Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovi zakoni koji su na današnjem dnevnom redu, o kojima raspravljamo u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu, toliko su heterogeni, da oni, u stvari, u svom nazivu imaju zajedničko - da se radi o zakonima. To je jedino što povezuje sve ove tačke na dnevnom redu.
Iz tog razloga možda i rasprava deluje tako haotično, jer svako od poslanika bira svoje favorite, pa priča o određenim zakonima i onda ne možemo imati ozbiljnu i kvalitetnu raspravu o svim zakonima, koji su i te kako bitni za razvoj ovog društva.
Pokušaću, bar na neki način, da sistematizujem ove zakone, da ih podelim u nekoliko grupa, da bi to ipak delovalo malo uređenije i jasnije. Počela bih sa ovim zakonima koji se bave sprečavanjem nasilja, a to su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.
Oba ova zakona se, pre svega, bave gašenjem požara. Ne vidim da se predlozi ovih izmena i dopuna ozbiljnije bave uzrocima tog nasilja, koje se evidentno sve više širi ulicama naših gradova. Nasilje je prisutno u školama, u domovima, u svakom segmentu društva.
Ovi zakonski predlozi su došli sa svojim izmenama i dopunama nedugo posle usvajanja osnovnih zakona, što znači da ti zakoni, koji su ne tako davno usvojeni, očigledno nisu dali adekvatan način za rešenje problema nasilja u Srbiji.
Sada bi trebalo da verujemo predlagaču zakona da je zaista našao formulu na koji način da spreči nasilje u Srbiji. Recimo, zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama glavnu intencu stavlja na meru bezbednosti i očekuje da ta mera da neke rezultate, a Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika stavlja težište na represiju.
Dakle, ova dva zakonska predloga, s merom bezbednosti i povećanim kaznama, trebalo bi da donesu rezultat u smislu da ćemo imati manje huligana na ulicama, manje pretučenih ljudi, manje ubistava i sl.
Ne možemo mi kao osnovne uzročnike nasilja da vidimo samo te huligane na sportskim priredbama, ne možemo samo njih da krivimo za sve ono što se dešava na ulicama gradova, jer i ti mladi ljudi su verovatno stekli određeni model ponašanja, određeno obrazovanje koje ih je dovelo u to stanje da očekuju da nasiljem rešavaju sve svoje frustracije i probleme, da se svete i ponižavaju one druge.
Dakle, nemamo mi toliki problem sa ljudima koji posećuju sportske priredbe. Mi imamo mnogo dublji problem, koji se tiče i našeg školstva i našeg porodičnog zakona i naših institucija kao što su policija i sudstvo. Da li imamo pravo da svu odgovornost svalimo na one koji čine nerede na sportskim priredbama, koji čine nerede u ulicama do jedan kilometar od te prostorije gde se sportska priredba odvija? Ne. Za te nerede, za ta huliganstva, za sva ta krivična dela koja se vrše i te kako su odgovorni svi ti koje sam malopre nabrojala, između ostalog i sudovi.
Da li su sudije, koje su godinama imale u postupku one optužnice koje se tiču ozbiljnih krivičnih dela ljudi koji se sada prozivaju kao glavni izgrednici na sportskim priredbama sada na listama koje su predviđene za izbor sudija u osnovnim sudovima, višim sudovima, apelacionim itd.? Da li je neko, između ostalog, i to uzeo u obzir kada je odlučivao o tome da li je neko dostojan da vrši sudijsku funkciju ukoliko je godinama vodio postupak protiv određenih učinilaca i izvršilaca krivičnih dela, a mi danas donosimo zakone koji se tiču isključivo onih izgrednika na sportskim priredbama i trudimo se da mere bezbednosti zabrane prisustva na tim sportskim priredbama prikažemo kao vrhunac borbe protiv krivičnih dela, protiv nasilja, koji su mogući i koji se vrše na sportskim priredbama i u vezi sa sportskim priredbama.
Kada se sve to uzme u obzir, onda bih postavila pitanje da li je ovaj član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama zaista sveobuhvatan.
Podsetila bih vas na snimak koji se danima vrteo na nacionalnoj televiziji, kada su navijači na jednoj od sportskih priredbi bacali neku lutku koja bi trebalo da predstavlja jednu novinarku. Znamo da se emituje emisija „Insajder“, koja govori upravo o sportskom huliganstvu. Bacali su tu lutku i pokazivali u najgorem mogućem svetlu kakvo mišljenje imaju i šta bi uradili s tom novinarkom.
Da li ovaj član 4. zaista može da bude dovoljna brana za takvu vrstu ponašanja na sportskim priredbama? Da li pod takvo ponašanje možemo da uvedemo fizički napad na učesnike sportske priredbe, bacanje predmeta na sportski teren, unošenje u sportski objekat obeležja kojim se vređaju nacionalna, rasna, verska i druga osećanja i slično? Da li je dovoljno da samo jednim članom 4. tačno nabrojimo sve one mogućnosti koje se očekuju na nekoj sportskoj priredbi ili bi to trebalo da bude mnogo sistematičnije, mnogo sveobuhvatnije, mnogo jasnije?
Da li je uloga ovog zakonodavnog tela, a i onog koji je predložio zakone, da pošalje poruku da je napokon ovo društvo sazrelo da se uhvati u koštac sa nasiljem i da ga zaustavi ili je to opet samo jedna kofa vode koja će se baciti na veliku vatru koja se već rasplamsala?
Da li je dovoljno da samo pojačamo represiju, kaznu, i to samo u novčanom smislu? Da li je dovoljno da se organizator sportske priredbe kazni, recimo, sa milion do dva miliona dinara, kada vrlo dobro znamo da sportski klubovi raspolažu mnogo većim novčanim sredstvima od tih milion ili dva miliona dinara, koliko bi eventualno bila kazna za neke ozbiljnije nerede tokom sportske priredbe?
Da li je dovoljno da se odgovorno lice kazni sa 50.000- 150.000 dinara kada istovremeno u ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima i te kako povećavamo te prekršajne kazne koje će plaćati fizička lica prilikom prekršaja u saobraćaju?
Kada se uporede te kazne od pet do sto pedeset hiljada dinara, koje plaća fizičko lice koje je napravilo prekršaj u saobraćaju, i ovu koju plaća odgovorno lice, 50.000 - 150.000 dinara, ne vidimo veliku razliku, a posledica je i te kako značajna u pogledu društvene opasnosti .
Sve u svemu, ovi zakoni neće dati odgovor na to kako se izboriti sa nasiljem ukoliko ostanemo samo na nivou gašenja požara.
Što se tiče Predloga zakona o dopunama Zakona o prometu nepokretnosti i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, mogla bih samo da istaknem da i oba unose određene novine koje najverovatnije neće postići rezultat koji se od njih očekuje.
Zakon o parničnom postupku povećava cenzus za revizijsku vrednost na 100.000 evra, i to u onom delu u kojem se osporava drugostepena odluka, što znači da se, pogotovo ako se radi o nekretninama a ne o novčanom potraživanju, bukvalno onemogućava građanima iz unutrašnjosti da podnose revizije, da ishoduju vanrednopravni lek pred Vrhovnim kasacionim sudom, jer nekretnine, dozvolićete, u unutrašnjosti Srbije daleko manje vrede nego u Beogradu.
U unutrašnjosti lako možete kupiti stambene zgrade od pet do šest hiljada evra. Kako će onda taj koji misli da je njegovo pravo u vezi s tom nekretninom na neki način oštećeno da se obrati vanrednopravnim lekom Vrhovnom kasacionom sudu? Mislim - nikako.
Posebno bih istakla zakon o dopunama Zakona o prometu nepokretnosti, koji opet onemogućava ravnopravnu mogućnost overe ugovora, jer overu ugovora u vezi s prometom nepokretnosti vezuje za sedište suda gde se nekretnina nalazi, a po sadašnjem zakonu možemo da zaključujemo, odnosno overavamo ugovore u bilo kom mestu u Srbiji. Na ovaj način ćemo onemogućiti one koji su sprečeni bolešću ili ne mogu iz raznoraznih razloga da dođu u sud da overe taj ugovor o prometu nepokretnosti. Dakle, otežavamo građanima pristup sudu.
S druge strane, dajemo mogućnost overavaču da jednostavno odbije da overi ugovor o prometu nepokretnosti ukoliko smatra da je ta nepokretnost već bila predmet nekog pravnog posla, a kaže se da se posebno vodi računa o evidenciji tih ugovora.
Znajući nas kakvi smo, kako vodimo evidenciju i registre svega i svačega, čisto sumnjam da ćemo imati valjanu evidenciju, koja će moći da posluži onom činovniku da izvrši valjanu proveru i da odbije mogućnost overe jednog ugovora o prometu nepokretnosti.
Mislim da se na ovaj način daje prevelika mogućnost nekom ko je samo činovnik, overavač, koji inače ima zakonsku obavezu samo da overi i utvrdi identitet onih koji overavaju svoje potpise, a nikako da ulazi u sadržinu jednog ugovora.
Prema tome, ovi zakoni (Predsednik: Vreme.), predloženi po ma koliko hitnom postupku, neće označiti neku značajniju promenu u našem pravnom sistemu.

Zahvaljujem gospođi Popović.
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, moram još jednom, iako su to moje kolege već istakle, da kažem da se nastavlja praksa u ovoj skupštini da se spajanjem onoga što je nespojivo obezbeđuje da neki zakoni budu izglasani na brzinu. Često sebi postavljam pitanje da li je za ovu skupštinu bitan kvalitet ili kvantitet.

Ovo kako mi radimo, izgleda da se radi smo o kvantitetu. O kvalitetu ne može biti ni govora kada samo za pet sati treba govoriti o nekoliko važnih zakona.

S druge strane, kada se uzme i ova situacija u koju smo dovedeni, posebno kada su ovi zakoni u pitanju, da smo mogli da ih, praktično, tek jutros dobijemo na ruke i da u roku od nekoliko sati napišemo amandmane, onda i to govori sa koliko smo kvaliteta mogli da pišemo te amandmane, a isto tako i o tome da naš doprinos u poboljšavanju ovih zakona neće biti onakav kakav je to bio kod drugih zakona koje smo donosili tokom ove godine.

Više puta sam već govorio o osećaju da je naša zakonodavna uloga u ovoj skupštini u stvari obična farsa, da smo mi samo produžena ruka Vlade, odnosno da smo transmisija preko koje Vlada ovde sprovodi svoju volju. A radi se o ozbiljnim zakonima. Na ovaj način se i uloga poslanika obesmišljava, isto kao što se obesmišljava i rad ovih ljudi koji su verovatno uložili veliki trud da bi napisali ove zakone. Pa, valjda je i zbog tih ljudi trebalo da nam se da dovoljno vremena da raspravom u ovoj skupštini, na kraju krajeva, damo i ocenu njihovog rada.

Govoriću samo o jednom zakonu, to je Predlog zakona o vanrednim situacijama, i to ću najviše govoriti o tome šta je meni ostalo nejasno pri čitanju ovog zakona.

Na prvi pogled se vidi da su ljudi koji su radili ovaj zakon uložili veliki trud u pokušaju da ovako vrlo važnu problematiku, koja je inače obuhvaćena i raznim drugim zakonima koji su prošli kroz ovu skupštinu, sada sakupe i objedine na jednom mestu.

Kroz član 6. čini mi se da se nekako nastavlja ona praksa, pod uticajem nekih stranih faktora, da ostajemo nedorečeni. Jer, ako se govori da se kroz civilnu zaštitu moramo pridržavati određenih međunarodnih propisa, protokola, Ženevske konvencije itd., u zadnje vreme pokušavamo da izbegnemo reč "rat", odnosno "ratno pravo", a to je jednostavno nedopustivo, jer mi se moramo pridržavati međunarodnog ratnog i humanitarnog prava. Neki drugi u svetu iz svoje terminologije isključuju tu reč "rat", ali ona nije isključena iz ovih konvencija i treba da se nalazi i u našem zakonodavstvu.

U članu 8. ''Značenje izraza'' mislim da je učinjen napor, da je to dosta dobro objašnjeno, ali mi se čini da bi tačka 37) ''asanacija terena'' trebalo da bude potpunija. Pokušali smo kroz jedan naš amandman da to dopunimo i nadam se da će predstavnici Vlade o tome voditi računa kada dobiju naše amandmane.

U članu 11, kod dužnosti Ministarstva unutrašnjih poslova u oblasti zaštite i spasavanja, posebno tačke 6) i 18), imam određenih nedoumica.

U tački 6) se kaže da Ministarstvo unutrašnjih poslova organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, ranog upozoravanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije. Ranije, u Zakonu u odbrani, i to u onoj prvoj varijanti, u članu 14. i tački 42), to je bilo regulisano da bi onim najnovijim izmenama, koje smo nedavno usvojili, to bilo izbrisano. Samim tim, onda podrazumevam da je to iz Ministarstva odbrane prebačeno u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Smatram da to nije dobro, da je u onom prethodnom zakonu o odbrani trebalo da stoji da makar učestvuje u izvršavanju tih obaveza, jer bi onda iz ovoga trebalo da se izvuče zaključak da će Ministarstvo unutrašnjih poslova morati da organizuje sistem osmatranja.

A, evo, ako se radi samo o vazdušnom prostoru, postoje tri sistema koja osmatraju vazdušni prostor. Postoji taj vojni sistem i do sada to apsolutno nije bio problem.

Čak i ovde u zakonu stoji ta mogućnost da Ministarstvo odbrane učestvuje u ovom sistemu i daje određene podatke, ali ako se kaže da to organizuje ceo sistem Ministarstva unutrašnjih poslova, to bi podrazumevalo da će morati da obezbedi i neke druge resurse, koje do sada je imalo. A zna se da, pored njega, postoji i Agencija za kontrolu vazdušnog prostora i postoji ovo što je vezano za meteorološke prilike. Postoji, na kraju krajeva, i taj radarski sistem, koji je 1999. godine, kao rezervni sistem, opravdao svoje postojanje.

Da li se ovim uvodi taj četvrti sistem, koji će sada biti pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova, ili je to i u jednom i u drugom zakonu trebalo drugačije da bude regulisano?

Za mene je posebno karakteristična tačka 18) ''učestvuje u traganju i spasavanju prilikom saobraćajnih udesa u drumskom, železničkom, rečnom i vazdušnom saobraćaju''.

Interesuje me posebno ovo vezano za vazdušni saobraćaj. S obzirom da je neko u ovoj državi dužan da organizuje službu traganja i spasavanja, u članu 21. tačka 13) Zakona o odbrani kaže se da organizuje službu traganja i spasavanja vojnih vazduhoplova.

Pošto smo objedinili u tom članu 21. zajednički civilno-vojni sistem upravljanja vazdušnim saobraćajem, onda je svakako potrebno da negde u nekom zakonu piše ko je taj ko je nadležan da organizuje službu traganja i spasavanja, pogotovo što u okviru Agencije za kontrolu vazdušnog prostora već godinama stoje neutrošena sredstva koja bi mogla da se upotrebe i namenski su predodređena za službu traganja i spasavanja i za njezino tehničko opremanje.

Mislim da je ovo, kako piše u ovom zakonu, da učestvuje u traganju i spasavanju, dobro napisano, ali onda postavljam pitanje u kom će to drugom zakonu biti određen nosilac za ovaj posao.

Smatram da bi to moralo da bude Ministarstvo odbrane i da je u onom zakonu gde se kaže "organizuje samo službu traganja i spasavanja vojnih vazduhoplova", to "vojnih" trebalo da bude izbačeno.

U članu 57, mislim da je to ovde dobro obrađeno, radi se o evakuaciji. Međutim, u članu 57, 58 ili 59, mislim čak u 58, kroz jedan stav je trebalo da se reguliše evakuacija u ratu. Mi nismo stigli da to predstavimo kroz jedan amandman, ali trebalo je makar jedan stav da bude da se evakuacija u ratu vrši po zahtevu onoga koji je nadležan ili koji rukovodi i komanduje dejstvima na određenoj teritoriji.

To jeste regulisano nekim drugim propisima, ali mislim da je, samo kroz jedan stav, i ovde to trebalo da se naglasi. Ovo su sve evakuacije u slučaju nekih drugih opasnosti, ali evakuacija u ratu je mogla kroz jedan stav da se takođe razjasni.

Član 91, gde je data asanacija terena, odrađen je kako treba. Međutim, trebalo ga je još proširiti, pošto asanacija terena, pored ovog uklanjanja, identifikacije i hitnog sahranjivanja poginulih, preduzimanja mera da se spreče zaraze, obuhvata i otklanjanje svih drugih izvora opasnosti. U ratu je to posebno opasnost od mina. Kasetne mine su 1999. godine bile jedna od najvećih opasnosti na terenu.

Ne postoji neka druga služba koja će to raditi sutra. To će takođe raditi jedinice civilne odbrane, civilne zaštite i te neke jedinice za deminiranje koje će se formirati na teritoriji. Tako da mislim da je trebalo dodati ne poseban stav, nego uz ovo vezano za dezinfekciju, dezinsekciju, deratizaciju, dekontaminaciju, dodati još i izraz ''deminiranje'', jer je to jedna od tih opasnosti koje nas svakako očekuju na teritoriji.

Opet sa žaljenjem moram da konstatujem da je ovo nepoštovanje i ovih ljudi koji su pravili ove zakone, jer nismo imali dovoljno vremena da se pripremimo kako valja i da napravimo amandmane na ove zakone. Onda ostaje, praktično, na tome da su oni uradili onoliko koliko su mogli i da su ovi amandmani koje smo uradili rađeni bez pomoći nekih stručnih organa, službi koje inače koristimo uvek kada pišemo amandmane, već praktično sa našim resursima, kao poslanika, i u kratkom vremenu od možda jedan ili dva časa.

Ovi zakoni su svakako zaslužili daleko više i našeg rada i mislim da je trebalo, prema značaju, da se ipak odredi i malo više vremena nego što je to urađeno ovom prilikom. Ponavljam da je kvalitet, po mom mišljenju, ipak mnogo bitniji od kvantiteta. Od toga da li ćemo se ove godine potruditi da usvojimo hiljadu zakona, po mom mišljenju je važnije da je ono što usvojimo sprovodljivo i kvalitetno odrađeno i na nivou Vlade i ovde na nivou skupštine.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Jeremić.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, više kolega je danas istaklo da je sadržaj rasprave u okviru ovih objedinjenih tačaka dnevnog reda zaista takav da je toliko važnih zakona spojeno u jednu nespojivu raspravu da niko ovde nema dovoljno vremena da ih kvalitetno obradi.
Zaista moram da kažem da su vrlo ozbiljni i važni zakoni po svojim posledicama na život građana objedinjeni u okviru ove prve načelne rasprave. Moje kolege su govorile o jednom setu zakona, a ja ću govoriti o tri vrlo važna procesna zakona, koji danas baš nisu bili dotaknuti u ovoj diskusiji, a koji se, svaki po svojim posledicama, i te kako tiču života građana, prvenstveno ostvarivanja prava građana. To su izmene Zakona o parničnom postupku, izmene Zakona o prekršajnom postupku i, vrlo važan, Zakon o upravnim sporovima.
Ono što jeste karakteristika svih procesnih zakona koje je Vlada Srbije upućivala u Narodnu skupštinu prethodnih godinu dana jeste da su se tražili svi mogući modeli kako da se postupak skrati i ubrza. Pogotovo smo kod Zakonika o krivičnom postupku ukazivali da takav pristup Vlade sigurno ne može da dovede do utvrđivanja činjeničnog stanja, materijalne istine i pravilne primene materijalnog prava i nadasve ostvarivanja pravde. Ista ta praksa sprovodi se upravo kroz sva tri ova procesna zakona - i kroz Zakon o parničnom postupku i kroz Zakon o prekršajnom postupku i kroz Zakon o upravnim sporovima.
Zbog kratkoće vremena, osvrnuću se na sva tri zakona i ukazaću na neka rešenja koja su po mišljenju poslaničke grupe DSS izuzetno loša, koja će stvoriti ogromne probleme u primeni i koja su toliko kontradiktorna da je pitanje šta je u stvari predlagač zakona tim rešenjima hteo.
Počeću od Zakona o parničnom postupku, koji unosi niz novina, sa ciljem da se postupak maksimalno skrati, da se prava koja su bila utvrđena u Zakonu o parničnom postupku maksimalno smanje, a da se neka rešenja koja su postojala do sada, koja su kvalitetna, u potpunosti ukinu. U jednom ili dva rešenja koja ovaj zakon donosi ima kvaliteta, o tome ću isto nešto reći, ali generalni utisak o Zakonu o parničnom postupku je – što kraće, što brže, da se zbrza, da se sve to zgusne u kratko vreme, a da li će istina i ono što se utvrđuje u parničnom postupku i činjenice biti kvalitetno utvrđene, to se ne dovodi u pitanje.
Prvo, što je potpuna novina i bilo bi zanimljivo da čujemo od predstavnika Vlade, jedinog ministra ovde koji može da da odgovor Narodnoj skupštini, jeste kada je u pitanju vrednost spora za izjavljivanje revizije kao vanrednog pravnog leka ili utvrđivanje vrednosti spora kada se određuje gde može da sudi pojedinac. Mi tu u pravni sistem Republike Srbije uvodimo vrednost u evrima.
Koliko znam, valuta u Srbiji je dinar, a sada se vrednost spora određuje u evrima. Kada je to evro postao zvanično sredstvo plaćanja u Republici Srbiji?
Kaže se, kada je u pitanju izjavljivanje revizije, da ona nije dozvoljena ako vrednost predmeta ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra.
Do sada smo je uvek imali definisanu u dinarima, ali ako se već ovako stvari postavljaju, jedino možemo da pretpostavimo da ova vlada očekuje ogromnu inflaciju pa se boji čestih i stalnih izmena zakona i zato ubacuje ovu odredbu kada je u pitanju određivanje vrednosti spora.
Najveći problem jeste u tome da se veliki broj slučajeva koji se do sada štitio mogućnošću izjavljivanja revizije kao vanrednog pravnog leka Vrhovnom kasacionom sudu sada potpuno ukida. Veliki broj problematičnih slučajeva, koji su povećavali zaštitu građana u ostvarivanju njihovih prava u parničnom postupku, sada više nije moguć. Revizija više ne postoji.
Vanredni pravni lek revizija za predmete koji su u ovim granicama vrednosti spora više ne postoji. To je ogromno umanjenje prava koja su građani do sada imali i to treba da se kaže. Izmene Zakona o parničnom postupku drastično umanjuju prava građana u zaštiti njihovih prava, a nadasve sa ciljem da se utvrdi pravilno činjenično stanje i primeni zakon da bi se njihovo pravo ostvarilo.
Isti je slučaj i sa suđenjem sudije pojedinca. Ovde se uvodi vrednost od 50.000 evra (opet evri), ali se postavlja pitanje da li su to baš tako jednostavni slučajevi da ih može suditi sudija pojedinac i da li uvek vrednost predmeta spora određuje koliko je pojedini slučaj težak i komplikovan, pa da nije potrebno da se sudi u veću sa više sudija.
To je ogroman problem i sve to ukazuje da ova vlada želi samo da se što brže, što jednostavnije otarasi predmeta, da bi se pričalo kako pravosuđe brže radi, a tek ćemo kada dođe na red treća tačka raspravljati o tome ko će u stvari ovo da primenjuje i kako se došlo do tog spiska sudija, o kome bruji čitava Srbija, koji treba ovako loše zakone da primenjuju.
Što se tiče ostalih odredaba, davanje prava sudijskim pomoćnicima da vrše pripremne radnje kada je u pitanju donošenje odluka u pripremnom delu postupka je apsolutno neprihvatljivo. Opet se rasterećuje sudija u vrlo osetljivom delu postupka.
Onda imate da se u članu zakona briše da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka osnovanosti zahteva. Zašto to brišete? Zašto sud ne bi utvrđivao sve činjenice? Valjda je cilj da sve činjenice utvrdi da bi se pravilno primenilo materijalno pravo i donela odluka. I ovde, jednostavno, činite sve da se postupak ubrza i da se taj predmet što pre reši, uglavnom na štetu građana.
Kada su u pitanju izmene Zakona o prekršajima, vi ovde uvodite jednu vrlo opasnu stvar. Pravite analogiju u jednom institutu koji srpsko pravo ni srpska pravna tradicija ne poznaju, analogiju sa onim što ste uradili u Zakoniku o krivičnom postupku – uvodite tzv. sporazum o priznanju krivice.
To je jedan institut anglosaksonskog prava, gde se nagodbom između tužioca i optuženog dogovara da li će se priznati izvršenje krivičnog dela, utvrditi vrsta tog krivičnog dela, visina i sve ostalo. Svako tu ima svoj interes da se nagodi. Klasično ''do ut des'' – dam ti, daš mi. Ja ti dajem da odustajem od krivičnog gonjenja, a ti meni daješ priznanje krivice.
Iako je o tome bilo polemike u javnosti kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, apsolutno je neprihvatljivo, opasno i pogubno ovo uvesti u prekršajni sistem.
Jer, ako tužilac goni, tužilac podiže optužnicu, krivično delo je nešto što vodi tužilac. Vi ovde dajete pravo da se pogađa o izvršenom prekršaju, o visini kazne.
Svi koji mogu da podnesu prekršajnu prijavu, pokreću prekršajni postupak - policajci, tržišni inspektori, lokalne samouprave - svako od njih dolazi u mogućnost da pregovara sa izvršiocem prekršajnog dela da li će da ga prizna ili ne i da se nagađa s njim kolika će biti kazna za to delo.
Ukazujem vam na to da je ovo ozbiljan izvor korupcije. Dajete neograničenom broju ljudi koji rade u državnoj upravi da pregovaraju o visini kazne sa izvršiocima prekršajnog dela. To će dovesti do podmićivanja raznog stepena. Nemojmo da se lažemo kakvo je stanje kada je u pitanju korupcija u javnim službama.
E, sad, možete zamisliti neke inspektore u nekim malim mestima koji dođu u mogućnost da pregovaraju sa nekim, recimo, poslodavcima koji ne poštuju zakone o radnim odnosima, ili nekim vlasnicima trgovina koji ne evidentiraju svoje prihode – sve ću ja to lepo da završim s tobom, plati mi, kazna će ti biti jedan dinar ili neće biti.
To je jako ozbiljan problem. Ne možete povlačiti analogiju sa Zakonikom o krivičnom postupku u prekršajnoj materiji, a pogotovo ne da uvodite institut koji srpsko pravo ne poznaje. Ukazujem ovde Vladi – povucite ovo iz procedure, ništa ovim nećete dobiti osim vrlo velike mogućnosti da se korupcija maksimalno raširi i da oni koji će da podnose prekršajne prijave počnu da pritiskaju sve izvršioce prekršajnih dela da se s njima nagađaju o visini kazne.
Zakon o upravnim sporovima je jedan od najvažnijih zakona koji se donosi na ovoj sednici, zakon koji se dugo čekao, koji je bio ustavna obaveza (poslednji zakon je donet 1996. godine), ali u vezi s ovim zakonom je potrebno postaviti nekoliko načelnih pitanja.
Prvo pitanje je zašto ovaj zakon nije donet u 2008. godini, tačnije do 31. decembra 2008. godine, kada je po Ustavu i Zakonu o sprovođenju Ustava bilo neophodno uskladiti ovu materiju sa Ustavom Republike Srbije.
Podsetiću vas da Ustav Republike Srbije dozvoljava sudsku zaštitu za sve konačne upravne akte, što nije bio slučaj sa prethodnim ustavom, pa se postavlja pitanje šta sa onim građanima koji u ovih nekoliko godina od kada je Ustav donet nisu mogli da iskoriste ovo pravo i bili su uskraćeni za sudsku zaštitu.
Drugo pitanje postavljam Vladi Republike Srbije – šta je sa zakonom o opštem upravnom postupku, koji je mnogo važniji, koji se neuporedivo više i češće primenjuje od zakona o upravnim sporovima, koji je, faktički, uslov sprovođenja upravnog postupka, uslov za primenu zakona o upravnim sporovima?
Nemamo odgovor zašto se nije prvo doneo zakon o opštem upravnom postupku, pa tek nakon toga zakon o upravnim sporovima. Ili, u krajnjoj liniji, zašto danas nismo doneli i jedan i drugi? I nema ovde ministra da da odgovor šta je sa tim zakonom.
Jer, kada se gledaju rešenja u ovom zakonu o upravnim sporovima, niz normi u Zakonu o opštem upravnom postupku je potpuno anahrono.
Vi ovde uvodite u jednom delu, što je u redu, postupanje sa elektronskim dokumentima, način dostave i podnošenja tužbe ili bilo čega u elektronskom obliku, a u Zakonu o opštem upravnom postupku još se barata telefaksom ili ne znam ni ja čime.
Prema tome, kada su u pitanju ova tri procesa zakona, oni su izuzetno loši i u velikoj meri uskraćuju prava građana. Vi želite sve da ubrzate, da skratite na uštrb njihovih prava. U tom smislu ih, a pogotovo zakon o prekršajima, hitno povucite jer ćete uneti potpuni haos u naš pravni sistem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić, a neka se pripremi gospođa Aleksandra Janković.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici predlagača, ako se ima u vidu činjenica da se na novi zakon o zaštiti od požara čekalo, kao što smo čuli, više od dve decenije, onda je jasno kolika je zaista bila neophodnost da se određene izmene postojeće zakonske regulative učine i na taj način usklade sa realnom situacijom u kojoj se nalazimo.
Mi smo, kao država i društvo, suočeni sa tim da se u realnom životu i suviše malo pažnje polaže već u fazi projektovanja objekata, naročito onih za javne namene, i samim tim se i suočavamo sa događajima koje smo mogli većim delom preventivno da izbegnemo.
Zaista sam pažljivo pročitao Predlog zakona o zaštiti od požara i mislim da je trebalo u većoj meri posvetiti pažnju onome što je, po mom mišljenju, i osnovni problem, a to je što i sami projektanti nedovoljno poznaju propise o zaštiti od požara, jer je, između ostalog, poznato i da ne postoji obaveza polaganja stručnog ispita iz zaštite od požara, te je veoma malo onih koji se mogu pohvaliti činjenicom da su to položili.
Interesantno je, pri tom, da ne postoji nijedan projekat objekta za javne namene u kojem bi na osnovu požarnog opterećenja bio vršen proračun opšte konstrukcije.
Problem je, između ostalog, i postupak tehničke kontrole projektne dokumentacije, koja je prilično površna, pogotovo što se kod nas sve više insistira na brzini da se nešto odradi. Problem je i činjenica što tu kontrolu rade ljudi koji nisu imali obavezu polaganja stručnog ispita.
Pored tih preventivnih uslova za sprečavanje požara, koji se mogu rešiti na papiru, evidentan je i jedan problem iz sveta realnosti, a to je nešto što opet nije na adekvatan način zakonskom regulativom rešeno. Problem je i materijala koji se ugrađuju, posebno kod industrijskih objekata, čije se čelične konstrukcije oblažu raznim uvoznim panelima.
Gde se javlja problem? Za graničnu ekološku inspekciju, koja kontroliše uvozni građevinski materijal, pre svega je važno da on nije radioaktivan, a praktično su zanemarljive ih ne interesuju njegove mehaničke i tehničke karakteristike, samim tim i da li je lako zapaljiv.
S druge strane, investitorima je skupo da dodatno proveravaju materijal kojim grade objekte, iako je i to moguće uraditi. Zarad javnosti, pretpostavljam da je vama to dobro poznato, postoji u Beogradu Institut za ispitivanje materijala „IMS“, koji ima saradnju i sa laboratorijama u zemljama u okruženju.
Takođe bih ukazao i na problem koji se tiče nedostatka propisa o obaveznom testiranju fasada na otpornost od vatre, tako da arhitekti i građevinari sami odlučuju i, praktično, sami snose rizik i pri kupovini materijala za podizanje javnih i stambenih objekata.
U Srbiji je, u tome ćemo se sigurno složiti, dame i gospodo narodni poslanici i predstavnici vlasti, jedan od najčešćih uzroka pojave velikih požara, nažalost sa žrtvama, neznanje.
Tipičan primer za neznanje u fazi izrade samih projekata javnih i višespratnih stambenih objekata imali smo sa zgradom Radničkog univerziteta u Novom Sadu, kada se požar sa osmog sprata spuštao naniže, što se nigde u svetu nije desilo. Nadam se da smo, kao država i društvo, iz ovih, nažalost, nemilih slučajeva izvukli bar nekakve pouke.
Još jedan životni primer za ovaj zakon, za koji je neko na početku lepo rekao da nema mnogo veze sa politikom, jeste da je, a malopre sam govorio o ispitivanju materijala, zabrinjavajući podatak da je, recimo, ispitana jedino pozorišna zavesa koja se nalazi u pozorištu NIS-ove zgrade u Novom Sadu, koja je jedan sat otporna na požar, a još uvek nisu u akreditovanim laboratorijama testirane zavese drugih pozorišta. One su teške i po 20 tona jer su od čelika ili metala, a mi u suštini ne znamo njihovu stvarnu požarnu otpornost. Mislim da je jako bitno obratiti pažnju i na ovakve stvari, jer je jasno da je sama preventiva znatno važnija od posledica nečega što se može desiti.
Na drugom mestu je takođe neznanje, u fazi eksploatacije zgrada. To je donekle ovim predlogom zakona odrađeno, ali smo bili svedoci koliko je samo evakuacionih puteva, pogotovo u visokim zgradama, zakrčeno starim frižiderima, ormarima i raznim drugim stvarima. Dešavalo se čak i da čovek, recimo, zaključa požarna vrata, ode na godišnji odmor, odnese ključ i tu nastaje problem. Dakle, propusta ima mnogo. U nekim stvarima nas, izgleda, jedino Bog može sačuvati.
Najnovijim pravilnikom o sadržini i načinu izrade tehničke dokumentacije za objekte visoke gradnje se nalaže da u projektnoj dokumentaciji, prilikom zahteva za dobijanje dozvole za gradnju objekata javne namene i poslovnih i stambenih višespratnica, mora nalaziti i glavni projekat zaštite od požara. Nažalost, mnogi investitori, to je pokazala dosadašnja praksa, uglavnom traže nekog ko će im uraditi elaborat zaštite od požara kada je objekat već izgrađen, i tu se javlja problem. Između ostalog, ako se ne uradi projekat zaštite od požara kako treba u samom startu, njegova izrada kasnije poskupljuje ugradnju samog sistema zaštite od požara za preko 30%.
Mi smo u ime poslaničke grupe SRS podneli nekoliko amandmana na Predlog zakona o zaštiti od požara i želja nam je bila, to ćete verovatno primetiti kroz sve naše diskusije, da se ne bavimo politikanstvom, već da imamo nameru da praktično ukažemo na određene realne situacije sa kojima se suočavamo. Uzeli ih vi u obzir ili ne, siguran sam da se mora mnogo toga učiniti kako bi se, pre svega, predupredile određene situacije koje kasnije mogu imati velike posledice. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Narodni poslanik gospođa Aleksandra Janković ima reč, a neka se spremi  Mićo Rogović.

Svi mi koji smo ikad išli na utakmice dobro znamo da je atmosfera na stadionu dobar barometar političke temperature. Uostalom, setite se kako je raspad bivše SFRJ i započeo na utakmici na Maksimiru. Svi znamo i da 98% navijača nikada nije bilo niti će biti huligani i krajnje je neadekvatno staviti znak jednakosti između pojma navijača i pojma huligana.
Javna je tajna da su huligani koji lome izloge nakon mirnih protesta zapravo dobro obučeni profesionalci, kojima je u interesu da se ovi mitinzi završe agresivnim ispadima, ne bi li se opozicioni bunt u Srbiji brzo kompromitovao i ugasio. Nikako ne može biti u interesu patriotski orijentisanih navijača da umesto slike dostojanstvenog protesta zbog protivpravnog otimanja dela naše državne teritorije u svet odu slike već unapred etiketiranog, dobro poznatog srpskog kolektivnog nasilja.
Navijači nikada nisu radili za Bajdena i njegovu tezu o Srbima kao genocidnom i zločinačkom narodu koji treba zatvoriti u koncentracioni logor. Oni nisu, ali neki, posebno pripadnici vlasti, formirane u sprezi stranih ambasadora i domaćih tajkuna, rade. I odgovara im da ućutkaju i navijače i sve one koji misle kako vlast nije za desetku, jer desetku ne zaslužuje neko kome radnici leže na snegu po prugama, narod jedva sastavlja kraj s krajem, ali zato ima vatromet zbog vizne liberalizacije, koja će pomoći samo onima koji već imaju para da se manje maltretiraju sa potrebnom dokumentacijom za putovanja.
Od čega će putovati studenti, čiji roditelji ulaze u dužničko ropstvo zarad obezbeđivanja uslova za njihovo školovanje, ili ljudi koji su izgubili posao, postali tehnološki višak, tako da jedino mogu da otputuju na groblje slonova? Pod izgovorom borbe protiv kriminala, nasilja i huliganstva, vlast stiže da ukine slobodu patriotske misli i delovanja. Kako, inače, odgovoriti na sledeća pitanja:
Zašto je započeto gonjenje jednog veroučitelja i otvorena diskriminacija prema njemu, po kojoj se nastoji da izgubi radno mesto? Da li je i po kojoj osnovi i veroučiteljskoj profesiji u Srbiji zabranjeno da se organizuje u udruženja građana i zalaže za patriotske vrednosti? Da li će medijska konstrukcija učestvovanja na mitinzima, koji su završili rušenjem grada i na kojima su se pevale izvesne pesme, postati optužnica za više stotina hiljada građana Srbije koji su na tim mitinzima učestvovali? Od kada je patriotizam zabranjen u Srbiji i da li je pola miliona Srba u Srbiji pod istragom za patriotizam?
Da li znate koliko je na poslednjem celivu i opelu blaženopočivšeg patrijarha srpskog gospodina Pavla bilo navijača? Gotovo 100%, jer svi mi za nekog navijamo. No, pošto nije bilo ubačenih huligana, u svet je otišla prava slika Srbije - dostojanstvene, građanski otmene, hrišćanski tople i otvorene za sve ljude dobre volje. Ne možemo mi mladima, kojih je mnogo u navijačkim redovima, zameriti što vole svoju zemlju, ali imaju otpor prema partijskoj državi. Ne možemo njih okriviti za greške onih koji bi trebalo da im budu autoriteti.
Šta spada u nedolično ponašanje i kako se, recimo, može okarakterisati ponašanje lidera LSV, koji u tri ujutru vozi motorne sanke u majici kratkih rukava posred Novog Sada?
Da li je to zakasnela lična proslava zbog pravljenja države u državi i dobijanja glavnog grada Vojvodine? (Šmrka? Ne znam.) Čanak je možda pronašao rupu u novom Zakonu o saobraćaju, jer ko bi, molim vas, mogao očekivati i predvideti da će normalan čovek posred ulice velikog grada voziti motorne sanke u majici kratkih rukava?
Gospođo predsednice, vi ćete se sigurno složiti da bi ljudi iz naše branše ovakvo ponašanje, da čovek u majici kratkih rukava na minus tri vozi motorne sanke posred srpske Atine, baš ne spada u kategoriju normalnog. Ne treba čovek da bude psihijatar ili psiholog da bi to dijagnostikovao. To stvarno liči na onaj vic – ako lažem, neka me pregazi voz.
U ovoj skupštini ste već toliko laži izrekli da bi se to pretvorilo u železničku stanicu, zaista, koja je usred neke velike katastrofe. Naravno, u slučaju gospodina Čanka postoje ozbiljne moguće tektonske posledice, ko god zna malo fizike zna i onu formulu o masi i ubrzanju, i ugrožava javnu bezbednost svih onih koji su bili prisutni ili koji su tako nešto mogli da vide.
Šta ćemo sada raditi? Ako se u navijačkim grupama pojave mladići koji motornim sankama dolaze na fudbalske stadione, da li bi bilo normalno da ja ovde provozam brod usred Beograda? Da li će gospodin Čanak predstavljati dobar model doličnog ponašanja za sve ove mlade ljude koje vi pokušavate da optužite zapravo za posledice sopstvenih aktivnosti?
Nije tu trenutno ministarka Malović, ali se slažem s njom da bi, uz restriktivnu kaznenu politiku, ovaj predlog zakona trebalo da predvidi preventivne mere...

Vreme. Zahvaljujem. Gospodin Mićo Rogović ima reč, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Pejčić.