešavanje tog problema.
Ali, zašto je na stadionu zabranjeno nešto što je dozvoljeno na političkom skupu? To je takođe naš problem. Zato smo predložili, gospođo Malović, ne znam da li ste bili u prilici da vidite uopšte, amandman na član 344a Krivičnog zakonika. Vi ste izmenama tog člana praktično definisali sankcije za one koji vrše nasilje na sportskoj manifestaciji, a mi smo proširili to i na javne skupove.
Znate, apsolutno je nemoguće rešiti problem nasilja ukoliko ga posmatramo izolovano. On se samo manifestuje na stadionu, a oni koji su učesnici u tom nasilju dolaze sa drugih adresa, to nasilje primenjuju nekažnjeno na nekom drugom mestu.
Doći će opet Parada ponosa, ali to ne može da bude policijsko pitanje. Ako imate vladike koji pokazuju otvorenu netrpeljivost prema tome, ako imate političke stranke koje pokazuju netrpeljivost prema tome, ako imate organizacije građana koje otvoreno pozivaju na nasilje, onda policija tu nema šta da radi. Jer, policija može da deluje samo kada do nasilja dođe. Tu nam je potrebno ministarstvo obrazovanja, ministarstvo socijalne politike, pa onda moramo da vidimo šta ćemo da radimo sa lokalnim samoupravama.
Mi u gradu Beogradu pokušavamo da afirmišemo ideju zajedničkog delovanja na prevenciji, a ne na sankciji. Te mere sankcije su uspele u društvima koja su prethodno osudila nasilje kao oblik delovanja. Bio je potreban Hejsel da bi Engleska odbacila nasilje, a onda su oni koji su odbili te društvene konvencije lako sankcionisani. Ne postoji nijedan policajac ili redar na stadionu koji može da spreči 10.000 ljudi koji odluče da uđu na teren. Znači, prethodno je društvo shvatilo zašto je to pogrešno.
Mislimo da nije dobro ignorisati otvoreno pozivanje na nasilje i vršenje nasilja izvan stadiona, a na stadionu tako nešto sankcionisati. Parole koje se čuju na stadionima su parole koje su praktično lajtmotivi politike koja je bila dominantna prethodnih 20 godina u Srbiji. Na stadionu je kažnjivo skandirati "ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji" i "nož, žica, Srebrenica" i to će policija morati da sankcioniše posle ovoga. Ali, šta ćemo sa političkim skupovima koji se organizuju i na kojima je to nešto što se samo po sebi podrazumeva?
Imali smo pre godinu dana organizovan skup u centru Beograda koji je doveo do otvorenog sukoba građana i policije. Skup je organizovan u znak podrške osobi koja je optužena za najteže ratne zločine i koja je u skladu sa zakonima ove zemlje uhapšena. Niko od organizatora tog skupa nije odgovarao, a učesnici tog skupa su oni koji su se preselili posle toga na tribine.
U međuvremenu su organizatori shvatili koliko je to pogrešno i nikuda ne vodi pa ne žele više time da se bave, ali su posledice ostale.
Lako je nekome da se presvuče i preko noći promeni ime partije, ali navijači ne prelaze sa severa na jug tako lako. O tome moramo da razgovaramo i time treba da se bavimo.
Što se tiče izmena zakona o sprečavanju nasilja, apsolutno to podržavamo. To je, praktično, tehničkog karaktera. Ako je država odlučila da se sa tim obračuna, onda treba učiniti sve kako bi ona bila efikasna u toj borbi.
Te mere koje se donose manje ili više proizlaze iz nekih iskustava drugih država koje su prošle kroz slične probleme i to samo po sebi ne može da bude sporno. Ali, nas interesuje ovaj član 344 i ideja da se nasilje spreči na stadionu. Želeli bismo da se nasilje vrlo jasno osudi na svakom javnom skupu, naravno i na sportskim skupovima, ali i na svakom drugom, prema pripadnicima svih drugih skupina.
Da li su to "Žene u crnom", da li su to ljudi koji žele da organizuju Paradu ponosa, da li su to oni koji u ime porodice organizuju proteste i demonstracije u Beogradu, ali mi moramo da osudimo nasilje kao nasilje, a potom njegove pojavne oblike da sankcionišemo u skladu sa težinom i karakterom, pa će negde biti potreban sudija, to je recimo slučaj sa stadionom, nema potrebe da sudija bude na nekoj tribini, ali na toj tribini svakome mora biti jasno da će država efikasno reagovati kako bi to nasilje bilo sprečeno.
To nije problem policije. Ako to svedemo na problem policije, nigde nećemo stići. To je mnogo više problem onih institucija našeg društva koje su zakazale, koje su potpuno zanemarile svoju funkciju ili koje su uskraćene za pravo da se ozbiljno bave svojim poslom, da bismo na kraju mi, kao poslanici, dobili 18-godišnjake koji u svom životu nisu imali prilike da žive ništa drugo osim života prepunog nasilja.
Škole i reforma škole, afirmisanje profesora, učitelja, nastavnika, afirmisanje znanja, pomeranje univerziteta u centar našeg javnog života sa periferije na kojoj se nalazi, pa onda razumevanje značaja crkve. Znamo da se okupimo na sprovodu, pa poštujemo crkvu na sprovodu Patrijarha, ali nisam siguran da oni koji su ime crkve prethodnih 20 godina govorili da su slušali svog Patrijarha tokom tih 20 godina.
Ako može Amfilohije da vrši verbalno nasilje prema delu našeg društva, zašto onda to ne može neko drugi da uradi, neko anoniman, pripadnik neke recimo navijačke grupe ili neke desničarske organizacije ili neke stranke? O tome se radi i o tome moramo otvoreno govoriti da bi ovi zakoni bili efikasni.
Što se tiče zakona o upravnom sporu, to je jako važan zakon, od fundamentalnog značaja za naše društvo. Mi se, praktično, tek sada učimo normalnom životu. Ljudi u ovoj zemlji imaju pravo da reaguju i da traže zaštitu svojih prava ukoliko smatraju da su ona povređena odlukom nekog organa lokalne samouprave, autonomne pokrajine, Republike i to se ovim zakonom usklađuje sa moderno organizovanim državama, društvima i to je ono što je samo po sebi dobro. Nažalost, sve je palo ovako u Skupštinu, imamo svi zajedno 13 minuta o tome da pričamo i nemamo prilike da uverimo građane u značaj odluka koje donosimo.
Ovako ćete vi, gospodine Dačiću, opet biti dužni da položite račun što niste reagovali kada taksisti blokiraju Beograd. A kada taksisti blokiraju Beograd, vi ne reagujete. Niste reagovali ni kada su studenti blokirali Beograd. Niste reagovali ni kada su radnici blokirali prugu.
A pošto nema na papiru kada je dozvoljeno blokirati međunarodnu prugu a kada nije, kada je dozvoljeno blokirati centar Beograda a kada ne, vi ne možete za to da budete odgovorni. Za to moraju da budu odgovorni oni koji su dužni da definišu šta je red, pa da onda od vas traže odgovornost zbog toga što taj red ne štitite.
Ali, to je tema za mnogo ozbiljniju raspravu i razgovore. Jer, ukoliko država pokaže nesposobnost da definiše red, a potom vaše ministarstvo taj red da štiti, ljudi će početi sami da se staraju o redu. A osam miliona ljudi je osam miliona autentičnog doživljaja reda. To je ono što treba da promenimo.
Kada se ministar pojavi pa podrži radnike koji blokiraju prugu deset dana, onda i neki taksista očekuje da će se pojaviti sutra neki novi ministar koji će podržati njega, pa studenti očekuju da će se pojaviti treći ministar koji će podržati njih i onda ostvarujemo svoja prava mimo zakona i mimo institucija, pre svega računajući na slabost države da na to reaguje.
Tako će se ta slabost preneti i na navijače, pa će nešto biti dozvoljeno navijačima „Zvezde“ a ne navijačima „Partizana“, biće dozvoljeno navijačima „Vojvodine“ a ne navijačima „Rada“ i onda sve to zajedno obesmišljava ono što treba da bude suština našeg zajedničkog rada, a to je modernizacija države. Imate podršku za nešto tako i ovo su zakoni koji imaju jako malo politike. Mnogo politike ima kada se bavimo posledicama nesposobnosti države da obezbedi primenu ovih zakona i to je onda naš zajednički problem.
Kada se setimo svega kroz šta smo prošli, onda ne možemo da izbegnemo činjenicu da je neodgovorna politika uzrok svih problema sa kojima se sada suočavamo i koje pokušavamo da rešimo. Pa, pošto je to tako, prvo moramo otvoreno da govorimo o politici kao o uzroku, a onda da pokažemo izlaz iz problema i da povedemo te ljude iz tog problema, da im pokažemo još neko mesto gde oni mogu da se okupe i da se osećaju vredno i značajno, osim stadiona i tribine na kojoj su izjednačeni u pravima i u obavezama, recimo, prema klubu.
To je naša zajednička dužnost. Ako tu dužnost ispunimo, onda smo uradili svi zajedno veliki posao. Ako vi u tome pogrešite, vi ćete i nama suziti mogućnost da budemo uspešni, jer će se kompromitovati jedan važan posao.
Godine 2003. smo predložili zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Godine 2007. smo ga takođe podržali. Tada je ministar Jočić branio taj zakon, rekli smo da to želimo zajedno da uradimo. I tada smo govorili da ne može policija sama taj problem da reši, i sada vas upozoravamo. Ovo nije samo problem policije, ovo je mnogo širi problem, problem koji se eksponira kroz nasilje na stadionima, a izražen je, samo nije tako uočen, i u svim drugim segmentima našeg života. Nasilje je postalo tako izraženo na poslu, u školi, u porodici, u svakom segmentu našeg života, da se ne može izolovati samo na stadionima i rešiti mimo svega drugog.
Zakon o zaštiti od požara, zakon o vanrednim situacijama – potrebni su novi zakoni. Niste ništa rekli o toj bazi u Nišu, gospodine Dačiću. Bilo bi lepo da nam kažete nešto o njoj, šta je to, da li je to platforma za povratak Rusije i njeno vojno prisustvo u ovom delu posle deset godina ili ne, da li je to noga u vratima NATO-a koja su počela ovde da se otvaraju, tj. vratima prošlosti koje želimo da zatvorimo. To takođe treba da nam kažete.
Naravno, želimo da imamo sigurnu državu. Ko god može u tome da nam pomogne, neka nam pomogne. Dužni smo da pomažemo drugima i oni su nama pomagali, naravno pre svega onima koji žive sa nama u regionu, ali to mora biti jasno definisano i vi ste dužni da to uradite, s obzirom da je u okviru nadležnosti vašeg ministarstva. Ovako je ostala pravna mogućnost u zakonu, ali niste ništa rekli o prvom konkretnom pokušaju, a to je ta baza u Nišu.
Zakon o upravnom sporu je potreban. Zakon o BIA - to su tehničke izmene. O ovim drugim zakonima neću stići da kažem ništa do kraja svog vremena.
Zakon o prometu nepokretnosti - vrlo dobro znate šta je problem sa tim zakonom. Možemo da tražimo tu vrstu podataka koja do sada nije tražena, ali kako ćemo da obezbedimo tako nešto? Čime će se to dokazivati?
Čime će onaj sudski pisar koji zatraži – dajte mi dokaz da stan nije nepokretnost stavljena već u neku vrstu prometa, to moći da proveri? Da li su kompjuterski sistemi funkcionalni, da li su uspostavljeni, kada će biti uspostavljeni? To je ozbiljan problem. Ljudi kupuju stanove koji su pre toga prodati ko zna koliko puta. Mislim da smo o ovome takođe morali više da razgovaramo.
Ovim se pokazuje osećaj države za jedan životni problem ljudi, ali je sve to ostalo po strani. Mi bismo to voleli da podržimo, samo kada biste nam dali malo više činjenica na osnovu kojih bismo bili uvereni da podržavamo jedan efikasan i primenljiv zakon, a ne samo zakon koji ukazuje na potrebu rešavanja konkretnog problema u našem društvu.
Toliko. Učestvovaćemo u raspravi i vrlo rado ćemo glasati za ove zakone o kojima sam govorio, naravno ne pod uslovom, nego bi bilo dobro i poželjno da nam date još argumenata za tu podršku.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a posle njega Tomislav Nikolić.

Poštovano predsedništvo, poštovani prvi potpredsedniče Vlade, poštovani ministre pravde gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj set predloga zakona koji imamo pred sobom je veoma značajan. Možda su i opravdane konstruktivne primedbe nekih opozicionih poslanika, ali takođe ta argumentacija govori upravo u prilog tezi da je bilo veoma važno da se ovi zakoni donesu u roku koji je jasno kalendarski definisan, jer ovo mora, praktično, biti završeno do 31. decembra ove godine.
Naravno, prva dva zakona, koja su usko vezana, a to su Predlog zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o zaštiti od požara, jesu zakoni o kojima su Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva, pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova ali i Ministarstvo odbrane, preduzeli mere još u martu ove godine, kada je donet zaključak o pokretanju ove aktivnosti, a zatim je u septembru donet i Akcioni plan za formiranje jedinstvene službe za vanredne situacije u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova.
Naravno, postojeća zakonska regulativa jeste neadekvatna, s obzirom na to da znamo da je zakon o elementarnim nepogodama iz 1977. godine, zakon koji tretira zaštitu od požara je iz 1988. godine i nisu predviđeni svi oni kapaciteti koji mogu da prate ove novonastale okolnosti i situaciju u kojoj se i mi kao država nalazimo u domenu rešavanja ovih problema.
Sama činjenica da je postojeća zakonska regulativa zastarela izaziva inertnost i nejasnoću po pitanju nadležnosti, u odnosu na to ko je taj koji treba da tretira ova pitanja, a ona su zaista od životne važnosti (ponekad dovode i do smrtnih ishoda).
Imali smo, nažalost, veoma skoro i poplave i požare, i sasvim je jasno da je ovaj integrisani sistem zaštite preko potreban kako bismo ne samo upodobili našu regulativu i harmonizovali je sa evropskim standardima, već i kako bismo zaštitili i naše građane i materijalna dobra i praktično se osposobili da rešavamo ova pitanja punim kapacitetom. Ono što je takođe razlog da se donese nov sistemski pristup jeste neravnoteža koja je nastala u klimatskim promenama, ne samo kod nas nego i u svetu, i ubrzani tehničko-tehnološki razvoj, koji dovodi do novih rizika u ovom domenu.
Zato je važno da su ova dva predloga zakona ugledala svetlost dana, da su vrlo nijansirano, mudro bili pripremani, da je postojala potpuna saradnja resornih ministarstava i da su, pre svega, na njima radili, kao što je i rekao ministar unutrašnjih poslova, upravo stručni ljudi, koji se ovom problematikom bave duži niz godina.
Naravno, intencija samog zakona jeste da ovaj sistem zaštite i spasavanja bude integrisan, jedinstven, da se sprovede efikasna zaštita građana i materijalnih dobara, a MUP dobija veoma važnu ulogu u ovom domenu i po pitanju akta koje treba da donese država ili sam ovaj dom. MUP predlaže nacrt nacionalne strategije za smanjenje rizika, zaštitu i spasavanje, kao što daje i nacrte za dugoročne, srednjoročne i kratkoročne planove u ovom domenu, koji se gradiraju po godinama za koje se ti planovi prave, dakle na deset, pet i jednu godinu.
Takođe je važno da MUP vrši nadzor nad primenom ovog zakona i nad radom onih privrednih subjekata koji su možda i najrizičniji u ovom domenu. Ono što jeste kompatibilno i uvodi nas u korespondenciju i korelaciju sa evropskim standardima jeste, pored toga što je deo sistema kao i ranije civilna zaštita, pre svega značajno formiranje službe osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja, koju čine republički operativni centri i onaj famozni broj 112, koji će biti na raspolaganju svim građanima naše zemlje i stranim državljanima koji se nađu na teritoriji naše zemlje a nađu se u nekom problemu povodom ovih tema koje danas razmatramo.
Ono što je takođe veoma bitno jesu kaznene odredbe koje ovaj zakon tretira i definiše, koje po mom ličnom mišljenju treba da imaju preventivnu funkciju i da upute one koji krše ove odredbe da bi praktično trebalo mnogo više da povedu računa o tome šta može da bude ishod neodgovornog ponašanja u domenu poslova kojima se bave.
Četiri su najvažnija efekta ovog zakona o vanrednim situacijama. Prvi put se formira jedinstvena služba za vanredne situacije, što će umnogome olakšati neutralisanje svih negativnih efekata onoga što mogu da donesu elementarne nepogode, požari ili bilo šta drugo sa čim se sučeljavamo, praktično, dnevno, kao i svaka druga država.
Uspostavlja se i definiše jasno mesto lokalne samouprave i predsednika opština u ovom domenu.
U ranijim periodima bili smo svedoci da je bilo teško kada su nas pogađale elementarne nepogode, ali se, na sreću, vrlo brzo postizala koordinacija između lokalnih samouprava, Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su sanirali sve štete koje su se tada desile.
Uvodi se i nov način finansiranja. Pored budžeta Republike Srbije, budžeta teritorijalnih autonomija i budžeta lokalnih samouprava, tu imamo predviđen i budžetski fond za vanredne situacije, koji će se upravo puniti od naplate kazni koje će dobijati oni koji se budu neodgovorno ponašali prema ovoj sferi zaštite.
Što se tiče zakona o zaštiti od požara, rekao sam da je prethodni zakon bio donet 1988. godine, da se od tada (naravno, evolucija je u pitanju) dosta stvari izdešavalo i da je važno da i ovaj zakon, zajedno sa zakonom o vanrednim situacijama, bude donet.
Sam zakon afirmiše načela zaštite, prevencije, stalnosti, kontinuiranog rada na zaštiti od požara, jačanja svesti javnosti, dakle obaveze da se o svemu tome što se, ne daj bože, može desiti, obavesti javnost i da se afirmišu načela saradnje, kako lokalne tako i međunarodne, i afirmiše načelo odgovornosti.
Intencija primene ovog zakona jeste i osposobljavanje vatrogasno-spasilačkih i vatrogasnih jedinica i stvaranje uslova da one mogu mnogo efikasnije da se bave zaštitom ljudi i materijalnih dobara. Takođe je važno da ovaj zakon definiše da strategiju zaštite od požara donosi Vlada Republike Srbije, a da sanacione planove donose subjekti zaštite od požara, i zakon vrlo jasno i taksativno navodi koji su to subjekti zaštite od požara.
MUP obavlja veoma značajne poslove iz delokruga svog rada na ovom planu, kao što to čini i Ministarstvo odbrane, u skladu sa zakonom i svojom pozicijom.
Što se tiče ova dva zakona, naravno da će poslanička grupa SPS-JS podržati ovaj evidentno učinjen napor da se jedno ovako značajno pitanje razreši, pre svega od strane onih koji su stručni, kvalifikovani i vlasni da o tome donesu nacrt ili predlog zakona, a da ne uđemo u zamku da o ovom pitanju pričamo na politički način ili da ga politizujemo.
Što se tiče predloga zakona iz resora pravosuđa, svi oni su, mora se reći, preko potrebni i takođe vezani s određenim rokovima i upodobljavanjem sa određenim drugim zakonskim predlozima i zato je važno da se i oni donesu.
Verovatno najveću pažnju građana i svih koji su zainteresovani za to izaziva Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Imali smo ovaj zakon donet još 2003. godine, inoviran 2007. godine, i evidentno je da je ovo društveno nepoželjno ponašanje, pošast koja u kontinuitetu postoji u srpskom društvu i kojom se država mora pozabaviti ne na pojednostavljen, nego na sistemski način, koji će razrešiti ovo pitanje.
Zato je važna sistemska borba protiv nasilja, naravno i na sportskim priredbama i na stadionima, ali je ona takođe važna u svakom segmentu društvenog bitisanja kako ne bi to nedolično ponašanje i nasilje na stadionima bio praktično proizvod nečega na šta nismo kao društvo obratili pažnju na nekom drugom mestu.
Važno je da je intencija predlagača pozitivna, da se želi efikasnija borba na slamanju nasilja i huliganizma, koja će biti pre svega delotvorna i efikasna, ali je takođe važno da se ne može rešenje ovog problema staviti isključivo na pleća sportskim organizacija, sportskim klubovima i MUP-u, jer bi to onda bio pogrešan pristup.
Zato je važno da i svi nadležni pravosudni organi i čitava država i društvo i Vlada budu uključeni, kako bi se na adekvatan način izborili sa ovim, kako bismo uspeli da postavimo fetiš odlaska na sportska dešavanja, na utakmice, da mogu čitave porodice da odu tamo i osećaju se bezbedno i mirno.
Siguran sam da svi ovde jesu navijači nekog kluba. Važno je da razdvojimo armiju navijača, kojih je 90% ili 95%, siguran sam, časnih, čestitih zaljubljenika u sport i u klubove za koje navijaju, od huligana koji čine neka nedopuštena i krivična dela za koja moraju biti sankcionisani.
Zato je važno da povedemo računa da ovde nije samo suština da lečimo posledicu, nego da ustanovimo šta je uzrok svega ovoga što se dešava i na sportskim borilištima i da mnogo više računa povedemo o prevenciji, a da ta prevencija ne bude isključivo stroža kaznena politika, nego da se pozabavimo ovim problemom, kao što su se pozabavila mnoga razvijenija i modernija društva, koja su i pored toga što su moderna i razvijena, imala maltene i mnogo teže probleme u ovom domenu.
Što se tiče drugih tačaka u ovom setu predloženih zakona, moram da istaknem jedno tehničko pitanje koje je zaista tehničko, a odnosi se na zakon o izmenama i dopunama Zakona o BIA. Tretira jedno veoma osetljivo pitanje i zato je važno da ne dozvolimo da se stvori jedan vakuum u kome nećemo znati koji je nadležni sud koji će po predlogu BIA sprovoditi neke veoma osetljive aktivnosti, gde će se praktično odstupati od načela nepovredivosti tajnih pisama i drugih sredstava opštenja.
Zato je važno takođe, upravo u prilog onome što su opozicioni poslanici rekli, da se određene izmene zakona donesu u roku koji neće dozvoliti da se jedan ovakav vakuum stvori.
Na kraju, SPS, odnosno poslanička grupa SPS-JS, daće podršku svim predloženim zakonima iz ovog seta tačaka, kojih ima 11, koje možda izgledaju veoma brojno, ali mislim da je, ukoliko ne želimo da politizujemo ovu tematiku, vrlo lako i dovoljno je vremena da se kaže ono što svako misli o ovim konkretnim zakonskim predlozima.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama je izazvao najveću pažnju javnosti, ostali se nekako provlače uz njega, a zaista je veoma bitno da o ovom zakonu svako kaže iskreno ne samo ono što misli, nego i to koliko je doprineo sam, svojim delovanjem ili delovanjem svojih prijatelja, delovanjem svoje političke stranke, trčanjem za jeftinim političkim poenima, da dođe do ovakve situacije.
Ne bih voleo da posle ove sednice ostane utisak da nam nije valjao zakon, pa je bilo potrebno da se izmene neke njegove odredbe kako bismo konačno obezbedili da sportske priredbe budu sportske priredbe.
Sad da vam kažem, gospodine ministre unutrašnjih poslova, možete vi da se dičite viznom liberalizacijom zato što ste napravili dobar obrazac za pasoš koliko god hoćete, ali dok ja ne budem mogao da odvedem svoje unuke na sportsku priredbu, dok deca u Srbiji ne budu odrastala uz sportske priredbe, dok ne znaju draži sportskog nadmetanja, dok im idoli ne budu sportisti koji se bore da svojim talentom, treningom, boljim rezultatima ostvare sve u životu, vi ćete biti potpuno neuspešan ministar.
Ne samo vi, nemam ništa lično protiv vas, mislim na službu, na policiju, u kojoj se menjaju ministri, a ogromna većina zaposlenih učestvuje u svemu onome što nam se dešava.
Nije kriv dosadašnji zakon, krivo je dosadašnje naše ponašanje, ponašanje političara. U ovoj Srbiji sve može da se reguliše ako to žele političari i sve može da bude u haosu ako to žele političari. Šta je smetalo dosadašnjem predlogu zakona? Šta je to bitno izmenjeno, osim što je trebalo smisliti izmene da bi se govorilo o zakonu kojim će konačno da bude nešto uređeno?
A i same te izmene same po sebi nisu dobre, zato što su otišle predaleko. Sa onim prvim, blažim izmenama mogla je da se sredi situacija na sportskim priredbama, ponavljam, da ste to hteli i da nije bilo udvaranja navijačkim grupama ili ko zna kome sve ne.
Uostalom, dostavite nam spisak ministara, zamenika, sekretara, članova političkih stranaka, posebno glavnih odbora i već kako se to gde zove koji su u upravama klubova, pa ću vam reći ko je najodgovorniji za stanje na sportskim priredbama.
Pre mesec dana sam prisustvovao tužnoj sceni. Navijači ''Rada'' idu na utakmicu u grupi i velika grupa policajaca ih obezbeđuje da stignu do stadiona. Tamo će da naprave lom, ali je bitno da stignu mirno i bezbedno, da se zaustavi saobraćaj, da niko ne sme da prolazi dok prolazi grupa uvaženih navijača, koje sad optužujete da su dileri droge, da su ovi, da su oni. Šta će identifikovani dileri droge u grupama navijača, šta će oni na slobodi? Šta će otmičari na slobodi? Kad treba da nam pomognete ili mi vama da pomognemo da bude donet ovaj zakon, vi nas upozoravate da su među tim grupama navijača veliki prestupnici, veliki kriminalci. Pa, drugi zakoni njih gone. Ne može neko da bude sprečen da uđe na sportsku priredbu zato što je diler droge. Iako je diler droge, može isto mirno da se ponaša na utakmici dok ne bude uhapšen zbog tog dilovanja droge. Nije on vandal na stadionu zato što diluje drogu. Diler droge se krije od javnosti, nema ga nigde, on to obavlja tajno.
Šta je sad skoro besmisleno u ovom predlogu zakona? Zamislite izmenu člana 2. Do sada je sportski savez, sportsko društvo, sportska organizacija, klub bio dužan da vrši kontrolu nad sprovođenjem mera utvrđenih ovim zakonom, a sada lišavate odgovornosti sve klubove, sve saveze i prebacujete je direktno na organizatora.
Sada može da se desi da grupa navijača jednog kluba dođe na neku besmislenu utakmicu koja se igra na stadionu njihovih rivala, da tamo naprave strašan eksces i da taj stadion bude zabranjen godinu dana za korišćenje. Klub nije odgovoran, a nije mogao ni da preduzme mere. Kažnjen je samo zato što je, još od kad ste vi počeli, ne vi, gospodine ministre, od kada je DOS počeo da menja ove zakone, policija potpuno isključena iz svega ovoga.
Nema više odgovornosti policije, nego ako neko plati policiju, ona će doći da čuva red i mir na stadionu. A dužan je organizator. I kako čuva organizator? Videli smo, upale policajca. Kako čuva organizator? Ginu ljudi. A ko je taj organizator koji to može da obezbedi osim policije? Zašto iz budžeta izdržavamo policiju ako nema dužnost da obezbedi mir na sportskim priredbama? Vi kažete da se pod nasiljem podrazumeva fizički obračun između učesnika na sportskoj priredbi. Da niste ministar, da ste otišli na sportsku priredbu i da vas neko napadne da vas tuče zato što navijate za drugi klub, da li biste rizikovali da budete u zatvoru zato što se branite? Ili je bolje da odete u bolnicu kad vas neko udara motkom dok ste se vi pokrili preko glave?
Kako mogu oba učesnika da budu kriva za neki obračun? Šta ako je neko napadnut pa mora da se brani? Vi ste ovde predvideli za redara pravo da bije narod, a građanin ne sme da učestvuje u tuči u kojoj brani svoje dete jer su ga napali i možda zgazili, preturili, prevrnuli, jer dolazi u situaciju da ga je posmatrao dežurni sudija odozgo i zaključio da je on učesnik i da je podjednako kriv kao onaj ko je izazvao ili napao.
Kažete da je nasilje i nedolično ponašanje unošenje u sportski objekat obeležja kojima se izaziva mržnja ili netrpeljivost koja može da dovede do fizičkog sukoba.
Svako obeležje jednog kluba izaziva mržnju kod navijača drugog kluba. U redu je što ste odredili da je to kad se vređaju nacionalna, rasna, verska opredeljenja, ali šta sad to znači da se izazove mržnja?
Kad vam protivnik povede sa 1:0, vi ga mrzite, ne volite ga. Ako razvijete svoje zastave zato što vodite, onda ste, znači, izazvali mržnju kod ljudi koji gube sa 1:0. Ne može navijanje da bude izazivanje mržnje, a može da bude dobar povod da svi odu u zatvor.
Možda je najlakše odvesti sve u zatvor. Mi ionako nemamo gledalaca na sportskim priredbama, zato što niste bili u stanju da obezbedite bezbednost. Jedino se u Srbiji sve utakmice igraju pred praznim gledalištem.
Jedino kod košarke pazite, pošto su visoke kazne iz EU, pa i ne dozvolite da dođe do bilo kakvog ekscesa. Tu više ne leti ni papirić na teren. A na ove naše domaće utakmice više niko normalan i ne ide. Ide ko je spreman da se tuče ili onaj ko ide u ložu, potpuno zaštićenu. Rizikuje da mu tamo svašta dobacuju i viču, a oni rizikuju kad vam dobace neumesne izraze da su kod vas izazvali mržnju i da mogu da idu u zatvor.
Kaže - prilikom obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi, redarska služba je dužna da zabrani, odvoji, obezbedi, onemogući...
Kako? Da stane pred grupu navijača i kaže - ne možete da uđete na stadion? Šta to izaziva? Odmah tuču. Oni se tuku sa interventnom policijom, kako neće sa redarom? Pregaziće ga, a vi ga žrtvujete. Da bi oni potom bili osuđeni za teško krivično delo, on će da strada, jer on je redar. Koji zakon štiti tog redara? Gde su te firme koje ovde pominjete, koje se bave nekakvim obezbeđenjem, regulisane zakonom?
Pogledajte koliko ljudi nosi pištolje i automatsko oružje na ulicama Beograda obučeni u neke uniforme i voze se nekim blindiranim kolima. Kojim je to zakonom regulisano? Šta ako uzmu da pucaju, šta ako posumnjaju da neko hoće da im otme taj novac koji oni kao čuvaju? Šta ako ubiju nekog, pa čak i onog ko je hteo da otme novac? Koja služba njih štiti? Koju su oni to službu izvršavali?
Kažete - redar je ovlašćen da upotrebi fizičku snagu ako na drugi način ne može da odbije (trebalo je da kažete odbije, a ne odbiti) napad usmeren na oštećenje ili uništenje imovine, sredstava ili opreme. Napad usmeren – znači, ne napad kojim je izvršeno oštećenje, nego može da bije ako posumnja da ovaj hoće da razbije staklo. Ko to? Redar. Prošao obuku u ministarstvu policije.
Al' ovo je najlepše, kaže - na sportskim priredbama povećanog rizika organizator je dužan da ostvari saradnju s predstavnicima klubova navijača radi međusobne razmene informacija.
E, baš. Pa, oni to sad rade. Oni sad razmenjuju informacije. Oni im sad kažu gde su im ostavili petarde, u kom redu, pod kojim sedištem, na kom ulazu. Oni sada razmenjuju informacije. Da li su vama potrebne informacije koje će organizator da razmenjuje sa onima protiv kojih se mi ovim zakonom borimo? Kakvi su oni davaoci informacija organizatoru sportske priredbe?
Sada o pretvaranju sportskih objekata u zatvor. Izvinite, molim vas. Šta je dužan da obezbedi organizator? Odgovarajući prostor za dežurnog sudiju, javnog tužioca i ovlašćeno lice ministarstva nadležnog za održavanje javnog reda i mira na sportskoj priredbi, sa kog imaju jasan pregled sportskog terena i gledališta i pristup opremi iz tačke 7. ovog stava. Oprema - to je ona prostorija, onaj zatvor, znači tajni prolaz da imaju.
Sada vas pitam, gospodine ministre, otišla je ministar pravde – koji je to sudija koji će da prisustvuje događaju kome će da sudi? Otkad to sudija sudi na osnovu ličnog uvida u događaj? Onda to nije nepristrasni sudija, onda on ne sluša onoga ko tuži i onoga ko se brani, nego nosi svoj stav. Može li onaj ko je svedok da sudi u nekom događaju? Ne može, gospodine ministre. Sudija ne sme da prisustvuje toj sceni.
Javni tužilac da prisustvuje utakmici! Hoće li imati dvoglede? Hoće li imati neke video-bimove, uvećane, gde će oni da identifikuju lica? Znači, ako policajac privede lice i kaže - učestvovao je u tuči, javni tužilac će da kaže - nije, gledao sam, nije. Ili će da potvrdi. Ako potvrđuje, što gleda?
A onda će svi da idu u zatvor na stadionu. Prostorija za bezbedno zadržavanje učesnika sportske priredbe, koji se protivpravno ponaša, kao i lica kojima je izrečena mera bezbednosti, odnosno zaštitna mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama, a zatečena na sportskom objektu. Kako da uđe kada mu je zabranjeno? Provukao se? Promakao policiji i obezbeđenju?
Na kilometar udaljenosti sad već imate ograničenje privrednim subjektima da obavljaju svoju delatnost, ne smeju u prodavnici da prodaju alkohol. On zna kad je neka utakmica. On zna koliko objekata tu ima, u kojoj školskoj sali se odigrava neka sportska utakmica. A šta ako je tu negde u hotelu svadba? Gosti će da prekinu da piju četiri sata pre utakmice, za vreme utakmice i četiri sata posle utakmice? Jer tako naredio zakonodavac. Jer je taj objekat, taj restoran, taj hotel, ta sala za izdavanje u krugu koji je zaštićen za vreme održavanja utakmice.
Još sam negde video nešto u šta su čak umešane i školske sale, ali nije bitno. Vreme za pripreme za diskusije po ovim zakonima koje ste sve strpali u jedan koš je zaista bilo izuzetno ograničeno.
U ime SNS želim da vam kažem da smo spremni da sarađujemo potpuno, kakav god zakon vam ovde treba, dobar zakon, da bude donet, da bismo konačno obezbedili da odlazak na sportske priredbe bude izlet, da kao u razvijenim demokratijama, porodice nasleđuju mesto na tribinama, da to bude relikvija, da stadioni budu puni 1. januara tekuće godine, sve karte rasprodate. Onda nema ni tapkaroša, ni ograničenja.
Maloletno lice ispod 16 godina ne sme da uđe samo na stadion. Možda može da vozi onaj motorčić do 50 kubika, a ne sme da uđe na stadion. Pa onda ne sme da ide samo ulicom. Ako maloletno lice ispod 16 godina ne sme da ode na stadion samo, onda ne sme samo ni da pređe pešački prelaz. Zašto ne sme maloletno lice samo da ode na stadion? Sa 16 godina on već ima devojku, a ona ima momka. Ali, ne može da ode na sportsku priredbu, zato što tako kaže zakon. Mora da ima neku identifikaciju. Svako kada kupuje kartu za sportsku priredbu mora da ima identifikaciju kod sebe.
Možete li još stroži da budete? Hajde da vidimo rezultate. Gospodine ministre, posle kog vremena ćete, ako se sve ovo nastavi, podneti ostavku? To više nema smisla. Kako da vam verujem da ćete to da sredite kada ste naleteli na okupljanje jedne političke stranke kada je policajac ubio čoveka? Koliko će da ih ubije na stadionu? Vi ćete to da opravdate. Lako ćete vi da nađete. Prvo, nećete naći ko je, jer to policija štiti, a drugo, naći ćete i opravdanje - ugrožen život, to su huligani, to su narko-dileri.
Bolje bi bilo da ste došli u ovu skupštinu da tražite pomoć da sprovedete zakon, bio je odličan. I onaj pre njega je bio odličan. Sve ste rigidniji prema normalnim ljudima. Sada se svako plaši da uđe u kola, svako se plaši da pešice ide ulicama, zbog zakona koje ste doneli, a za koje Srbija nije pripremljena.
Vi se upoređujete sa Zapadnom Evropom. Tamo sa autoputa siđeš samo kilometar ili dva dok si u nekom naseljenom mestu, a ovde, gospodine ministre, kada pođete iz Kragujevca do Kraljeva, ako je i jedan kamion ispred vas, cela kolona će ići za njim, jer on ide između 60 i 80, to je maksimalna brzina. Nema više preticanja. Nema više ničega. Nećete vi spasiti nijedan život na taj način. Sada će ludaci da pretiču kolone.
Znači, spremite vi Srbiju za drakonske mere. Neće vam biti potrebne uopšte. Drakonskim merama Srbija se ne uređuje. Ovo nisu poslednja afrička plemena koja jedu ljude, pa daj što stroži zakon. Daj da ga hapsimo na sportskoj priredbi. Ako kaže ''ua Partizan'' ili ''ua Zvezda'', izazvao je mržnju.
Ovo je civilizovan narod. Sa ovim narodom treba da se ponašate civilizovano, kao vlast koja nije od Boga nego od naroda. Dao vam narod poluge vlasti u ruke da bijete narod? Neće to narod da trpi.
Dobro razmislite o svemu što radite. Isterajte svoje ljude iz klubova. Nije im tamo mesto. Gde se politika umeša u sport, tu prestaje sport, tu počinje novac - kupovine, prodaje. I retki su vam oni u fudbalu koji se time nisu bavili. Hajde, navedite mi jednog rukovodioca u klubu koji to nije uradio ili nekog iz uprave koji se s time nije saglasio. Važna je titula ili je važno dobro prodati nekog igrača. Na gledaoce više i niko ne misli.
Inače, kako žive ti klubovi bez ijednog gledaoca? Da se možda ne bave uvozom i izvozom kao privilegovani subjekti? Da im to ne omogućavaju možda članovi uprava koji su ili u Vladi ili čine vladajuću većinu u Srbiji? Da nije izvor svih zala ovde, u ovoj skupštini? Među nama samima koji to sve gledamo i odobravamo i koji biramo takve kakvi smo mi. Niste vi ništa gori od mene, nisam ja ništa bolji od vas.
Ovde treba neko ko uopšte neće da misli na sebe, na svoju stranku, nego na državu. Inače, kakav je to zakon koji će sprovoditi jedan ministar koji navija za Partizan i drugi koji navija za Zvezdu? Ko će tu da bude privilegovaniji od uhvaćenih navijača?
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta)
Završavam, izvinjavam se. Što se nas tiče, Demokratska stranka, njeni sateliti, njeni korisni partneri od nas nemaju podršku ni za šta.
Mi se trudimo, pošto vidimo da pripremate vanredne izbore, da vas pobedimo na tim vanrednim izborima i zato mislim da ovaj zakon možda neće ni stići do primene promene vlasti.

Reč ima narodni poslanik Željko Tomić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri i saradnici, poštovane kolege dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije je već počela da nam priređuje novogodišnje čarolije nakaznim spajanjem nespojivih tačaka dnevnog reda. Nisam želeo da se javim po Poslovniku, nego ću baš da iskoristim ovo vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe DSS da vam napomenem, a i zbog gledalaca, zbog građana Srbije, šta ste vi uradili.
Vi ste, naime, dnevni red grupisali u tri grupe, u proseku po osam-devet zakona, negde i više, i u ovoj grupi danas pričamo u isto vreme o Predlogu zakona o izmenama Zakona o BIA, bez obzira koliko su u pitanju samo tehničke izmene, nebitno, Predlogu zakona o prometu nepokretnosti i o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Izraelu o ukidanju viza za njihove državljane.
Zbog građana, vredi pokazati nešto što oni nemaju priliku da vide, a mi poslanici ovde imamo - to je redosled narodnih poslanika koji govore. Danas će 20 poslanika govoriti u načelnoj raspravi. Ovde piše da je 18 poslanika protiv, doduše sa znakom pitanja, a dva govornika će biti za. Međutim, već je šef jedne poslaničke grupe rekao da će podržati zakone koji su danas na dnevnom redu, a ovde piše da će njegova stranka glasati protiv. E toliko, da ni vi ne znate šta radite, da ni vi ne znate kako ćemo mi poslanici da se ponašamo.
Dalje, u drugoj grupi ste spojili izmene i dopune Zakona o računovodstvu i reviziji sa potvrđivanjem Sporazuma Srbije i Slovenije o socijalnom osiguranju.
Da li će Mirko Cvetković, predsednik Vlade Srbije, ovim zakonom o računovodstvu da nešto učini onim računovođama koji su mu krivi za sve povodom izveštaja DRI ili ne, da li on hoće da se obračuna s njima - mislim da 90% poslanika nije stiglo ni da pogleda taj zakon, iz razloga koji su već navedeni do sada.
Ili, birate sudije na trogodišnji mandat u sudovima na tako morbidan način da ste čak predložili jednog čoveka iz Požege koji je preminuo. Prosto neverovatno.
Plašim se da bi mi, poslanici s jedne strane, i nadam se, vi sa druge strane, trebalo da se udružimo, da napravimo konsenzus i da napravimo zakon o sprečavanju nasilja Vlade Republike Srbije nad narodnim poslanicima. Jer, na ovakav način niti možemo valjano da se pripremimo, niti možemo valjano da diskutujemo.
Kao i moj prethodnik, izabrao sam da najviše govorim o Zakonu o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, a moje kolege iz poslaničke grupe DSS će kako u načelnoj raspravi, tako i u raspravi o amandmanima govoriti o ovim drugim tačkama dnevnog reda.
Ovo je treći put da se Narodna skupština Republike Srbije, a i Vlada Srbije bavi ovom tematikom. Mislim da je ovo potpuno nepotrebno donet zakon. Zašto? Da me niko pogrešno ne shvati, samo zbog primene. Naime, mnogo sam se obradovao kada sam pred sobom, pred nama ovde poslanicima, video dva ministra - ministra unutrašnjih poslova i ministra pravosuđa, odnosno ministarstava sile, ali kada sam primetio da je gospođa Malović, ministar pravde, obrazlagala ovaj zakon, a ne gospodin Dačić, ministar unutrašnjih poslova, shvatio sam da ću morati njoj da postavim neka pitanja jer je ona ovlašćeni predstavnik. Tako sam razumeo. Međutim, ona je napustila zgradu Narodne skupštine Republike Srbije, pa ćete vi, gospodine Dačiću, nadam se, bar pokušati da odgovorite na neka pitanja.
Samo jedna primedba, ali velika. Zašto se uopšte donosi ovaj zakon? Zašto se samo nije primenjivao dosadašnji zakon? Samo da se dosledno primenjivao.
Daću vam nekoliko primera, možda iz malo dalje prošlosti, ne toliko bliske budućnosti, ne kažem, ali govorim o principu. U članu 4. postojećeg zakona piše šta se podrazumeva pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem, pa se kaže - bacanje na sportski teren ili u gledalište predmeta koji mogu da ugroze život, fizički integritet lica ili imovinu.
Vidite, da se to primenjivalo u slučaju jednog visokog funkcionera DS-a, kada je bacao stolicu na teren na neke igrače koji mu se valjda nisu dopadali... To je bio direktor "Parking servisa", zaboravio sam kako se zove. Da, Žika Anđelković, tako je. Zakon se nikada nije mogao primeniti na njega. Iz političkih razloga? Iz kojih razloga?
Gospodine ministre, vi ste godinu i po dana ministar. Tačka 10) istog člana pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem se smatra i unošenje u sportski objekat, odnosno korišćenje pirotehničkih sredstava i drugih predmeta i sredstava kojima može da se ugrozi bezbednost učesnika u sportskoj priredbi ili ometa njen tok. Šta to znači? Crno na belo - ne sme da se upotrebljava pirotehnika na sportskim priredbama.
Za vaš jednoipogodišnji mandat koliko je baklji upaljeno na fudbalskim stadionima i drugim sportskim dvoranama širom Srbije, i koliko je ličnosti samo zbog paljenja baklji odgovaralo? Pazite, samo zbog paljenja. Ne govorim uopšte o bacanju na teren ili nečem drugom.
Jednostavno, pirotehnika, po zakonu, ne sme da se upotrebljava ni na koji način. Ali, vidite, to je to, što mi u društvu nismo sredili situaciju, pa onda doživljavamo od jednog istog sportskog komentatora da kaže - pogledajte kako je predivna atmosfera na stadionu, stotine upaljenih baklji, predivan ambijent, da bi samo par nedelja posle nekih incidenata koji su se u međuvremenu dogodili bilo – evo, huligani opet palili baklje.
Da li je paljenje baklje kriminal, odnosno kršenje zakona ili nije? Ili je, recimo, jedan lep način da se proslavi određena pobeda ili da se predstavi neka navijačka grupa?
Zakon, nažalost, kaže da ne sme da se pirotehnika upotrebljava. Na hiljade baklji je za jednu i po godinu, koliko ste vi ministar, upaljeno. Govorim vam da samo treba primenjivati zakon.
Imate i najsvežiji slučaj, policija je uhapsila jednog navijača fudbalskog kluba ''Partizan'' samo zato što je pevao pesmu određenog sadržaja.
Pouzdano znam da taj čovek nije kriminalac, nije narko diler, nije ubica, nije razbojnik itd. Samo je pevao tu pesmu. Zašto onda niste uhapsili sve igrače košarkaškog kluba ''Partizan'' kada su sličnu pesmu, vrlo vulgarnog, vrlo neprijatnog sadržaja pevali u proslavi pobede nad ''Efes Pilsenom'' iz Turske?
Šta to znači, da neki navijač koji zapeva nešto grubog sadržaja treba da ide u zatvor, a zaštićen je vrhunski sportista i dobar košarkaš ako isto to radi? Čime je zaštićen? Zakonom nije. Nečim drugim. E, to je to. Zato se Žika Anđelković i drugi mogu osećati komotnije, a neki drugi to ne mogu.
Mi smo podneli četiri amandmana na ovaj zakon, i to da bismo neke nebulozne predloge učinili jasnijim i da vam kažemo o čemu se radi.
Član 4. menja se i glasi, pa u tački 10) sad dodajete nešto novo, da se pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama podrazumeva i nošenje navijačkih šalova, kapa ili drugih predmeta u nameri da se skriva identitet lica.
Evo, zamislite jednu hipotetičku situaciju, da je koliko večeras jedna lepa, važna fudbalska utakmica i da ode nas četiri-pet hiljada na tu utakmicu. Pa, svi bismo bili u šalovima i kapama. A otkud vi znate da li ja hoću da krijem identitet ili se samo štitim od zimoće, od minus 20 ili minus 10-15?
Mi smo amandmanom predložili da glasi samo - "skrivanje identiteta prilikom pokušaja izazivanja nereda". Da li uspešnog ili neuspešnog izazivanja nereda, to nije bitno, ali skrivanje identiteta tokom nereda, a ne - "nošenje navijačkih šalova, kapa ili drugih predmeta, u nameri da se skriva identitet lica". Dok vi otkrijete nameru, ima da se zapali cela hala, ima da se sruši stadion ako ... (figurativno govorim).
Nejasnoća ima dosta. Nismo želeli da cepamo dlaku na nekoliko delova, ali kod ovog poslednjeg amandmana moram da priznam da smo se malo i našalili sa predlagačem ovog zakona. To ćete čuti iz ovoga što ću sada da kažem. To je član 13. stav 1. Vi menjate prethodni zakon i predlažete da član 18. ovako glasi: "Zabranjena je prodaja ili konzumiranje alkoholnih pića u sportskom objektu i na udaljenosti do jednog kilometra od njega u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, a u ostalim mestima do 300 metara za vreme održavanja sportske priredbe".
Ne pre i posle. E, sada je, dragi građani Srbije, dragi navijači, dragi posetioci sportskih priredbi, konačno dozvoljeno da se pre utakmice pije. Ovde piše samo za vreme održavanja sportske priredbe. Ne lezi vraže. Niste vi to napisali zbog događaja pre sportske priredbe, nego zbog onog što se posle događa. Sećate se ko je sve pijuckao šampanjac posle jednog uspeha naše fudbalske reprezentacije.
Sada smo iz važećeg zakona izbrisali da se kažnjava ''posle'', ali smo izbrisali i ono "pre", pa će tako sada silne navijačke grupe, razni "alkantrazi" i "belgrejd bojsi" moći da se napijaju do mile volje pre utakmice. Za vreme utakmice će prestati, ali će zato mrtvi pijani moći da rade šta god im duša poželi dok ih policija ministra Dačića ne istera sa stadiona i prisutni tužioci i sudije im ne odrede kazne zatvora i sl.
Našim amandmanom dodajemo stav 2. koji glasi: "Konzumiranje alkoholnih pića kod kojih količina alkohola ne prelazi 12,5% po litru, u vremenu tri časa od završetka sportske priredbe dozvoljeno je isključivo u zatvorenim prostorijama organizatora sportske priredbe".
Borise Tadiću, pij slobodno, nazdravljaj sa svima, sa svojim kolegama. Evo, mi želimo svojim amandmanom da doprinesemo tome i nadam se da ćete prihvatiti ovaj amandman. Nema tu izazivanja nasilja, to je samo da se proslavi nešto što treba nazdraviti čašom, nadam se vrednog šampanjca, ukusnog i lepog. Mi ne pričamo o prodaji, nego samo o konzumaciji.
Ponavljam, samo je trebalo primenjivati postojeći zakon, ništa više od toga. Mnoštvo predmeta je ubačeno u razne sportske hale, na sportske stadione, mnoštvo pirotehnike je paljeno, a sve je to nedozvoljeno. Niko nikada nije reagovao.
I sada mislite da je dramatičan i grozan slučaj ubistva francuskog navijača samo zato što je nosio majicu svoje navijačke grupe, koji je na odvratan način ubijen u Beogradu. Ili mislite da ćete, na osnovu TV emisije jednog novinara istraživača, nekim stvarima koje ste samo kozmetički popravili, a suštinski niste ništa, vratiti red... U stvari, nećete ga vratiti jer ga nikada nije ni bilo na stadionima.
Na tribinama sam 30 godina. Na prvoj utakmici na koju sam u životu otišao zatekao sam velike nerede. To je bilo 1979. godine, derbi Partizan - Crvena Zvezda. Veliki su ulični neredi bili preko celog dana. Tako da nemojte da predstavljamo huliganizam kao nešto novo. To je oduvek bilo na fudbalskim terenima i bogami u celoj Evropi.
Nadam se da ćemo mi kao društvo biti svesni i iznaći snage i hrabrosti da izađemo svi zajedno na kraj sa onima koji prave velike probleme. Pored gospodina Dačića su saradnici koji su takođe učestvovali u izradi zakona 2007. godine. Nije se ništa mnogo promenilo. Ubistava navijača je bilo i u proteklim decenijama, i 70-ih i 80-ih i 90-ih i sada, 2000-ih. To je nešto što se dešava. To ne može niko da opravda, ali se, jednostavno, dešava.
Ovakvim zakonima to nećete sprečiti. Ne ovde u Srbiji, nigde. To je pojava sa kojom se samo valja na dobar način izboriti, da se to suzbije u što je moguće većoj meri, a pobediti huliganizam - to je isto kao i pobediti kriminal. Kriminal je oduvek postojao i postojaće.
Nadam se da tim novinarima istraživačima emisije o navodnim ubicama, dilerima itd. koji ne završavaju u zatvoru neće više služiti za perfidne i pokvarene priče protiv političkih snaga i stranaka koje im ne znam na koje sve načine bodu oči svojim postojanjem. Nego, da se svi mi, kao društvo, uključimo u borbu protiv huliganizma na sportskim terenima.
Tu ćete uvek imati podršku DSS-a. Podsetiću vas koliko se i naš potpredsednik i bivši ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić borio protiv toga i kakve je sve stvari trpeo zbog načina na koji se borio protiv huligana.
Nemojte da vas podsećam na one morbidne stvari koje je doživljavao. Ali, neki novinari istraživači toga ne žele da se sete. Ne žele da se sete ni bivšeg ministra prosvete Slobodana Vuksanovića, koji je smogao snage da lično dođe na tribinu među one najokorelije navijače i sa njima prati utakmicu, u cilju da bi sve bilo u najboljem redu.
To su dokazi da DSS u svakom slučaju podržava ovako nešto, ali pukim kozmetičkim izmenama i frazama nećete ništa postići. Poštujte zakon koji postoji. Izglasajte i ovaj zakon, ali ga poštujte. Zaista ga poštujte. I neka plati ceh i sportista i političar i ubica i bilo ko. Zakon mora biti isti za sve.

 Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Velimir Ilić, pa narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, jako mi je žao što će današnji dan biti upamćen kao dan kada je ova vlada, koja je trenutno u Srbiji, izgubila skupštinsku većinu. Kada pogledamo sve ovo, ove zakone koji su u proceduri i današnje usvajanje budžeta, vidimo da Vlada više nema podršku političkih opcija koje čine većinu u ovom parlamentu.
Veoma je ružno kada ne znamo koje su političke opcije podržale određeni zakon, kao što je Zakon o budžetu, i ko stoji iza tog zakona i ko snosi odgovornost za taj zakon. Ne možemo raditi ovako, da nahvatamo neke ''slobodne strelce'' na hodniku, poslanike za koje ne znamo ni čiji su, ni odakle oni u parlamentu, ni ko ih je ovde postavio da daju podršku da ''prođe'' budžet.
I proći će neki zakoni poput ovih, i proći će mnogi zakoni, kao što je Statut Vojvodine, potpuno neustavan, a još veća bruka će da ispadne ako Ustavni sud potvrdi da je to ustavno, a svi znamo da je protivustavno i da je to kršenje Ustava Republike Srbije, a mnogi u Vladi, posebno ministri i sam premijer i predsednik države stoje iza takvih projekata.
Danas u objedinjenoj raspravi imamo set od 11 zakona koji nikakve veze nemaju. Jednostavno, neko je odlučio da se u jednoj raspravi, koja će trajati po poslaničkim grupama što kraće, sve to objedini u jedan politički, da ne kažem zakonski bućkuriš, koji se mora usvojiti. Oni poslanici koji se skrpe, dođu ovde, jednostavno će to izglasati u paketu i Srbija će dobiti neke zakone koji će tobože rešavati neki problem.
Svaki zakon koji se usvoji je novih stotina problema, novih hiljadu problema. Tako će biti i sa ovim zakonima. Hiljade stvari nisu definisane, a donosi se zakon kojim nastaje problem svih nas i ne znamo kako taj problem prevazići.
Evo, slušali smo ovde razne rasprave, koje su već počele, a sigurno ćemo čuti i poslanike šta će reći o svemu ovome, osim onog što su rekli šefovi poslaničkih grupa ili ovlašćena lica, ali mi je jako ružno kada prisustvujem raspravi gde neko definiše sportsko borilište kao mesto visokog rizika, kao mesto opasno po život.
Molim vas, teramo decu u sport, teramo omladinu u sport, mi smo odrasli na sportskim igralištima, terenima, u sportskim halama, na tribinama. To su nam možda najlepši doživljaji u životu, kada smo navijali i bodrili. I ponosimo se time. A evo sad, sportsko borilište, zamislite, stadion Zvezde, stadion Partizana - mesto opasno po život. Tako se definiše i potrebno je doneti posebne zakonske mere da bismo nekoga zaštitili.
Vrši se diskriminacija. Ovde je jedan od kolega govorio, zamislite, dete može da upravlja motorom do 50 kubika, a ne može da ide da gleda rukometnu, košarkašku ili fudbalsku utakmicu u komšiluku. Mora da ga vodi mama. Pa, kako će da se oseća dečak od 16 godina?
Ja imam petoro dece, znam mentalitet dece odlično. Da ga mama vodi, da sedi pored njega na tribinama dok on navija za svoj voljeni klub? Ne mora to da bude samo fudbal. Košarka, rukomet, karate, odbojka - nije bitno šta će gledati.
I zamislite sada, mamin sin, ima da se smeju deca. Ili mamina ćerka, moraju mama i tata da je povedu i da stoje pored, da prstom upozoravaju dete kako da navija i kako da se ponaša.
Smešno je što parlament o ovome raspravlja. Imamo dobre zakone, koje je samo trebalo primenjivati. Ali ja osećam nešto drugo. Osećam veliko nezadovoljstvo u narodu. I mi želimo kroz ove zakone da zaplašimo Srbiju, da prestane da se okuplja.
Sećate li se kada je donesen Statut Vojvodine? Sedam dana pre toga se vodila kampanja da nema okupljanja, da grip hara, da ljudi umiru, ako se skupi više od pet ljudi - katastrofa. O tome se non-stop razgovaralo na državnim medijima. Čim je usvojen zakon, nije se niko okupio, nije bilo protesta itd., odmah dozvoliše okupljanja. Više niko ne priča o gripu, više ga niko ni ne pominje.
Još ova Miškovićeva vakcina sad kako je stigla, nema potrebe (a vidite, niko neće ni da se vakciniše), niko o tome više ne razgovara, a pre toga - specijalne emisije, razgovori itd. Čovek uzeo dobru proviziju, uradio dobar posao za sebe i svoje prijatelje. Naravno, videsmo Tomicu Milosavljevića prvog, zavrnu čovek rukav i onda priča prestade.
Tako će biti i oko svega ovoga. Neko ne želi okupljanja, boji se revolta mladih koji ne mogu da se zaposle. A rešenje za mlade ljude je posao, plata, stanovi, da mogu da obezbede egzistenciju, da zasnuju porodicu i neka navijaju, neka idu na utakmice. Ali revolt je, revolt protiv onih koji su nesposobni, sede i ne dozvoljavaju ljudima da se normalno organizuju. Revolt je protiv svega ovoga što se događa sada a pojedinci tolerišu. Mene iritira kada izađe premijer i kaže - ova vlada radi, čista desetka. Meni se samo nešto u glavi zavrti i kažem - da li je normalan. A tako i mnogim građanima.
Pa, ne može nikad da bude čista desetka, pa i da je najbolja vlada. Ne postoji vlada koja tako može da radi. Pričamo o merama, pričamo da se 700.000 ljudi hrani na kazanu, svaki deseti Srbin se hrani na kazanu. I to je desetka? To je nula, i to mora da se zna.
Pričamo o odnosu u sportu. Ko su ti ljudi koji prave incidente? Dajte imena i prezimena. Ne možemo da kažemo da sva srpska mladost ide, napada, ratuje, da su svi huligani i ne znam… Kad čujem reč huligan, muka mi je, verujte. Toliko mladih, toliko drugova i drugarica moje dece, koji se nalaze trenutno i po raznoraznim takmičenjima i po gradovima i u diskotekama i svugde, to su pristojna deca.
Ima huligana, ali su oni mahom ubacivani. Ne optužujem sadašnjeg ministra policije, ali nekada se to radilo. Na proteste, na skupove su se upućivali huligani, koji su radili za novac, da naprave incident da se sutra neko optuži. Ubace se za novac huligani da pokvare utakmicu i da se suspenduje stadion određenog kluba. I to se radi.
To se i danas radi. Pitamo se da li su dva poslanika iz nekih političkih partija, koji su danas glasali, poslati od tih partija da glasaju za budžet a partije se smeškaju i to su unovčile, ili su to oni samoinicijativno uradili. To je pitanje za istražne organe. Kako mogu ljudi da kažu - idemo mi, to je naša...? Kako odbornici po gradovima to isto rade? Kako se to toleriše? To je najopasniji način podmićivanja, korupcije itd. Pitamo se ko toleriše neke zakone koji su primenjivi u praksi, a sad ćemo donositi nove.
Ko toleriše jednog čoveka u Braničevskom okrugu, koji ima dve klanice, koji je otišao i jadne seljake po selima Braničevskog okruga i širom Srbije izvarao, uzeo im stoku za klanje? Samo jednog seljaka je prevario za 51.000 evra. Izdao im priznanice, sve preveo na nekoga i on tobože nema ništa.
Ima kapitala koliko hoćete, ali pred pravosuđem je goli golja, koji nema hleba da jede. I ne može da se izvrši sudska presuda, da naplate preko dva miliona evra seljaci iz tri-četiri sela koji su dali stoku. On i dalje vara narod u Srbiji, a u pravosuđu kažu - jeste, presude su izvršne, al' su neizvršive, nema čovek ništa. A on ima šta hoćete, vile, automobile, kamione. Zamislite, ima klanicu od milion i po evra.
Nikome ne pada na pamet da kaže - čoveče, prestani da varaš narod. Da ga neko privede, da ga uhapsi, da mu oduzme tu imovinu, da proda i isplati one koji su prevareni. Presude su izvršne, ali ne mogu da se naplate jer čovek nema ništa svoje. Kako može da posluje čovek koji nema dinara, koji nema ništa? Kako može da mu se dozvoli da svesno vara narod?
E sad, da se vratim na ove nerede na sportskim takmičenjima. Kako može klub koji jedva preživljava, koji ne može da opstane, da plaća redarsku službu koja je skupa, koja je hiljade evra za jedno takmičenje? Iz kojih sredstava? Na koji način? Kako može neki redar, goloruk, da zaustavi tamo, ako se napuni neki stadion sutra, masu navijača? To mora da radi policija. Policija je za to plaćena i dužna je da to odradi na korektan način.
Ne možemo mi sada štititi pojedinca kao belog medveda. Samo nađemo jednog, fokusiramo i štitimo ga, svi ga štitimo (da ne pominjem sada koga, cela država samo o tome priča). A drugi niko nije zaštićen. Drugog možete da prebijete i da niko ne odgovara. Čak će neko možda da bude i nagrađen. A možda je to neko uradio i za novac. Prema tome, neko će doživeti teške povrede, neko će završiti i smrću i ništa se neće dogoditi, ali zato ćemo nekoga fokusirati i stalno pokazivati javnosti kako je čovek oštećen.
Sećam se odlično, u Kraljevu je jednom pretučen general ili pukovnik avijacije sa aerodroma „Lađevci“. Prebili ga policajci kao mačku jer se suprotstavio jednom policajcu i rekao da neće da napusti neko mesto.
Dok su utvrdili, sve je to trajalo, a čovek je bio unakažen. Mislim da se preziva Kuprešanin, general ili pukovnik avijacije. Posle su padala izvinjenja, sve je to dolazilo na red, ali čovek je prebijen. Zašto? Zato što se suprotstavio nekoj nepravdi.
I neki tamo, koji je posle bio suspendovan... E, ja sam toga koji ga je prebio, jer sam bio slučajno učesnik, video sad nedavno u obezbeđenju kod predsednika Republike. Sada je on u obezbeđenju predsednika Republike. Možemo da proverimo. Doduše, taj Kuprešanin je živ i zdrav, mislim da me možda i sluša, ali toga, koji je prebio i polomio čoveka, nedavno sam video na jednoj manifestaciji (mislim da se nisam prevario) – avanzovao čovek.
Šta se sada tu događa? Da li mi kroz ove zakone želimo neke da zaštitimo, da neke oslobodimo odgovornosti? Sad pričamo ovde o merama zaštite u vanrednim situacijama i donosimo zakon. To je dobro, ali neki koji su naneli štetu Srbiji i koji preventivno nisu otklonili određene uzročnike velikih elementarnih nepogoda, a uzeli velike pare i potrošili, ne odgovaraju.
Kako ćemo da gledamo sada gospodina Pajtića, koji je sa Kapitalnim fondom Vojvodine potrošio pare koje su namenski bile predviđene za velike kapitalne investicije u Vojvodini? Na primer, zaštita od poplava. Pare su potrošene, zaštita nije urađena.
E, sad ćemo opet da pravimo. Ja sam jednom pravio Jašu Tomić, gospodo, i silna sela, ali sad su pare potrošene u izbornoj kampanji, a reke nisu sređene ponovo. Veliki je sneg, biće opet poplava. Ko će da odgovara što posao nije urađen, a pare su potrošene? Sećam se odlično da je neka vlada prebacila, jer su Vojvođani insistirali, da to sada ne radi Srbija nego da može da radi Kapitalni fond Vojvodine. Sećam se odlično da su povučena sredstva za sanaciju Pančevačkog mosta i rečeno - to je u Vojvodini, i da se prebaci u Kapitalni fond Vojvodine.
Za Pančevački most je rečeno da je na ivici rušenja, da je, ako nastanu visoki vodostaji, veliki udari vode u stubove mosta itd., ugrožen zbog korozije i svega toga. Pare su potrošene, most nesaniran. Digla se bila velika priča - most je ugrožen, pada. Gazela ugrožena, takođe pare potrošene. Kreditna linija neiskorišćena, troši se, a posao nije urađen. I ko će za to sve da odgovara? Otprilike - niko.
Da li se sećate da milijarde štete Srbiji nanosi grad zbog preleta aviona? Rečeno je da ćemo preći na novi sistem protivgradne zaštite i za to su opredeljena sredstva. Rečeno je da Vojska ima avione koji su slobodni i da može da se vrši savremena protivgradna zaštita. I? Ne vrši se i dalje, zbog preleta, a grad uništava krovove, razbija crepove. Vodio sam nekada u Vladi ove mere zaštite. Šta smo radili? Milijarde smo davali za ove štete koje nastaju. Sada niko ne preduzima ništa da se preventivno deluje u ovim slučajevima.
Neko veče gledamo emisiju, mislim da se zvala „Monitor“. Seljak priča da mu je propala ovca na mostu u Rači. Ja sam, kao ministar, napravio most u Rači, ali nisu navozi napravljeni i most nije pušten. Zašto? Došla je direktiva da Kapitalni fond Vojvodine traži da se prebace pare da on to završi, jer to je Srem i ne može Vlada Srbije da završi most, nego mora Vojvodina, jer se on nalazi u Sremu. Naravno, pare su potrošene, a most nije završen.
Da li je bruka za ovu Srbiju da se most, potpuno napravljen i izgrađen, ne pusti u saobraćaj zato što ne postoje navozi sa sremske strane? Pare su potrošene, navozi nisu urađeni i idemo na most koji je potpuno šupalj i koji ugrožava bezbednost građana. I sutra, ako se obruši, bude veliki vodostaj na Savi, ko će te štete da plati?
Sećam se odlično, upozorio sam jednog visokog funkcionera sadašnje vlade da će biti obrušen tunel Straževica, kada se radio, da će nastati šteta, kad su prestala sredstava iz NIP da se uplaćuju, i da će biti mrtvih. Dva radnika su poginula posle tri dana. Postoji zapisnik, može da se proveri.
Mi ništa preventivno ne radimo. Tek kada se dogodi, onda je uka, buka, trčimo. Da li je izmešten, pitam ministra Vojske, onaj magacin kod Paraćina? Nije izmešten, a bilo je rečeno da mora hitno da se izmesti jer ugrožava saobraćaj. Kolike su štete samo nastale kada je danima bio zatvoren autoput, kada se saobraćaj prebacio na lokalne puteve koji su potpuno razbijeni itd. I niz drugih stvari, koje se ne otklanjaju. Da ne pričam o klizištima, da ne pričam o bruci koja se događa svake godine.
Svake godine u Vlasotincu jedna rečica poplavi iste kuće i svake godine se ljudima pomaže i poprave se kuće. Svake godine ti ljudi imaju velike štete, a potrebno je samo 500 metara nasipa. Ja sam radio i uradio jedno 80%. Ali ne vredi, kada ne završite dva metra, vi isto imate poplavu. Posao mora da se dovede do kraja jer će voda tu da probije i da poplavi opet isto naselje.
Kako sad možemo pričati o merama zaštite ako preventivno ne otklonimo nešto što se svake godine ponavlja i donosi milionske štete? I da ne nabrajam dalje. Prema tome, molim vas da postojeće zakone poštujete.
Kako je moguće, gospodo ministri, da izgori bolnica koja je nedavno rekonstruisana i da se zapali instalacija koja je bila stara nekoliko meseci? Kako je moguće? Znam da je u viziti bila Svetska banka, jer su bili kod mene (Predsednik: Vreme.) i razgovarali smo, da vide gde je ta oprema u koju su ulagali. Jednostavno, sumnjam ...

Prošlo je 20 minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.