Reč ima narodni poslanik Balint Pastor, Poslanička grupa manjina.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, i Poslanička grupa manjina je potpisala predlog da se ovaj predlog zakona nađe na dnevnom redu Narodne skupštine. Mi smatramo da je parlament ovaj zakon trebalo da donese najkasnije do kraja 2008. godine. Raduje nas što konačno možemo raspravljati o predlogu koji je izrađen od strane radne grupe na čelu sa gospodinom Nikolom Novakovićem, potpredsednikom Narodne skupštine.
U obrazloženju Predloga zakona piše da će se Narodna skupština, usvajanjem ovog zakona, staviti u ravnopravan ustavopravni položaj sa predsednikom Republike, Vladom, Ustavnim sudom itd. Istina je, tačno je da je parlament, Narodna skupština, jedini organ čiji rad nije regulisan posebnim zakonom. Postoji Zakon o predsedniku Republike, postoji Zakon o Vladi, o Ustavnom sudu, čak i o ministarstvima, ali ne postoji zakon o Narodnoj skupštini.
Istovremeno, poslednjih dana smo slušali i čitali u novinama od predstavnika vladajućih stranaka da je parlament najznačajnija institucija u državi, koja je nezavisna od drugih grana vlasti, da ovakva vrsta ceremonije, misli se na izvođenje himne, na svečanu gardu itd, na simboličan način pokazuje važnost, odnosno značaj institucije kao što je parlament koji biraju građani.
Danas smo čuli od predstavnika predlagača da je snažna Narodna skupština pretpostavka demokratskog društva i to je sve tačno, to tako treba da bude, ali to nažalost nije bilo tako poslednjih godina, mada nismo mogli da steknemo taj utisak otkad je SVM ponovo postala parlamentarna stranka pre tri godine.
Nismo stekli utisak da je parlament najznačajnija institucija i u praksi u kojoj se donose odluke. Nismo stekli utisak da Narodna skupština uistinu kontroliše rad Vlade i to je naša krivica, to je krivica Narodne skupštine, pre svega onih koji čine vladajuću koaliciju. To odmah mora da se promeni.
Ovaj zakon stvara, odnosno znači jednu solidnu osnovu za to, ali se stvari neće promeniti preko noći samo zbog donošenja zakona o Narodnoj skupštini. Bez obzira na to, mi ćemo naravno podržati Predlog zakona o Narodnoj skupštini i nadam se da ćemo učiniti sve u interesu toga da Narodna skupština i u praksi bude samostalna i u institucionalnom i u finansijskom smislu, pre svega u odnosu na izvršnu vlast, u odnosu na Vladu i u odnosu na predsednika Republike.
Mi smo u prošloj godini usvojili više od 300 zakona, što se može smatrati podvigom, što se može smatrati dobrim rezultatom, ali istovremeno moramo da obratimo pažnju i na to šta o nama, o Narodnoj skupštini Republike Srbije, misli EU, odnosno Evropska komisija, koja je u svom izveštaju prošlogodišnjem navela da Narodna skupština i njeni odbori i dalje nemaju dovoljan broj kvalifikovanog osoblja, da su odbori slabi, da njihov rad nije proaktivan.
Nastavljeno je sa praksom usvajanja zakona po hitnom postupku. Institucionalna sposobnost parlamenta je mala. Parlament nedovoljno koristi svoja ovlašćenja za kontrolu izvršne vlasti, a ustavne odredbe koje strankama daju kontrolu nad mandatima poslanika nastavljaju da koče rad i reformu zakonodavnog tela.
Ovo je bio citat iz prošlogodišnjeg izveštaja Evropske komisije i iz ovog izveštaja možemo videti da još dosta toga treba da uradimo u interesu toga da Narodna skupština zbilja bude najvažniji organ u državi, da i institucionalno i finansijski bude samostalan organ.
Predlogom zakona su definisane nadležnosti Narodne skupštine, pored zakonodavne funkcije, i predstavnička, i izborna i kontrolna funkcija Narodne skupštine. Ali, treba da se postavi pitanje da li je Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji, kao što piše u Ustavu naše države, ili se smatra nekakvim nužnim zlom?
Stekao sam utisak poslednjih godina da se vrlo često na parlament gleda kao na nužno zlo, na narodne poslanike kao na ljude koji mlate praznu slamu, koji se bave nekim stvarima koje bi se mogle rešiti i po skraćenom postupku, odnosno za kraće vreme i to svakako nije dobro za demokratiju u Republici Srbiji. Takve ocene treba da se eliminišu. Takva razmišljanja moramo promeniti.
Naravno, niko među nama ne smatra slučajnim napade u medijima protiv Narodne skupštine, niko ne smatra slučajnim napade protiv narodnih poslanika. Imamo izveštaje u određenim mesecima o tome kako Skupština troši novac. To je, pre svega, u onim mesecima kada je Skupština na pauzi ili kada treba pažnja da se odvuče od nekih drugih problema.
U tome smo i mi krivi, stranke parlamentarne većine. To jednostavno ne sme da se dozvoli. Treba da se čuva integritet i parlamenta, i narodnih poslanika i svi mi zajedno treba da učinimo sve u interesu toga da Narodna skupština bude samostalna i da se na parlament ne gleda kao na nekakvo nužno zlo koje evo postoji, ali se sve rešava na sednicama npr. Vlade.
Znači, cilj bi trebalo da bude jedna institucija koja je samostalna i u institucionalnom i u finansijskom smislu, i mi treba da izađemo na kraj sa nekim izazovima. Jedan izazov je nedovoljna kontrola parlamenta nad radom izvršne vlasti, a drugi izazov je kontrola nad mandatima narodnih poslanika od strane političkih stranaka.
Mesecima slušamo o tome da samo jedna stranka nema svoje blanko ostavke u Narodnoj skupštini. Reći ću da je to LDP i to je sigurno tako. Ne verujem da bi oni to rekli da to nije tačno, ali ima tu još nekih stranaka koje isto tako nemaju svoje blanko ostavke. Na primer, sve stranke koje čine Poslaničku grupu manjina, SVM, Bošnjačka koalicija za evropski Sandžak, Koalicija Albanaca Preševske doline.
Mi smatramo da je to model kojem se treba približavati, jer Skupština ne može da bude samostalna u institucionalnom smislu kada se poslanik može kazniti samo zbog toga što nije glasao za određeni predlog zakona. Može izgubiti u praksi mandat zbog toga što nije glasao po volji, recimo, nekog ministra ili partijskog šefa. To jednostavno nije prirodno.
Još je manje prirodna činjenica, odnosno stanje kada blanko ostavke poslanika ne drži stranka kojoj pripadaju određeni poslanici, nego neke druge stranke sa kojima je ta stranka izašla na izbore.
Kada imate takvu situaciju, onda imate i situaciju da se donosi protivustavan budžet u odnosu na Vojvodinu i, recimo, poslanici iz Vojvodine i autentične stranke iz Vojvodine nisu nažalost u mogućnosti da glasaju za naš predlog, da ostanem kod ovog primera iz decembra prošle godine, kojim smo mi predlagali da se dovede u sklad sa Ustavom Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu.
Kada imate takvu situaciju, onda je nerealno očekivati od parlamenta da u institucionalnom smislu bude samostalan organ, da uistinu bude najviše predstavničko telo, najviše zakonodavno telo kao Narodna skupština i to, samo da citiram jednu predizbornu frazu ili slogan, "samo od nas zavisi".
To zavisi od narodnih poslanika, zavisi od parlamentarnih stranaka, to zavisi od nas kada ćemo reći – evo, želimo da zastupamo interese građana, ne želimo da zastupamo neke druge stranke na čijim listama smo ušli, na primer, u Narodnu skupštinu.
Na ovaj problem zakon o Narodnoj skupštini ne može da da odgovor. Ovo ne zavisi ni od kakvog pravnog akta, ni od kakvog zakona, nego zavisi od političke kulture i zavisi od toga kako gledamo na sopstvenu ulogu narodnih poslanika.
Što se tiče finansiranja Narodne skupštine, veoma je dobro što će Narodna skupština u mnogo većoj meri moći da utiče na sopstveni budžet. Ali, da se vratim na prethodnu problematiku, na prethodno pitanje, i ovde mogu da kažem da su i do sada narodni poslanici mogli da ulože amandman na pozicije Narodne skupštine u predlogu budžeta, ali se ne sećam prethodne tri godine da je bilo koji poslanik vladajuće većine, uključujući i nas, uložio amandman na pozicije Narodne skupštine u budžetu.
Bez obzira na to što je u 2007. godini budžet Narodne skupštine bio 3,6 milijardi dinara, a u ovoj godini je budžet Narodne skupštine milijarda i 600 miliona dinara. Budžet Skupštine za samo tri godine je smanjen za nešto više od dve milijarde dinara i niko se protiv toga od narodnih poslanika nije bunio.
Imali smo neke druge amandmane. Mi smo jedna mala poslanička grupa, zadali smo udarac ispod pojasa time što smo zahtevali usklađivanje predloga budžeta sa Ustavom Republike Srbije, ali su neki drugi poslanici mogli da ulože amandman i na pozicije Narodne skupštine, da se poboljša finansiranje, način finansiranja Narodne skupštine.
Sve ću da vas podsetim na to da smo se dogovorili još 2007. godine da Narodna skupština finansira prevod usvojenih zakona, onih najznačajnijih i najvažnijih, na jezike nacionalnih manjina. Poslednje dve godine taj projekat je stao zbog toga što je drastično smanjen budžet Narodne skupštine i imamo razumevanje za to, ali se nadamo da će se nastaviti sa ovom veoma pozitivnom praksom posle dve godine, od sledeće godine, kada će Narodna skupština u mnogo većoj meri moći da utiče na brojke sopstvenog budžeta.
Što se tiče kolegijuma, smatramo da je kolegijum izuzetno važan organ. Opet će se u praksi pokazati koliko će "nadležnosti" imati taj kolegijum u planiranju sednica, u predstavljanju Narodne skupštine, u sazivanju sednica Narodne skupštine i tu bih želeo da ukažem na jedan problem u vezi sa utvrđivanjem predloga dnevnog reda Narodne skupštine, onako generalno za prethodne tri godine.
Veoma je loša praksa da narodni poslanici i šefovi poslaničkih grupa vladajuće koalicije praktično iz novina mogu da saznaju sa kojim dnevnim redom je sazvana sednica. Ovo nije krivica predsednice Narodne skupštine, to je tako bilo i u prethodnom sazivu, ali se nadamo da će se to poboljšati formiranjem kolegijuma, u kojem će mesto naći predsednik Skupštine, potpredsednici i šefovi poslaničkih grupa i da ćemo zajednički definisati predloge dnevnog reda.
Jer nije normalno da ta autocenzura funkcioniše na ovakav način, u smislu da se sećam u protekle tri godine svega jednog zakonskog predloga koji je došao na dnevni red, a čiji predlagač nije bila Vlada. To jednostavno nije normalno, to tako ne funkcioniše ni u jednom parlamentu u regionu i u Evropi i mi treba da se izborimo za to da se i predlozi narodnih poslanika, bez obzira na to da li se radi o opoziciji ili o strankama vladajuće većine, nađu na dnevnom redu Narodne skupštine i da sami određujemo kada ćemo raspravljati o predlozima koji dolaze od Vlade Republike Srbije.
Kada smo već kod kolegijuma i kod planiranja rada Narodne skupštine, pokazaću vam jednu tabelu kako to funkcioniše u parlamentarnim demokratijama. Ovde možete da vidite plan rada parlamenta Mađarske, ali to ne funkcioniše tako samo u mađarskom parlamentu, to tako funkcioniše u Sloveniji i u još nekim državama i parlamentima u regionu.
Ovde možete da vidite tačno četiri meseca unapred, za celo redovno zasedanje, na primer, za 2009. godinu redovno jesenje zasedanje, kada će Narodna skupština imati dane za plenarne sednice, kada će raditi odbori, kada će biti dani za odlučivanje, kada će narodni poslanici primati građane, kada će se postavljati pitanja Vladi, a mi smo veoma daleko od toga.
Mi smo juče saznali o čemu ćemo raspravljati početkom sledeće nedelje i to se mora promeniti. To zavisi od dogovora. To opet zavisi isključivo od nas samih, to ne zavisi ni od Vlade, ni od bilo kog ministra i nadam se da ćemo naći snagu, da će biti dogovora, da neće biti autocenzure i da ćemo se uspeti izboriti za to da na ovakav način funkcioniše i Narodna skupština Republike Srbije.
Drago nam je što će se ojačati pozicije i nadležnosti odbora, što će se premestiti težište rada u odbore, ali se lično ne slažem, nismo podneli amandman, ali moram da kažem da se lično ne slažem sa institutom zamenika članova odbora jer su odbori stručne prirode.
Ne mogu sebe da zamislim, na primer, kao člana ili zamenika člana Odbora za zdravlje. To onda gubi svaki smisao i zbog toga smatramo da poslanici revnosnije treba da dolaze na sednice odbora i da se ovo eventualno mora razraditi Poslovnikom, ako baš insistiramo na zamenicima članova odbora.
Podržaćemo ovaj zakon jer smatramo da on pruža solidnu osnovu za institucionalnu i finansijsku samostalnost parlamenta, ali se nadam, još jedanput da ponovim, da će i narodni poslanici na sebe i na svoju funkciju gledati kao na one ljude koji obavljaju najznačajniju funkciju u ovoj državi, a to je funkcija ili zadatak ili obaveza narodnog poslanika.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, poslanička grupa LDP.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, retko kada sedim u kontinuitetu tri sata ovde u Skupštini tokom našeg zasedanja i danas sam to uradio pre svega zbog toga što sam pokušao da prođem argumentaciju koju sami nismo uspeli da pronađemo u predlogu ovog zakona kako bi mu pružili podršku. U drugim situacijama obično predstavnici poslaničkih grupa iznesu svoje političke stavove, a onda odu da rade druge skupštinske ili stranačke poslove i vi svi to vrlo dobro znate.
Šta je ono što je veliki poraz pre svega vladajuće koalicije danas ovde u Skupštini? Činjenica je da je jedno pozitivno nastojanje zapravo obesmišljeno ovim predlogom zakona. Pokušaj da se unapredi rad Skupštine, a pre svega da se povrati ili izgradi konačno potreban kredibilitet za nesmetan rad ovako važne institucije je unapred osuđen na neuspeh.
Mi smo počeli da gradimo parlamentarnu demokratiju 89. godine i prethodnih 20 godina najvažnije zakonodavno telo ove zemlje, institucija koja je donela stotine i hiljade zakona, odluka, deklaracija, rezolucija, radi sama neuređena zakonom. To dovoljno govori o niskom nivou političke kulture u našem društvu.
Zato je ovo bio važan korak. Na njega smo čekali tri godine. Tokom te tri godine uglavnom se u javnosti raspravljalo o besmislicama, a zapostavljala suština. Ovaj zakon je u senci trapavosti i insinuacija koje su nas pokušale da predstave kao ljude koji bi u penziju sa tri nedovršena poslanička mandata. Ovaj zakon je u senci svega onoga što se svakodnevno dešava u samoj Skupštini, koja pokušava zakonom da se uredi.
Za nas je ključno pitanje, pitanje slobode. Zbog toga danas ovde, raspravljajući o zakonu o Skupštini, mi ne treba da govorimo o sebi. Pogrešili su svi oni, od predsednice parlamenta, preko predlagača i predstavnika zakona, do onih koji su zakon obrazlagali do sada. Ne uređujemo mi ovim zakonom sami sebe, nego mi ovim zakonom uspostavljamo standarde i ideale koji treba da menjaju naše društvo.
Srbiji je potrebna ekonomska sloboda, medijska sloboda, kulturna sloboda, verska sloboda, seksualna sloboda, a pre svega politička sloboda, a nje nema u ovom zakonu. Mi smo liberalne demokrate, ne zato što smo tražili zgodno ime za sebe nego zato što smo se politički razvijali, svako od nas pojedinačno u svom životu, pa smo iz građanskih partija različite provenijencije pronašli sebe u LDP.
Reći ću predlagačima da liberalne demokrate od 15. veka vode borbu protiv kontrolisanog poslanika. Pobedili su u 17. veku. Kako možemo mi kao LDP da podržimo zakon o Skupštini koji ignoriše osnove moderne demokratije koja je neophodna našem društvu?
Fidži, Nigerija, Nepal, Pakistan, Bangladeš, Venecuela, sve su to zemlje u kojima je delimično ograničena sloboda poslanika, ali niko nije bio toliko represivan kao što je naša zemlja. To je naše zajedničko poniženje.
Možemo mi, gospođo Kolundžija, da sebe predstavljamo integralnim ličnostima, kako ste vi to rekli, osobama koje se ne doživljavaju kao partijski vojnici, podanici nekog vojvode i generala. Vi ste tu u pravu. Lično znam da je to stav većine ovde u parlamentu, ali naši poslanici nisu takvi. To je ono što je problem.
Ako mi ograničavamo ovim zakonom svoju slobodu ovde u Skupštini, kako možemo biti sigurni da sutra poslodavac jednoj mladoj devojci neće ponuditi dokument u kome se ona unapred odriče svog radnog mesta, a usput je obavezati na klauzulu po kojoj ne sme da ostane u drugom stanju narednih pet godina? Kakva mi to pravila uspostavljamo u Srbiji, kada nemamo snagu da parlamentu i demokratiji damo neophodnu slobodu? To nisu samo fraze.
Bio nam je potreban zakon, ali zakon o Skupštini ne uređuje na zakonskim osnovama naš odnos sa predsednikom Republike, naš odnos sa Vladom Republike Srbije, naš odnos sa drugim državnim institucijama, recimo sa Ustavnim sudom. Sve će to biti uređeno Poslovnikom. To je odredba ovog zakona.
Kakva su naša dosadašnja iskustva? Kako je to izgledala Skupština Srbije kada je Poslovnik uređivao naš odnos sa Vladom? Ignorisanje, ponižavanje, svođenje parlamentarne većine na glasačku mašinu. Ne možete reći da se procedure uređuju zakonima, gospođo Kolundžija, a upravo ste to uradili.
Mi smo ovde usvojili zakon kojim smo propisivali šaru na gumi i datum u kojem će se menjati točkovi na automobilima u Srbiji, pa do 15. novembra gume sa ovom šarom, a od 15. novembra do 1. marta sa drugom šarom. Ako smo mogli da se bavimo točkovima u Srbiji, onda mislim da smo bili dužni da ovim zakonom regulišemo naš odnos sa najvažnijim institucijama u društvu, jer je to potreba i Skupštine i tih samih institucija.
Šta je ono što ne možemo da prihvatimo? Ideju da se ugled Skupštine može graditi na teatralnosti. Ona to nije zbog toga što će ispred parlamenta svirati gardijski orkestar. Ta teatralnost proizilazi iz naše razlike u odnosu na taj gardijski orkestar. Nikome od nas to nije potrebno. Ugled ove skupštine može se proizvesti samo tako što će ovo društvo u nama, čak i kada se ne slažemo, prepoznati ljude koji u svakom trenutku daju sve od sebe kako bi život u ovoj zemlji bio bolji.
Ko je od poslanika ovde spreman da kaže da će se osećati prijatno kada se pred njim postroji red regruta, kada znamo da je i predsedniku države neprijatno kada zbog diplomatskog protokola mora da predaje raport ili prima raport u prisustvu nekog stranog zvaničnika? Bio sam potpredsednik Vlade i ništa mi nije bilo teže od postrojavanja garde kojoj treba da se obratim zbog toga što mi u posetu dolazi neki potpredsednik Vlade iz okruženja ili iz Evrope.
Ako želimo da gradimo ugled ove skupštine, onda to nećemo postići uvođenjem trube u Skupštinu. Zato smo napisali amandman na taj član 14, u kojem tražimo da se, ako se već tako nešto radi, to radi u trenucima koji su od značaja za čitavo društvo, a priznaćete svi da završetak ili početak redovnog zasedanja nije nešto tako.
Pitanje naše zakletve – šta to, zapravo, znači? Iz kog vremena uopšte potiče ta vrsta prakse koja pred ljude postavlja izazov u kome se oni javno obavezuju da će odgovorno raditi svoj posao? To je, takođe, ovde u Srbiji za parlament neprimereno. Teatralnost je možda prihvatljivija u nekim drugim sredinama. To je jednako strano kao kada bi uveli sada dom lordova u Srbiji. Mi još nemamo svoju Magna kartu, povelju slobode koju su Englezi usvoji pre 800 godina. Mislim da se, takođe, tu niko od nas ne prepoznaje.
Govorimo o tim mandatima. Kako se osećao predstavnik i član parlamentarne većine Ferzo Ćelović kada je na vratima Skupštine saznao da je smenjen? To se desilo, jer je to bio politički interes. Šta mi govorimo jedni o drugima kada se tako odnosimo jedni prema drugima? Ako sami sebi ne verujemo i ako imamo tu vrstu sumnje, kako onda možemo očekivati od ljudi koji treba da veruju u nas da to čine sa osećajem da ne greše, jer smo mi pred građanima kovertirali ostavke? Da li može neki prevareni birač sada da aktivira našu ostavku? Oni to nemaju pravo. To nije hrabrost, to je politička pamet.
Zbog toga mislim da je bilo potrebno više za onu vrstu odluke koju od nas traže, institucije koje mi treba da poštujemo jer se sami često pozivamo na njihove odluke. Preporuke Venecijanske komisije su nedvosmislene i nije to komisija koja gubi vreme u nekom renesanskom gradu. To je komisija Saveta Evrope za demokratiju putem prava.
Imam izveštaj te komisije ovde. Vrlo je obiman. Srbija je presedan. U Venecueli je moguće smeniti poslanike. To mogu da urade građani. Onog trenutka kada se skupi veći broj potpisa za njegovu smenu od broja građana koji za njega glasa, on će biti smenjen. U Pakistanu je moguće smeniti poslanika ukoliko mu se partija zabrani na sudu ili njegov rad oceni kriminalnim. U Evropi ne postoji nijedna zemlja u kojoj se pretrčavanje iz partije u partiju rešava na tako nedostojan način.
Vladajuća većina je mogla da nam ponudi politički dogovor na kome počiva, recimo, španska demokratija, dogovor koji obavezuje sve stranke u onoj meri u kojoj su one spremne da poštuju datu reč. Onog trenutka kada je taj dogovor u španskom parlamentu napravljen potpisalo ga je 16 parlamentarnih partija. Prekinuta je praksa pretrčavanja iz jedne stranke u drugu.
To što se dešavalo u prošlosti u Srbiji ni po čemu nas ne čini lošijim od bilo koje druge zemlje koja uspostavlja demokratiju, 40% češkog parlamenta je u drugom sazivu praktično menjalo članstvo u stranci i poslaničkom klubu. To se dešavalo i u Poljskoj, u Hrvatskoj, to se dešavalo u Ukrajini, tamo je 300 od 400 poslanika u jednom trenutku promenilo stranu, ali čak je i Ukrajina imala snage da oslobodi poslanike, da na drugi način rešava taj problem.
Mi snagu za to još uvek nemamo i mislim da je to loše i da sa tim ne možemo da se pomirimo. Ne mislim da smo mi posebni zbog toga što niko od naših poslanika nije kovertirao ostavke, mislim da smo mi posebni zbog toga što se za tako nešto iskreno zalažemo, jer sada vidimo potrebu i u drugima za tom vrstom slobode.
Najradikalniji egzekutor demokratske slobode u parlamentu bio je Tomislav Nikolić, njega ovde nema. Najviše je poslaničkih mandata on oduzeo kao predsednik Administrativnog odbora i predstavnik radikala. Vodio je Administrativni odbor koji je u jednom sazivu oduzimao mandate poslanicima većine koji pređu u opozicionu stranku, a štitio mandate poslanika opozicije koji pređu u parlamentarnu većinu i za to je dobijao podršku Ustavnog suda.
I eventualno predsednika Republike, mada on za to formalno nije nadležan politički, možda njegova stranka, ali mislim da je njegova stranka tada bila žrtva. Poslanik Đoković je prešao u DS, čini mi se, iz većine, iz DSS-a.
Ali, ako se Nikolić promenio mislim da onda imamo puno razloga za optimizam i da je potrebno osloboditi u potpunosti parlament. Verujem u snagu slobode, a ako za to nema dovoljno razumevanja u parlamentarnoj većini koja želi Srbiju da evropizuje onda mi imamo problem, jer Evropa na tim vrednostima počiva.
Usvojili smo protivustavan Zakon o Vladi, to je bilo u julu 2008. godine, i svi to vrlo dobro znamo. To je tada tako moralo. Ako se Ustav nije poštovao ni pre toga, onda je argumentacija da baš u tom trenutku ne mora tako nešto da se menja u političkom smislu za nekoga mogla biti i prihvatljiva.
Ali, i danas mi imamo zamenika predsednika Vlade, a to je neustavna kategorija, imamo prvog potpredsednika Vlade, neustavna kategorija, imamo predsednika Republike koji je predsednik stranke, to nije demokratska praksa, imamo sada zakon o Skupštini koji je duboko antievropski i antidemokratski, a sve to činimo u ime demokratskog razvoja naše zemlje.
Pokušali smo da vam pomognemo tako što smo napisali tih nekoliko amandmana. Prvo amandman na taj karikaturalni član 14, koji nas dovodi u poziciju da moramo da prolazimo kroz špalire garde, iako niko od nas to ne želi. Neka garda bude tu kada dolazi predsednik Republike, neka bude tu zaista u nekim posebnim situacijama, u vreme državnih praznika, onda kada se podižu zastave ispred Skupštine, ali nema potrebe dovoditi nas u tako neprirodan položaj, kao što bi to moglo da se desi ukoliko bi se usvojio član zakona u nepromenjenoj formi.
Tražimo da se briše član 37. i da se oslobode poslanici tog neprirodnog odnosa sa strankom. To ne govori, i tu greše svi navodni teoretičari i eksperti našeg demokratskog poretka, o despetizmu naših vođa, nego o orijentalnoj despotiji podaništva koja je ukorenjeno u nama.
Nismo mi valjda zalutali u stranke. Mi znamo zašto smo u DS, u Savezu vojvođanskih Mađara, u SPS, u DSS, zašto smo naprednjaci, zašto smo radikali, nama nije potreban tutor da nas podseća da je vlasnik našeg života kroz kontrolu našeg mandata ovde u Skupštini. To govori o nama, a ne o liderima stranaka. Šta radimo ovde u Skupštini ako nismo sigurni kakve ideje zastupamo?
Tražimo da se taj član 37. briše, a nudimo strankama u Skupštini politički dogovor, politički dogovor koji treba svako od nas da poštuje, dogovor kojim ćemo garantovati jedni drugima da svoj interes nećemo graditi na šteti koju možemo da napravimo konkurenciji, nego na ambiciji da uradimo nešto bolje od konkurencije za ljude koji žive u ovoj zemlji. Siguran sam da ima dovoljno potencijala u 250 poslanika u ovoj skupštini za jedan takav dogovor, apsolutno sam siguran u tako nešto i ne sumnjam u to.
Tražimo da se taj besmisleni član 46. promeni amandmanom, da se on izbriše, o tim štetnim posledicama koje će poslanik snositi ukoliko tri dana ne daje kvorum. Prvo, želim da vas podsetim da je stvarna slika svakoga od nas mnogo drugačija od one koja je stvorena u javnosti. Vi vrlo dobro znate da gotovo svaki funkcioner državne uprave ima izdašnija materijalna primanja i radi u lagodnijoj poziciji od nas ovde.

Izvinite, poslaniče, narodnoj poslanici je pozlilo, neka joj pomognu da izađe iz sale.
Određujem pauzu u trajanju od 15 minuta. Nastavićemo rad u 13.40 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze – 13.35)

Dame i gospodo narodni poslanici, možemo da nastavimo rad. Gospodin Čedomir Jovanović ima još dva minuta, izvolite.

Nadam se da će naša koleginica na kraju biti dobro. Ovo je nešto što zapravo potvrđuje sve ono što sam rekao opisujući naš položaj ovde u Skupštini i žao mi je što je do toga došlo, ali mislim da i o tome moramo otvoreno govoriti.
Amandman na član 46. podneli smo zato što smatramo da nema smisla zakonom propisivati normu koja se ne može sankcionisati ukoliko se ne poštuje. Naime, stvara se utisak kao da smo mi ovde zbog radnog mesta.
A kako bi izgledao život u Skupštini Srbije kada bi šef poslaničke grupe, na primer, imao neko drugo radno mesto, pa kada bi se svi lideri opozicije, zbog toga što ih zakon na tako nešto prisiljava, odrekli radnog mesta u Skupštini i otišli na neko drugo? Onda bi oni bili ljudi koji su na jednom mestu zaposleni, a rade na drugom ili ljudi kojima je Skupština na drugom mestu, a morala bi da bude na prvom. Predlažemo da se taj član izbriše.
Za nas je veoma važan član 54. koji propisuje da, ukoliko to nalažu potrebe države, odbori ili Narodna skupština, iako su raspušteni, mogu uraditi neki posao. To je nedopustivo. Ako je raspuštena Skupština, nisu raspuštene druge institucije, raspuštena Skupština i Skupština koja je raspuštena u demokratskoj proceduri, to je vremenski ograničen period, slučaj vanrednog stanja ili bilo koje druge nepredviđene okolnosti, jeste slučaj na koji odgovor moraju dati druge institucije koje rade u skladu sa zakonom i koje treba da preuzmu na sebe taj deo odgovornosti.
Smatramo da se podvođenje pod potrebe države uvek može zloupotrebiti. Toliko toga lošeg je urađeno u ime države da danas ne znamo šta ćemo sa tim katastrofalnim nasleđem.
I konačno, dva važna amandmana na član 61. Mislimo da je potrebno ojačati veze Skupštine Srbije i Evropskog parlamenta. Zbog toga predlažemo da se doda još jedan stav, posle drugog, koji bi tako nešto i formalizovao.
Naime, nije dovoljno reći da Narodna skupština sarađuje i ima efikasnu saradnju sa drugim državama. Želimo da se eksplicitno pomene Evropski parlament, jer je to u duhu politike koja se u ovoj zemlji vodi. Kandidovali smo se za članstvo u EU i tako nešto smatramo normalnim i vrlo korisnim.
Mislim da sve ono što sam rekao (Predsednik: Vreme.) ukazuje na našu veliku zajedničku obavezu i mi ćemo kao poslanička grupa učiniti sve da ona što pre bude ispunjena.
Ponavljam još jednom, bez političke slobode, i to ponavljam prvo ovde u Skupštini, neće biti nijedne druge, a bez slobode nema ni demokratije.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč. Izvolite.

Potpuno sam saglasna da je pitanje slobode suštinsko pitanje svakog demokratskog društva i verujem u ideale slobode i mogućnosti društva da osvaja prostore slobode.
Ne verujem da postoji idealno društvo, niti idealni prostori slobode, ali postoje društveni napori koji vode ka većim prostorima slobode. Potpuno sam saglasna da radimo zajedno na tome da proširujemo taj prostor slobode.
Ono što možda meni izgleda malo kao nefer, vaša rečenica da ste vi čekali ovaj zakon. Volela bih da ste rekli – radili smo na ovom zakonu, a vi niste hteli da nas čujete. To bi bila već nekakva argumentacija. Ili – mi smo predlagali nešto, niste hteli da uvažite, ali činjenica da je neko u Skupštini čekao na ovaj zakon pokazuje da bar nije u svim fazama, ove po meni potrebe da bude zajednički napor, učinio sve kako bismo došli do boljeg teksta.
Apsolutno nemam ni najmanju, ni trunčicu namere da tvrdim da je ovaj zakon dobar ili, ne daj bože, idealan. U onim granicama u kojima smo se morali kretati, trudili smo se da nađemo najbolje odgovore na ono što jeste ideal položaja parlamenta i, s druge strane, na ono što jesu ograničenja koja imamo. Razumem da postoje oni koji misle da Ustav ne sme da bude ograničenje. Nažalost, nisam od tih i mislim da Ustav mora da bude i polazište i ograničenje u svakom rešenju.
Kako je Ustav taj koji zapravo ograničava prostore slobode poslanika time što određuje da poslanik može, pod određenim zakonom utvrđenim uslovima, svoj mandat da poveri političkoj partiji sa čije liste je izabran, to je nešto što nama nije dalo prostora da ovim zakonom suspendujemo odredbe Ustava.
Ovaj zakon, kao nijedan drugi zakon, nema prostora da suspenduje odredbe Ustava i nažalost onih koji misle da je ovakva odredba nedovoljno osvojen prostor slobode, kažemo – ovo je najviše što je moglo u okvirima Ustava koji je obavezujući za nas.
Verujem da je potrebna politička pamet i računam na političku pamet, kako bismo stvorili pretpostavke da političkim dogovorima u ovom parlamentu rešavamo pitanja, bez obzira da li smo ih zakonom predvideli ili ne, da otvaramo prostore saradnje i podele odgovornosti u skladu sa pravilima koja važe u drugim demokratskim društvima.

Gospodine Iliću, da li se javljate za reč?
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Replika?)
Replika. Najpre, Čedomir Jovanović.