Zahvaljujem, gospođo predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, predstavnici ministarstava, u okviru vremena poslaničke grupe SNS ću verovatno uspeti da dam deo mišljenja o tri tačke dnevnog reda ovog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, a to su: Predlog zakona o vanrednim situacijama, zatim Predlog zakona o zaštiti od požara, Predlog zakona o upravnim sporovima, kao i Predlog o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.
Gledajući 11 tačaka dnevnog reda, primećuje se da se šest tačaka odnosi na izmene i dopune već ranije ili skoro donesenih zakona, da je jedna o prestanku važenja zakona, jedna je sporazum i radi se o tri nova predloga zakona. S obzirom na tu situaciju, stoji konstatacija mog uvaženog kolege Delića da, ako ovde previše brzo radimo, dolazimo u situaciju da za vrlo kratko vreme imamo izmene i dopune odgovarajućih zakona koje smo u ne tako davnom roku i donosili, o kojima smo pričali.
Verovatno otud priča ovih dana i sada, ako je ovako glomazan dnevni red i ako želim da pričam samo o tri tačke dnevnog reda, a pred sobom imam ovoliku hrpu papira, šta bi tek bilo kada bih pričao o 11 tačaka dnevnog reda. Verovatno bih 11 minuta potrošio samo na nazive ovih predloga zakona.
Vezano za izmene i dopune Zakona o parničnom postupku, ono što bode oči svima, govorim prvenstveno u ime svoje stranke, to je da se pojedine odredbe smatraju neprihvatljivim iz jednostavnog razloga, što se vrednost spora ovim predlogom izmena i dopuna utvrđuje u stranom novcu.
Znamo svi da je Republika Srbija suverena država i da ima svoj novac kao zvanično i zakonsko sredstvo plaćanja i ono kao takvo predstavlja istovremeno i jedan od bitnih državnih simbola. Stoga ovakav postupak narušava ugled Republike Srbije i prvenstveno slabi poverenje u nacionalnu valutu, što može imati i konkretne ekonomske i monetarne posledice. Utvrđivanje vrednosti u stranom novcu izaziva i praktične probleme u primeni zakona, jer iziskuje stalno preračunavanje vrednosti, odnosno praćenja srednjeg kursa strane valute i pravnu nesigurnost zbog mogućih većih promena kursa.
Smatramo da nema opravdanja da se ovim zakonom najniži iznosi za dozvoljene revizije povećavaju u pojedinim slučajevima i preko 50 puta, uz glavnu napomenu da je, vezano za izmene i dopune Zakona o parničnom postupku, neprihvatljivo da se u tekstu predloga izmena i dopuna koriste izrazi, kao mere, novčane jedinice stranih valuta.
Takođe su i pojedine odredbe Zakona o parničnom postupku u koliziji jedne sa drugim, kao što je član 43. u koliziji sa čl. 78. i 103, gde je utvrđeno da se tužiocu ostavlja rok za otklanjanje nedostataka tužbe. Sem toga, sa predloženom izmenom se prvenstveno stavljaju u podređen položaj neuke stranke, a znamo da je obaveza suda da vodi računa o zaštiti i pravima interesa neukih stranaka.
Ovim predlogom se utvrđuje i da sudijski pomoćnici mogu obavljati određene poslove koji spadaju u delokrug rada sudija i od bitnog uticaja su na presudu, a pri tom se u tim postupcima isključuje javnost.
Predloženi tekst spornih odredaba je takođe nejasan i neodređen jer se ne može na pouzdan način utvrditi o kakvim se izjavama i radnjama radi, čime se krši ustavno načelo zakonitosti. Nezavisno od toga, izjave o postupku mogu uzimati samo sudije u skladu sa načelom neposrednosti i javnosti.
Ove odredbe, između ostalog, nisu u skladu ni sa članom 142. Ustava o opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.
Sada ću govoriti o reformama u sektoru bezbednosti, a to se odnosi na prve dve tačke dnevnog reda - Predlog zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o zaštiti od požara.
Znamo da su reforme neophodne u sektoru bezbednosti, kao preduslov integracija naše zemlje u EU, i da one doprinose civilnom društvu u situacijama koje se odnose na ova prva dva zakona.
Zbog toga su ove dve tačke na današnjem dnevnom redu, ali zaista je neshvatljivo da su obe tačke predložene da se donesu po hitnom postupku.
Izuzev možda ove tačke o požaru, gospodine Dačiću, s obzirom da je taj zakon star preko 20 godina i da niko posle 2000. godine naovamo, a znamo da je nažalost i ova institucija gorela, nije doneo u prethodnih devet godina zakon o požaru i zaista onda morate dobiti priznanje i hrabrost za donošenje ovakvog zakona.
Ali, bez obzira na ovu malu šalu, ne stoji razlog da se ova dva zakona donesu u tako brzom vremenu i po hitnom postupku, iako se u izradi ovih zakona primećuje veoma veliki napor i vašeg ministarstva i vaših pomoćnika.
Šta posebno treba ovde naglasiti? Treba naglasiti da su zakoni stari preko 20 godina i da se određene teze i odredbe iz starih zakona odnose na rad nekih institucija koje više ne postoje i na rad organa civilne službe, koja takođe više ne postoji, i organa društveno-političkih organizacija, pa čak i Saveza komunista koji je u starom zakonu napomenut, koje ne postoje, i trebalo je formalno uskladiti određene odredbe starog zakona sa novim tekovinama demokratskog društva u Srbiji i svim onim što se desilo u prethodnih 20 godina.
Zaista ne stoji činjenica i konstatacija, barem moja, da i postojeći, odnosno prethodni zakon, iako toliko godina star, nije donosio neke odredbe koje su u tom domenu dobro regulisale ovu oblast. Zbog toga i ne proizilazi činjenica da se ovi zakoni ne donose samo zbog našeg puta u EU, nego se, jednostavno, donose zbog našeg društvenog sistema i samih građana u njemu.
S obzirom na situaciju, nažalost, u zadnjim godinama, pogotovo koje su u ovoj oblasti vanrednih situacija bile u periodu od jeseni naovamo, a formiranje posebnog sektora u MUP za vanredne prilike je takođe dobra stvar, i zato govorim da Srbija ima potencijale u ovoj oblasti, ali da je zakon neophodno morao formalno-pravno definisati one promene zakona koje su se odnosile na zadnjih 20-ak godina.
U nekim zemljama je zbog neblagovremene i nekvalitetne reakcije državnih organa, određenih sektora ministarstava, pa i Vlade, dolazilo do pada tih vlada ili, u krajnjem slučaju, zahteva za njihove smene.
Nadam se da, s obzirom na brzinu donošenja ovog zakona, to neće biti situacija, ne zbog ovog drugog što sam rekao, nego zbog ove prve konstatacije koju sam izneo.
Još jednom napominjem na potencijali Srbije u toj oblasti postoje, ali je pitanje da li će zakonske odredbe koje se uglavnom odnose na civilni sektor donošenjem ovih zakona moći da se implementiraju jer smo i starim zakonom imali odredbe u tom delu, ponašanje i odnosa građana i prema vanrednim situacijama i u slučaju požara. Sada su te odredbe još više definisane, ali razlozi ponašanja pojedinaca su uvek individualni.
Ne verujem da će, što je istakao u svom intervjuu gospodin Marić, pored zakonskih odredaba koje su dobre, apel lokalnih samouprava biti dovoljno dobar razlog da poboljša saradnju civilnog sektora, odnosno građana, u slučaju vanrednih okolnosti ili zaštite od požara.
U nekim zemljama se za učešće u dobrovoljnim organizacijama, tipa dobrovoljnih vatrogasnih organizacija, daje nadoknada, odnosno deo plate za učešće u istim, recimo prilikom gašenja požara u Francuskoj, dok se u drugim zemljama na osnovu takvih akcija i učešća smanjuju porezi učesnicima tih dešavanja.
U nekim zemljama postoji tradicija da se u takvim prilikama reaguje i pomogne ugroženim komšijama ili zgradama ili delovima naselja ili delovima teritorije. U Srbiji se tradicija tog humanitarnog oblika uključivanja u ovakve akcije i akcije širih razmera izgubila, nažalost, s obzirom na politička dešavanja zadnjih 20 godina.
Zato postoji sumnja s naše strane da će samo zakon biti dovoljan da svojim odredbama popravi taj odnos stanovništva. Neophodna je i veća akcija ministarstva, veće animiranje stanovništva i veće medijske akcije MUP-a, a i o oblasti edukacije stanovništva verovatno treba razmisliti i malo više raditi na tome, bez obzira što takve akcije zahtevaju i dodatna finansijska sredstva.
Međutim, šta se krije u ova dva predloga zakona? To je glavna primedba, na koju mislim da bi trebalo da date odgovor. Lokalne samouprave se dodatno opterećuju nekim brojem novih menadžera (u predlogu zakona stoji - menadžera) za određena naselja, ali i određene naseljene jedinice, a zatim imate i krizne štabove, gde se planiraju određene funkcije za te štabove. Za to su potrebna dodatna sredstva i za to neko treba da bude na obuci i da bude plaćen za to.
Imate situaciju da se, recimo, gradonačelnik Niša iz DS-a u jednom svom intervjuu, kao i gradonačelnici drugih lokalnih samouprava, žali da je pred njima zakon o smanjenju broja činovnika u državnoj administraciji i lokalnoj samoupravi i situaciju da svaki zakon, pa i ova dva zakona, ako hoćemo zaista ozbiljno da pričamo na temu realizacije zakona, dovodi lokalnu samoupravu u situaciju da mora biti adekvatno osposobljena sa kadrovima i radnim mestima, vezano za ovu temu.
I tu su u sukobu zakoni koje donosimo ovde i neki drugi zakoni koji, s obzirom na aspekte svetske finansijske krize i naše krize, koji upućuju na smanjenje broja zaposlenih u pomenutim administracijama.
Ono što je takođe primetljivo, u zakonu o zaštiti od požara mislim da je dobro definisano, ali u zakonu za vanredne situacije stoji termin „autonomna pokrajina“. Valjda „autonomne pokrajine“? To bi u celom zakonu trebalo izmeniti. Da li Vlada, Odbor ili neko od poslanika treba da podnese amandman, da ne bi bile pogrešno protumačene nečije namere koje se verovatno ne odnose samo na autonomnu pokrajinu.
Mi smo zakonski obavezni, Ustavom, da koristimo termin „autonomne pokrajine“, a ne „autonomna pokrajina“. Apelujem da do dana rasprave o amandmanima na ove zakone, mislim da je to u zakonu o vanrednim situacijama, predložite određene korekcije.
Inače, mi smo, kao poslanička grupa, podneli niz amandmana. Uglavnom se radi o neophodnoj tehničkoj redakciji i o delu ovakvih primera koje sam napomenuo. S obzirom da ističe vreme, zahvaljujem, predsedavajuća. O amandmanima i o svemu ostalom ćemo kada za to dođe red.

Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi „Napred, Srbijo“ je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić, a posle njega narodni poslanik Dragan Stevanović.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, predstavnici Vlade, i ja ću, kao i mnoge moje kolege, govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Iako po ovoj tački imamo 11 zakona, usredsrediću se upravo na ovaj zakon.       
Kada je reč o nasilju, to je jedna nepoželjna društvena pojava koju izazivaju pojedinci ili grupa ljudi.
Mi smo danas imali prilike i u parlamentu da vidimo jedno nasilje, a vezano za dnevni red, gde je 11 zakona spakovano u jednu tačku dnevnog reda, pa bih vas pitao kakve veze ima, recimo, zakon o vanrednim situacijama sa parničnim postupkom ili zakon o nepokretnosti sa viznom liberalizacijom u Izraelu. Po mom mišljenju, ovde nema nikakve logike. Nadam se da će mi neko iz vladajuće koalicije odgovoriti da li je uopšte trebalo da donosite ovako nakaradni dnevni red. Inače, sportske priredbe stvaraju mogućnost za kršenje javnog reda, za skrnavljenje sportskih objekata i eskalaciju sukoba. Naime, može doći do tuča određenih navijača i, na kraju krajeva, što niko od nas ne želi, do smrti.
Sigurno je da je ovakav zakon Srbiji i te kako potreban, ali Srbija ima ovakav zakon. Naime, 2007. godine gospodin Dragan Jočić je prezentovao ovom parlamentu Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Mnoge opozicione stranke, i tadašnje i sadašnje, koje sede u parlamentu, govorile su da je ovaj zakon dobar i da je to proevropski zakon koji će i te kako sprečiti nasilje na našim sportskim terenima. Međutim, to se nije desilo.
Naime, vi ovim kozmetičkim promenama želite da priznate svoju grešku da se nasilje na sportskim priredbama nije desilo. A zbog čega? Upravo zato što se ovaj zakon nije adekvatno primenjivao. Primenjivao se samo selektivno. Moj uvaženi prijatelj gospodin Željko Tomić je pričao o nekim slučajevima, poput Žike Anđelkovića, koji je stolicama gađao navijače na sportskim terenima a nije sankcionisan zbog toga.
Znači, da ste pravovremeno primenjivali odredbe ovog zakona, mi ne bismo imali razloga da donosimo ovakve zakone u Skupštini.
Drugi vid nasilja, koji se desio danas, u stvari je nasilje Vlade nad nama poslanicima. Naime, Vlada je poslala samo Zakonodavnom odboru da raspravlja o ovom zakonu, a ne matičnom Odboru za omladinu i sport.
Žao mi je što Vlada na taj način diskriminiše određene odbore, a upravo je Odbor za sport taj koji je trebalo da da određeno mišljenje i da predsednik Milan Vučković prezentuje danas ovde stav Odbora za sport, a ne da sutra raspravljamo o tom zakonu na Odboru za sport, gde će takođe biti uvaženi predstavnici Vlade. Znači, to je takođe jedno nasilje Vlade, koje nije primereno.
Ono što je novina u ovom zakonu je, u stvari, ono što ste prepisali iz engleskog zakonodavstva. Dobro bi bilo da podsetimo građane Srbije da se svojevremeno na Hejselu, na utakmici, desila jedna tragedija. Naime, veliki broj engleskih navijača huligana učestvovao je u tuči protiv italijanskih navijača i bilo je na desetine mrtvih. Onda je tadašnja premijerka Engleske Margaret Tačer naredila resornom ministarstvu da se donese jedan dobar zakon, kako bi se sprečilo nasilje na engleskim sportskim priredbama. I to se i desilo.
Poučeni tim iskustvom, i mi smo pokušali da donesemo jedan dobar zakon i mislim da smo 2007. godine i te kako dobar zakon doneli i prezentovali ovoj Skupštini, ali je greška, opet kažem, što ova vladajuća većina neadekvatno primenjuje taj zakon.
Poslanici DSS-a napisali su određeni broj amandmana. Očekujemo da te amandmane prihvatite jer su suvisli i jasni, i i te kako mogu da se implementiraju u ovaj zakon.
Kada budete izglasali ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, onda ga treba i primeniti. Da bi jedan zakon bio dobar, on i te kako treba da se primenjuje.
Zahvaljujem i nadam se da ćete prihvatiti naše amandmane u Danu za glasanje.

 Pet minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS je još sedam minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, a posle njega narodni poslanik Miroslav Petković.

Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Vlade, kada bi SRS imao nameru da se onako rigidno obruši na ovaj zakon, čini mi se, gospodine Mariću (obratiću se vama, s obzirom da, u suštini, vi stojite iza svega ovoga), ne bismo mogli da obesmislimo i urušimo ovaj zakon onoliko koliko je to učinila skupštinska većina, a ćutke i prećutno to prihvatila Vlada Republike Srbije, prihvatajući da o ovom zakonu o vanrednim situacijama (o njemu ću govoriti) ne raspravljamo izolovano od svih ostalih.
Čini mi se da je ova materija i oblast koju ona uređuje zaista zasluživala sveobuhvatnu i temeljnu parlamentarnu raspravu. Čak mislim da tu i nije kraj. Ovaj zakon, s obzirom da uređuje vrlo ozbiljnu i kompleksnu materiju, zaslužuje i politički konsenzus. Zašto to kažem? Zato što će njegova primena, onako kako je definisana ovde u zakonu, poći od najnižeg nivoa državne uprave do najvišeg. Vi ovde obuhvatate lokalne samouprave, okruge, načelstva u okruzima, pokrajinsku administraciju i, svakako, republičku administraciju.
Čini mi se da ta subordinacija koju predviđa zakon može da zaživi na adekvatan način samo onda kada postoji politički konsenzus. Vi zakonom upućujete opštine jedne na druge, okruge jedne na druge, predviđate i međunarodnu saradnju. U tim opštinama su različite političke stranke na vlasti. Oko mnogo benignijih stvari ne mogu da obezbede konsenzus i dogovor, a kamoli oko stvari koje će možda predstavljati posledice vanrednih situacija, odnosno elementarnih nepogoda ili neke druge nesreće.
Na značaj ovog zakona je predsednik naše poslaničke grupe pokušao da ukaže činjenicom da nije bio u stanju i prilici da zakaže Odbor za bezbednost koji je trebalo o ovome da raspravlja. Pozvao se na jedan član zakona i dobio obrazloženje – znate, ovo je hitan postupak.
Sad pazite ironiju, zakoni kojima je ova oblast u Srbiji do sada bila regulisana, to su dva zakona – o zaštiti od požara i od elementarnih nepogoda, suštinski se oslanjaju na materiju iz 1977. godine. Devedesete godine su bile najgore u Srbiji (evo, prihvatamo činjenicu). Šta je bio problem od 2000. naovamo da se donesu? Ništa. Ali to ilustruje odnos Vlade prema ovoj oblasti.
I zato ste bili sto puta u prilici da nemate odgovor na nešto za šta je trebalo i za šta biste možda uz podršku države mogli da imate kad nemate odgovor za novac za neke elementarne nepogode, kad nemate odgovor zašto je došlo do neke neotklonjive štete, nenadoknadive štete ili štete koju može država da nadoknadi, ali nema novca, volje ili opredeljenja.
Moram vašem ministru takođe da kažem – lepo je pozvati se na taj beli šengen, ali ljudi koji su pretrpeli štetu, od tog belog šengena nemaju ništa. Istovremeno, za sve vreme koliko nam obezbeđuje šengen, država nije bila u stanju da donese jedan ozbiljan sistemski zakon kojim će dati odgovore, kojim će nadoknaditi štetu onima kojima su kuće porušene, poplave ili požari ih odneli, ili onima koji su, ne daj bože, iz nekih drugih razloga pretrpeli neku nenadoknadivu štetu, a predviđa se i zaokruženo je ovim zakonom.
Lepo ste rekli jednom prilikom da Srbija do sada nije imala jedinstveni sistem, od lokalnog do republičkog nivoa. Sada će to da bude unifikovano za sve lokalne samouprave, za sve institucije će biti jedinstveni zakon i to svakako jeste dobro.
Ono što jeste dobro i na čemu treba insistirati je praćenje i kontrola rizika, preventivno delovanje. Ali se postavlja pitanje koliko ova država u ovom trenutku, zbog nivoa na kom se nalazi, ekonomskog, socijalnog i svakog drugog, ima snage i mehanizme da adekvatno tretira rizike. To je prvi problem. Suštinski otvoreno, imamo li novac da primenjujemo ovaj zakon?
Zakon nam je potreban, to niko ne osporava. Naravno, ima prostora i za kritiku. Videćete u našim amandmanima, u našoj načelnoj raspravi i u raspravi u pojedinostima, šta smatramo da nije dovoljno dobro razrađeno, šta treba da se menja. Ali suštinski, država sistemski nije spremna da u potpunosti i u celosti primeni sve ono što ovaj zakon definiše i predviđa.
Pogledajte samo kakve su nam lokalne samouprave. Ovde ne treba biti mnogo pametan. Krenite od jedne banalne stvari – koliko lokalnih rukovodilaca je spremno da očisti u toku godine, ili u toku pet godina, rečna korita koja idu kroz njihove sredine? I onda dođe kiša, dođe poplava i odnese pola grada. Ko je kriv? Onaj iz Republike koji ne daje pare, jer u lokalnim budžetima nema novca.
Država godinama i decenijama nije uopšte razmišljala o svemu ovome. I sad smo došli u situaciju da neko traži novac, traži pomoć, traži reakciju države, a država i ako hoće, stvarno nema mogućnosti da odgovori i da da adekvatnu pomoć.
Šta je ovde još dobro? Dobro je što ste se osvrnuli na neke zakone koji su takođe ozbiljni, bez obzira što imamo rezervu prema njima. Konkretno, Zakon o planiranju i izgradnji – u koliko se objektivno bude primenjivao, dosta toga može tako da se reši. Mislimo da ste dobro počeli zakon. U članu 1. ste lepo napisali, vrlo jasno, u množini - „autonomne pokrajine“, a onda ste se negde izgubili i to je onda krenulo da bude u jednini. Imate amandmane, imate mogućnost to da prihvatite i mislimo da će takvo rešenje biti bolje.
Šta je to što još treba da se pomene? To su prava i dužnosti građana, pravnih lica, privrednih društava. Lepo ste ih definisali i lepo ste njihov odnos prema državi u određenim situacijama definisali, ali odnos države prema njima čini nam se da nije do kraja razrađen.
To se naročito odnosi na nadoknadu štete koju bi eventualno ljudi trpeli ili bi zbog otklanjanja posledica pretrpeli određenu štetu. Čini nam se da ste tu napravili jedan propust i tu smo reagovali. Amandmanom smo tražili da je država dužna građanima i pravnim licima svaku štetu koja se eventualno u tim situacijama nanese nadoknadi u roku od 60 dana. Složićete se sa mnom, bilo vam to milo ili ne, od pre nekoliko godina štete su nastajale, a do dana današnjeg, iako država ima obavezu da to plati i preuzme obavezu na sebe, to stoji u vazduhu i ljudi trpe finansijsku štetu.
Kazne su rigorozne, što i nije loše. Prilično su dobro obuhvaćeni svi oni koji bi trebalo ili eventualno doveli sebe u situaciju da budu kažnjeni. Ono što nije dobro jeste što je dosta toga opet povereno Vladi podzakonskim aktima. To je nešto što je objektivno problem ovih zakona, volim da ih nazovem zakonima moderne konstrukcije, koje ova skupština već godinu dana unazad usvaja.
Samo se neka kontura definiše u zakonu, a sve ostalo se poveri Vladi i tu se na neki način zakoni i sve ono što iz zakona proističe kroz podzakonske akte sakrije od javnosti, odnosno isključivo je politička volja onoga ko u ovom ili onom trenutku obezbedi i čini skupštinsku većinu.
U raspravi u pojedinostima reći ćemo vam dodatno šta smatramo da treba da se promeni i unapredi. Čini mi se da će jedna ozbiljna i adekvatna rasprava i analiza svega onoga što bi ovaj zakon trebalo da podrazumeva doći u onom trenutku kad posle usvajanja ovog zakona vidimo, izanaliziramo i prihvatimo ili ne prihvatimo prve efekte primene ovog zakona.
Do tada, nažalost, čini nam se da jedna oblast koja treba da bude uređena ozbiljnim i dobrim zakonom i dalje neće do kraja biti uređena, jer u Srbiji ne postoje standardi na osnovu kojih bismo adekvatno primenili sve ono što ste stavili u zakon.

Deset minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Na raspolaganju je 49 minuta i 10 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodni poslanik Sreto Perić.

U svom izlaganju ću se osvrnuti nešto više na Zakon o prekršajima. Nema ovde gospođe Malović, međutim, gospodine Dačiću, mislim da ćete i vi, kao stari političar (naravno, po stažu, a ne po godinama), razumeti vrlo dobro ovo što sada budem rekao.
Naš opšti komentar ovog zakona o prekršajima bio bi sadržan u rečima: dok si čekić – udaraj, kad postaneš nakovanj – trpi.
To bi bila jedna konstatacija vezana za ove sankcije koje su pooštrene, kao i za neka druga rešenja koja su predviđena u ovom zakonu, a u razlozima koje Vlada navodi za donošenje ovog zakona je potreba da se pooštre sankcije, jer, kaže, postojeće ne postižu svrhu kažnjavanja. To je upravo u vezi s ovom konstatacijom koju sam izrekao. Još jedan naš komentar bio bi vezan za ovaj raspon. Za fizička lica bio je od 500 do 50.000, a sada je od 5.000 do 150.000. Za pravna lica raspon je od 100.000 do 2.000.000, a bio je od 10.000 do 1.000.000 dinara.
Međutim, postavlja se pitanje, gospodine Dačiću, da li je dovoljno urađeno na opštoj edukaciji mladih ljudi, onih koji posećuju naše sportske priredbe, koji idu na stadione. Znate, televizija sa nacionalnom frekvencijom ubi ovaj narod, recimo, sa potrebom vakcinisanja. Zašto se to više radi kada je onaj koji je trebalo da dobije proviziju za vakcine to već uradio? Kada je ministar doslovce rekao da će se vakcine koje se ne budu iskoristile, makar to bilo milion doza, milion i po, dva ili šta ja znam, baciti? Čemu više ta kampanja?
Da se radila kampanja edukacije mladih koji posećuju sportske terene ovoliko koliko se to radi za vakcinisanje našeg stanovništva, verujem da bi efekti bili mnogo, mnogo veći i bolji, bez predviđanja ovako drastičnih sankcija.
Dalje, da li je dovoljno, gospodine Dačiću, urađeno na privođenju kolovođa ovih manifestacija? Da li se zna ko su ti ljudi? Imaju li oni svoje kriminalne dosijee? Sigurno da imaju. Da li se oni privode pre tih utakmica? Da li se sprečava njihovo učešće na tim manifestacijama da bi se time sprečili i neredi na našim sportskim terenima? Jer, znate, poistovećivati sve mlade ljude koji dođu na stadione i navijaju tamo sa onim kolovođama koji stvarno sve to podgrevaju i prave, zaista je neprimereno.
Dalje se kaže - radi efikasnijeg vođenja parničnog postupka donosi se ovaj zakon. Mere bezbednosti zabrane učešća, odnosno prisustva na sportskim manifestacijama, gde se predviđa i mera javljanja u određenom vremenskom periodu policijskim stanicama... Čuli ste malopre od našeg uvaženog kolege Petra Jojića, kako je to bilo od 1945. do 1950. godine i, zaista, bojim se da se tu točak istorije nešto izgleda brzo pomerio, da se nešto vratilo na neki raniji period i da ima nekih sličnosti sa tim periodom.
Zatim kaže - da se usaglasi sa predloženim izmenama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama kao i odredbama novog zakona o saobraćaju. Zaista je neozbiljno da jedan od ključnih razloga za donošenje ovog zakona bude da se to usaglasi sa ovim zakonskim propisima.
Čuli smo gradonačelnika Beograda Đilasa da kaže da će, ukoliko dođe do nedoličnog ponašanja na sportskim terenima, jednostavno biti onemogućeno prisustvo navijačima na tim sportskim terenima. Šta to gospodin Đilas prejudicira? Da li on unapred prejudicira neke odluke koje će biti donete? Da li on već zna šta će biti doneto ovde u Skupštini?
Sportske manifestacije, gospodine Dačiću, održavane su i u starom Rimu. Bile su i u staroj Grčkoj, je li tako? Bilo je i tamo nereda, čak i brutalnih scena, bilo je svega. Međutim, tadašnjim imperatorima nije palo na pamet da spreče ljude da dolaze na sportske terene.
Gospodo iz Vlade, ni Slobodan Milošević svojevremeno nije to uradio. Sećate li se, gospodine Dačiću i gospodo iz Vlade, one nesrećne parole "Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane"? Posle se ta parola "Spasi Srbiju i ubij se" promenila samo u delu imena onih što je navodno trebalo da spasu Srbiju.
U to vreme to nije bio govor mržnje, to nije bilo nedolično ponašanje, ili je bilo samo u deklarativnom smislu. Niko nije imao sankcije od toga, je l' tako? A sada, kada se pominju neka druga imena, kada su na tapetu Tadić, Đilas, Dinkić, Đelić i drugi, sada je to već nedolično ponašanje, predmet novog zakona, predmet drakonskih kazni i drakonskog kažnjavanja. Vidite li da se ne primenjuju isti aršini nekada i sada?
Znate, sve ovo izgleda kao da se šalje građanima Srbije jedna druga poruka – da je sići sa vlasti vrlo teško i da se čizma lakše da obuti nego izuti. Jasno je to svima i mislim da je ta poruka, i kroz ovaj projekat zakona, kao i kroz ostale zakone koji se ovde predlažu u Skupštini Srbije, zaista jako vidljiva.
Sporazum o priznavanju krivice je jedna institucija koja je verovatno preuzeta na neki način, u nekom modifikovanom obliku, iz nekog američkog krivičnog zakonodavstva, od one iste Amerike za koju je još Mark Tven svojevremeno rekao – bilo je lepo pronaći Ameriku, ali bilo bi još lepše da ju je Kolumbo promašio. To je rekao Mark Tven. Da li to sada ima istine ili nema, ne znam, ali rekao bih da je ovo preuzeto delimično iz njihovog krivičnog zakonodavstva.
Ovde se oni saglašavaju o vrsti kazne, visini kazne, o eventualnom odustajanju od gonjenja, o troškovima prekršajnog postupka i o odricanju od prava na žalbu. Tu može nastati prava anarhija u pogledu visine prekršajnih sankcija, u pogledu visine naknade štete, u pogledu visine troškova postupka.
Zbog čega? Desiće se da se dogovore i da za neke teške prekršaje bude izrečena minimalna kazna, minimalna prekršajna sankcija i minimalni troškovi predviđeni u ovom postupku, kao i troškovi samog postupka, a da za mnogo manje, mnogo lakše prekršaje, tamo gde nema, recimo, sporazuma, bude izrečena veća kazna.
Ako je intencija zakonodavca bila da se oni u svakom pogledu sporazumeju, čemu onda donošenje ovog predloga zakona u ovom delu?
Postavlja se pitanje ko će predlogom ovog zakona biti najviše oštećen, ko će najviše stradati. Sigurno je da će najteže biti najsiromašnijim slojevima. Tačno je, onima koji su počinioci ovih prekršaja, ali će sigurno biti najteže onima koji faktički nemaju ni za večeru, pa će se događati često da, po onoj izreci, kada su pitali grčkog filozofa kada je najbolje večerati, a on kaže - ako ste bogati, večerajte kad hoćete, a ako ste siromašni, večerajte kad imate.
Ovi koje će najviše pogađati ove drakonske sankcije upravo će biti ti najsiromašniji slojevi stanovništva, koji nemaju ni za večeru. A one koji su bogati, ovaj zakon verovatno neće ni doticati ili će sasvim lako uspeti da ga prebrode, i oni će, u principu, po onoj narodnoj – vi ćete i dalje raditi onako kako ste naumili.
Na početku sam rekao šta je intencija zakonodavca, rekao sam šta donosi ovaj zakon. Dakle, mislim da je konstatacija i na kraju – udarajte čekićem po nakovnju (u prevodu - po narodu) što jače, sve dotle dok narod bude mogao da trpi, a dokle će to biti, videćemo.

Deset minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Poslanička grupa SRS ima na raspolaganju još 39 minuta. Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, samo nekoliko dana ste radovali građane Srbije viznom liberalizacijom, to je trajalo od Svetog Nikole do danas, 21. decembra, a onda ovde imamo zakone kojima se kaže - ne smete činiti ovo, ne smete činiti ono; ukoliko budete uradili to, bićete kažnjeni, ukoliko budete išli na sportske manifestacije, može vam se desiti to i to. Dakle, pretnja.
Sada je možda i besmisleno da postavim pitanje, možda i ministru Dačiću, kakve veze ima npr. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama sa Predlogom zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Izrael o ukidanju viza za njihove državljane? Možda ima sa prve dve tačke dnevnog reda, zato što vi u ime Vlade predstavljate ove zakone, i ni jednog drugog zajedničkog elementa nema.
Predmet mog interesovanja u ovoj raspravi jeste Zakon o prekršajima i drugi zakoni koji dotiču ovaj zakon. Pre svega, želim da kažem da je prekršaj negativna društvena pojava koja je društveno manje opasna od krivičnog dela, ali vrlo često može da zadire u individualno ili društveno dobro, pa je stoga potrebno da se određenim zakonima to sprečava i suzbija.
U obrazloženju Vlada kaže da su tri razloga zbog kojih se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, koji inače nije davno donet, a treba da stupi na snagu 1. januara 2010. godine. Pod prvim razlogom navodi se potreba za pooštravanjem sankcija, a te sankcije nisu davno utvrđene, nije davno donet taj zakon, pogotovo što on još nije ni stupio na snagu, ali Vlada Republike Srbije ima osećaj da treba drastičnije da kažnjava svoje građane.
Zatim, druga skupina razloga zbog kojih treba pristupiti promenama Zakona o prekršajima jeste da dosadašnje vođenje prekršajnog postupka nije dovoljno efikasan, ali prekršajni postupak ni u kom slučaju ne sme i ne može da se izjednači sa vođenjem krivičnog postupka.
Kao treći razlog predlažu se izmene radi sprečavanja nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Znači, i to je jedan od razloga za izmene ovog zakona, a prekršajni sudovi se uvode prvi put zaista kao sudovi. Sada u njihovoj nadležnosti može da bude određen broj prekršaja i mogu da izriču presude za nešto što do sada nije bio slučaj.
Što se tiče načina propisivanja kazni, mi smo do sada u Zakonu o prekršajima imali mogućnost da alternativno budu izrečene neke sankcije, novčana kazna ili kazna zatvora. To je dosad bila alternativa, ili jedno ili drugo, a sada, zbog pokušaja treniranja strogoće prema svojim građanima, valjda treba kumulativno da postoji mogućnost da se za jedan isti prekršaj može izreći i novčana kazna i kazna zatvora.
Novčane kazne pravnom licu se uvećavaju nekoliko puta. Čini mi se da će sad pokušati da se izrekne možda i mera zatvora pravnim licima kao što je sportsko društvo "Crvena zvezda". Niste razmišljali o tome, ali možda biste mogli da predložite neke sledeće izmene i dopune ovog zakona pa bismo onda mogli i takav predlog da imamo.
Do sada je, po Zakonu o prekršajima, bila moguća kazna zatvora u trajanju od jedan do 30 dana, a sada se predlaže da se zadrži minimum ne manje od jedan dan, a najviše do 60 dana. Da li je napravljena analiza da li će se postići neki posebni efekti, koji bi bili značajni za poštovanje pozitivno pravnih propisa ukoliko se poveća kazna sa 30 na 60 dana? Sumnjam. Potrebno je preventivno delovati mnogo ranije.
Preventivno treba delovati u porodicama, u školama. Imamo dosta nasilja u porodicama, to svaki dan možemo da vidimo i na elektronskim medijima i u štampi da pročitamo, ali za sada ne rešavamo te probleme. A odlučili smo se, i to je dobro, SRS taj pokušaj sprečavanja nasilja na sportskim priredbama svakako smatra da treba suzbiti, ali vidite samo jednu situaciju. SRS od svog osnivanja ima princip da stranački funkcioneri ne mogu da učestvuju u upravama sportskih klubova. To je svima poznato i znate da ni na lokalu ne učestvujemo u upravama sportskih organizacija.
A čini mi se da je bilo potrebno da protekne 20-ak godina od osnivanja DS-a da prvi put sinoć čujemo od gradonačelnika da on smatra da stranački funkcioneri, pa čak i oni koji imaju ambicije da zauzmu visoke državne funkcije, ne bi trebalo da budu u upravama sportskih klubova. Vidite koliko vi kasnite, a mi smo ovde prilikom analize i razmatranja svih zakona davali svoje mišljenje i predloge koji dolaze direktno od građana Srbije. To ne prihvatate i ne marite za to.
Zatim rad u javnom interesu. Ranije je bilo predviđeno deset sati minimum, a sada povećavamo na 20 sati, a 240 maksimum. To je jedna od sankcija koja može da se izrekne učiniocu prekršaja. Zaista sam potpuno siguran da niko do sada nije izvršio nikakvu analizu da li smo uopšte imali izrečenih ovakvih mera, koliko smo ih imali i, na kraju krajeva, kakvi su efekti.
Ako smo već imali do sada predviđeno zakonom nešto što nije dalo određene rezultate sa 10 sati, sigurno je da ni, ako povećamo na 20 sati, tu nema nikakve svrhe ni potrebe da se bavimo tim, nego treba da razmišljamo o efikasnijim merama koje treba forsirati i afirmisati da bi se ovo društvo ponašalo na normalan i adekvatan način.
Novčane kazne koje se predviđaju izmenama i dopunama ovog zakona povećane su 10 puta. Da li je sada momenat da to učinimo i da li će biti ostvareni očekivani finansijski efekti? A pretpostavljam da predlagač zakona nije imao nameru da postigne određene finansijske efekte, nego da spreči neželjene posledice, odnosno da dovede u što manju meru činjenje prekršaja. Sada se postavlja pitanje da li je to moguće ili je možda nama svrha zaista da punimo budžet, a ne da napravimo nešto drugo.
Smanjen je period u kojem kažnjeno lice nakon izrečene pravosnažne presude mora da plati novčanu kaznu sa šest meseci na tri meseca. Kažete da je izuzetak ukoliko na licu mesta bude spremno da uplati novčanu kaznu od 500 dinara za učinjeni prekršaj. Ne čini li vam se, dame i gospodo narodni poslanici, da sa ovim zakonom imamo nešto kao što je novogodišnja ili neka druga sezonska rasprodaja? Ipak se, prilikom donošenja ovih zakona, moramo malo ozbiljnije ponašati.
Moguća je primena nekih olakšavajućih okolnosti, i to je tačno sad definisano, jer individualizacija kazne i u krivičnom postupku, kao i u prekršaju, predstavlja najveći teret i najveću odgovornost za sudije koji postupaju u tome.
Dakle, ponekad je lakše utvrditi i da postoji krivično delo i pronaći konkretnog učinioca i oglasiti ga krivim, a kada dođe individualizacija kazne, primena, onda je tu mali problem. Imali smo situaciju da su vrlo često bile izricane kazne ispod zakonskog minimuma, a ovde je sad rečeno da se može u određenim slučajevima primeniti ublažavajuća okolnost, ali ne manje od zakonom predviđenog, i valjda će se to poštovati.
Na određen način se mogu izreći, pored kazne zatvora, novčane kazne i određene zaštitne mere, kao što je zabrana prisustvovanja sportskim manifestacijama, ali se ovde postavlja jedno pitanje - kom to službenom licu treba da se javi lice kojem je izrečena mera zabrane prisustvovanja na određenim sportskim manifestacijama. Da li dežurnom policajcu, načelniku policije, kome?
Kaže se - ukoliko se ne javi, zameniće se za kaznu zatvora od 30 do 60 dana. Ako je zabranjena poseta fudbalskim utakmicama "Crvene Zvezde", i ako se one u proseku odigravaju svakih 15 dana na stadionu "Crvene Zvezde", pa se lice nekoliko puta ne javi, to znači da će ono stalno biti u zatvoru?
Ima još jedna odredba koja, čini mi se, nije u redu. Pravna teorija se ne slaže s tim. Ako je licu određena kazna zatvora od godinu dana do tri, a izrečena mu je mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim manifestacijama, vreme provedeno na kazni izdržavanja zatvora neće mu se uračunati u tu meru. To je besmisleno, jer i samo izdržavanje kazne zatvora, pored represivne, ima za cilj i preventivnu meru i valjda će se neko popraviti za tri godine, koliko mu je određena kazna izdržavanja zatvora, te bi stoga to trebalo da uđe u ovu kaznu.
Mislimo da je i spajanje ovih zakona i novine koje vi predlažete, iako vam se učinilo da ste postigli neke efekte do sada, ovim će to biti anulirano. Hvala vam na pažnji.

Iskorišćeno je 10 minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, a posle njega narodni poslanik Slađan Mijaljević.